Софија Борштник

Софија Борштник, рођ. Турк (словен. Zofija Borštnik, Turk, (Љубљана, 15. мај 1868Загреб, 3. децембар 1948) била је словеначка глумица. Позната је под псеудонимом Звонарјева.[1]

Софија Борштник
Zofija Borštnik.jpg
Пуно имеСофија Борштник, рођ. Турк
НадимциЗвонарјева
Датум рођења(1868-05-15)15. мај 1868.
Место рођењаЉубљана
Аустроугарска
Датум смрти3. децембар 1948.(1948-12-03) (80 год.)
Место смртиЗагреб
Социјалистичка Република Хрватска, СФРЈ
СупружникИгњат Борштник
Активни период1882 — 1926.

На позоришним позорницама је наступала пуне 44 године, у периоду од 1882. до 1926. године, почевши од љубљанске „Читалнице”. Поред Љубљане, глумила је у Прагу, Загребу, Београду, Софији, Осијеку, са одиграних преко 200 улога у својој каријери. Улоге је тумачила на словенском, српскохрватском, немачком и бугарском језику.[2]

Усавршавала се у Прагу и Бечу, а пред крај каријере се бавила и режијом. Остала је упамћена као прва жена режисер у осијечком позоришту.

КаријераУреди

Почеци (1882—1894)Уреди

Софија Борштник је започела наступати у љубљанској „Читалници” још као четрнаестогодишња девојчица, под уметничким именом Звонарјева. Тамо је и упознала свог будућег супруга, Игњата Борштника (словен. Ignacij Borštnik), с којим је била у браку од 12. августа 1889. године.[2]

Њене натпросечне глумачке способности су убрзо препознате, тако да већ 1887. године одлази на студијско усавршавање у Праг, где и наступа. У Прагу јој Јозеф Шуберт нуди ангажман у „Народном дивадлу”.

Вративши се у Љубљану, игра, између осталих улога које побуђују пажњу критичара, и прву Ибсенову Нору у словеначком позоришту. Године 1892. на отварању новога „Дежелнега гледалишча“, (данас Опере), тумачи, у режији свог супруга, насловну улогу Јурчићеве трагедије, Вероника Десенишка.

Загреб, (1894—1902)Уреди

 
Софија Борштник, након наступа 1889. године.

Прво гостовање у Загребу, марта 1894. године је изазвало одличне критике и усхићење публике. Тако је већ у мају уследило и друго гостовање на загребачкој позорници, где је улоге интерпретирала на словеначком језику. Након тога следи ангажман супружника Борштник и њихово студирање, поверених им улога, у Глини и њихов заједнички наступ у септембру, на хрватском језику.

Њена најуспешнија година у Загребу, је 1899, када Софија Борштник – Звонарјева остварује шеснаест нових улога, од којих чак дванаест премијерних, и добија искључиво похвалне и позитивне критике, што је јединствен пример у дотадашњој историји националне позоришне критике.

Средином 1901. године брак Софије Борштник пролази кроз сталне кризе, те се то одразило и на њену каријеру, мада не толико у уметничком потенцијалу. Од јесени те године, на плакатима и позоришним лецима њених наступа, најављују је само уметничким именом – Звонарјева. У то време је у сукобу и са управом позоришта јер одбија да прихвати улоге које јој, према њеној личној процени, не одговарају. Нови и још жешћи сукоб избија почетком 1902. године, кад не пристаје да замени колегиницу Љерку Шрам у пантомимично-рецитаторској улози Виле Велебите, иако она има заказано и одобрено гостовање у Сиску. Управник позоришта, Иво Хрељановић, нема разумевања за њену непослушност, па јој даје отказ.[3]

Беч, повратак у Хрватску (1903—1918)Уреди

 
Софија Борштник, током наступа 1908. године.

Софија Борштник – Звонарјева одлази у Беч и усавршава глуму код Александра Стракоша.

Именовањем Адама Мандровића за управника позоришта и залагањем новинских уредништава, остварују се услови за њен повратак у хрватско позориште. Почетком фебруара 1903. је поново ангажована у загребачком позоришту, али ускоро, из непознатих разлога, престаје да наступа и напушта Загреб. Гостује у Београду и у Софији и постаје члан централног бугарског позоришта.

У потрази за позоришном средином која би одговарала њеним уметничким претензијама и омогућивала њихову реализацију, прихвата позив позоришног управника Фридерика Јуванчича и 1907. се враћа у родну Љубљану.[4] Већ у првој сезони остварује петнаестак улога. Међутим, када се на чело „Дежелнега гледалишча“ враћа Фран Говекар, убрзо се сукобљава с њим, незадовољна његовим вођењем позоришта и омаловажавајућем односу према њој, али и другим словеначким глумцима и форсирањем чешких уметника. У новинама објављује серију фељтона против Говекара. Потом следи судска расправа, отпуштање и одлазак у Осијек. У међувремену, у годинама обновљеног ангажмана у Љубљани, гостује у Загребу 1908. и 1910.

Деловање у осијечком позоришту започиње као гошћа крајем 1910. године, а ангажман добија почетком 1911. Осим што глуми, она и режира. У врло кратком времену поставља чак шест представа у којима и игра. Она је била прва жена режисер у осијечком позоришту. Из непознатих разлога, тамо се није дуго задржала.[3]

У периоду до краја Првог светског рата о животу Софије Борштник – Звонарјеве се најмање зна.

Завршетак каријере (1903—1918)Уреди

По заврштку Првог светског рата, 1918. године Софија се двоумила између одлуке да прихвати ангажман у словеначком позоришту у Трсту на позив Милана Скрбиншека или да се врати, на позив Хинка Нучића, у љубљанско позориште. Борштник – Звонарјева се опредељује за понуду свог некадашњег партнера и режисера Хинка Нучића, привучена репертоаром који јој је наменио. Међутим, 1922. године се дефинитивно растаје са љубљанском позорницом и прелази у Загреб где јој Гавела 1924. године нуди гостовање у улози Хелене Алвинг у Ибзеновим „Сабластима”, али она то одбија.

Последњи пут се појављује на позорници 1926. године.[4]

ПензионисањеУреди

Пензионисана је у загребачком позоришту, од кога је повремено добијала и новчану помоћ.

Преостале године живота проводи у Загребу, у потпуној анонимности.

Одиграла је више од 200 улога у националном и европском репертоару, показавши да је уметница широког распона и интерпретативних могућности.

УлогеУреди

ИзвориУреди

  1. 1,0 1,1 Софија Борштник (1868–1948), Никола Батушић, Хрватски биографски лексикон, Лексикографски завод Мирослав Крлежа, 1989. Приступљено 7. новембра 2017.
  2. 2,0 2,1 Софија Борштник (1868–1948), словен. Zofija Borštnik, Адолф Робида, Словенска биографија, Научноистраживачки центар САЗУ словен. Slovenska akademija znanosti in umetnosti, 2013. Приступљено 7. новембра 2017.
  3. 3,0 3,1 Први словенски драмски умјетници у Хрватској - Срце. стр. 255-263. Приступљено 7. новембра 2017.
  4. 4,0 4,1 Софија Борштник, словен. Zofija Borštnik, sigledal.org. Приступљено 7. новембра 2017.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди