Đura Horvatović

Đorđe „Đura“ Horvatović (Nova Gradiška, 17. januar 1835 — Beograd, 28. februar 1895) bio je srpski general i ministar vojni.

Đura Horvatović
General Đura Horvatović
Lični podaci
Datum rođenja	(1835-01-17)17. januar 1835.
Mesto rođenja	Nova Gradiška, Austrijsko carstvo
Datum smrti	28. februar 1895.(1895-02-28) (60 god.)
Mesto smrti	Beograd, Kraljevina Srbija
Vojna karijera
Služba	1852 — 1862. 1862 — 1888.
Čin	General
Jedinica	Knjaževačka brigada Timočki korpus
Učešće u ratovima	Srpsko-turski rat Drugi srpsko-turski rat Srpsko-bugarski rat
Odlikovanja	Orden Belog orla Orden Takovskog krsta

Iz austrijske vojske u činu poručnika, prešao je u srpsku vojsku 1862. godine. Istakao se u Prvom srpsko-turskom ratu 1876—1877, u kojem je kao potpukovnik komandovao Knjaževačkom vojskom. Unapređen je u čin pukovnika i preuzeo komandu nad 4. korpusom, čijim je delom u boju kod Šumatovca napao desno krilo turske vojske i doprineo pobedi srpske vojske.

U Drugom srpsko-turskom ratu 1877—1878. godine komandovao je Timočkim korom, s kojim je 24. decembra 1877. godine zauzeo Belu Palanku, a četiri dana kasnije u sadejstvu sa Šumadijskim korom i Pirot. Radi odmora i lečenja proveo je 1879-1880. godinu u Beču, u tamošnjoj srpskoj koloniji i među političkim emigrantima.

U periodu od 1881—1885. godine bio je poslanik u Petrogradu, a zatim komandant aktivne vojske i njen ministar 1886—1887. gdone.

Poreklo i rana karijera

Srpska narodna vojska za vreme kneza Mihaila, ilustracija iz Ilustrovane istorije srpskog naroda Koste Mandrića.

„ Ma da se i rodio i odrastao, tako reći, pod zastavom ćesarske vojske; ma da se školovao i vaspitavao kao sin ćesareva oficira; ma da je svoju karijeru počeo još iz mladih godina u carskoj vojsci — opet se njegova duša večno bavila o zloj sudbini plemena svoga, o razdrobljenim delovima naroda srpskog! ”

—A. Gavrilović, n. d., 54-55

Horvatović je rodom iz Slavonije, a potiče iz jedne ličke oficirske porodice, čiji koreni sežu iz Hercegovine. Njegov otac, Stevan Horvatović graničarski oficir poslao ga je nakon svršetka osnovnih škola u Gradiški i realke u Mitrovici u kadetsku školu u Gracu, koju je završio 4. maja 1852. godine i bio unapređen u prvi oficirski čin pešadijskog potporučnika. Kao potporučnik i poručnik, u sa svom puku službovao je u Italiji, Vlaškoj, Galiciji i Beču.

Pod rukovodstvom Ilije Garašanina i stupanjem kneza Mihaila na presto, vlada Kneževine Srbije je pribegla jednom planu za koji je verovala da će rešiti problem nedovoljnog broja školovanog oficirskog kadra koji je tada bio aktuelan u vojsci. Naime, u njemu je izneseno kako treba da se pridobiju granični oficiri za prelazak iz austrijske u srpsku vojsku. Međutim, izložena načela za pozivanje i primanje graničnih oficira u srpsku vojsku počela su da se primenjuju tek nakon krize izazvane turskim bombardovanjem Beograda 1862. g.

