Софија Борштник

Софија Борштник, рођ. Турк (словен. Zofija Borštnik, Turk, (Љубљана, 15. мај 1868Загреб, 3. децембар 1948) била је словеначка глумица. Позната је под псеудонимом Звонарјева.[1]

Софија Борштник
Zofija Borštnik.jpg
Пуно имеСофија Борштник, рођ. Турк
НадимциЗвонарјева
Датум рођења(1868-05-15)15. мај 1868.
Место рођењаЉубљана
Аустроугарска
Датум смрти3. децембар 1948.(1948-12-03) (80 год.)
Место смртиЗагреб
Социјалистичка Република Хрватска, СФРЈ
СупружникИгњат Борштник
Активни период1882 — 1926.

На позоришним позорницама је наступала пуне 44 године, у периоду од 1882. до 1926. године, почевши од љубљанске „Читалнице”. Поред Љубљане, глумила је у Прагу, Загребу, Београду, Софији, Осијеку, са одиграних преко 200 улога у својој каријери. Улоге је тумачила на словенском, српскохрватском, немачком и бугарском језику.[2]

Усавршавала се у Прагу и Бечу, а пред крај каријере се бавила и режијом. Остала је упамћена као прва жена режисер у осијечком позоришту.

КаријераУреди

Почеци (1882—1894)Уреди

Софија Борштник је започела наступати у љубљанској „Читалници” још као четрнаестогодишња девојчица, под уметничким именом Звонарјева. Тамо је и упознала свог будућег супруга, Игњата Борштника (словен. Ignacij Borštnik), с којим је била у браку од 12. августа 1889. године.[2]

Њене натпросечне глумачке способности су убрзо препознате, тако да већ 1887. године одлази на студијско усавршавање у Праг, где и наступа. У Прагу јој Јозеф Шуберт нуди ангажман у „Народном дивадлу”.

Вративши се у Љубљану, игра, између осталих улога које побуђују пажњу критичара, и прву Ибсенову Нору у словеначком позоришту. Године 1892. на отварању новога „Дежелнега гледалишча“, (данас Опере), тумачи, у режији свог супруга, насловну улогу Јурчићеве трагедије, Вероника Десенишка.

Загреб, (1894—1902)Уреди

 
Софија Борштник, након наступа 1889. године.

Прво гостовање у Загребу, марта 1894. године је изазвало одличне критике и усхићење публике. Тако је већ у мају уследило и друго гостовање на загребачкој позорници, где је улоге интерпретирала на словеначком језику. Након тога следи ангажман супружника Борштник и њихово студирање, поверених им улога, у Глини и њихов заједнички наступ у септембру, на хрватском језику.

Њена најуспешнија година у Загребу, је 1899, када Софија Борштник – Звонарјева остварује шеснаест нових улога, од којих чак дванаест премијерних, и добија искључиво похвалне и позитивне критике, што је јединствен пример у дотадашњој историји националне позоришне критике.

Средином 1901. године брак Софије Борштник пролази кроз сталне кризе, те се то одразило и на њену каријеру, мада не толико у уметничком потенцијалу. Од јесени те године, на плакатима и позоришним лецима њених наступа, најављују је само уметничким именом – Звонарјева. У то време је у сукобу и са управом позоришта јер одбија да прихвати улоге које јој, према њеној личној процени, не одговарају. Нови и још жешћи сукоб избија почетком 1902. године, кад не пристаје да замени колегиницу Љерку Шрам у пантомимично-рецитаторској улози Виле Велебите, иако она има заказано и одобрено гостовање у Сиску. Управник позоришта, Иво Хрељановић, нема разумевања за њену непослушност, па јој даје отказ.[3]

Беч, повратак у Хрватску (1903—1918)Уреди

 
Софија Борштник, током наступа 1908. године.

Софија Борштник – Звонарјева одлази у Беч и усавршава глуму код Александра Стракоша.

Именовањем Адама Мандровића за управника позоришта и залагањем новинских уредништава, остварују се услови за њен повратак у хрватско позориште. Почетком фебруара 1903. је поново ангажована у загребачком позоришту, али ускоро, из непознатих разлога, престаје да наступа и напушта Загреб. Гостује у Београду и у Софији и постаје члан централног бугарског позоришта.

У потрази за позоришном средином која би одговарала њеним уметничким претензијама и омогућивала њихову реализацију, прихвата позив позоришног управника Фридерика Јуванчича и 1907. се враћа у родну Љубљану.[4] Већ у првој сезони остварује петнаестак улога. Међутим, када се на чело „Дежелнега гледалишча“ враћа Фран Говекар, убрзо се сукобљава с њим, незадовољна његовим вођењем позоришта и омаловажавајућем односу према њој, али и другим словеначким глумцима и форсирањем чешких уметника. У новинама објављује серију фељтона против Говекара. Потом следи судска расправа, отпуштање и одлазак у Осијек. У међувремену, у годинама обновљеног ангажмана у Љубљани, гостује у Загребу 1908. и 1910.

Деловање у осијечком позоришту започиње као гошћа крајем 1910. године, а ангажман добија почетком 1911. Осим што глуми, она и режира. У врло кратком времену поставља чак шест представа у којима и игра. Она је била прва жена режисер у осијечком позоришту. Из непознатих разлога, тамо се није дуго задржала.[3]

У периоду до краја Првог светског рата о животу Софије Борштник – Звонарјеве се најмање зна.

Завршетак каријере (1903—1918)Уреди

По заврштку Првог светског рата, 1918. године Софија се двоумила између одлуке да прихвати ангажман у словеначком позоришту у Трсту на позив Милана Скрбиншека или да се врати, на позив Хинка Нучића, у љубљанско позориште. Борштник – Звонарјева се опредељује за понуду свог некадашњег партнера и режисера Хинка Нучића, привучена репертоаром који јој је наменио. Међутим, 1922. године се дефинитивно растаје са љубљанском позорницом и прелази у Загреб где јој Гавела 1924. године нуди гостовање у улози Хелене Алвинг у Ибзеновим „Сабластима”, али она то одбија.

Последњи пут се појављује на позорници 1926. године.[4]

ПензионисањеУреди

Пензионисана је у загребачком позоришту, од кога је повремено добијала и новчану помоћ.

Преостале године живота проводи у Загребу, у потпуној анонимности.

Одиграла је више од 200 улога у националном и европском репертоару, показавши да је уметница широког распона и интерпретативних могућности.

УлогеУреди

ИзвориУреди

  1. ^ а б Софија Борштник (1868–1948), Никола Батушић, Хрватски биографски лексикон, Лексикографски завод Мирослав Крлежа, 1989. Приступљено 7. новембра 2017.
  2. ^ а б Софија Борштник (1868–1948), словен. Zofija Borštnik, Адолф Робида, Словенска биографија, Научноистраживачки центар САЗУ словен. Slovenska akademija znanosti in umetnosti, 2013. Приступљено 7. новембра 2017.
  3. ^ а б Први словенски драмски умјетници у Хрватској - Срце. стр. 255-263. Приступљено 7. новембра 2017.
  4. ^ а б Софија Борштник, словен. Zofija Borštnik, sigledal.org. Приступљено 7. новембра 2017.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди