Википедија

Dženis Džoplin

Dženis Lin Džoplin (engl. Janis Lyn Joplin; Port Artur, 19. januar 1943 — Los Anđeles, 4. oktobar 1970) je bila poznata američka rok i bluz pevačica, tekstopisac i muzički aranžer. Važi za jednu od najpopularnijih i najtalentovanijih izvođačica svog žanra, i bila je među vodećim svetskim zvezdama muzike 60ih godina 20og veka, kao i jedna od začetnica hipi subkulture čiji je bila simbol i predstavnik. Slava Dženis Džoplin ne jenjava i dalje, o čemu svedoče brojni fanovi širom sveta.

Dženis Džoplin
Lični podaci
Ime po rođenjuDženis Lin Džoplin
Druga imenaPerl (biser)
Datum rođenja(1943-01-19)19. januar 1943.
Mesto rođenjaPort Artur, Teksas, SAD
Datum smrti4. oktobar 1970.(1970-10-04) (27 god.)
Mesto smrtiLos Anđeles, Kalifornija, SAD
ZanimanjePevačica
Tekstopisac
Aranžer
Muzički rad
Aktivni period1962—1970.
Žanrrok, bluz, soul, psihodelični rok, esid rok, kantri
Instrumentakustična gitara
Izdavačka kućaMainstream Records
Columbia Records
Ostalo
Povezani članciBig Brother and the Holding Company
Full Tilt Boogie Band
Veb-sajtZvanična veb strana

Karijeru je počela ranih šezdesetih kao folk i bluz pevačica po klubovima San Fransiska. Svetsku slavu je stekla krajem šezdesetih godina 20. veka, kao pevačica psihodeličnog esid rok benda Big Brother and the Holding Company. Kasnije je nastupala i kao solo pevačica uz pratnju bendova The Kozmic Blues Band i The Full Tilt Boogie Band.

U kratkoj profesionalnoj karijeri koja je trajala svega četiri godine, proslavila se brojnim hitovima, a neki od najvećih su „Down On Me“, „Bye, Bye Baby“, „Piece of My Heart“, „Try (Just A Little Bit Harder“), „Maybe“, „To Love Somebody“, „Mercedes Benz“, „One Night Stand“, „Raise Your Hand“ i „Me and Bobby McGee“. Tokom karijere objavila je četiri studijska albuma, od kojih je poslednji izdat posthumno i pet singlova.

Časopis Roling stoun uvrstio je Džoplinovu na 46. mesto na listi 100 najvećih umetnika svih vremena 2004. godine, te na 28. mesto na listi 100 najboljih pevačica svih vremena 2008. godine. Njena verzija pesme Me and my Bobby McGee posthumno je dospela na prvo mesto američke top-liste singlova. Godine 1995, posthumno je proglašena za člana Kuće slavnih rokenrola u Klivlendu, a 2005. dodeljena joj je i Gremi nagrada za životno delo.

Dženis je imala buntovan i neuobičajen stil tipičan za hipi pokret tog vremena. Hronični alkoholizam i konzumiranje teških droga uzrok su njene prerane smrti. Preminula je 4. oktobra 1970. godine u hotelskoj sobi u Los Anđelesu od posledica predoziranja heroinom u 27. godini života.

Biografija uredi

Dženis Lin Džoplin (engl. Janis Lyn Joplin) je rođena u malenom gradiću Port Artur u američkoj saveznoj državi Teksas, 19. januara 1943. od oca Seta (1910—1987) i majke Doroti (1913—1998).[1] Set je radio kao inženjer u Teksaku dok je Doroti radila kao sekretarica.[2] Dženis je ljubav prema muzici nasledila upravo od roditelja. Njena majka je tokom studentskih dana nastupala u brojnim mjuziklima, imala je čak i ponude da se profesionalno bavi muzikom, ali ih je odbila.[3] Nakon okončanja studija Doroti se seli u Amarilo u Teksasu gde se zaposlila na lokalnoj radio-stanici, i gde je i upoznala svog budućeg muža Seta. Nakon venčanja par se preselio u Port Artur gde su se rodili Dženis, Majkl i Lora.[4] Iako roditelji deci nisu nametali muzički ukus, Lora se prisećala kako je njihova majka često njima, devojkama, držala „časove pevanja“: „Subotom kada smo nas tri čistile po kući, mama je uvek preko gramofona puštala stare brodvejske hitove, i onda smo svo troje zajedno u glas pevali.“[4]

Lora je u svojoj knjizi opisala Dženis kao „inteligentnu i nasmejanu devojčicu čija kreativnost je dolazila do izražaja od najranijeg detinjstva, devojčicu koja je uvek želela da bude u centru pažnje.“ Kao mala crtala je biblijske prizore, i uopšte slobodno vreme je provodila ili u crkvi ili u biblioteci, a često je nastupala i na raznim crkvenim dobrotvornim koncertima gde je recitovala i pevala pesme. Roditelji su bili zadovoljni jer je Dženis od najranije mladosti pokazivala samostalnost i nezavisnost.[5]

Iako je bila uzoran učenik tokom srednjoškolskog obrazovanja u školi Tomas Džeferson u svom rodnom gradu, Dženis se svojim ponašanjem i stavovima ipak izdvajala iz mase. Družila se uglavnom sa starijim učenicima i uvek su to bili muškarci. Bez dlake na jeziku, uvek je javno izražavala svoje stavove zbog čega je često nailazila na osude i nerazumevanje.[6] Često je i sama u intervjuima naglašavala koliko je odudarala od tadašnjeg klišea: „Čitala sam, slikala i nisam mrzela crnce. Jednostavno nisam se uklapala u to vreme i u to mesto.“[3][7] U vezi sa tim njen otac je jednom izjavio:

Kao tinejdžerka osnovala je grupu mladih, koju je sama nazvala grupom beskućnika. Klub je za kratko vreme postao veoma popularan među omladinom drugačijih pogleda na svet. Bio je to andergraund klub poklonika savremenih pogleda na svet, nove književnosti i moderne poezije, klub gde se slušao crnački bluz i folk i gde se praktikovala savremena umetnost u njenim najslobodnijim varijacijama.[3] Preko kolege iz kluba Grenta Lajonsa Dženis se upoznala sa muzikom bluz legendi Hudija Ledbetela (poznatijeg kao Ledbeli) i Besi Smit što je umnogome uticalo na njenu ljubav prema bluzu i uopšte na njeno buduće bavljenje muzikom.[9] Ubrzo je i sama počela da se bavi bluzom pevajući u horu, iako je to na početku sakrivala od ostalih.[1] Pevajući u lokalnom horu proširila je muzički repertoar na tada popularne pevačice Odetu i Big Mama Tornton.[9]

Višak kilograma i neki problemi sa zdravljem u tinejdžerskom dobu nisu nailazili na razumevanje njenih vršnjaka, već na osude i podsmevanje. U školi su je često nazivali raznim pogrdnim imenima, a sve to se negativno odrazilo na njenu psihu i njenu agresivnost. Kasnije je tu istu sredinu u kojoj je odrasla nazivala „učmalom i zatucanom zajednicom.“[10]

Luizijana bluz uredi

 
Džoplinova kao srednjoškolski maturant 1960.

Za ljubitelje bluza iz „zlatnog trougla“ istočnog Teksasa (Bomont, Port Artur i Orindž) Luizijana je bila „obećana zemlja“, zemlja dobrog vina i odličnog bluza. Granica ka „carstvu bluza“ je bio auto-put 90 duž kojeg su se nalazili brojni bluz klubovi, veoma popularni među Teksašanima. Biti član tih klubova za tadašnju omladinu je bila svojevrsna inicijacija i čin muzičkog odrastanja.[11] Tim pre što se bluz scena Luizijane umnogome razlikovala od one u Teksasu, bila je „sirova i divlja“, nekomercijalna i iskrena, „močvarni bluz“ (Slim Harpo, Klifton Šenje, Tomi Maklejn, Rod Bernard) i umnogome se razlikovala od tadašnje teksaške scene.[12] Alternativna bluz scena Luizijane bila je savršena podloga za razvoj lokalne kontrakulture predstavljene preko tinejdžerske bitničke[a] filozofije.

Upravo u Luizijani, u jednom od tih klubova Dženis je po prvi put javno nastupila, savršeno kopirajući pevački stil Odete Houlms. Nastupajući po brojnim manjim klubovima, veoma rano je stekla profesionalne navike i veštine, ovladala je „svetom muzike“ i bila rešena da ga dovede do savršenstva.[3] Iako nije znala da čita note i nije imala nikakvo profesionalno muzičko obrazovanje, prema rečima njenog biografa Ričarda Hjuza, Dženis je imala neverovatan osećaj za ritam i neverovatan talenat, živela je bluz.[12]

Nakon završene srednje škole 1960. upisala se na tehnološki koledž u Bomontu.[13]


Debitantska faza uredi

Njena fasciniranost bitničkim pokretom i načinom života odvela ju je tokom leta 1960. u jednu od brojnih komuna u Los Anđelesu gde je provela celo leto. Svoj scenski debi na velikoj sceni Dženis je imala 31. decembra 1961. u bomontskom klubu Halfway House a već par dana kasnije nastupila je i u Hjustonu, u klubu Purple Onion.[14][b] Njeni nastupi po raznim studenstkim klubovima od tada postaju svakodnevnica.

Leto 1962. Dženis je provela u Luizijani, u gradu Vintonu gde je nastupala u rok i bluz klubovima. Za razliku od Teksasa, u Luizijani je maloletnim licima bilo dozvoljeno konzumiranje alkohola, a „crnačka“ muzika je bila dostupna svima. U to vreme u Port Arturu, ali i bilo gde u Teksasu zbog velike rasne segregacije bilo je gotovo nemoguće da jedan belac nastupa u crnačkom klubu i obrnuto. Takvo stanje u Port Arturu je trajalo sve do 1967. godine.[4]

U julu 1962. upisala je studije na Teksaškom univerzitetu u Ostinu,[15] a ubrzo nakon toga 27. jula u studentskim novinama The Daily Texan izašao je članak o njenom muzičkom stavu pod naslovom „Ona se usuđuje da bude drugačija“. Članak je počinjao rečima:[v]


Nakon upisivanja fakulteta sa dečkom Džekom Smitom je zajedno prešla u Ostin, gde su se nastanili u skvoterskom naselju zvanom Geto (Ghetto). Od jeseni počela je da nastupa sa lokalnom blugras[g] grupom Viler Krik bojs (Waller Creek Boys) čiji članovi su bili i Pauel Sent Džons i Lari Higins. Trojac je nastupao po lokalnim klubovima, i to uglavnom nedeljom, a sredom u baru Tredgila, izvodeći uglavnom pesme tadašnjih bluz legendi, ali i blugras muziku. Pored alkohola[d], Dženis je u tom periodu intenzivno koristila marihuanu i sedativ sekonal.[9][16] Ubrzo su se pojavile glasine da je njen glas zbog konzumiranja alkohola postao znatno grublji i hrapaviji. Međutim njena prijateljica Lusi Obrajan je tvrdila da je Dženis posedovala mogućnost da peva jednako dobro mekim sopranom ali i izrazito promuklim glasom. Obrajenova tvrdi da se Dženis upravo opredelila za hrapavi glas koji je više odgovarao bluz muzici, glasu zbog kojeg je vrlo brzo stekla veliku popularnost.[3]

U decembru 1962. u kući jednog od svojih prijatelja Dženis je snimila svoju prvu pesmu. Bila je to bluz kompozicija What Good Can Drinking Do, koju je Dženis otpevala u maniru svog idola Besi Smit.[17]

Preseljenje u San Fransisko uredi

Nakon što je u jednim univerzitetskim novinama izašao članak koji je na veoma loš način opisao njen način života, Dženis je već u januaru 1963. odlučila da napusti fakultet. Nekako u isto vreme kada je napustila fakultet, u Ostinu je boravio njen prijatelj Čet Holms koji je došao iz San Fransiska iz jedne od brojnih bitničkih zajednica. Dženis ubrzo napušta Teksas i zajedno sa Četom odlazi za San Fransisko.[18] Već dva dana kasnije nastupala je u jednom kafeu u Nort Biču, a novinarima je kasnije priznala da je nakon nastupa išla od stola do stola i skupljala novac za piće.[18] U početku je pevala akapela, a kasnije je njena pratnja na gitari postao Jorma Kaukonen (budući gitarista benda Džeferson erplejn).[19] U to vreme sa njom zajedno na bini su povremeno nastupali i bluz izvođači Rodžer Perkins i Leri Henks.

 
Memorijalna ploča posvećena hapšenju Dženis Džoplin na raskršću ulica Šetak i Edison.

Boraveći u San Fransisku Dženis je upoznala veliki broj bluz muzičara, a posebno su bila važna njena poznanstva sa Piterom Olbinom (koji je u to vreme svirao progresivni blugras sa Džej pi Pikensom) i Džejmsom Gorlijem sa kojima će u budućnosti biti deo grupe Big Brother & the Holding Company.[14]

Početak 1963. godine pored manjih nastupa u lokalnim klubovima, obeležio je letnji nastup na festivalu u Monteru, ali i manji problemi sa zakonom. Tokom jeseni po prvi put je nastupila uživo u jednoj lokalnoj radijskoj emisiji.[14][19]

Jedno vreme početkom 1964. provela je u Njujorku, povremeno nastupajući u klubu Slug’s, čitajući Ničea i Hesea.

Po povratku u San Fransisko u junu 1964. Dženis i Kaukonen su napravili svoj prvi album u bluz maniru. Funkciju basa tokom rada na albumu imala je pisaća mašina za kojom je „svirala“ Kaukonenova supruga Margarita. Album bez izdavača sadržavao je sedam pesama: „Typewriter Talk“, „Trouble In Mind“, „Kansas City Blues“, „Hesitation Blues“, „Nobody Knows You When You're Down and Out“, „Daddy, Daddy, Daddy“ i „Long Black Train Blues“. Album je objavljen znatno kasnije u nezavisnoj produkciji pod naslovom „The Typewriter Tape“ (Album sa pisaće mašine).[20]

Međutim u to vreme njena zavisnost od narkotika se naglo povećala. Kokain, razne psihoaktivne droge i enormne količine alkohola pretvorili su je u „nakazu“ (speed freak). Ličila je na skelet.[6][13][21] Zabrinuti zbog njenog bolesnog izgleda, prijatelji su uspeli da je nagovore da se u proleće 1965. vrati u rodni Port Artur kod roditelja. Njena sestra Lora je kasnije pričala kako je nakon povratka kući Dženis bila depresivna i uplašena, stidela se same sebe. Pred roditeljima se nikada nije pojavljivala u kratkim rukavima, da ne bi videli tragove igli na njenim rukama.[3] „Po prvi put u životu ona je slušala savete roditelja bez pogovora,“ prisećala se Lora. Odlučila je da promeni život, redovno je posećivala psihologa, ostavila je alkohol.[22]

Iste godine upisala je studije sociologije na Lamarskom univerzitetu u Bomonu, gde je studirala godinu dana. Tokom studija povremeno je odlazila u Ostin gde je nastupala u klubovima prateći sebe na gitari. Jedan od njenih nastupa čak je ocenjen u magazinu „Austin American-Statesman“.[3]

Iste godine snimila je sedam pesama, od kojih su šest bile obrade (uključujući i „Cod'ine“ od Bafi Sent Mari) i jedna autorska kompozicija „Turtle Blues“. Ove pesme su uvršene u album koji je Džejms Gorli objavio 1995. pod naslovom This is Janis Joplin 1965.

Big Brother and the Holding Company: 1966—68. uredi

U to vreme u San Fransisku je formiran psihodelični rok bend pod imenom Big Brother and the Holding Company čiji menadžer je postao upravo Čet Helms.[23] Bend je u to vreme postajao poznat u tek razvijajućoj hipi zajednici u Hajt Ešuriju. Helms je odlučio da ponudi Džoplinovoj ulogu vokala u bendu, na šta je ona i pristala i pridružila se bendu 4. juna 1966. godine.[traži se izvor]

 
Dženis i bend Big Brother and the Holding Company

Prvi javni nastup novi bend je imao 10. avgusta 1966. u klubu Avalon u San Fransisku.[2] Dženis je tada otpevala svega dve pesme i veći deo nastupa je provela sedeći kraj tamburaša.[19] Mesec dana kasnije preselila se zajedno sa svim članovima benda u jednu vilu koja se nalazila u dolini San Džeronima.[14] Dogovor među članovima benda je bio da droge budu strogo zabranjene u prostorijama gde je bend vežbao. Činilo se da je njenoj narkomanskoj fazi napokon došao kraj.[24]

Dolaskom Dženisove u bend, promenila se i njihova muzička filozofija. Grupa je ostala verna improvizovanom načinu izvođenja i formirala je vlastiti dinamičan stil, svojevrsnu fuziju popa, psihodelije i bluza.[25] Opisujući atmosferu u grupi i način njihovog muziciranja Dženis je često govorila kako. „Mi nismo profesionalci koji pevaju bez emocija, mi smo emocionalni i aljkavi.“[10] Zahvaljujući Dženisinom glasu i harizmi, grupa je za kratko vreme postala veoma popularna na muzičkoj sceni San Fransiska. Sem Endru je jednom prilikom rekao da Big brader ne čine profesionalci, već kreativci i entuzijasti skloni umetničkom samoistraživanju.[25] U jednom intervjuu magazinu IT o svojim počecima u bendu Dženis je rekla:

Tokom karijere u Big braderu Dženis je vokalno sazrela u smeru koji je želela, jer članovi benda su joj puštali tu slobodu da peva na način na koji ona želi. Nikada je nisu ograničavali u jednom pravcu.[25] Čas je pevala u fazonu Besi Smit, odjednom bi postajala žestoka rokerka, da bi se vratila folk prizvuku. Govorila je kako je njena majka uvek bila u čudu: „Pobogu Dženis pa zašto vrištiš kad imaš tako prelep glas?“[26].

 
Promo poster za Mantra-Rock Dance na kojem je ime i Big brader benda

Četveronedeljne letnje nastupe u Čikagu, grupa je iskoristila za potpisivanje prvog ugovora sa Bobom Šedom, vlasnikom nezavisne izdavačke kuće Mejnstrim rekords (Mainstream Records; 23. avgust 1966).[27] Za Mejnstrim su snimili i debi album pod naslovom Big Brother and the Holding Company ali zbog neisplaćenih zarada saradnja sa tom izdavačkom kućom je ubrzo prekinuta. To je bio period kada se Dženis vratila svojim porocima, alkoholu i drogama.

Krajem januara 1967. bend je nastupio na humanitarnom koncertu „Mantra rok dens“ u klubu Avalon u San Fransisku, koji je bio posvećen prikupljanju sredstava za izgradnju hrama sledbenika hinduističke sekte Hari Krišne.[28]

Na jednom od koncerata u februaru Dženis upoznaje frontmena grupe Country Joe and the Fish Kantri Džo Makdonalda sa kojim je bila u vezi nekoliko narednih meseci.[14] U tom periodu grupa je imala brojne nastupe uglavnom po gradovima na zapadnoj obali.

Debi album i nastup u Montereju uredi

Svojevrsna prekretnica u karijeri Dženis Džoplin bio je nastup Big bradera na festivalu u kalifornijskom Montereju 17. juna 1967. Reakcije publike i kritike na njen nastup su bile toliko pozitivne da su nastupili i sledeće večeri samo da bi režiser Don Alan Penibejker mogao da snimi nastup.[14] Njena obrada pesme Ball and Chain (original Big Mame Tornton) puštana je kao reklama za Penibejkerov dokumentarac Monterey Pop.[29] Čuvena Kes Eliot pevačica benda Mamas end papas oduševljena nastupom kratko je prokomentarisala: „O moj Bože! Ovo je bilo žestoko!“[6] Kritika je bila oduševljena, možda čak i pomalo iznenađena, o čemu najbolje govore reči rok kritičarke Lusi O’Brajen: „Publika je ostala u šoku kad je Dženis zapevala. Činilo se kao da crpi njihovu energiju. Nikada do sada nije bilo ni jedne belkinje koja je pevala na ovakav način, koja je davala celu sebe publici.“[3] „Dženis i njen tim bili su divlji i žestoki,“ zapisao je kritičar Bil Grejam.[8]

Nakon nastupa u Montereju, grupa je potpisala ugovor sa producentskom kućom Kolambija rekords (Columbia Records) koja se obavezala da će finansirati njihova naredna tri studijska albuma.[18] Stari ugovor sa Mejnstrimom je poništen, a nova producentska kuća je objavila njihov prvi album Big Brother and the Holding Company koji je pomalo neočekivano naišao na veoma mlak prijem kod publike i zauzeo tek 60. mesto na američkim top-listama. Nešto zapaženiji uspeh od pesama sa albuma ostvarile su jedino „Down on Me“ i „Bye Bye Baby“.[30] Ostatak godine grupa je provela svirajući uglavnom po Kaliforniji.

Džulijusa Karpena na mestu menadžera grupe a oktobru '67 zamenjuje Albert Grosman koga su članovi benda po prvi put upoznali tokom nastupa na Montrejskom festivalu. Grosman je uveliko forsirao Dženis u odnosu na ostale članove benda, jer u njoj je video neku novu Bili Holidej, lidera nove velike bluz grupe.[19]

Prvu veliku dvomesečnu turneju po američkom istoku grupa je započela 18. februara 1968. nastupom u Filadelfiji, a par dana kasnije nastupili su u njujorškom Anderson teatru. Njujorški nastup su pratili odlični komentari u novinama. Muzički kritičar magazina Vilidž vojs (Village Voice) napisao je sledeće: „Iako Dženis ne poseduje neku klasičnu lepotu, ona je nesumnjivo seks simbol današnjice u nekom posebnom pakovanju. Njen božanski glas je jedinstvena kombinacija duha Besi Smit, sjaja Arete Frenklin i stila Džejmsa Brauna. Njen glas ne zna za granice i vodi je do statusa božanstva...“[26] U vezi sa kritikama na njihov njujorški nastup Dženis je pisala roditeljima:

Međutim mnogi kritičari su primećivali i razliku u talentima i muzičkim kvalitetima između članova benda. Najdalje je otišao nedeljnik BMI Magazine koji je konstatovao da grupa kakva je Big brater ne bi postigla ništa bez Dženis, bez njenog jedinstvenog vokala i velike harizme.[31] Njuzvik je na svoju listu trenutnih kraljica rok muzike pored Grejs Slik uvrstio upravo i Dženis Džoplin.

Turneja benda po istočnoj obali završena je velikim nastupom u Njujorku 7. aprila, na koncertu posvećenom Martinu Luteru Kingu zajedno sa najvećim imenima tadašnje muzičke scene Džimijem Hendriksom, Badijem Gajem, Ričijem Hejvensom, Polom Baterfildom i Alvinom Bišopom. Nekoliko dana kasnije, 12. i 13. aprila bend je nastupio u dvorani Vinterleand bolrum. Koncert je snimljen a tek 1998. objavljen je i album pod nazivom Live at Winterland '68.

Tokom proleća 1968. godine, Džoplinova i njen bend prave svoj nacionalni televizijski debi u emisiji The Dick Cavett Show u dnevnom terminu prikazanom na nacionalnoj televitiji Ej-Bi-Si. Koliko je rasla popularnost Džoplinove najbolje govori podatak da je voditelj emisije Dik Kavet bend najavio kao Dženis Džoplin i Big brater bend. Među ostalim članovima benda toliko favorizovanje Džoplinove od strane novinara izazvalo je negodovanje i dozu ljubomore.[32]

Cheap Thrills uredi

Rad na drugom albumu započeo je tokom marta meseca 1968. pod producentskom palicom Džona Sajmona. Međutim već tokom snimanja albuma videlo se da je Dženis glavna zvezda, a da ostatak benda predstavlja tek prateću ekipu, što je delimično umrtvilo atmosferu u bendu. Dženis je strašno želela ovaj album, želela je da sve ispadne kako treba, uvek je prva dolazila na snimanja, a poslednja odlazila iz studija. Aktivno je Učestvovali i u pisanju tekstova.[đ] Naslovni dizajn za album uradio je karikaturista Robert Krumba. Album je objavljen tokom avgusta 1968. pod radnim naslovom Cheap Thrills. Iako je sam naziv albuma asocirao na „živu svirku“ samo jedna pesma je zapravo snimljena uživo (Ball and Chain), dok je preostalih 6 studijski snimci.[21] Sam album je dosta „sirov“ pa se tako u pesmi Turtle Blues jasno čuje zvuk razbijanja čaše i skupljanja stakla. Na albumu se nalazi i bluz-rok verzija soul pesme Erme Frenklin (starije sestre Arete Frenklin) i klasika Džordža Geršvina Summertime.

U svakom slučaju album je naišao na odlične reakcije publike. Nepunih mesec dana po objavljivanju dostignut je milionski tiraž, a 12. avgusta je dospeo na prvo mesto Bilbordove liste najprodavanijih albuma i na toj poziciji ostao narednih osam nedelja, a najveći pojedinačni uspeh ostvarila je pesma Piece of My Heart koja je zauzela 12. mesto Bilbordove top 100 liste[33] Međutim reakcije kritike su bile mnogo umerenije, a gotovo svi kritičari su isticali kako je Dženis u potpunosti bacila u senku ostatak benda, posebno u pesmama „Ball and Chain“ i „Summertime“.[14]

Uprkos odličnim reakcijama publike na album, Dženis nije bila zadovoljna, baš kao ni Džon Sajmon koji je insistirao da se njegovo ime ne pojavljuje nigde na albumu jer kako je rekao: „Ja nisam radio produkciju albuma, samo sam pomagao ekipi.“[34] „Jednostavno album je nastao na brzinu, sve se brzo odigralo, i sve je zavisilo od Dženisine improvizacije,“ rekao je tom prilikom Sajmon.[34]

Raspad Big bradera uredi

Celu 1968. bend je proveo na stalnim svirkama, nastupi su se redali jedan za drugim, posebno u drugom delu godine: nova turneja po istočnoj obali održana je tokom jula i avgusta, nastup na konvenciji izdavačke kuće Kolambija u Portoriku i na Njuport folk festivalu (Roud Ajland) pred 18.000 ljudi.[10] Nakon učešća na art festivalu u San Fransisku 31. avgusta i 1. septembra Dženis je izjavila da želi da napusti grupu. Poslednji zvanični nastup sa bendom Dženis je imala na Family Dog festivalu 1. decembra 1968. godine.

Nekako sa njenim odlaskom iz benda poklopila se i premijera dokumentarca Monterey Pop u Njujorku (održana 26. decembra 1968) nakon koje je bilo više nego jasno da je pred Dženis veoma uspešna solo karijera. Zbog toga ni Grosman nije učinio ništa da spreči raspad benda.[35] Zbog toga je bilo mnogo optužbi da je Grosman namerno rasformirao bend da bi glavnu zvezdu „zadržao samo za sebe.“[25]

Niko od članova benda nije bio iznenađen njenom odlukom, a Endru je čak priznao da mu je Dženis nagoveštavala ovakav rasplet nekoliko meseci ranije i da je i on sam razmišljao o napuštanju grupe pre jesenje turneje.[25] Kasnije je i sama Dženis u jednom intervjuu izjavila kako joj je to bila najteža odluka u životu:

The Kozmic Blues Band uredi

 
Fotografija sa zajedničkog TV nastupa sa Tomom Džounsom iz 1969.

Nakon raspada Big bradera, Džoplinova zajedno sa Endruom okuplja novi bend koji su nazvali The Kozmic Blues Band. Pored njih dvoje članovi benda su postali i saksofonist Teri Klemens, bubnjar Roj Markovic, trubač Teri Hensli, orguljaš Ričard Kermod i bas-gitarista Kejt Čeli (koga je kasnije zamenio Bred Kembel).[37] Prvi veći nastup, nova grupa je imala u Memfisu 21. decembra. Reakcije publike na novu i muzički znatno umereniju Dženis bile su poprilično hladne, a slične su bile i kritike novinara. Tako je magazin San Francisco Chronicle u jednoj od kritika predložio Džoplinovoj da se vrati u svoj stari bend dok nije prekasno, dodajući uz dozu ironije „ukoliko bi želeli da je prime nazad“.[14]

Komentarišući jednom tako nagli pad popularnosti Endru je rekao da je ključna razlika to što je Big brader bio grupa istomišljenika, velika muzička porodica, dok je Kozmik bluz bend predstavljao firmu čiji muzičari su tu zaposleni:

Međutim tokom turneje po Evropi u proleće '69. grupa je naišla na dosta dobar prijem kod publike i kritike, a vrhunac cele turneje bio je nastup u londonskom Albert holu 21. aprila. Magazin New Musical Express je njihov debitantski britanski nastup ocenio kao trijumfalan, a Džoplinova je izjavila da je ovim nastupom ostvarila najveći uspeh u karijeri:


Početak evropske turneje ujedno je značio i „veliki kambek“ Džoplinove porocima, posebno heroinu i alkoholu. Kako je kasnije pisala njena ljubavnica Pegi Kaserta, Dženis je u tom periodu na heroin trošila i po 200 dolara dnevno. Alkohol i heroin su se sve negativnije odražavali na njen glas i ponašanje, a što je posebno došlo do izražaja tokom snimanja novog albuma.[13]

Nakon nastupa u Frankfurtu i gostovanja na nemačkoj nacionalnoj televiziji, Džoplinova je zajedno sa bendom nastupala u brojnim televizijskim zabavnim emisijama na američkom tlu gde su uživo izvodili neke od svojih numera. U TV šou-programu Toma Džounsa izveli su pesme Little Girl Blue i Raise Your Hand, a Džoplinova je na kraju zajedno sa domaćinom otpevala jednu duetsku pesmu.

Rad na novom albumu bend je započeo u junu 1969. u studiju Holivud pod producentskom palicom Gabriela Makleroma koji se ranije proslavio saradnjom sa kanadskom rok grupom Stepenvulf (poznatoj po pesmama Born to Be Wild i Magic Carpet Ride iz 1968). Grosman je tokom rada na albumu mnogo više insistirao na produkcijskim detaljima nego na kvalitetu pesama.

Vudstok i I Got Dem Ol' Kozmic Blues Again Mama! uredi

 
Džoplinova 1969. godine.

