Перник
Перник је општина и град у Бугарској, у западном делу земље. Град је и седиште истоимене Перничке области.
| Перник буг. Перник | |
|---|---|
 Панорама града Перника | |
 Застава
 | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Бугарска |
| Област | Перничка област |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — | 91.883 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 42° 36′ 12″ С; 23° 02′ 00″ И / 42.60345° С; 23.03335° И |
  Перник Перник на карти Бугарске | |
| Остали подаци | |
| Градоначелник | Росица Јанакијева |
| Поштански број | 2300 |
| Позивни број | 076 |
Перничка област је рударска регија са највећим рударским резервама у Бугарској. Због тога је Перник средиште рударске индустрије у Бугарској.
Порекло назива уреди
Назив „Перник“ везује се за старословенског бога Перуна.
Географија уреди
Град Перник се налази 30 km југозападно од Софије и то је престоници најближи значајанији град у држави.
Перник се сместио у долини горњег тока реке Струме, на старом средњовековном трговачком путу Софија — Солун. (данас магистрала Е79). Град окружују планине Витоша, Вискјар и Голо брдо. И поред тога што је град у долини, он је на знатној надморској висини од 710 m, па је то је највиши већи град у Бугарској.
Клима у граду је оштра варијанта континенталне због знатне надморске висине града.
На подручју општине Перник се налази и део националног парка „Витоша“ (буг: Народен парк „Витоша") од чијих 26577 хектара се на општинским атару налазе 9988 хектара. 5 km јужно од града налази се резерват Острица са највећим врхом на (1.146 m н. в. на планини Голо Брдо (буг: Голо бърдо).
Историја уреди
Околина града Перника била је насељена још у римско време. Ту је био римски град "Aelea".[1] Прво насеље на месту Перника било је средњовековно насеље и утврда Кракра.
Кракра је у време цара Самуила био његов војвода[2] - заштитник тог града.[3] Одбранио је град два пута херојски се борећи: 1002. и 1016. године. Утврђени град Перник по планином Витошом је бранио прелаз из Поморавља и Подунавља у маричку и струмичку долину. Византијски цар Василије опседао је 1016. године безуспешно град 88 дана, па се повукао.[4]
Стефан Немања је пре 1192. године освојио и порушио до темеља тврђаву Перник, близи Средеца (Софије).[5]
У 14. веку град Кракра пада под власт Османлија и губи значај. По ослобађању овог краја од Османлија 1878. године Перник је био мало село. Међутим, откриће рудног богатства на уласку у 20. век довело до најглог раста насеља. Године 1929. Перник званично постаје град, а 1958. обласно средиште. У периоду између 1934. и 1946. године становништво се ту увећало за 80%, што је највиши раст у целој Бугарској.[6]
Црква Св. Јована у Пернику има дрвени иконостас и владичански сто, који је резао мајстор дрворезбар Мијак, Нестор Алексијевић Мирчески.[7]
Становништво уреди
| 1934. | 1946. | 1956. | 1965. | 1975. | 1985. | 1992. | 2001. | 2011. |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 21.269 | 34.981 | 63.482 | 81.526 | 87.408 | 94.155 | 90.549 | 85.991 | 80.191 |
По проценама из 2007. године град Перник имао 83.869 становника. Већина градског становништва су етнички Бугари. Остатак су [махом Роми. Претежна вероисповест становништва је православна.
Последњих 20ак година град губи становништво због удаљености од главних токова развоја у земљи. Ово је много драматичније него код других градова сличне величине због стангације рударства, које је веома битно за град. Оживљавање привреде и близина Софије требало би зауставити негативни демографски тренд.
Привреда уреди
Перничка област је рударска регија са највећим рударским резервама угља у Бугарској. Због тога је Перник средиште рударске и енергетске индустрије у Бугарској.
Образовање уреди
На подручју општине Перник има 20 основних школа, 9 средњих школа и 6 гимназија.
Општина Перник уреди
|
Општина Перник има 2 града и 22 села. Градови су:
Велика села су:
Средња по величини села су: |
Мала села су:
Најмања села су: |
Партнерски градови уреди
Референце уреди
- ^ "Отаџбина", Београд 1881. године
- ^ Милован Ристић: "Струмица", Београд 1925.
- ^ Јован Рајић: "Историја разних народов најпаче Болгаров, Хорватов и Сербов", Беч 1794.
- ^ "Српски летописи", Будим 1860.
- ^ Мајков: "Историја српског народа", превод, Београд 1876. године
- ^ "Гласник српског географског друштва", Београд 1947.
- ^ "Гласник етнографског музеја", Београд 2001.
