Корисник:Dejvas/Песак

За другу употребу, погледајте страницу Сава Ковачевић (Земун).
сава ковачевић
Savo Kovačević.jpg
Сава Ковачевић
Датум рођења(1905-01-25)25. јануар 1905.
Место рођењаНудо, код Никшића
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти13. јун 1943.(1943-06-13) (38 год.)
Место смртиВрбница, код Фоче
 Независна Држава Хрватска
Професијарадник
Члан КПЈ од1925.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411943.
Чинпуковник
У току НОБ-акомандант Треће дивизије
Народни херој од6. јула 1943.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
совјетска одликовања:
Орден Кутузова првог степена

Сава Ковачевић (Нудо, код Никшића, 25. јануар 1905Врбница, код Фоче, 13. јун 1943), револуционар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

БиографијаУреди

Рођен је 25. јануара 1905. године у селу Нудолу, близу Грахова, код Никшића. Потиче из земљорадничке породице Благоја и Јоване Ковачевић. Његову породицу су у Никшићу и околини знали под надимком Мизаре. Читава Савина породица је учествовала у Народноослободилачкој борби - 13. јуна 1943. заједно са Савом су погинули његов отац Благоје, брат Јанко и четрнаестогодишњи братић Драган, који је био Савин курир. Савин рођени брат Никола је био познати револуционар, а његов син Митар је такође проглашен за народног хероја.

Детињство, младост и већи део живота Сава је провео у родном крају. Основну школу завршио је у суседном селу Заслапу. Због лошег материјалног стања породице, није наставио даље школовање, већ је остао на селу и почео да се бави пољопривредом. Када је одрастао, запослио се у „Омбли“, предузећу за експлоатацију шуме у Бијелој Гори. Касније је отишао од куће и најпре радио у руднику Трепча, на монтажи жичаре, а онда је отишао у Београд и запослио се у штампарији новина „Време“ и радио на изградњи новог Савског моста. Пошто је био протеран из Београда, вратио се у родни крај и поново запослио као шумарски радник, а касније је радио на свом породичном имању.

Партијски радУреди

Још у раној младости, под утицајем свог старијег брата Николе Ковачевића, приступио је револуционарном покрету, а члан Комунистичке партије Југославије постао је 1925. године. До почетка Другог светског рата, обављао је следеће партијске функције - прочелник ћелије, члан (1928) и секретар (1934) Месног комитата КПЈ за Грахово, члан Окружног комитета КПЈ за Никшић (1934) и члан Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору (изабран 1937. на Шестој покрајинској конференцији). Као партијски радник, активно је деловао међу сељацима, радећи на стварању сељачког задругарства; радио је на окупљању омладине, отварању читаоница; учествовао је у организовању радничких штрајкова; иступао као говорник на народним свечаностима, на изборним састанцима, на великим скуповима и демонстрацијама. Радио је на стварању легалне Радничко-сељачке странке (1937—1938) и био један од њених истакнутих представника у Црној Гори.

Криминалне активностиУреди

Због комунистичких и других криминалних активности хапшен је више пута (у Грахову, Никшићу, Цетињу, Косовској Митровици и Београду) и извођен пред суд. Године 1936. када је приликом велике полицијски провале у партијску организацију у Црној Гори ухапшено око 300 људи, Сава је избегао хапшење и заједно с још тројицом другова се наоружан склонио у шуму. У илегалности је тада провео девет месеци, али се, уз гаранцију, предао судским властима у Никшићу, одакле је спроведен у затвор у Сарајево, а нешто касније изведен пред Државни суд за заштиту државе у Београду (1937). На суду је ослобођен. У пролеће 1940. године, је ухапшен и спроведен на суђење у Стару Кањижу, али је и овога пута ослобођен. Последњи пут је ухапшен уочи Априлског рата 1941. године.