Džoplinova je zajedno sa članovima benda nastupila na festivalu Vudstok u noći sa 16. na 17. avgust 1969. gde je predstavljena kao jedna od u to vreme najvećih muzičkih zvezda. Odlično raspoložena Dženis je pred više od 200.000 gledalaca otpevala 10 pesama uključujući i velike hitove Summertime i Ball and Chain koje su uvrštene na album Woodstock Experience. Dženis je novinarima govorila kako je to bio najbolji dan u njenom životu.[39][40] Pre samog nastupa na festivalu grupu je napustio Sem Endru kog je u bendu nasledio gitarista Džon Til.[41]

Krajem septembra 1969. objavljen je album I Got Dem Ol' Kozmic Blues Again Mama! koji je iste godine dospeo na 5. mesto Bilbordove top 200 liste albuma. Album je nešto kasnije te godine ostvario zlatni tiraž ali nije naišao ni na približno dobre reakcije kakve su pratile Jeftina uzbuđenja.[35] Iako je to bio njen produkcijski najbolje odrađen album, reakcije javnosti su bile poprilično mlake, posebno u SAD (za razliku od Evrope gde je novi album ostvario odličan uspeh). Većina kritičara se složila da su jedine svetle tačke na celom albumu upravo „glas i muzička strast glavnog vokala benda Dženis Džoplin“ (Piter Rajli, muzički kritičar magazina Stereo Rivju).[42]

Produkcijska kuća Columbia Records prvo je kao singlove objavila pesme Kozmic Blues (zauzela 41. mesto na Bilbordovoj top 100 listi) i lajv verziju Raise Your Hand koja je nešto ranije objavljena u Nemačkoj gde je ostvarila top 10 plasman na listama. Značajniju pažnju publike privukle su i pesme Try (Just a Little Bit Harder), To Love Somebody i Little Girl Blue.[43] Na reizdanju iz 1999. koje je objavila produkcijska kuća Legacy Recordings našle su se i tri dodatne pesme Summertime i Piece of My Heart u lajv izvođenju sa Vudstoka i Dear Landlord (pesma Boba Dilana).[44]

Njujorški koncerti u Medisonu uredi

Džoplinova je 27. novembra 1969. nastupila u Medison Skver Gardenu u Njujorku kao specijalni gost Rolingstounsa na koncertu povodom Dana zahvalnosti. Tokom duetskog nastupa sa Tinom Tarner (koju je Džoplinova ranije označila kao jednog od svojih muzičkih idola) bilo je više nego očito da je Dženis na scenu izašla u alkoholisanom stanju da je „jedva stajala na nogama“. Prema rečima njene autobiografičarke Majre Frimen „Dženis je bila toliko pijana i drogirana da je više ličila na šizofreničara nego na muzičara“.[24]

Poslednji zajednički nastup sa članovima Kozmik bluz benda održala je 21. decembra 1969. pošto se grupa nepunih mesec dana kasnije raspala. Dva dana ranija održala je solo koncert na kom su joj se na sceni pridružili bluz izvođači Džoni Vinter i Pol Baterfild, a kritika je te nastupe ocenila kao „potpuno čarobnu demonstraciju onog najboljeg što pružaju rok i bluz“.[45]

U intervjuu rok kritičaru Dejvidu Daltonu, a u vezi sa poslednjim njujorškim nastupima, Džoplinova je izjavila kako je bilo više nego očito da: „publika je pomno pratila svaku moju reč i svaku moju notu pitajući se da li ja to mogu“![32] Istom prilikom je izjavila i da se mnogo ugodnije osećala tokom nastupa u andergraund klubovima San Franciska nego u Medisonu pred toliko publike.[32]

Full Tilt Boogie Band uredi

 
„Kada pevam ne mislim, samo pokušavam da živim svoju muziku“, izjavila je jednom prilikom Džoplinova novinaru Diku Kavetu.

U februaru 1970. zajedno sa prijateljicom Lindom Grejvenajts, dizajnerkom kostima za scenske nastupe, Dženis odlazi u Brazil, gde je trebalo i konačno da se oslobodi zavisnosti od droga i alkohola. U Brazilu je upoznala američkog globtrotera Dejvida (Džordža) Nihausa, sa kojim je ubrzo započela romantičnu vezu. Dženisina sestra Lora je u njenoj biografiji kasnije napisala kako je „Dejvid bio tipičan pripadnik američke srednje klase, dečko iz Sinsinatija koji je studirao komunikacije na Notr Damu, nakon kojih je radio kao volonter u jednom selu negde u Turskoj. Hteo je da studira pravo, ali onda, onda je upoznao Dženis i ... i tako je počela njihova veza“.[46] Činilo se da je Dženis napokon pronašla „čoveka svog života“. „Njih dvoje ličili su na bilo koji drugi zadovoljan i srećan mladi par koji uživa u svakom trenutku provedenom zajednom“, govorila je Grejvenajtsova, koja je čak napravila i nekoliko njihovih zajedničkih fotografija.[6] I novinari su snimili nekoliko njihovih zajedničkih fotografija tokom boravka na festivalu u Rio de Žaneiru.[32] U telefonskom intervjuu koji je dala magazinu Roling stoun tokom boravka u Brazilu, Dženis je i sama potvrdila vezu između njih dvoje: „Odlazim u džunglu sa bitničkom facom koji se zove Dejvid Nihaus. Napokon sam shvatila da ne moram svih 12 meseci da budem na sceni. Odlučila sam da na par nedelja malo istražujem neke druge vrste džungli.“[6] „Dženis je u Brazilu pokušavala da ostavi heroin, a najbolja stvar u vezi sa Džordžom je bila ta što je on bio žestoki protivnik narkotika“, napisala je Elis Amburn 1992. u biografiji o Dženis Džoplin.[6]

Po povratku u Sjedinjene Države, par se nastanio u Larksperu, u Kaliforniji. Međutim, nedugo po povratku iz Brazila, Džoplinova je nastavila sa „starom praksom“ i ponovo je počela da konzumira alkohol i heroin, a počela je i da se viđa sa nekadašnjom stjuardesom Pegi Kasertom koja je takođe bila „uživalac“ teških droga. Njen povratak porocima, veza sa Pegi i činjenica da je odbila da zajedno sa Džordžom putuje po svetu, dovela je do prekida njihove veze.[6][47] Grejvenajtsova, koju je Dženis u majskom izdanju magazina Vogue iz 1968. označila kao modnu ikonu, takođe je zbog heroina prekinula sve odnose sa Džoplinovom. Od tada, Dženis se na sceni uvek pojavljivala u širokoj odeći jarkih boja, sa obaveznim šarenim perima u kosi.[6]

U međuvremenu Dženis je formirala novi bend koji je nazvala Full Tilt Boogie Band, a koji je uglavnom bio sastavljen od mladih i perspektivnih muzičara iz Kanade. Džoplinova je, za razliku od ranijih slučajeva, preuzela aktivniju ulogu u sastavljanju benda i često je govorila kako: „To je moj bend. Napokon, to je moj bend!“[21]

Novoosnovani bend je svoju prvu turneju započeo tokom maja 1970. i izgledalo je da je Dženis veoma srećna sa svojom novom grupom. Čak su i reakcije kritike i publike bile dosta pozitivne.[21] Pre nego što je započela sa letnjom turnejom svog novog benda, Dženis je u dva navrata nastupila sa svojim nekadašnjim Big brader bendom u San Fransisku. Prvi put 4. aprila 1970. u dvorani Filmor Vest (snimak sa ovog koncerta objavljen je posthumno, dve godine kasnije), i potom 12. aprila u dvorani Vinterland.[6] Tokom tih nastupa Džoplinova se na sceni obavezno pojavljivala sa šarenim perima u kosi, a novinarima je govorila kako je njena narkomanska faza iza nje (u stvarnosti to je bio period njene „ekstremne alkoholičarske faze“).[6]

Festival Express uredi

Dženis Džoplin je zajedno sa svojim novim Ful tilt bugi bendom učestvovala na velikoj koncertnoj turneji kroz Kanadu, od 28. juna do 4. jula 1970. godine. Na turneji nazvanoj Festival ekspres (Festival Express)[ž] takođe su učestvovali, neki od u to vreme najvećih bendova i izvođača, Badi Gaj, The Band, Ten Years After, Grateful Dead, Delaney and Bonnie, Erik Andersen i Ian & Sylvia.[6][48] Kritika je nastupe Dženis Džoplin u Torontu, Vinipegu i Kalgariju tokom turneje označila kao njene najbolje nastupe ikada.[32]

