Википедија

Габријел Гарсија Маркес

колумбијски писац

Габријел Хосе де ла Конкордија Гарсија Маркес (шп. Gabriel José de la Concordia García Márquez О овој звучној датотеци аудио (помоћ·инфо); 6. март 1927 — 17. април 2014 )[1][2] био је колумбијски писац, новинар, издавач и политички активиста.

Габријел Хосе Гарсија Маркес
Габријел Гарсија Маркес
Лични подаци
Пуно имеГабријл Хосе Гарсија Маркес
Датум рођења(1927-03-06)6. март 1927.
Место рођењаАракатака, Колумбија
Датум смрти17. април 2014.(2014-04-17) (87 год.)
Место смртиМексико Сити, Мексико
Књижевни рад
Утицаји одФранц Кафка
Софокле
Вилијам Фокнер
Вирџинија Вулф
Џозеф Конрад
Антоине де Саинт-Еxупéрy
НаградеНобелова награда за књижевност
Потпис

Родио се у граду Аракатака, у области Магдалена. Углавном је живео у Мексику и Европи. Највећи део свог времена проводио је у граду Мексико Сити.

Гарсија Маркес се сматра најпознатијим писцем магичног реализма, жанра у коме се преплићу митови и магија са реалношћу свакодневне егзистенције. Највише је допринео томе да латиноамеричка литература дође у центар пажње светске културне јавности шездесетих година 20. века. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1982. године.

Његово најпознатије дело, Сто година самоће, продато је у више од 30 милиона примерака. У њему је описан живот изолованог јужноамеричког села где су необични догађаји представљени као сасвим обични.

Биографија уреди

 
Црква у којој се крстио - Аракатака

Гарсија Маркес је био тихо и стидљиво дете, опчињено причама свог деде. Све клице будућих дела никле су у кући у којој је живео, у причама о грађанском рату, масакру, доласцима и одласцима тетки и незаконитој кћери деде. Деда му је умро кад је имао 8 година, а када му је бака ослепела отишао је да живи са родитељима у Сукре. Имао је репутацију стидљивог момка који је писао смешне песме. Године 1940. добио је стипендију за надарену децу коју су додељивали језуити. Матурирао је 1946. и по жељи родитеља уписао је Национални универзитет права у Боготи. У овом периоду упознао је своју будућу жену, тада 13-годишњу девојчицу. Гарсија Маркес се није интересовао за своје студије. Добио је копију Кафкине књиге Метаморфоза која је оставила дубок утисак на њега јер је схватио да књижевност не мора да прати строгу нарацију и радњу.[3] Тада почиње да пише, и његову прву причу објављују либералне новине. На њега су велики утицај извршили и Софокле и Фокнер, који га је задивио способношћу да преобрати детињство у митску прошлост, измишљајући град у коме ће се радња дешавати. Од Софокла је преузео тему злоупотребе моћи.

Инспирацију за дело "Сто година самоће" добио је када се вратио у бабину кућу у Аракатаки. "Уклета" кућа вратила је успомене, а цео град је изгледао као мртав и залеђен у времену. Раније је скицирао причу о свом искуству у кући, стога је роман требало да се зове "Кућа". Нажалост, године 1952. причу је одбио први потенцијални издавач. Године 1955, док је Гарсија Маркес био у источној Европи, његови пријатељи су без његовог знања однели рукопис другом издавачу. Овај пут, рукопис је објављен. У Европи је радио као новинар за различите листове, а 1958, инспирисан револуцијом на Куби, започео је пријатељство са Фиделом Кастром. У јануару 1965. Гарсија Маркес и његова породица су се возили на одмор у Акапулко кад га је обузела инспирација: нашао је свој глас. Први пут у двадесет година као да је ударац грома потпуно осветлио његов Макондо.