I tako je Horvatović na vlastitu inicijativu, 1. novembra iste godine, podneo ostavku i uz pomoć majora Antonija V. Oreškovića (bivšeg graničarskog oficira) prešao u Srbiju, gde je po želji kneza Mihaila postavljen za kapetana na čelo jedne legije dobrovoljaca, odnosno „Dobrovoljačkog kora“ (čiji je komandant bio Orešković) u Valjevu. Pored toga, knez ga je, uvidevši u njemu valjanog i čestitog vojnika, držao neko vreme za svog ađutanta i više puta vodio poduže razgovore s njim.

Kada su se 1867. godine po okruzima uspostavljala vojna nadležageljstva, Horvatović je bio određen za kapetana prve klase u Knjaževcu.

„ Sa svoga čeličnoga karaktera, Horvatović beše jako omiljen u Knjaževcu, pa sa toga ovi zahtevahu, da i dalje ostane u njinoj sredini, no bez uspeha. ”

Posle toga, po državnoj potrebi premešten je u Jagodinu.

Horvatović je nadalje služio po raznim mestima u Srbiji kao brigadir u činu majora. Docnije je u činu potpukovnika služio u Knjaževcu, Jagodini i Negotinu.

„ Sprema i znanje ovih brigada, daleko je savršenija od drugih. U ove okruge on je služio po dva i tri puta. Svagda je dočekivan s radošću a ispraćivan sa žalošću što ih ostavlja. ”

Prvi srpsko-turski rat (1876—77)

Juriš na Babinu glavu

Maja 1876. godine, i pored nespremnosti u materijalnom i vojnom pogledu, Ratni savet Srbije pod rukovodstvom generala Franje Zaha ipak je izradio ratni plan. Prema njemu, predviđeno je da se udari na glavninu neprijateljskih snaga, koje su se nalazile u dolini Morave. U skladu s tim, celokupna armija podeljena je na četiri vojske, od kojih je Moravska pod Černjajevom imala po planu da odigra odlučujuću ulogu tako što bi prešla granicu, opsela Niš i napredovala dalje u pravcu Bele Palanke, Pirota, Prokuplja i Kuršumlije. Ta vojska je pred početak dejstva podeljena na četiri kolone i dve posebne grupacije (knjaževačka vojska i odred na Jankovoj klisuri).

Međutim, usled daljnjeg cepkanja i deljenja tokom napada, već prvog dana borbi (2. jula) se videlo da armija neće biti sposobna da obavi glavne strateške ciljeve — da opsedne Niš i osvoji Prokuplje i Toplicu, — te se morala povući na prvobitne položaje kod Aleksinca. Jedino su knjaževačka vojska predvođena potpukovnikom Đurom Horvatovićem i odred na Jankovoj klisuri pod kapetanom Stevanom Biničkim obavili svoj posao valjano.

Odvijanje situacije na Babinoj glavi

Juriš na Babinu glavu, ilustracija iz velikog islustrovanog kalendara „Orao“ (1877).

Još po izbijanju rata, general Černjajev je naredio svom krajnjem levom krilu, koje je brojalo 8 knjaževačkih bataljona, 1 eskadron i 8 teških četvorofuntaša (La It), pod potpukovnikom Horvatovićem da zauzme tursko uporište na Babinoj glavi i time otvori put prema Pirotu. Dana 1. jula srpska prethodnica je prešla granicu, a već sledećeg u 8 časova ujutru započet je napad. Međutim, zemljana utvrđenja, podignuta jugoistočno od vidinskog puta, na visovima oko utvrđene karaule Pandirala, bila su energično branjena, te su borbe vođene do 11 časova bez ikakvog ishoda.

Situacija se promenila kada je na bojište pristigao pukovnik Beker sa najisturenijom baterijom iz kolone generala Černjajeva, a malo kasnije i ovaj sâm sa glavninom vojske. Srpskom artiljerijskom paljbom ućutkani su turski topovi i jedan bataljon knjaževačke brigade je 4. jula oko 2 sata popodne zauzeo šančeve.

„ General Černjajev poznav u Horvatovića otličnog vojnika, predložio ga za pukovnika, što je Njegova Svetlost [tj. knez Milan Obrenović] utvrdila a po odlasku svome sa Babine Glave, bio je njegov i mestozastupnik na tom delu vojske. Od tog doba Horvatović je bio od merodavnih činjenica u njegovom savetu. ”

Međutim, ti uspesi nažalost nisu bili iskorišćeni do kraja. Zamorene trupe su tek sutradan krenule na marš prema Beloj Palanci i Pirotu, ali do njihovog osvajanja nije došlo te su ostali nadalje u neprijateljskim rukama. U međuvremenu su stigle nepovoljne vesti sa centralnog fronta, što je prinudilo i Horvatovićeve jedinice na povlačenje. Dana 19. jula Srbi su se suočili kod Pandirala sa nadmoćnijom turskom silom koja je nadirala preko Pirota i Babine glave.

Odbrana Knjaževca

Pukovnik Đ. Horvatović, zapovednik banjskoga kora, ilustracija iz velikog islustrovanog kalendara „Orao“ (1877).

Neposredno nakon bitke za Veliki Izvor, posle koje su Srbi morali da pređu iz ofanzive u defanzivu, Turci su 22. jula na Timoku krenuli u nastupanje. Turske snage brojale su 43 bataljona pešaka, 12 baterija, 4 konjička puka i 4.000 bašibozuka i Čerkeza. Primoravši posadu sa Gramade da se povuče na Tresibabu, uputili su se na Knjaževac...

„ ...i tako Hrvatović imađaše da brani put u Knjaževac, od pet puta jače sile, i to ne od 5 puta veće narodne vojske, već nizama, to će reći jedne od najboljih evropskih armija. ”

Horvatović je ovako rasporedio trupe za odbranu na Tresibabi. Na desnom krilu na frontu koji gleda ka Miljkovcu postavio je kapetana Grgura Franjića sa 6 knjaževačkih bataljona s dobrovoljcima, a nalevo 5 požarevačkih bataljona sa 4 laka i 2 teška topa, pod komandom potpukovnika Laze Jovanovića. On lično komandovao je trupama koje su se nalazile na centru: 2 knjaževačka bataljona sa 6 teških i 4 laka četirifuntova topa.

Razvoj događaja

• 1. avgusta u 9 časova ujutru Turci su udarili na Tresibabu. Posle sat vremena borbe, svom silom su se obrušili na desno krilo koje je Horvatović ojačao sa svoja dva bataljona iz rezerve, a sebi je uzeo dva požarevačka s levog krila, na kome je ionako bila samo kanonada do podne. Oko 11 časova Horvatović je poslao i zadnja dva teška topa u pomoć desnom krilu, na kojem se vodila konstantna borba do 3 časova po podne. Oko 2 časa Turci su zahvatili levo krilo s boka tako da je srpska baterija s tog krila morala smesta da odstupi i borba se na njmu nastavila puščanom vatrom. Oko 3 sata po podne stala se povlačiti pešadija s levog krila, jer je niko nije podržao. Povlačeći se drumom, povuče se u centar. Toga dana bilo je gubitaka sa srpske strane 124 mrtva 376 ranjenih.

O turskim gubicima piše Austrijanac Karl Majers, koji je za vreme celog rata bio u turskoj moravskoj vojsci:

„ Otpor srpskih trupa toga dana od rane zore beše mnogo žilaviji nego što se nadao Ahmed Ejub-paša, i nego što se moglo očekivati prema borbi od prva dva dana... Naši gubici od Gramade do Knjaževca iznose 50 mrtvih i 180 ranjenih. ”

Uveče istog dana Horvatovićevoj momčadi je u pomoć pristigao kapetan Aleksandar Protić sa 4 braničevska bataljona i 4 teška topa. Kako ih neprijatelj s Tresibabe nije gonio, Horvatović je odmah pristupio uređivanju odbrane Knjaževca. Ovako je izgledao raspored njegovih trupa:

Levim krilom na „Jeviku“ je komandovao pomenuti kapetan Aleksandar Protić sa njegovom pristiglom momčadi. Na desno krilo postavljen je M. Dinić sa knjaževačkom brigadom druge klase i sa lakom baterijom. U opštoj rezervi na „vašarištu“ stajao je kapetan Franjić sa knjaževačkom brigadom prve klase i sa jednom teškom baterijom. Centar, koji je bio više „Ibiševog branika“ na „Glavičici“, zauzeo je potpukovnik Laza Jovanović sa požarevačkom brigadom i lakom baterijom.

