Википедија:Добри чланци/Март
Добри чланци у марту
уреди
ИЧ-Никола I Петровић
Никола I Петровић Његош (Његуши, 7. октобар/19. октобар 1840 — Антиб крај Нице, 2. март 1921) био је књаз (1860—1910) и краљ (1910—1918) Црне Горе, из династије Петровић Његош.
Наслиједио је на црногорском пријестолу свог стрица Данила. За вријеме његове владавине Црна Гора је Берлинским споразумом 13. јула 1878, послије Црногорско-турског рата, добила међународно признање и знатно територијално проширење. Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савјет, осавременио војску, Општим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата страним инвестицијама. Године 1905. Никола I је октроирао Устав Књажевине Црне Горе након чега је и сазвана Народна скупштина. Никола је владао аутократски, због чега је у Црној Гори стекао бројне непријатеље. Он је лично био велики присталица српства и желео је уједињење Срба и других Јужних Словена. Међутим, био је огорчени противник Карађорђевића. Он се огледао и у књижевности. Најпознатији радови су му пјесма Онамо, 'намо! и драма Балканска царица.
У Првом свјетском рату је објавио рат Аустроугарској. Краљевина Црна Гора је пружила отпор аустроугарској инвазији, али је морала капитулирати јануара 1916. Краљ Никола се са Владом и Двором склонио у Француску, у егзил из којег се никада није вратио. Послије завршетка рата збачен је са власти на Подгоричкој скупштини. Краљ Никола I је умро изолован у емиграцији, а сахрањен је у руској цркви у Санрему, Италија.
→ {{ИЧ-Никола I Петровић}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Винчанска култура
Винчанска култура представља млађенеолитску и раноенеолитску културу Европе (између првих векова 5. миленијума пре нове ере и првих векова 4. миленијума пре нове ере). Простирала се од средњег Потисја на северу до Скопске котлине на југу и од река Усоре и Босне на западу до Софијског басена на југу, односно обухватала је територије данашње Србије, Румуније, Северне Македоније и Босне и Херцеговине.
Винчанска култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета Беловоде у источној Србији. Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је археолошким парком.
→ {{ИЧ-Винчанска култура}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Афродита
Афродита (грч. Ἀφροδίτη) је грчка богиња лепоте, чулне љубави и плодности. Значење њеног имена је непознато, иако су древни Грци веровали да се оно односи на пену. Веома је могуће да је ово веровање дошло из приче о Афродитином рођењу.
Према старијем предању, које је заступао Хомер, она је кћи Зевса и Дионе; а према млађем, којег се држао Хесиод, рођена је из морске пене (ἀφρός) која се створила кад је Крон бацио у море Уранове гениталије. Одмах по рођењу, изашла је из мора на обалу острва Кипра. Отуда су јој и атрибути: Ἀφρογενεια (рођена из пене), Αναδυόμενη (која се помаља, излази), Κυπρογένεια (по Кипру рођена).
У почетку, Кипарска Афродита највероватније да је била богиња плодности, врло слична блискоисточној богињи Иштар-Астарти. Дошавши међу Грке она је персонификована са сексуалношћу и била усрдно обожавана као универзална сила. Многа локална светилишта посвећена њој подигнута су широм копненог дела Грчке, а њени култови варирали су различито од места до места. У неким областима, Афродита је била сматрана чак богињом рата, што је можда био подстицај за њено удруживање с Аресом, богом рата. Много касније, у класично доба, Афродитин култ је попримио савремено схватање према којем је она надлежна за сексуалну привлачност и љубавно задовољство (τα Αφροδίσια).
→ {{ИЧ-Афродита}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Каријес
Каријес је хронично обољење тврдих зубних ткива које напредује прогресивно, центрипетално и доводи до разарања зуба. Његова етиологија је мултикаузална, а велика учесталост га убраја међу најчешћа обољења савременог човека. Каријес почиње на површини зуба (у 75 % случајева на гризнoj површини) и то разградњом глеђи (деминерализацијом) и прогресивно продире у дубину и ширину захватајући остале структуре зубног ткива.
Велики број општих и локалних, унутрашњих и спољашњих фактора се доводи у везу са настанком каријеса. У опште факторе се убрајају: раса, наследни чиниоци, животно доба појединца, пол, функција ендокриних жлезда, исхрана и сл. У локалне факторе спадају: микроорганизми, пљувачка, облик и распоред зуба, јатрогени фактори, лоша дентална хигијена итд.