Након годину дана рада Гарсија Маркес је послао прва три поглавља Карлосу Фуентесу. Ближећи се завршетку дела, смештао је себе, своју жену и пријатеље у роман, и на последњој страни открио је име свог романа, "Сто година самоће". Објавио је роман у јуну 1967. Током прве седмице свих 8000 примерака је било продато. Дело је превођено на десетине језика и освојило је четири међународне награде. После објављивања Сто година самоће, октобра 1967. одлази у Барселону, где упознаје многобројне писце и издаваче, и само после годину дана одлучује да престане да даје интервјуе, јер је у Барселону првобитно дошао зато што га нико не познаје. Тих година ојачава везе са Паблом Нерудом, кога је упознао 1958. Године 1971. долази у Париз да га посети и на изласку из авиона сазнаје да је Неруда добитник Нобелове награде за књижевност, али да је изјавио новинарима да је награду заслужио Гарсија Маркес.[4]

Образовање уреди

Похађао је основну школу у Аракатаки, где је живео са бабом и дедом. Након дедине смрти, родитељи га шаљу у Баранкиљу да настави школовање на колеџу Сан Хосе. Са десет година пише своје прве стихове. Године 1940. добија стипендију и одлази у Сипакиру, град близу Боготе. У то време се доста посвећује читању. Године 1947. враћа се у Боготу и уписује Правни факултет. Исте године излази и његова прва објављена приповетка „Треће препуштање судбини“. У двадесетој години напушта Боготу и сели се у Картахену, где наставља студије права. У Картехени је започео бављење новинарством. Након две године студирања и бављења новинарством, добија прилику да оде у Баранкиљу, што и чини 1950. године.[5]

Новинарство уреди

 
Новине у којима Маркес објављује своје прве приповетке

У седамнаестој години живи у Баранкиљи, где почиње да се бави новинарством и активно учествује у раду књижевне групе Пећина. Овој групи припадају и друге значајне личности из колумбијског културног живота, а међу њима и романсијер Алваро Сепеда Самудио и сликар, Алехандро Обрегон. Гарсија Маркес наставља да пише за дневне новине Хералдо, а затим прелази у редакцију листа Еспектадор у Боготи. У овим новинама објављује своје приповетке Треће одрицање и Одмор у уторак, које је касније заједно са другим, расутим по новинама и часописима, сакупио и објавио под насловом Сахрана Велике Маме. Године 1954. одлази у Рим да извештава о ишчекиваној смрти папе Пија XII. Годину дана касније одлази у Париз као дописник Еспектадора. У Боготу се враћа 1956, да би одмах затим отишао у Венецуелу, у Каракас, где такође ради као новинар. Он је нови уредник часописа Моменат. Такође је радио у часопису Графичка Венецуела и Елита, који нису листови већег угледа. После победе кубанске револуције, Гарсија Маркес ступа у везу са новинском кућом Пренса латина и постаје њен дописник из Боготе. Нешто касније, као дописник ове кубанске агенције, присуствује и скупу Генералне скупштине Организације уједињених нација. У то доба је и члан редакције часописа Аксион либерал, у коме штампа полемички чланак "Колумбијска књижевност: превара нације". Након тога се сели у Мексико, где се бави новинарством и кинематографијом.[6]

Занимљивости уреди

  • Као дете, био је под снажним утицајем празноверја своје баке.
  • Гарсија Маркес је своју будућу супругу упознао када је она имала само тринаест година. Мерседес (шп. Mercedes) му је обећала да ће му остати верна и да ће га чекати. Венчали су се четрнаест година касније.
  • У својој младости био је познат као стидљив момак који пише смешне песме.[3]
  • Роман Сто година самоће је последица неочекиваног надахнућа које је једном приликом обузело Гарсију Маркеса на путу за Акапулко, када је, како сам каже, већ имао цело прво поглавље у глави. У соби је провео 18 месеци док није у потпуности завршио роман.
  • „Године 1961. дошао сам у Мексико са двадесет долара у џепу, женом, сином, и фикс идејом - да се бавим филмом.“ [7]
  • „Као новинар никада нисам радио интервју. Радио сам извештаје, али никад интервју са питањима и одговорима.“ [8]
  • Пабло Неруда је за Сто година самоће изјавио да је Дон Кихот нашег времена. [9]
  • Чилеански песник Пабло Неруда и колумбијски романописац Габријел Гарсија Маркес су најтраженији писци на шпанском језику на Интернету, надмашивши Мигела де Сервантеса.[10]

Дела уреди

 
Габријел Гарсија Маркес

Филмографија уреди

  • У овом селу нема лопова (шп. En éste pueblo no hay ladrones) - 1965.[12][13]
  • Време за умрети (шп. Tiempo de morir) - 1966. (Маркес потписан као сценариста)
  • Опасна игра (шп. Juego peligroso) - 1967. (Маркес потписан као сценариста)
  • Патси, љубави моја (шп. Patsy mi amor) - 1969.
  • Предзнак (шп. Presagio) - 1975. (Маркес потписан као сценариста)
  • Монтијелова удовица (шп. La Viuda de Montiel) - 1979.
  • Најдража Марија (шп. María de mi corazón) - 1979.
  • Година куге (шп. El año de la peste) - 1979. (Маркес потписан као сценариста)
  • Ерендира (шп. Eréndira) - 1983.
  • Време за умрети (шп. Tiempo de morir) - 1986. (Маркес потписан као сценариста)
  • Хроника најављење смрти (шп. Crónica de una muerte anunciada) - 1987.
  • Веома стар човек са огромним крилима (шп. Un señor muy viejo con unas alas enormes) - 1988.
  • Чудо у Риму (шп. Milagro en Roma) - 1988. (Маркес потписан као сценариста)
  • Басна о прелепој чуварици голубова (шп. Fábula de la bella palomera) - 1988. (Гарсија Маркес потписан као сценариста)
  • Писма из парка (шп. Cartas del parque) - 1989. (Маркес потписан као сценариста)
  • Едип градоначелник (шп. Edipo alcalde) - 1996.
  • Пуковнику нема ко да пише (шп. El coronel no tiene quien le escriba) - 1999.
  • Невидљива деца (шп. Los niños invisibles) - 2001. (Маркес потписан као сценариста)
  • Љубав у доба колере (шп. El amor en los tiempos del cólera) - 2007.
  • О љубави и другим демонима (шп. De amor y otros demonios) - 2009.
  • Сећања на моје тужне курве (шп. Memorias de mis putas tristes) - 2011.

Награде уреди

Филм Година Категорија Награда
Време за умрети 1967. Сребрна Богиња (шп. Diosa de Plata) за најбољи филм Победа
Предзнак 1975. Сребрна Богиња (шп. Diosa de Plata) за најбољу младу глумицу Сесилија Каруаћо (шп. Cecilia Caruacho) Победа
Предзнак 1975. Посебно признање на Инернационалном филмском фестивалу у Сан Себастијану Луис Алкориса (шп. Luis Alcoriza) Победа
Монтијелова удовица 1980. Златна Статуа (енгл. Golden Colon) Мигел Литин (шп. Miguel Littín) Pobeda
Montijelova udovica 1980. Zlatni Medved (нем. Goldener Bär) Мигел Литин (шп. Miguel Littín) Номинација
Година куге 1980. Златни Аријел (шп. Ariel de Oro) Фелипе Касалс (шп. Felipe Cazals) Победа
Година куге 1980. Сребрни Аријел (шп. Ariel de Plata) за најбољу режију Фелипе Касалс (шп. Felipe Cazals) Победа
Година куге 1980. Сребрни Аријел (шп. Ariel de Plata) за најбољи сценарио Габријел Гарсија Маркес (шп. Gabriel García Márquez) и Хуан Артуро Бренан (шп. Juan Arturo Brennan) Победа
Година куге 1980. Сребрна Богиња (шп. Diosa de Plata) за најбољу адаптацију Габријел Гарсија Маркес (шп. Gabriel García Márquez), Хуан Артуро Бренан (шп. Juan Arturo Brennan) и Фелипе Касалс (шп. Felipe Cazals) Победа
Ерендира 1983. Златна Палма (франц. Palme d'Or) Руј Гера (шп. Ruy Guerra) Номинација
Ерендира 1983. Златни Хуго (енгл. Gold Hugo) за најбољи филм Руј Гера (шп. Ruy Guerra) Номинација
Ерендира 1984. Сребрни Аријел (шп. Ariel de Plata) за најбољу сценографију Пјер Каду (франц. Pierre Cadou) Победа
Време за умрети 1985. Најбоља кинематографија Марио Гарсија Хоја (шп. Mario García Joya) Победа
Време за умрети 1985. Најбоље едитовање Нелсон Родригес (шп. Nelson Rodríguez) Победа
Време за умрети 1986. Златни Хуго (шп. Gold Hugo) за најбољи филм Хорхе Али Тријана (шп. Jorge Alí Triana) Номинација
Време за умрети 1987. Гоја (шп. Goya) за најбољи страни филм на шпанском језику Хорхе Али Тријана (шп. Jorge Alí Triana) Номинација
Хроника најављење смрти 1987. Златна Палма (франц. Palme d'Or) Франћеско Роси (итал. Francesco Rosi) Номинација
Хроника најављење смрти 1987. Сребрна трака (енгл. Silver Ribbon) за најбољег режисера Франћеско Роси (итал. Francesco Rosi) Номинација
Хроника најављење смрти 1987. Сребрна трака (енгл. Silver Ribbon) за најбољу кинематографију Пасквалино Де Сантис (итал. Pasqualino De Santis) Номинација
Веома стар човек са огромним крилима 1988. Златна Осеља (енгл. Golden Osella) за најбољи скор Хосе Мариа Витијер (шп. José María Vitier), Ђани Ноћензи (итал. Gianni Nocenzi) и Пабло Миланес (шп. Pablo Milanés) Победа
Веома стар човек са огромним крилима 1988. Златни Лав (енгл. Golden Lion) Фернандо Бири (шп. Fernando Birri) Номинација
Басна о прелепој чуварици голубова 1988. АПЦА трофеј (енгл. APCA Trophy) за најбољи продукцијски дизајн и најбољи костим Иренио Маја (шп. Irenio Maia) Победа
Едип градоначелник 1996. Златни Кикито (енгл. Golden Kikito)за најбољи филм Хорхе Али Тријана (шп. Jorge Alí Triana) Номинација
Едип градоначелник 1997. Златни преколумбијски круг (енгл. Golden Precolumbian Circle) за најбољи филм Хорхе Али Тријана (шп. Jorge Alí Triana) Номинација
Едип градоначелник 1998. Златни Фотограми (шп. Fotogramas de Plata) за најбољу глумицу Анхела Молина (шп. Ángela Molina) Победа
Пуковнику нема ко да пише 1999. Златна Палма (франц. Palme d'Or) Артуро Рипстин (шп. Arturo Ripstein) Номинација
Пуковнику нема ко да пише 1999. Гоја (шп. Goya) за најбољи адаптирани сценарио Пас Алисија Гарсијадијего (шп. Paz Alicia Garciadiego) Номинација
Пуковнику нема ко да пише 2000. Филмска награда Латинске Америке (енгл. Latin America Cinema Award) Артуро Рипстин (шп. Arturo Ripstein) Победа
Невидљива деца 2001. Златни преколумбијски круг (енгл. Golden Precolumbian Circle)за најбољи колумбијски филм Лисандро Дуке Наранхо (шп. Lisandro Duque Naranjo) Победа
Невидљива деца 2002. Филмска награда Колумбије (енгл. Colombian Cinema Award) за најбољи филм Лисандро Дуке Наранхо (шп. Lisandro Duque Naranjo) Победа
Невидљива деца 2002. Посебна награда жирија (енгл. Special Jury Prize) за најбољи филм Лисандро Дуке Наранхо (шп. Lisandro Duque Naranjo) Победа
Невидљива деца 2002. Велика Паоа (енгл. Grand Paoa) Лисандро Дуке Наранхо (шп. Lisandro Duque Naranjo) Номинација
Љубав у доба колере 2008. Златни глобус (енгл. Golden Globe) за најбољу оригиналну песму Шакира (шп. Shakira) и Антонио Пинто (шп. Antonio Pinto) шп. Despedida Номинација
О љубави и другим демонима 2010. Златна морска звезда (енгл. Golden Starfish Award) za naraciju Ilda Idalgo (шп. Hilda Hidalgo) Номинација
Сећања на моје тужне курве 2012. Специјална награда жирија (енгл. Special Young Jury Award) за најбољи филм Хенинг Карлсен (дан. Henning Carlsen) Победа