• 2. avgusta nije bilo nikakve borbe. Toga dana je prispeo major Aksentije Jakovljević sa 3 kragujevačka bataljona i dva teška topa zauzevši mesto rezerve, a Franjić se sa svojima pomerio više udesno. Njegova teška baterija zauzela je položaj na „Podvigu“. Čitav dan trupe su se ukopavale na novim pozicijama pripremajući se tako za odsudan turski napad. Istoga dana Horvatovića su telegrafisali iz telegrafske štacije u Orizištu, pitavši ga kakvo je stanje na frontu. On im je na to smelo odgovorio:

„ Želim vam bolju sreću, no što je meni u deo pala. ”

Međutim, Turci su se pred Knjaževcem odmarali ne jedan, već puna tri dana, što su iskoristili pomenuti kapetan Protić i major Jakovljević i pristigli sa svojim ljudima (15.000 njih) Horvatoviću u pomoć.

Ipak, odnos snaga je manje-više ostao isti (prema rečima V. Đorđevića, 5:1 u tursku korist), jer je Turcima u međuvremenu došla ispomoć — čitava divizija Sulejman-paše. I umesto da mu pošalju neku obilatu pomoć koja bi spasla Knjaževac i eventualno isterala Turke, u Glavnom štabu je odlučeno da se s obe moravske obale „demonstrira“ protiv Niša. A uoči samog onog dana, kada je pao Knjaževac, htela se preduzeti jedna jaka „diverzija“ preko Sv. Aranđela da bi se pojavili iza leđa Ahmed Ejub-paši, ali to se samo htelo...

General Černjajev nije verovao u umešnost odbrane Knjaževca. Naprotiv, već posle bitke na Velikom Izvoru bio je mišljenja da treba napustiti ceo knjaževački okrug. Stoga ni čudi što je Horvatovića ostavio bez pojačanja, prepustivši ga više ili manje samom sebi.

„ Među tim dok je glavokomandujući [general Černjajev] pravio branu ispod česme u Sv. Aranđelu, dok je Aksentije [njegov posilni] prostirao ćilim, i dok se spremao onaj veliki istorijski ćevap, dotle se svršavala očajna borba jednoga protiv šestorice, u tim trenucima se rešavala sudbina ne samo varoši Knjaževca, nego i Zaječara, dotle je izgubljena bitka, koja je Turcima dala celu timočku dolinu, i otvorila vrata u Srbiju. ”

• 3. avgusta u 10 sata ujutru Turci su svim snagama udarili na centar srpske odbrane kod Knjaževca. Ubrzo se na tom mestu otvorila jaka artiljerijska i puščana vatra, koja je trajala sve do same noći, međutim, bez ikakvih odsudnih rezultata.

Pošto je tog dana desno krilo srpske vojske bilo pošteđeno od napada, jedan njegov bataljon je pritekao centru u pomoć. Sem njega, i teška baterija s Franjićevog položaja uzela je učešće u borbi pored požarevačke lake baterije koja je dejstvovala iz centra.

Međutim, kako se na kraju ispostavilo, sve ovo na centru je bio samo prividan napad.