→ {{ИЧ-Каријес}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Стефен Кари
.jpg)
Вордел Стефен Кари II (енгл. Wardell Stephen Curry II; Акрон, 14. март 1988) амерички је кошаркаш. Члан је Голден Стејт вориорса и игра на позицији плејмејкера, и носи број 30. Вориорси су га изабрали у првом кругу НБА драфта 2009. као 7. пика. Дана 14. децембра 2021. године постао је најбољи шутер свих времена, престигавши легендарног Реј Алена на вечној листи стрелаца. Одликује га погађање тројки из великих удаљености.
Три сезоне је играо на Дејвидсон колеџу, где је наступао за екипу Дејвидсон вајлдкетса. Син је некадашњег професионалног кошаркаша Дела Карија, који је шеснаест сезона наступао у НБА лиги, у дресу Јуте, Кливленда, Шарлота, Милвокија и Торонта. Старији је брат Сета Карија, који је такође НБА играч.
Године 2015. на Ол-стару је победио у такмичењу у брзом шутирању тројки, освојио је први шампионски прстен са Голден Стејтом и проглашен за најкориснијег играча у сезони. Следеће сезоне, други пут је био најкориснији играч, а са 73 победе у 82 утакмице Вориорси су оборили рекорд чувене генерације Чикаго булса из сезоне 1995/96. Освојио је други шампионски прстен у сезони 2016/17. после трећег НБА финала у низу. У сезони 2017/18. освојио је трећи шампионски прстен са Голден Стејтом. Четврти шампионски прстен је освојио у сезони 2021/22. када је први пут проглашен за МВП НБА финала.
→ {{ИЧ-Стефен Кари}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Мартовски погром 2004.
Мартовски погром 2004. означава погром српског цивилног становништва на Косову и Метохији марта 2004. године који су организовали ОВК и албански екстремисти. Мартовском погрому 2004. претходила су бројна убиства, отмице и уништавања имовине у присуству међународних снага које нису адекватно реаговале.
Непосредан повод за реализацију погрома било је објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче. Од 17. до 19. марта 2004. протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији довела су до масовног прогона Срба, најмасовнијег од 1999.
Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Поред јавних осуда од свих међународних актера многи учесници су до данас остали некажњени.
→ {{ИЧ-Мартовски погром 2004.}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Музеј „Рас“ Нови Пазар
Музеј „Рас” у Новом Пазару је основан 1953. године као Градски музеј на иницијативу о оснивању Савета за просвету и културу СО Нови Пазар из 1952. године. Смештен је у центру града, у једној од старих, градских кућа, традиционалне архитектуре из средине 19. века. Музеј је комплексног типа и обухвата области археологије, историје, етнологије, нумизматике, примењене уметности и савременог ликовног стваралаштва. Располаже са 333 m² изложбеног простора и са 5.876 предмета, од чега је археолошка збирка најбројнија и највише обрађена. Године 2013. проглашен је за институцију од националног значаја.
Музеј је под називом Градски музеј радио у изнајмљеним просторијама до краја 1957. године када је променио име у Рашки музеј, који је 1969. године добио зграду, у којој се налазила школа. Зграда је подигнута средином 19. века и у њој је била смештена и руждија (турска гимназија).
→ {{ИЧ-Музеј „Рас“ Нови Пазар}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Орден народног хероја
Орден народног хероја (мкд. Орден на народен херој; словен. Red narodnega heroja) је био високо југословенско одликовање за храброст, друго највише војно одликовање у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.
Установљен је 15. маја 1943. године, одлуком Врховног штаба НОВ И ПОЈ, као највише одликовање, мада је још децембра 1941. установљен као почасни назив. Прва особа која је добила ово звање био је Петар Лековић, борац Друге пролетерске бригаде. У току рата, као и после њега овим Орденом је одликовано 1.323 особа — учесника Народноослободилачког рата, као и припадника Савезничких армија. После распада СФРЈ, ово одликовање је уврштено у одликовања Савезне Републике Југославије, односно Државне заједнице Србије и Црне Горе. Ово одликовање последњи пут је додељивано јула 1999. године, после завршетка рата на Косову. Одликовани је са добијањем Ордена народног хероја стицао и почасни назив народни херој Југославије.
Орден је додељен укупно 1.402 пута, а њиме су одликоване и војне јединице, друштвено-политичке организације и осам југословенских градова. Једина особа одликована пута овим Орденом је био председник СФРЈ Јосип Броз Тито, док је последњи одликовани мајор ЈНА Милан Тепић, који је страдао 1991. године.
→ {{ИЧ-Орден народног хероја}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Александар Аљехин
Александар Александрович Аљехин (рус. Алекса́ндр Алекса́ндрович Але́хин; Москва, 31. октобар 1892 — Есторил, 24. март 1946) био је руски шахиста, четврти светски шаховски првак. Сматра се једним од најбољих шахиста свих времена.