У Никшићком срезу, најјачи противник Мизаре био је истакнути родољуб и поштени Србин Новица Савин Ковачевић, судија Окружног суда о чему је сведочио Василије Б. Комненић:

Као човјек високе културе и интелигенције, великог угледа и поштовања у свом крају, Новица Ковачевић се храбро ставио насупрот побјешњелом Мизари, који је пријетио огњем и мачем. Мизара је већ знао да би му били узалудни сви покушаји да од себе много интелигентијег и разумнијег судију Ковачевића придобије за свој рад. Па ипак, он у више махова покушава да преко "пријатељских" позива примами на састанак (уствари у замку) судију Ковачевића, који је већ прилично познавао неискреност подмуклог Мизаре.[1]

Народноослободилачки ратУреди

После окупације Краљевине Југославије, априла 1941. године, Сава је као члан Окружног комитета КПЈ за Никшић, активно учествовао у припреми Тринаестојулског устанка. Прва велика акција против окупатора на територији Грахова изведена је под његовим руководством - 25. јула, када је савладана италијанска посада, јачине од око 80 војника и ослобођено Грахово. У јесен 1941. године Главни штаб НОП одреда за Црну Гору и Боку га је именовао за команданта Никшићког партизанског одреда, који је убрзо нарастао на десет батаљона. У јесен 1941. и зиму 1941/1942. године, јединице одреда су извеле низ успешних акција на територији Никшића, Грахова, Вилуса, Црквица и Херцег Новог. Никшићки партизански одред је тада разбио неколико италијанских колона, заробио неколико стотина војника, запленио тенкове, топове, камионе и друго наоружање и опрему. Снагама Никшићког и Дурмиторског партизанског одреда ослобођена је велика територија од Таре и Пиве до Бококоторског залива, осим блокираног Никшића и градова у Боки. Нарочито тешке, вишемесечне борбе, уз велике непријатељске губитке, вођене су на сектору Драгаљ-Црквице-Херцег Нови.

Али, Сава Ковачевић Мизара не поштеђује Грахово, него га 1. јануара 1942. године оставља на милост и немилост Италијанима:

Увиђајући да се тога дана може спријечити паљење домова, пљачка и убијање, судија Ковачевић је заступао жељу већине Граховљана: да се Италијани пошто-пото нападну. Али Мизара то онемогућава, цинички образлажући: да ће кроз изгореле куће и погибију жена и дјеце „створити боље пролетере”. Користећи се тим и таквим стањем, опсађена посада излази из Грахова и почиње са паљењем, пљачком и убијањем жена и дјеце. Том приликом запалили су око четрдесет кућа и убили три жене и једно дијете. [1]


И поред јаке пропаганде, не наилазећи на довољан одзив у народу, Сава Ковачевић Мизара почиње са мањим препадима на италијанске окупаторске снаге док оне пролазе кроз национално и антикомунистички расположена српска села, а затим се повлачи, остављајући огњу и мачу неприправно, изненађено и незаштићено становништво. У огњу пламте читава села[1], те је, истовремено са развојем устанка у Црној Гори, војно-политички рад својих јединица усмерио и у источну Херцеговину и према Дубровнику.

Јануара 1942. године формиран је Оперативни штаб за Херцеговину, на чијем се челу налазио Сава и који је имао задатак да координира борбе црногорских и херцеговачких јединица. Тада су се под његовом командом нашле снаге јачине око 20 батаљона, које су деловале на простору од Острога до Дубровника и од Боке до Гацка. Делови одреда су били ангажовани и у борби с четницима на подручју Колашина и у Катунској нахији. Саво је, фебруара 1942. учествовао на Острошкој скупштини црногорских и бокељских родољуба, у манастиру Острог, у априлу је именован за члана Главног штаба НОП одреда Црне Горе и Боке, а маја исте године изабран је за члана Врховног штаба НОП и ДВЈ.

У току Треће непријатељске офанзиве, јединице Никшићког партизанског одреда водиле су изузетно тешке борбе око Никшића и Грахова, у Боки и у Пиви. Априлу 1942, у борбама у Жупи никшићкој тешко су поражене јаке четничке снаге под командом Баја Станишића - то је био први тежи пораз четника у Црној Гори. Нове поразе одред им је нанео у борбама на правцу Никшић-Пива. Поред руковођења одредом, као заменик команданта Главног штаба руководио је повлачењем Ловћенског партизанског одреда правцем Трешњево-Грахово-Бањани-Пива, као и Зетским партизанским одредом, око Никшића и у Пиви.