• 4. avgusta u 13 časova Turci su udarili sa 12 bataljona na srpsko levo krilo, što je primoralo artiljeriju na tom položaju da se povuče na brdo „Jovik“. Borba je trajala do samog mraka, ostavivši obe strane na položajima na kojima ih je mrak zatekao. Te noći Horvatović je izdao naređenje A. Jovanoviću da ode na levo krilo, što je ovaj i učino pojačavši ga tako sa pet bataljona (3 kragujevačka, 1 knjaževački i 1 požarevački), sa jednom teškom baterijom i sa polovinom jedne lake.

Iste te noći, između 4. i 5. avgusta, Horvatović je primio depešu od glavokomandujućeg generala Černjajeva, u kojoj se ovaj obavezuje da će „sa povećom masom pešaka i znatnim brojem artiljerije da napadne Turke s leđa preko Derventa.“

Ta vest se odmah saopštila celoj vojsci, izazvavši bezgranično oduševljenje, koje je opisao jedan od očevidaca čije reči prenosi dr Vladan Đorđević, takođe učesnik u ovim ratnim zbivanjima kao šef saniteta:

„ Vojnici, koji behu već klonuli i telesno i moralno, posle šestodnevne očajne borbe, sad na novo oživeše, zaboraviše na sve pretrpeljene jade, i oduševljeno obricaše da će se sutra tući do poslednje kapi krvi... Oduševljenje u vojsci, koje nastade kad se saznalo za generalovu depešu, beše tako veliko, da pukovnik Hrvatović reši iste noći [tj. 4. na 5. avgust], da se sutra ne čeka neprijateljski napad, nego zapovedi da naša vojska pođe napred, da napadne na celoj liniji. ”

• 5. avgusta u 8½ časova ujutru celokupna vojska knjaževačke odbrane napala je Turke na svim tačkama i uspela je da duž cele linije potisne neprijatelja. Levom srpskom krilu je pošlo je za rukom da ućutka tursku ariljeriju na dva njena položaja i uz to da otme protivniku šanac. Na centru su srpske trupe istisle neprijatelja iz šume i zauzele prve visove na putu ka Tresibabi. I na desnom krilu je postignut kakav-takav uspeh. Neprijatelj je isprva bio potisnut, međutim, nakon sat i po vremena borbe dobrovoljci su krenulu da odstupaju. To držanje pokolebalo je i ostale pešake na tom krilu, te su se i oni dali u odstupanje. Naposletku se i centar povukao sa položaja koji je zauzeo pre podne vrativši se na jutrošnje pozicije.

U međuvremenu su se Turci regrupisali i udarili sa 8-9 bataljona u cilju da prodru kroz centar srpske vojske i da drumom uđu u Knjaževac, ali pošto im to nije uspelo, oko 5 sata popodne obrušili su se na desno krilo. Najpre su to krilo izložili dejstvovanju celokupne svoje artiljerije, da bi onda izvršili juriš na nj glavnom masom svojih pešaka, i tako ga potisli i zauzeli „Glavicu“. Videvši kako stanje stoji na tom delu, Horvatović je odmah izdvojio od levog krila tri teška topa i poslao ih na centar u nameri da povrati pomenuto uzvišenje. Međutim, to se nije dalo izvesti, jer su vojnici bili pokolebani i iznureni, a što je gore smatrali su se iznevereni: već je pao mrak, a od Černjajeva obećanog napada ni traga ni glasa.

Iskoristivši mrak, Turci su se prikrali srpskim predstražama i iznenada pripucali na njih najsilnije, što je tako zbunilo srpsku vojsku da se ona stala u neredu povlačiti. Uprkos nastaloj situaciji, Horvatović se pokazao na visini svoga položaja. Lično je preuzeo voditi jedan požarevački bataljon i odveo ga na „Glavicu“ 80 koraka ispred Turaka zametnuvši s njima boj. Na taj način on je dao mogućnost ostalim trupama sa centra da se prikupe pred samim ulaskom u Knjaževac.

