Пачир (мађ. Pacsér) је насеље у Србији у општини Бачка Топола у Севернобачком округу се простире на северним падинама Телечке лесне заравни, у долини речице коју мештани називају Криваја, између Бајмока и Старе Моравице на удаљености од око тридесетак километара југозападно од Суботице.

Пачир
Pacser1.jpg
Католичка црква на главној улици
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСевернобачки
ОпштинаБачка Топола
Становништво
 — 2011.Пад 2580
 — густина38/км2
Географске карактеристике
Координате45°53′35″ СГШ; 19°26′18″ ИГД / 45.893° СГШ; 19.438333° ИГД / 45.893; 19.438333Координате: 45°53′35″ СГШ; 19°26′18″ ИГД / 45.893° СГШ; 19.438333° ИГД / 45.893; 19.438333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина114 м
Површина76,8 км2
Пачир на мапи Србије
Пачир
Пачир
Пачир на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број24342
Позивни број024
Регистарска ознакаBT

Према попису из 2011. било је 2580 становника.

ИсторијаEdit

Назив Пачир први пут се спомиње у једној овереној тапији о поседу из 1409. године, где се јавља у облику Pacher. Пола века касније, тачније 16. фебруара 1462. године, праведни краљ Матија Корвин својој мајци Јелисавети Силађи, уз села Gyurge, Бајмок, Напфен, Чонтафејер, Будакутха и других у околини Суботице, поклања у циљу увећања сјаја њеног двора и село Pacher.

Две деценије касније — 9. јула 1481. године — краљ дарује Pachyr Peteru Beliegi Markosu. Године 1504. село поново добија новог власника, Имреа Терека.

Од 1541. године и повремених инвазија турске османлијске армије, односно њених харачко-пљачкашких похода доводе до општег разарања и уништења пачирске насеобине. Године 1580. село се још помиње као насеље са 16. пореских обвезника, али већ 1680. нема ни једног становника и остаје ненасељено све до почетка 18. века. Били су потребни поновно освајање Будима (1686) и победа у ослободилачком рату након тога, да би тек 20-их година 18. века започело ново раздобље у историји села. Од 1726. године, наиме пачирску пустару, која се простирала у плодној долини Криваје (18.537 катастарских жутара), поседовали су сомборски граничари. Ту је прво само неколико њихових пастирских породица направило привремене пастирске колибе, да би касније изградили и куће за стално становање.

Сомборско градско поглаварство је подстицало оне који су желели да се на том месту настане за стално, па је са дворском комором 1766. године склопљен уговор о насељавању пачирског атара, у то време највеће камералне пустаре у Бачкој. Према одредбама тог уговора, Сомбор је био обавезан да у пачирској долини, у року од три године, насели 40 породица, што је и учињено. Тако је почетком 70-их година 18. века у пореској евиденцији жупаније село имало убележено 35 власника поседа са 45 кућа и 60 других опорезованих објеката. Становници наведени у пореској евиденцији били су бивши српски граничари недавно (1741. године) укинуте Војне крајине, који су већ 1777. године (а не 1733.) изградили и своју цркву.

Поједини истраживачи, ослањајући се на саопштење Едена Дудаша, заснованом на усменом предању (које је оснивање цркве као институционалне организациже заменило са њеном изградњом.), изградњу српске цркве стављају у 1733. годину, занемарујући при томе логичан след догађаја и предвиђајући важну чињеницу да је Cothmann Antal, камерални (дворски) саветник, обишавши 1763. године ово подручје са задатком да утврди могућности насељавања Бачке, нашао следеће стање: „Пачир је највећа пустара дворске коморе у Бачкој, коју у закуп држе Сомборци за 100 форинти. Тло је доста плодно, али се вода може наћи само уздуж долине“. Предложио је да се виши делови подручја унапреде пошумљавањем, а долина насели мађарским католичким породицама. Образложење: „Пошто је у долини вода добра, а тло плодно, на њему може живети не само многољудно село, већ се може држати и бројна стока, а од тога проистекла и општа корист пошто сада од Чонопље до Суботице нема ни једног села, ни једне куће, успутно ново село било би добро и корисно и за путнике намернике“. Организовано насељавање постаје интензивније од 1783. године, а 1786. се углавном завршава досељавањем Нађкуншагских Мађара реформатске вере из Кишујсалаша. Прве године биле се тешке, не само због тога што је све требало започети изнова, већ и због сушних година и других елементарних недаћа.

ОбразовањеEdit

У овом малом селу образовање почиње одмах после насељавања пачирске пустаре, тј. 1786. године. Досељени Мађари из Кишујсалаша су изградили прву школу. Од 1796. године образовање се одвија и на српском језику. Дана 01.02.2001. године је почело са радом Обданиште. Капацитет Обданишта је 25 деце старости 3-4 године. Обданиште запошљава 1 координатора, 2 васпитача и 1 чистачицу. Радно време је сваки радни дан од 08 до 12 часова. Финансијска одрживост умногоме зависи од донираних новчаних средстава како из иностранства тако и од разних домаћих правних и физичких лица добијених на тендерима. Забавиште се налази недалеко од центра насеља. Иначе се ради о старој згради, која се редовно одржава. Образовање деце се врши двојезично, на српском и мађарском језику. Забавиште „Бамби“ функционише у склопу Организације за одгој деце „Бамби“ из Бачке Тополе. У шездесетим годинама двадесетог века почела је изградња нове школе, која је завршена 1970. године. Настава је извођена у модерно опремљеним кабинетима и у кратком року је изграђена прва фискултурна сала у околини. Школа данас своју делатност обавља у адаптираној згради на укупној површини од 9450 m2, од чега је затвореног простора 2534 квадратна метра. Школа има 16 одељења са укупно 274 ученика и 41 радника. Посебан квалитет школе је неговање међунационалне сарадње које се већ традиционално обнављају сваке године са школама у иностранству. Школа је вишегодишњи домаћин летњих кампова који служе зближавању и едукацији младих из целе Војводине. Школа има развијен облик самоорганизовања криз Ученичку заједницу, која целе године организује разне манифестације и активности за ученике и наставнике. У последње време школа остварује сарадњу и са месном телевизијом.

ДемографијаEdit

У насељу Пачир живи 2397 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 42,9 година (40,5 код мушкараца и 45,1 код жена). У насељу има 1198 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,46.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
 
Демографија[1]
Година Становника
1948. 4.907
1953. 4.806
1961. 4.754
1971. 4.189
1981. 3.871
1991. 3.309 3.213
2002. 2.948 3.004
2011. 2.580
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Мађари
  
1.766 59,90 %
Срби
  
864 29,30 %
Буњевци
  
68 2,30 %
Југословени
  
55 1,86 %
Хрвати
  
45 1,52 %
Роми
  
29 0,98 %
Немци
  
6 0,20 %
Бошњаци
  
5 0,16 %
Црногорци
  
4 0,13 %
Муслимани
  
4 0,13 %
Словенци
  
3 0,10 %
Румуни
  
3 0,10 %
Словаци
  
2 0,06 %
Русини
  
2 0,06 %
Украјинци
  
1 0,03 %
Македонци
  
1 0,03 %
Албанци
  
1 0,03 %
непознато
  
6 0,20 %
Етнички састав према попису из 2011.[2]
Мађари
  
1.558 60,4 %
Срби
  
720 27,9 %
остали
  
302 11,7 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

РеференцеEdit

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. 2,0 2,1 „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везеEdit