Када је 12. јуна 1942. године формирана Пета пролетерска црногорска ударна бригада, Сава је постао њен први командант. Бригада је најпре била главна заштитница у борбама на тромеђи Црне Горе, Босне и Херцеговине, а потом је са ширег простора Зеленгоре штитила поход Групе пролетерских бригада у западну Босну и осигуравала збег народа и болницу. Од 22. јула до 2. августа, заједно с Херцеговачким партизанким одредом, Драгачевско-челебићким батаљоном, болницом и збегом, Пета бригада је извела пробој од Дрине до Прозора. У централној и западној Босни бригада је, од августа 1942. до јануара 1943. године, водила борбе око Прозора, Травника, Јајца и др.

У току Четврте непријатељске офанзиве, Савина бригада је учествовала у борби за Прозор, борби с тенковима у Острошцу, нападу на Коњиц, одбрани у долини Неретве, која је имала велики значај за спас рањеника и општи успех у бици на Неретви. После преласка Неретве, бригада је водила тешке борбе на левој обали Неретве, за ослобођење и одбрану Невесиња, на Планој, Јаворку и Биочу. Сава је командовао бригадом у оштрим борбама на правцу Никшић-Шавник, на Комарници и на Дурмитору, што је успорило надирање вишеструко јачих немачко-италијанских снага у Петој офанзиви. Маја 1943. године, када су уведени први официрски чинови у НОВЈ Никола је добио чин пуковника.

У најтежем периоду Пете непријатељске офанзиве, јуна 1943. године, Сава је постављен за команданта Треће ударне дивизије. Дивизији је тада пао најтежи задатак - да буде заштитница Главне оперативне групе, да штити Централну болницу и изврши пробој из окружења. У десетодневним борбама под Савином командом, дивизија се борила с непријатељем који је био готово двадесет пута бројнији, и учинила све да спасе рањенике и изврши друге задатке. Чињени су покушаји да се нађе погодна могућност за пробој. У тешким борбама 11. и 12. јуна на Вучеву, под Маглићем, код Боровна, на десној обали река Сутјеске, одбијени су снажни удари непријатеља, спашена болница и направљен покушај да се на левој обали Сутјеске образује мостобран. Дана 13. јуна, главне снаге дивизије су пошле у општи напад на левој обали Сутјеске - дивизија је успела да потисне непријатеља, али не и да сломи његов отпор на Кошуру, падинама Озрена, Ластве, Казана. У најкритичнијем тренутку, Сава је одлучио да се новим јуришем изврши пробој - с Пратећом четом и групом курира избио је у први стрељачки строј, заповедио јуриш, и пуцајући из пушкомитраљеза, пошао напред и пао покошен непријатељевим рафалима.

Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, 6. јула 1943. године, проглашен је за народног хероја, међу првим борцима НОВ и ПОЈ. Одлуком Президијума Врховног совјета Совјетског Савеза одликован је Орденом Кутузова. У „Билтену Врховног штаба“ бр 29-31 о проглашењу Саве Ковачевића за народног хероја пише:

На основу ријешења Врховног штаба даје се назив народног хероја другу Сави Ковачевићу, команданту III ударне дивизије, који је погинуо јуначком смрћу јуна мјесеца 1943 г., код Врбнице јуришајући на челу својих бораца на непријатељске бункере при пробијању непријатељског обруча. Слава великом црногорском јунаку другу Сави Ковачевићу![2]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Равногорска историја, ISBN=86-7627-010-4, приређивач Радован Калабић, ЕВРО 1992, Београд, стр. 84, "Корита-Билећа-Грахово-Љубомир, мај 1941 - фебруар 1942", аутор Василије Б. Комненић
  2. ^ Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа“ (други том). Војно-историјски институт Југословенске армије, Београд 1949. година.

ЛитератураУреди

Калабић, Радован (1992). „Корита-Билећа-Грахово-Љубомир, мај 1941 - фебруар 1942”. Ур.: Комненић, Василије Б. Равногорска историја. Београд: ЕВРО. стр. 84. ISBN 8676270104. 

  • Александар Тадић Мајке хероја причају. „Искра“, Винковци 1985. година.

Спољашње везеУреди