Na poslednjem nastupu u Kalgariju Dženis je izašla na scenu zajedno sa Džerijem Garsijom u trenutku kada se bend pripremao za nastup, pozdravila publiku i častila sve organizatore bocom tekile koju je ponela sa sobom. Pevala je te večeri dva sata bez prestanka, a nastup je započela pesmom „Tell Mama“. Tokom nastupa u pauzi između pesama, publici je često govorila o svom nesrećnom ljubavnom životu. Nastup je završila produženom verzijom pesama „Get It While You Can“ i „Ball and Chain“. Video snimak njenog izvođenja pesme „Tell Mama“ u Kalgariju, postao je veliki hit na muzičkoj televiziji MTV početkom 80-ih godina prošlog veka, a audio verzija iste pesme našla se na kompilaciji njenih najboljih pesama Farewell Song iz 1982. godine. Kompletan audio zapis Dženis Džoplin sa te turneje objavljen je 1972. pod naslovom In Concert, dok je 2003. izašlo i DVD izdanje Festival Express DVD.[48]

Tokom celog trajanja turneje, Džoplinovu je pratio novinar magazina Roling stoun Dejvid Dalton, koji je napisao brojne članke o ovom festivalu, i dve knjige o samoj Džoplinovoj. Dženis je, govoreći o svom životu, Daltonu jednom prilikom izjavila:


Poslednji nastupi i album Pearl uredi

Džoplinova je tokom gostovanja u emisiji The Dick Cavett Show 25. juna 1970. izjavila da će prisustvovati desetoj godišnjici mature u svom rodnom Port Arturu u Teksasu. Govoreći o svom školskom životu u istoj emisiji, Dženis je otkrila kako je u školi bila često predmetom ismevanja i poniženja od strane svojih školskih kolega, u tolikoj meri da „Njihovo ismevanje me je oteralo iz učionice, iz grada i naposletku iz države.“[49] Otkrila je i kako je bratstvo na fakultetu gde je studirala proglasilo za najružniju osobu u celom kampusu.[50] Tokom svog poslednjeg televizijskog nastupa kod Dika Kaveta 3. avgusta govorila je o planovima za nastup na Festival for Peace koji je tri dana kasnije održan u njujorškom Kvinsu.

Poslednji javni nastup sa Ful tilt bendom imala je 12. avgusta na stadionu Harvard u Bostonu (Masačusets). Kritičari lokalnog magazina The Harvard Crimson nastup su okarakterisali kao odličan, uprkos činjenici da je bend bio primoran da koristi improvizovana pojačala, pošto je njihova oprema ukradena nekoliko dana ranije u Bostonu.[24]

Dva dana posle nastupa u Bostonu, 14. avgusta, Džoplinova je prisustvovala desetogodišnjici mature u svom rodnom gradu, u pratnji muzičara Boba Nojvirta, menadžera Džona Kuka i sestre Lore. Međutim, celo to okupljanje je proteklo jako loše i ostavilo je negativan utisak na samu Dženis.[51] Na konferenciji za novinare koja je održala u njenoj nekadašnjoj školi, novinar Roling stouna Čet Flipo je njen stil oblačenja poistovetio sa stilom „najbolje Vavilonske kurve“.[52] Na pitanje novinara da li se zabavljala tokom perioda školovanja u toj školi, Dženis je odgovorila: „Samo kada sam prolazila hodnicima. Sama.“[7][21] Na kraju je Džoplinova žestoko napala i svoje nekadašnje školske kolege i ceo Port Artur, optuživši ih za sve ono loše što joj se dešavalo na tom mestu 10 godina ranije.[21]

Tokom septembra i oktobra 1970. Dženis je zajedno sa bendom u studiju u Los Anđelesu započela rad na novom albumu. Producent je bio čuveni Pol Rotšild koji je u to vreme radio za neke od najpopularnijih muzičara, poput grupe Dorsi. Iako je Dženis preminula pre nego što su sve numere u potpunosti bile završene, još uvek je bilo dovoljno materijala da se sastavi ceo album. Album pod naslovom „Pearl“ (Biser) objavljen je posthumno tokom januara 1971. godine. Bio je to ubedljivo najprodavaniji i najpopularniji album u celoj muzičkoj karijeri Dženis Džoplin,[35] a na albumu se našao i njen veliki hit singl Me and Bobby McGee. Pesmu je napisao Kris Kristoferson sa kojim je Dženis bila u kratkoj ljubavnoj vezi tokom proleća 1970. godine.[53] Naslovna numera Move Over koju je napisala Dženis lično, ujedno predstavlja i njeno viđenje žene u vezi od strane muškarca. Na albumu se nalazi i akapela pesma Mercedes Benz, svojevrsna socijalna kritika, čiji autori su bili Džoplinova, Bob Nojvirt i pesnik Majkl Maklur. Pesma je uvrštena na album iako je Džoplinova samo jednom izvela tu kompoziciju u studiju, i zbog toga nikada nije dobila instrumentalnu pratnju. Sa druge strane pesma Buried Alive in the Blues nikada nije dobila svoju vokalnu deonicu, već je ostala u formi instrumentala, pošto je Dženis trebalo da je otpeva onaj dan kada je pronađena mrtva. Godine 2003, magazin Roling stoun je uvrstio album Pearl na 122. mesto među 500 najboljih albuma svih vremena. Vokalne deonice za pesme Half Moon i Cry Baby snimljene su svega nekoliko dana pre njene smrti, 26. septembra, a istog dana bend je snimio instrumentalni deo za pesmu Buried Alive in the Blues.[54] Istog dana Dženis je zajedno sa orguljašem Kenom Personom i bubnjarom Klarkom Pirsonom snimila jednominutnu rođendansku čestitku posvećenu Džon Lenonu, a u pitanju je bila kompozicija Happy Trails Dejla Evansa.[54] Naime, Džoplinova je bila tek jedan od nekoliko muzičara koje je Lenonova supruga Joko Ono zamolila da naprave „posebno iznenađenje“ povodom 30. Lenonovog rođendana.[55] Lenon je kasnije izjavio da je njenu rođendansku čestitku dobio nekoliko dana posle njene smrti i da je to bio jako potresan trenutak za njega.[55]

Poslednja pesma koju je Dženis u celosti snimila bila je Mercedes Benz koja je snimljena 1. oktobra.

Smrt uredi

 
Porše 356 koji je pripadao Dženis Džoplin
 
Dženis na fotografiji iz januara 1970.

Tokom snimanja poslednjeg albuma Dženis je odsela nedaleko od studija Sanset saund rikords, u hotelu Landmark Motor Hotel u Holivudu.[6] Nekako u isto vreme intenzivirala se i njena veza sa znatno mlađim 21-ogodišnjim studentom sa Berklija Setom Morganom, sa kojim se upoznala tri meseca ranije. U to vreme Morgan je pisao kratke priče, ali se bavio i preprodajom heroina.[13][21][6] Par je trebalo da se venča u septembru iste godine.[7]

Dženisina nekadašnja ljubavnica Pegi Kaserta je u svojoj knjizi Going Down With Janis iz 1973. napisala kako su se ona i Dženis dogovorile tokom aprila 1970. da se ne viđaju i da na taj način pokušaju da se reše narkotika.[13] Po pisanju Kaserte, hotel u kojem je Džoplinova odsela bio je poznat među narkomanima kao mesto gde je najlakše bilo doći do narkotika.[13] Džoplinova je sasvim slučajno saznala da je Pegi u Los Anđelesu, i potom je u nekoliko navrata tražila od nje da joj nabavi heroin. Nakon što je Kaserta odbila, došlo je do svađe. Par dana kasnije Dženis je pronašla novog dobavljača.[13] Njen menadžer Aleks Grosman kasnije je tvrdio da Džoplinova nikada nije pominjala Kasertu tokom njenog boravka u hotelu u Los Anđelesu.[24]

U subotu 3. oktobra, Džoplinova je bila u studiju gde je preslušavala instrumentalnu verziju pesme Buried Alive in the Blues koju su članovi benda snimili nedelju dana ranije.[54] Dženis je bila umorna taj dan i dogovorila se sa menadžerom Polom Rotšildom da svoju vokalnu deonicu za pesmu snimi sutradan.[46][32] Nešto kasnije, istog dana Dženis je saznala da se njen verenik Morgan viđao sa nepoznatom ženom u njihovom zajedničkom stanu u Larksperu. Svi u studiju su znali za to.[24] Dženis je kasnije otišla sa bubnjarom Kenom Personom na piće u obližnji lokal, odakle su se vratili u hotel posle ponoći njenim autom.[56]

