J (ćiriličko)

Slovo J je jedanaesto slovo srpske ćirilice.

Uveo ga je Vuk Karadžić kada je pisao „Srpski rječnik“. Nijedna druga promena azbuke nije bila napadanija od strane Vukovih protivnika.

Vuk je u Predgovoru Srpskog rječnika (1818) preuzimanje u novu azbuku slova „j“ iz latinice pravdao već postojećom sličnošću latiničnih i ćiriličnih slova, i time što su latinična slova grčkog porekla kao i slovenska. No, Vukovi argumenti nisu bili dovoljni, već se na Vuka gledalo popreko kao na oružje u rukama katoličko-jezuitske propagande. U mnoge srpske kuće dugo nije smela da uđe knjiga s „jotom“. O tome govore i nekolike anegdote. Francuski diplomata Boa le Kont piše kako su mu 1834. godine srpske starešine govorile: „Srpski bi se narod ceo dao nabiti na kolac, pre nego što bi pristao da piše latinicom“. Na drugom mestu se veli kako je Vuk bio jednom u poseti Jovanu Beriću u Budimu. Utom Berića poseti i stari Lazarević, bivši peštanski trgovac, koji nije Vuka lično poznavao. Berić je bio vrlo šaljiv, a znao je kako „pravoslavni“ Lazarević misli o Vukovoj azbuci. U jedan mah, Berić zapita starca: A što biste vi uradili Vuku za njegovo „j“? Lazarević nije dugo premišljao, nego znajući da Vuk ima samo jednu nogu, odgovori odlučno: Ja bih mu i onu drugu nogu prebio. Berić udari u smeh, a Vuk poviče u šali: Ta nemojte zaboga, onda neću moći hodati. Sad Lazarević pogleda Vuka pobliže, te videći kod njega drvenu nogu, pocrveni, pa onda promumla: E, šta ću vam ja, nemojte nam u crkvu dirati.

Prema fonetici, slovo J je:

• konsonant (suglasnik) – jedan od 25
• sonant (vrlo zvučan suglasnik) – jedan od 8 (V, L, R, Lj, J, M, N, Nj)
• prednjonepčani suglasnik – jedan od 9 (J, Lj, Nj, Đ, Ć, Dž, Č, Ž, Š)
• meki prednjonepčani suglasnik – jedan od 5 (J, Lj, Nj, Đ, Ć)

Pomoću slova J nastaju neki sliveni suglasnici:

• Đ – nastaje od D+J
• Ć – nastaje od T+J
• Lj – nastaje od L+J
• Nj – nastaje od N+J

Vidi još

• J (slovo latinice)