I pored svih tih uloženih napora, varoš nije bilo moguće dalje držati. Trupe su do krajnosti bile iscrpljene, centar skroz provaljen, neprijatelj se nalazio na 1.500 koraka od odstupnice k Banji. Osim toga, valjalo se postarati i za artiljeriju na „Jeviku“ koja je imala jedan jedini most u varoši za svoj prelaz na levu obalu Timoka.

Nije bilo izbora, i Horvatović je morao da se pomiri s tim, te je stoga u 23 časova izdao zapovest za opšte povlačenje. Posle pola noći Knjaževac je bio evakuisan.

Već pomenuti očevidac daje sledeću ocenu o odbrani Knjaževca:

„ Ja mislim da neću preterati ako rečem da je borba pred Knjaževcem, jedna od najsjajnijih u ovome ratu. Vojska se borila s dosta požrtvovanja i hrabrosti; komordžije i zanatlijske čete uvedene su u borbu, građani i starci iz Knjaževca koji behu oslobođeni po godinama od službe u narodnoj vojsci, stupiše dragovoljno u redove svoje vojske; rezerve i potpore istrošiše se; niko se u borbi nije mogao smenjivati; oba poslednja dana ne beše ni pomena o jelu, svaki je samo gledao da ima dosta municije. Jedan se Srbin u toj borbi imao da bori protiv 6-8 Turaka; svaki peti vojnik beše nam ili mrtav ili ranjen, dakle hors de combat, pa pri svem tom sedmoga dana mi napadamo na celoj liniji i potiskujemo donekle neprijatelja, nadajući se da će general Černjajev napasti na Turke s leđa. Kako taj napad izostade, svaki je javno gunđao o prevari. ”

Boj na Šumatovcu

Turski general Ahmed Ejub-paša ucenjivao je Horvatićevu glavu. Borba s njim zadala je veliki gubitak i strah njegovoj vojsci, što je on sâm priznao u stranim novinama.

Posle nekoliko dana konstantnih i žestokih borbi, Turci su primorali pukovnika Horvatovića da se povuče iz Knjaževca, čijim padom su bili ugroženi odbrambeni položaji oko Zaječara.

Knjaževačke trupe pod vođstvom Horvatića povukle su se u pravcu Aleksinca, a zaječarske zajedno sa posadom iz Vratarnice preko Planinice i Grlišta ka Boljevcu.

Međutim, nakon što je i Zaječar pao, izvršeno je pregrupisanje srpskih trupa, što je dovelo do spajanja Timočke i Moravske vojske pod jedinstvenu komandu generala Černjajeva. Isto tako, i Turci su pribegli pregrupisanju svoje vojske, te je nekoliko dana prošlo u zatišju.

U Beogradu se tih dana razmatrala ponuda velikih sila u posredovanju za primirje i mir. Taman kada je nedoumica kulminirala, Moravsko-timočka vojska na utvrđenim položajima na desnoj obali Južne Morave bila je pritisnuta jakom turskom navalom. Srpska vojska usredsredila se na položaju Deligrad-Aleksinac pod zapovedništvom Černjajeva: na levom krilu kod Banje i Klisure nalazio se Horvatović, a na desnom Lazar Čolak-Antić, koji je branio prolaze u kruševačku dolinu. Dobro utvrđeni, oni su odolevali tri dana (19 — 23. avgusta) silovitim turskim naletima.

Turke je vodio maršal Ahmed-Ejub paša. Na preobraženje, oni su udarili na levo srpsko krilo. Zadenula se borba koja je vođena tokom celog dana, međutim bez odsudnog uspeha po Turke. Idućeg dana ponovo su pokušali da sa desne obale Morave savladaju levu, što bi im zasigurno i uspelo da nisu kod Tešičkog klanca naišli na žestok otpor u kojem je život izgubilo njih 1.100.

Horvatović napada Turke s boka, ilustracija iz velikog islustrovanog kalendara „Orao“ (1877).

