Отворите главни мени

Радован Грковић (Неваде, код Горњег Милановца, 5. март 1913 — Неваде, код Горњег Милановца, 1. септембар 1974), правник, учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Србије и народни херој Југославије.

РАДОВАН ГРКОВИЋ
Radovan Grković.jpg
Радован Грковић
Датум рођења(1913-03-05)5. март 1913.
Место рођењаНеваде, код Горњег Милановца
 Краљевина Србија
Датум смрти1. септембар 1974.(1974-09-01) (61 год.)
Место смртиНеваде, код Горњег Милановца,
 СР Србија,  СФР Југославија
Професијаправник
Члан КПЈ одјула 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
19411945.
Чинпотпуковник у резерви
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 5. марта 1913. године у селу Неваде, код Горњег Милановца. Основну школу и пет разреда гимназије завршио је у Горњем Милановцу, а остала три разреда у Чачку где је и матурирао 1932. године. За време школовања живео је у тешким материјалним условима, јер је одрастао у сељачкој породици, која је после погибије оца у Првом светском рату знатно осиромашила. То му је била и сметња да непосредно после матуре настави школовање, тако да је студије на Правном факултету у Београду започео 1936. године.

Још као гимназијалац прикључио се револуционарном омладинском покрету. Осуђивао је Шестојануарску диктатуру, агитовао за апстиненцију бирача на изборима 1931. године, учествовао у штрајку ученика чачанске гимназије 1931. године. Период 19321936. године провео је у родном селу, бавио се земљорадњом и учествовао у стварању политичке опозиције међу сељацима у свом и околним селима. Због тога је заједно са старијим братом, био хапшен и осуђиван.

Доласком у Београд где је, фебруара 1936. године, уписао Правни факултет, прикључио се револуционарном студентском покрету и учествовао у бројним политичким акцијама: у разбијању Љотићевог збора 1936. године, у студентским демонстрацијама и зборовима. Био је члан одбора Уједињене студентске омладине и управе опште студентске мензе у којој је и радио као келнер и на тај начин се издржавао. Иступао је на великом збору омладине Београда на Правном факултету, на коме је изражен снажан протест омладине против рата. Због своје активности и у Београду је био хапшен и осуђиван. Крајем 1940. године је по казни регрутован, с роком од 18 месеци, уместо девет колико су у оно време служили школовани регрути.[1]

Народноослободилачка борбаУреди

 
Биста Радована Грковића у спомен парку „Брдо мира“ у Горњем Милановцу.

Напад Сила Осовине на Југославију 1941. године затекао га је у Битољу на одслужењу војног рока. Избегао је заробљавање, вратио се у родно место и учествовао у припремама за формирање партизанског одреда у који је заједно са братом ступио јула 1941. године.

Истог месеца 1941. године постао је и члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У почетку устанка био је десетар у Таковској чети, а касније политички комесар. Ова чета је убрзо прерасла у Таковски батаљон одреда „Драгиша Мишовић“, који је извео напад на Горњи Милановац и ослободио га. Тих дана се нарочито истакао у борби са четницима код Чачка и у њиховом гоњењу до Равне Горе, а касније и у огорченим борбама које су се водиле код Прибоја.

Са својим батаљоном ушао је у састав Друге пролетерске бригаде приликом њеног формирања, 1. марта 1942. године у Чајничу, и учествовао у низу њених акција. Касније је отишао у политодел Прве крајишке бригаде у којој је остао годину дана. Истакао се у борбама ове бригаде (Бихаћ, Босански Нови, Сански Мост), а нарочито у борби за Јајце августа 1942. године. Као делегат Србије учествовао је на Другом заседању АВНОЈ-а. Био је и учесник Првог заседања АСНОС-а. После партијског курса 1943. године, постао је заменик политичког комесара Пратећег батаљона Врховног штаба, а фебруара 1944. године по партијском задатку прешао је у Топлицу за инструктора Покрајинског комитета КП Србије. Касније је постао руководилац другог одсека ОЗН-е за Србију и заменик начелника ОЗН-е за Београд. Демобилисан је 1. октобра 1945. године у чину потпуковника ЈА.

Послератна каријераУреди

После рата, обављао је низ одговорних функција у Савезу комуниста Србије и органима власти:

  • секретар Окружног комитета у Чачку
  • инструктор Централног комитета КП Србије
  • члан ЦК СКС
  • министар за трговину и снабдевање у Влади СР Србије (1948— 1951)
  • секретар Извршног већа Народне скупштине Србије (1953— 1962)
  • председник одбора Скупштине СР Србије и др.

Више је пута био биран за посланика Савезне скупштине СФРЈ и Скупштине СР Србије.

Умро је 1. септембра 1974. године у родном селу. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

ОдликовањаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Српски биографски речник, 816. стр.
  2. ^ Југословенски савременици: ко је ко у Југославији, 222. стр.

ЛитератураУреди

  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982. 
  • Српски биографски речник (књига друга). „Матица српска“, Нови Сад 2006. година.