Nakon što se sutradan nije pojavila u studiju, u vreme zakazano za snimanje, Rotšild je poslao menadžera benda Džona Kuka u njen hotel da vidi šta se dešava. Njen Porše 356C kabriolet bio je parkiran ispred hotela. Kuk je zatekao Dženis Džoplin mrtvu, na podu njene sobe broj 105. Službeni uzrok smrti je bilo predoziranje heroinom i velikim količinama alkohola.[24][57][58] Kuk je kasnije tvrdio da veruje da je Dženis slučajno došla u posed heroina znatno veće koncentracije nego uobičajeno, i da nije imala nameru da se ubije. Njegovoj tvrdnji u prilog ide i činjenica da tokom iste nedelje nekoliko ljudi umrlo od predoziranja, a svi su bili povezani sa istim dilerom.[59]

Njena iznenadna smrt, u momentu kada je imala svega 27 godina, iznenadila je brojne ljubitelje njene muzike, i šokirala ceo muzički svet. Svega 16 dana pre njene smrti, iznenada je preminuo još jedan velikan muzičke scene Džimi Hendriks, takođe u 27-oj godini.

Njeno telo je kremirano u mrtvačnici Pierce Brothers Westwood Village, a pepeo rasut iz aviona po Tihom okeanu i duž plaže Stinson. Njena sestra Lora je u njenu čast organizovala posebnu oproštajnu „zabavu“ koja se održala 26. oktobra u klubu „Lajons šer“ u San Anselmu (Kalifornija), a kojoj su između ostalih prisustvovali i njen zaručnik Set Morgan i brojni bliski prijatelji.[24]

Muzičko nasleđe i uticaj uredi

Iako su život i muzička karijera Dženis Džoplin trajali veoma kratko, njen muzički rad je bez ikakve sumnje ostavio veliki i neizbrisiv trag u istoriji savremene muzičke umetnosti. Odmah posle njene smrti, brojni muzički kritičari su u superlativima ocenjivali njenu karijeru i njen talenat. Američka umetnica Megan Teri označila je Džoplinovu kao „žensku verziju slavnog Elvisa Preslija“, dok je istoričar muzike Tom Mun njen talenat i njen glas okarakterisao kao „razorno originalan“.[60]

Godine 1973, publicista Majra Fridmen objavila je knjigu posvećenu Džoplinovoj, a u isto vreme i njena nekadašnja ljubavnica Pegi Kaserta izdaje knjigu intrigantnog naslova Going Down With Janis (Pad uz Dženis). Kasertina knjiga je privukla veliku pažnju, najviše zbog prilično detaljnih opisa seksa i drogiranja tokom njihove veze. U vezi sa tom knjigom, član Dženisinog benda Sem Endru je izjavio kako je Kasertin odnos sa Dženis oduvek bio na granici između sponzorstva i prijateljstva.[6]

Džoplinova je, zajedno sa pevačicom benda Džeferson erplejn Grejs Slik bila među pionirkama ženske rok scene Sjedinjenih Država, jer pre njih rok scena kao da je bila zatvorena za ženske izvođače.[60] Pevačica Stivi Niks je nakon što je prisustvovala jednom od nastupa Dženis Džoplin izjavila: „Volela bih da otkrijem način na koji Dženis osvaja publiku, da otkrijem tu vezu između nje i publike. U treptaju oka ona je uspela da promeni ceo moj život.“[60][61]

Brojni su izvođači koji su kroz svoje pesme odali počast Dženis Džoplin. Bend The Mamas & the Papas je 1971. njoj posvetio pesmu pod naslovom „Pearl“, a Leonard Koen joj je posvetio pesmu „Chelsea Hotel #2“.[traži se izvor]

Nina Simon, koju je Dženis često isticala kao jednog od svojih idola, izjavila je prilikom gostovanja na džez festivalu u švajcarskom Montreu:

Simonova je ipak pomenula Dženis u svojoj pesmi „Stars“, a nastup je otvorila Dženisinom verzijom „Little Girl Blue“ sa albuma „I Got Dem Ol' Kozmic Blues Again Mama!“.

Godine 1979, snimljen je film pod naslovom The Rose (Ruža) čija radnja je bazirana na biografiji Dženis Džoplin. Film je prvobitno trebalo da se zove Biser (Pearl) kako je bio nadimak Džoplinove, ali je naziv promenjen pošto se njena porodica nije slagala sa radnjom filma.[62][63] Bet Midler koja je igrala glavnu ulogu je te godine nominovana za Oskar za najbolju glavnu glumicu.

Godine 1987, u njenom rodnom gradu Port Arturu postavljena je spomen skulptura posvećena Džoplinovoj. Spomenik je izradio vajar Daglas Klark.[64]

Lora Džoplin, mlađa od sestara Džoplin je 1992. objavila obimnu biografiju svoje sestre u kojoj je između ostalog navela koliko je Dženis volela gostovanja kod Dika Kaveta i sa kakvim entuzijazmom je nastupila na Vudstoku.[65] Godine 2001, na Brodveju je premijerno izveden mjuzikl „Love, Janis“ na čijem stvaranju su između ostalih učestvovali Sem Endru i Lora Džoplin.

Kuća slavnih rokenrola u Klivlendu uvrstila je Džoplinovu na svoju listu najvećih rok izvođača u istoriji 1995, a 2005. posthumno joj je dodeljena Nagrada Gremi za životno delo.[66][67][67]

Dana 4. novembra 2013. na Holivudskoj stazi slavnih, simbolično ispred Muzičkog instituta otkrivena je 2.510 zvezdica koja je posvećena liku i delu Dženis Džoplin.[68]

Zanimljivosti uredi

Njen psihodelični porše 356C 1600 kabriolet, proizveden 1964. godine, a koji je nakon njene smrti bio u vlasništvu njene porodice, prodat je na aukciji u Njujorku 10. decembra 2015. godine. Iako je aukcijska kuća Sotbi koja je bila zadužena za prodaju automobil procenila na početnih 600.000 američkih dolara, nakon petominutne frenetične licitacije automobil je prodat za čak 1,8 miliona američkih dolara. Ujedno je to bio i novi aukcijski rekord za tu vrstu automobila.[69]