Dana 23. avgusta Turci su još jednom udarili svom snagom na srpske položaje, navalivši prvo na Prugovac, koji su savladali tek drugog dana nakon očajnih borbi, a onda i na Šumatovac. U toj odsudnoj navali, do nogu ih je potukla srpska vojska, te su bili prinuđeni da se povuku iza Katunskog brda. Turaka je u ovom boju izginulo više od 1.500.

Isti taj dan, Horvatovićeva momčad je debuširala iz šume i sa visova iznad Rsavca. Kako prenosi dr V. Đorđević, neposredni očevidac tog događaja:

„ Da je kogod što rekao ono veče, mnogi bi „štabni“ zinuli od čuda... ”

Naime, do 23. avgusta Horvatovićeve trupe su se odmarale u knjaževačkoj klisuri. Čuvši u međuvremenu da su se Turci povukli iz Knjaževca, pukovnik Horvatović je predložio glavokomandujućem g. Černjajevu da zauzmu opet knjaževački okrug i tamo rasporede svoje trupe radi nastupanja. Ovaj mu je to odobrio, te je istoga dana Knjaževac vraćen pod srpsku kontrolu.

Posle ovog žestokog boja, Černjajev je krenuo u nastupanje, napavši u zoru 28. avgusta turske snage između Dobrujevca i Katuna. Tek kada se udružio sa Ali-Sajibom, Ejub-paša se suprotstavio Černjajevu. Započet je najžešći boj do sada. Ejub-paša je verovao da mu ne preti nikakva opasnost iz pravca Knjaževca. Međutim, smeli i okretni Horvatović bio je od Tresibabe izvršio izvanredni marš prodrevši prema Rsavcu i Sv. Stevanu, te je tako udario Turke s boka, izloživši ih pritom dvema vatrama: svojoj i Černjajevoj. Našavši se u nazavidnom položaju, Ejub-paša je zaključio da je najbolje da se povuče na levu obalu Morave.

U šestodnevnoj bici Srbi i Rusi su imali mrtvih 9 oficira i 371 vojnika i ranjenih 38 oficira i 1.195 vojnika. Turci su pretrpeli još veće gubitke.

Horvatović je umro 1895. u Beogradu, sahranjen je na Novom groblju.

Galerija

• 
  
  Horvatović kao kapetan vojske Kneževine Srbije.
  1872. godine.
• 
  
  Horvatović kao pukovnik vojske Kneževine Srbije.
  1876. godine.
• 
  
  Horvatović kao pukovnik vojske Kneževine Srbije.
  1877. godine.
• 
  
  Horvatović kao pukovnik vojske Kneževine Srbije.
  1877. godine.
• 
  
  Josif J. Marinković je komponovao (1877) „Horvatovićev marš“ u čast vojnih podviga Horvatovića.
• 
  
  Pukovnik Horvatović sa grupom svojih vojnika,
  1876—1878. godine.
• 
  
  Horvatović kao pukovnik vojske Kneževine Srbije,
  1878. godine.
• 
  
  Horvatović kao pukovnik vojske Kneževine Srbije.
  1878. godine.
• 
  
  Horvatović kao pukovnik vojske Kneževine Srbije.
  1878. godine.
• 
  
  Horvatović, kao pukovnik vojske Kneževine Srbije.
  1878. godine.
• 
  
  Horvatović kao pukovnik vojske Kneževine Srbije.
  1878. godine.
• 
  
  Horvatović kao pukovnik vojske Kneževine Srbije.
  1878. godine.
• 
  
  Horvatović, kao general vojske Kraljevine Srbije.
  1885. godine.
• 
  
  Horvatović, kao general vojske Kraljevine Srbije.
  oko 1890. godine.
• 
  
  Horvatović kao general vojske Kraljevine Srbije.
  oko 1892. godine.
• 
  
  Naramenica sa mundira pukovnika Horvatovića.

Literatura

• Krestić, Vasilije (1991). Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji 1848-1914. Beograd: Politika.