Александар Аљехин је већ са двадесет и две године био међу најбољим шахистима света. Током 1920-их освојио је већину турнира на којима је учествовао. Године 1927. постао је четврти Светски шаховски првак након победе над Капабланком, до тада сматраним непобедивим, у најдужем финалном мечу све до 1985. Током раних 1930-их, Аљехин је доминирао на турнирима на којима је наступао те осваја два врхунска такмичења са великом разликом. Такође се такмичио као прва табла Француске на четири Шаховске олимпијаде, освајајући индивидуалне награде на свакој. Од средине 1930-их његови турнирски резултати почињу варирати, што се највише приписује алкохолизму. Аљехин је понудио реванш Капабланки под истим условима који су раније њему постављени, али су преговори трајали годинама, без великог помака. У међувремену је са лакоћом одбранио титулу у мечевима против Богољубова 1929. и 1934. Године 1935. изгубио је титулу против Евеа, али је вратио у реваншу 1937. Његови турнирски резултати су и даље били променљиви, у време када се уздижу младе звезде попут Кереса и Фајна, Ботвиник опасно угрожава његову титулу. Преговори за меч са Кересом или Ботвиником бивају прекинути због избијања Другог светског рата у Европи 1939.
→ {{ИЧ-Александар Аљехин}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Мирослављево јеванђеље
Мирослављево јеванђеље је кодекс, односно рукописна књига. То је најзначајнији ћирилички споменик српске и јужнословенске, односно српско-словенске писмености из 12. века. У јуну 2005. године, Мирослављево јеванђеље је уписано у списак Памћење света (енгл. Memory of the World), о чему је Народни музеј у Београду добио сертификат Унеска. Упис у ову листу потврда је изузетног значаја и вредности Мирослављевог јеванђеља, а уједно и обавеза његовог очувања за добробит човечанства. Назив овом кодексу (рукопису) дао је Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду.
Од када је пренето из Хиландара у Београд 1896. године, Мирослављево јеванђеље је са државом Србијом и српским народом преживљавало све бурне историјске догађаје 20. века, у правом смислу тих речи. Мирослављево јеванђеље данас се чува у Народном музеју у Београду под инвентарским бројем 1536, док се 166. лист ове књиге налази у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу, заведен као Лист из Мирославова евангелиа Ф.п. И. Но.83.
→ {{ИЧ-Мирослављево јеванђеље}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Манастир Манасија
Манастир Манасија или Манастир Ресава је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и најзначајнија грађевина која припада такозваној „Моравској школи“. Налази се на територији Поморавског округа, на око 30 километара од ауто-пута Београд-Ниш, близу Деспотовца. Манастир Манасија је задужбина деспота Стефана Лазаревића почео је да се зида 1407, а градња је окончана 1418. године. Манастирска црква је посвећена Светој Тројици, а освештена је о празнику Светог духа. Цео комплекс је опасан великим зидовима који су служили за одбрану. То је била утврђена целина која се састојала од укупно 11 кула, од којих се истицала донжон кула, познатија као Деспотова кула. Иако је сачувана тек трећина фресака у манастиру, живопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства.
Током радова на реконструкцији манастирске цркве у Манасији почетком XXI века, откривени су земни остаци, за које руководилац тих радова, археолог Марин Брмболић, сматра да припадају деспоту Стефану. ДНК анализа тих остатака је са 99,9378% тачности потврдила да се ради о сину кнеза Лазара.
→ {{ИЧ-Манастир Манасија}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Атеизам
Атеизам (грч. α - одрични префикс, грч. Θεος - Бог; без бога у дословном преводу) је, у ширем смислу, одбијање веровања у постојање божанстава. У ужем смислу, атеизам је став да не постоје божанства. Кроз историју се често појављује и као одречан став према званичној религији.
Термин „атеизам“ је у почетку имао негативно значење којим су означаване особе које су одбијале да верују у оно у шта су тада веровали шири слојеви друштва. Ширењем слободоумља, научног скептицизма и потоње критике религије, значење речи је примило уже значење. Прве особе које су се изјашњавале као атеисти појавиле су се у 18. веку.
Атеисти су скептични према тврдњама о натприродним појавама, образлажући свој став недостатком емпиријских доказа. Такође, атеисти су понудили бројне разлоге за неверовање у било које божанство. Међу њима су проблем зла, аргумент противречних откровења и аргумент неверовања. Други разлози за атеизам спадају у спектар од филозофских до друштвених и историјских. Иако су неки атеисти прихватили секуларне филозофије, не постоји једна идеологија или скуп правила о понашању који сви атеисти поштују.
→ {{ИЧ-Атеизам}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)