Стил уреди

Стил Габријела Гарсије Маркеса сврставамо у магични реализам. Наиме, овај стил подразумева постојање двеју паралелних стварности, односно комбинацију фикције и реалног света. Гарсија Маркес спаја елементе фантастичног и свакодневног и постиже савршени склад тако да читалац не доживљава елементе фантастичног као стране. У својим првим романима ("Пуковнику нема ко да пише", "Зао час") користи нове наративне технике као што су унутрашњи монолог, нелинеарност и комбинује их са традиционалним техникама реализма. Овде већ уводи теме насиља и усамљености које ће разрадити детаљније у својим каснијим делима. У свом ремек-делу Сто година самоће ствара измишљени град Макондо у коме интегрише различите нивое: лично и опште, историјско и митско, магично и реално. Главне теме су усамљеност јунака која представља осећање које доживљава свако људско биће и против којег је немогуће борити се и љубав која представља једини спас од фаталног детерминизма који се рађа из самоће и егоизма. Преплићу се будућност, садашњост и прошлост. Одлике магичног реализма у делу Гарсије Маркеса огледају се у следећим мотивима: смрт која је све време присутна - мртви постоје у Маконду заједно са живима; насиље; магија; алхемија. Критичари Габријела Гарсију Маркеса сврставају у једног од најбољих писаца свих времена, а његов стил изразито креативним.

Гарсија Маркес на политичкој сцени уреди

Када би упитали Гарсију Маркеса да ли је комуниста, одговор би увек био негативан. Он је увек говорио да не припада ниједној политичкој странци. Веровао је да ће свет једном постати социјалистички, али он је имао посебно схватање социјализма: као систем напретка, слободе и једнакости. Зато је у својим текстовима, након својих путовања у социјалистичке земље, показао неслагање са оним "шта се тамо дешава". Веровао је да је социјализам једино добро решење за Латинску Америку. Током 1959. године био је дописник новинске агенције у Боготи коју је створила кубанска влада након почетка кубанске револуције, где је извештавао о догађајима на Куби. Тад Гарсија Маркес постаје истински политички новинар. Габријел Гарсија Маркес и Фидел Кастро се састају јануара 1959, али њихово пријатељство је касније формирано.

Награде и признања уреди

Гарсија Маркес је добио Нобелову награду за књижевност 1982. По мишљењу Швајцарске академије добио је награду због својих романа и кратких прича у којима су елементи фантастичног и реалног помешани у једном мирном свету са богатом маштом и тако осликавају живот и конфликте једног континента. Његов говор при добијању награде зове се Ла соледад де Амéрица Латина. Био је први Колумбијац, а четврти Латиноамериканац који је добио Нобелову награду за књижевност.

Гарсија Маркес је добио још многе награде и признања за своја дела. Неке од њих су:

  • Premio de la Novela ESSO за Зао час 1961.
  • Doctor Honoris Causa (почасни докторат, први) Универзитета Колумбија у Њујорку 1971.
  • Premio Rómulo Gallegos за роман Сто година самоће 1972.
  • Medalla de la legión de honor francés ен Парис 1981.
  • Condecoración Águila Azteca en México 1982.
  • Premio cuarenta años de Círculo de Periodistas de Bogotá 1985.
  • Miembro honorario del Instituto Caro y Cuervo en Bogotá 1993.
  • Doutor Honoris Causa da Universidade de Cádiz (почасни докторат, други) 1994.
  • Музеј: 25. марта 2010. године колумбијска влада завршила је реконструкцију куће у којој је рођен Гарсија Маркес у Аракатаки, пошто је била срушена пре 40 година; у знак сећања на њега отворили су у њој музеј са више од 14 просторија које приказују где је он провео своје детињство.
  • На истоку Лос Анђелеса (Калифорнија), у сектору Лас Розас у Мадриду и у Сарагоси (Шпанија) постоје улице које носе његово име.
  • У Боготи El Fondo de Cultura Económica de México саградио је културни центар који носи његово име.
 
Нобелова награда за књижевност

Цитати уреди

Ниједна особа не заслужује твоје сузе, а она која их заслужује, никада те неће расплакати.

шп. Ninguna persona merece tus lágrimas, y quien la merezca no te hará llorar

Немој никада престати да се смејеш, чак ни када си тужна, јер никад се не зна ко би се могао заљубити у твој осмех.

шп. Nunca dejes de sonreír, ni siquiera cuando estés triste, porque nunca sabes quien se puede enamorar de tu sonrisa

Можда си у очима света само једна особа, али си у очима једне особе цео свет.

