Корисник:Zverula99/песак
Косовски божур (лат. Paeonia peregrina Mill.) јесте зељаста дугогодишња биљка са кртоластим бочним кореновима, крупног, голог и једноцветног стабла. Листови су двојно - троперни, одозго голи или маљави, а цветови крупни, црвене боје[1]. Тучак је изграђен од 2-3 слободна оплодна листића, а семена су мрко пурпурна, сјајна. Цвет је крупан, појединачан, полусиметричан, црвено- розе боје. Плод је у облику мешка са већим бројем крупних семенки. Данас се у народној медицини употребљавају цвет, кртола и семе као народни лек[2] за лечење кашља, нервног система, хемороида... Биљка је отровна и нестручно коришћење може имати последице. Корен божура садржи танин, етарско уље, маст, шећер, алкалоиде... Цвет садржи танин и пеонидин[3], који се некада употребљавао против епилепсије и астме, док у семену има танина, боје, смоле, уља и шећера. Употреба било које врсте божура као лека није препоручљива.
Етимологија врсте
уредиЗахваљујући свом великом распрострањењу у косовској котлини, и веровању народа да постоји само тамо, проистекао је назив Косовски божур. Овај назив биљка је добила јер је косовска котлина најславније место у историји Срба и Србије, а позната је и легенда о проливеној српској крви преточеној у цвет, што је симбол његове важности, аутохтоног станишта, историјског и духовног наслеђа. За ову врсту божура позната су и народна имена као што су бажур и брозгва.
Распрострањење врсте
уредиКосовски божур настањује светле термофилне храстове шуме, реликтне шуме, шибљаке, ливаде и светле обронке нижих брегова. На балканском полуострву га има у области Влашке, Добруџе, Румелије, а ван њега на Криту и у Малој Азији. У Србији се најчешће може наћи на Косову али га има и у источним и североисточним деловима. Дакле, у Србији га има на више локалитета: Грмија, Газиместан, Грачаница, Клина, Кичица код К. Митровице, Липљан, Мируша, Паштрик, околина Београда, Лесковик, Шљивовички вис, околина Алексинца, Церје код Сврљига, Метовница код Злота, Криви Вир, Белава, Сува планина, Петлово бојиште, Стара планина (Височка Ржана), околина Неготина, Ниш (Доњи Комрен, Хум, Виник), околина Сврљига, Скробница, потез Боговина-Бољевац, Бели брег код Зајечара. Од свих наведених места, једино заштићено подручје Косовског божура у Србији је Строги природни резерват Косовски божур - Газиместан[4], који се налази у близини Приштине на месту на коме се одиграо Косовски бој[5], и који је, према последњим истраживањима критично угрожен нелегалном изградњом објеката и ризичним понашањем појединаца. Овај резерват на територији општине Обилић простире се на 12ha и проглашен је 1950. године[6].
Напомене
уредиПодручје Косова и Метохије није детаљно испитивано већ дуже време због неодобравања тамошњих привремених институција.