шп. Puedes ser solamente una persona para el mundo, pero para una persona tú eres el mundo

Не проводи време с неким коме није стало да га проводи са тобом.

шп. No pases el tiempo con alguien que no esté dispuesto a pasarlo contigo

Не плачи зато што се завршило. Радуј се зато што се догодило.

шп. No llores porque terminó, sonríe porque sucedió

Не волим те због онога што јеси, већ због онога што сам ја кад сам поред тебе.

шп. Te quiero no por quien eres, sino por quien soy cuando estoy contigo

Није тачно да људи одустају од својих снова зато што старе, већ старе зато што одустају од својих снова.

шп. No es cierto que la gente deje de perseguir sus sueños porque envejece, más bien envejece cuando deja de perseguir sus sueños

Понудити пријатељство ономе ко тражи љубав, исто је као и понудити хлеб ономе ко умире од жеђи.

шп. Ofrecer amistad al que busca amor es dar pan al que se muere de sed

Сиромаштво је најбољи лек за дијабетес.

шп. La pobreza es el mejor remedio para la diabetes

Живот је најбољи изум.

шп. La vida es la cosa mejor que se ha inventado

 
шп. Gabriel García Márquez

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Година Маркесовог рођења је предмет полемике. Његов отац наводи 1927. као годину ауторовог рођења, а исто то чини и сам Маркес у својим мемоарима шп. Vivir para contarla, што потврђују и различити извори <http://www.escritores.org/biografias/370-gabriel-garcia-marquez>. Међутим, Маркесово рођење се повезује и са 1928. год: http://www.znanje.org/i/i22/02iv06/02iv0629/bioidjelo.htm, http://www.mundolatino.org/cultura/garciamarquez/ggm1.htm
  2. ^ Умро нобеловац Габријел Гарсија Маркес (Б92, 17. април 2014)
  3. ^ а б БИОГРАФИЈА I ДЈЕЛО Габријел Гарсија Маркес рођен је 6
  4. ^ Неоррабиосо: АНЕЦДОТАРИО ДЕ ЕСЦРИТОРЕС (401): Неруда децлара а лос периодистас qуе Гарцíа Мáрqуез мерецíа ел премио Нобел мáс qуе éл
  5. ^ Оскар Кољасос, Габријел Гарсија Маркес, самоћа и слава, Нова књига, 1987, Београд
  6. ^ Марио Варгас Љоса, Речник заљубљеника у Латинску Америку, Службени гласник, 2010, Београд
  7. ^ За часопис Кубански филм је изјавио 1969. године (извор: Оскар Кољасос, Габријел Гарсија Маркес, самоћа и слава, Нова књига, 1987, Београд)
  8. ^ Бут тхен ас а јоурналист И’ве невер доне ан интервиеw. И’ве доне репортс, бут невер ан интервиеw wитх qуестионс анд ансwерс. (извор: http://www.theparisreview.org/interviews/3196/the-art-of-fiction-no-69-gabriel-garcia-marquez Архивирано на сајту Wayback Machine (10. мај 2014))
  9. ^ Пабло Неруда ла десцрибиó цомо “Ел Qуијоте де нуестро тиемпо” (извор http://inciclopedia.wikia.com/wiki/Cien_a%C3%B1os_de_soledad Архивирано на сајту Wayback Machine (4. мај 2015))
  10. ^ Ел поета цхилено Пабло Неруда y ел новелиста цоломбиано Габриел Гарцíа Мáрqуез сон лос есцриторес ен ленгуа еспаñола мáс бусцадос ен интернет, суперандо асí а Мигуел де Цервантес. (извор) http://www.emol.com/noticias/tecnologia/2006/10/19/233363/neruda-y-garcia-marquez-superan-a-cervantes-en-busquedas-internet.html Архивирано на сајту Wayback Machine (7. децембар 2013)
  11. ^ „„Видимо се у августу“, последња књига Габријела Гарсије Маркеса: Мајсторов осмех са оне стране гроба”. ОКО (на језику: српски). Приступљено 2024-04-27. 
  12. ^ Габриел Гарцíа Мáрqуез - ИМДб
  13. ^ Габо y ел цине | Габриел Гарцíа Мáрqуез | Еспециалес | ЕЛМУНДО.ес

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Gabrijel_Garsija_Markes&oldid=27713488”