Diskografija uredi

  • 1967. Big Brother and the Holding Company
  • 1968. Cheap Thrills
  • 1969. I Got Dem Ol' Kozmic Blues Again Mama!
  • 1971. Pearl
  • 1972. Joplin In Concert [uživo]
  • 1973. Greatest Hits
  • 1975. Janis
  • 1982. Farewell Song
  • 1983. Prime Cuts
  • 1984. Cheaper Thrills
  • 1993. Janis BoxSet
  • 1995. 18 Essential Songs
  • 1997. Absolute Janis
  • 1999. Box of Pearls
  • 1999. Live at Woodstock – August 19, 1969
  • 2002. 900 Nights [DVD]
  • 2005. Pearl, Legacy Edition 2CD
Big Brother and the Holding Company
Naslov Godina izdavanja Izdavač Beleška
Big Brother and the Holding Company 1967. Mainstream Records
Big Brother and the Holding Company 1967. Коламбија рекордс sadrži dve dodatne pesme
Big Brother and the Holding Company 1967, CD 1999. Columbia Legacy Recordings sadrži dve dodatne pesme
Cheap Thrills 1968. Kolambija rekords dvostruki platinasti tiraž
Cheap Thrills 1968, CD 1999. Legacy Recordings sadrži četiri dodatne pesme
Live at Winterland '68 1998. Legacy Recordings ASIN: B000007TSP
Kozmic Blues Band
Naslov Godina izdavanja Izdavač Beleške
I Got Dem Ol' Kozmic Blues Again Mama! 1969. Kolambija rekords платинасти тираж
I Got Dem Ol' Kozmic Blues Again Mama! 1969, CD 1999. Legacy Recordings sadrži tri dodatne pesme
Full Tilt Boogie
Naslov Godina izdavanja Izdavač Notes
Pearl 1971. Kolambija rekords постхумно издање, четвороструко мултиплатинасто издање
Pearl 1971, CD Sony Music
Pearl 1971, CD 1999 Legacy Recordings sadrži četiri dodatne pesme
Pearl 1971, CD 2005 Legacy Recordings CD1 – 6 dodatnih pesama
CD2 – целокупно живо издање са Фестивал експреса
Big Brother & the Holding Company / Full Tilt Boogie
Naslov Release date Izdavač Beleške
In Concert 1972. Kolambija rekords ASIN: B0000024Y7
Kasnija izdanja i kompilacije
Naslov Godina izdavanja Izdavač Beleške
Janis Joplin's Greatest Hits 1973. Kolambija rekords ASIN B00000K2W1, седмоструко мултиплатинасто издање
Janis 1975. CBS 2 diska, zlatni tiraž
Anthology 1980. 2 diska
Farewell Song 1983. Kolambija rekords ASIN: B000W44S8E
Cheaper Thrills 1984. Fan Club ASIN: B000LYA9X8
Janis 1993. Columbia Legacy 3 diska – ASIN: B00000286P
18 Essential Songs 1995. Columbia Legacy ASIN: B000002B1A, zlatni tiraž
The Collection 1995. 3 diska ASIN: B000BM6ATW
Live at Woodstock: August 19, 1969 1999.
Box of Pearls 1999. Sony Legacy 5 diska – ASIN: B0009YNSK6
Super Hits 2000. Sony ASIN: B00004T1E6
Love, Janis 2001. Sony ASIN: B00005EBIN
Essential Janis Joplin 2003. Sony ASIN: B00007MB6Y
Very Best of Janis Joplin 2007. Import ASIN: B000026A35
The Woodstock Experience 2009. Legacy Recordings

Napomene uredi

  1. ^ The Beat Generation je termin nastao početkom četrdesetih godina 20. veka i označavao je slobodu u svakom pogledu, počev od eksperimentisanja sa drogama, alternativnim formama seksualnosti, zanimanja za drevne istočnjačke religije. Članovi bit generacije smatrali su sebe hedonistima koji krše ustaljene norme ponašanja i zalažu se za slobodu čoveka kao jedinke.
  2. ^ Iz tog perioda datira i njeno prvo pojavljivanje u medijima. Snimila je jedan reklamni džingl za lokalnu banku pod nazivom This Bank Is Your Bank („Ova banka je vaša banka“)
  3. ^ Originalni tekst članka o Dženis iz Dejli Teksana od 27. jula 1962: She goes barefooted when she feels like it, wears Levi's to class because they're more comfortable, and carries her Autoharp with her everywhere she goes so that in case she gets the urge to break into song it will be handy. Her name is Janis Joplin.
  4. ^ Blugras (Bluegrass music) je jedna vrsta američke kantri muzike koja vodi porekle od tradicionalne Škotske, Engleske i Velške muzike.
  5. ^ Omiljeno piće Dženis Džoplin bio je liker od breskve Southern Comfort bez kojeg se nikada nije pojavljivala na sceni, kasnije je čak njeno ime u potpunosti vezano uz ovo piće.
  6. ^ Dženis je kompletan autor teksta za I Need a Man to Love i Turtle Blues a delimično i za pesmu Oh, Sweet Mary. Sem Endru je napisao tekst za Combination of the Two.
  7. ^ Misli se na Ermu Frenklin.
  8. ^ Festival Express je bila koncertna turneja kroz kanadske gradove Toronto, Vinipeg i Kalgari u leto 1970. u kojoj su učestvovali neki od najpoznatijih muzičara u to vreme, Dženis Džoplin, Badi Gaj, Grateful Dead, The Band i drugih.

Reference uredi

  1. ^ a b „Laura Joplin interview” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 25. 02. 2012. g. Pristupljeno 5. 2. 2012.  Nepoznati parametar |description= ignorisan (pomoć)
  2. ^ a b „Biography” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 04. 02. 2012. g. Pristupljeno 5. 2. 2012.  Nepoznati parametar |description= ignorisan (pomoć)
  3. ^ a b v g d đ e ž z „Janis Joplin BBC2 documentary” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 23. 1. 2008. g. Pristupljeno 19. 10. 2009.  Nepoznati parametar |deadlink= ignorisan [|dead-url= se preporučuje] (pomoć); Nepoznati parametar |description= ignorisan (pomoć)
  4. ^ a b v Foehr, Stephen. „Piece Of Her Heart: Laura Joplin Makes Peace With Her Sister’s Tragic Life. Chicago Tribune October 18, 1992”. janisjoplin.net. Arhivirano iz originala 30. 06. 2009. g. Pristupljeno 7. 10. 2009. 
  5. ^ Powell, Jessica R. (31. 12. 1969). „Janis Joplin”. janisjoplin.net. Arhivirano iz originala 19. 08. 2011. g. Pristupljeno 5. 2. 2012. 
  6. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Amburn 1992
  7. ^ a b v Jacobson 1984
  8. ^ a b v Times, International (1. 10. 1972). „Janis: A look at a jet age red hot mama on the second anniversary of her death”. janisjoplin.net. Arhivirano iz originala 30. 06. 2009. g. Pristupljeno 7. 10. 2009. 
  9. ^ a b v „Janis Joplin biography” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 21. 04. 2009. g. Pristupljeno 5. 2. 2012.  Nepoznati parametar |description= ignorisan (pomoć)
  10. ^ a b v „Passionate and Sloppy. Time magazine. August 9, 1968”. janisjoplin.net. Arhivirano iz originala 19. 08. 2011. g. Pristupljeno 5. 2. 2012. 
  11. ^ Moser, Margaret (31. 12. 1969). „Janis Joplin, Texas, and the Big Beat”. janisjoplin.net. Arhivirano iz originala 28. 04. 2009. g. Pristupljeno 6. 2. 2012. 
  12. ^ a b Janis Lyn Joplin (2001). „Janis Joplin”. Texas handbook Online. Arhivirano iz originala 03. 01. 2012. g. Pristupljeno 6. 2. 2012. 
  13. ^ a b v g d đ e Caserta 1980
  14. ^ a b v g d đ e ž „Chronology” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 21. 06. 2009. g. Pristupljeno 6. 2. 2012.  Nepoznati parametar |description= ignorisan (pomoć)
  15. ^ a b v Hendrickson, Paul (5. 5. 1998). „"Janis Joplin: A Cry Cutting Through Time"”. Washington Post. Pristupljeno 6. 2. 2012. 
  16. ^ „Chronology”. janisjoplin.net. Arhivirano iz originala 21. 06. 2009. g. Pristupljeno 7. 2. 2012. 
  17. ^ Paytress, Mark (March 1994). "Janis Joplin. Mark Paytress assesses Columbia's three-CD 'Janis' retrospective". Record Collector 175: 140–141
  18. ^ a b v „Janis Joplin”. interviewed on the Pop Chronicles. 1969. Pristupljeno 8. 2. 2012. 
  19. ^ a b v g d Gene Sculatti and Davin Seay (1. 1. 1985). „San Francisco Nights: The Psychedelic Music Trip 1965—1968”. St. Martins Press (New York) / janisjoplin.net. Arhivirano iz originala 19. 08. 2011. g. Pristupljeno 8. 2. 2012. 
  20. ^ Mark Paytress. Janis Joplin. Mark Paytress assesses Columbia’s three-CD 'Janis' retrospective, Record Collector #175. str. 140—141
  21. ^ a b v g d đ e Echols 2000
  22. ^ Gross, Terri (1. 12. 1996). „Laura Joplin interviewed by Terri Gross. American Public Radio”. janisjoplin.net. Arhivirano iz originala 23. 11. 2008. g. Pristupljeno 8. 2. 2012. 
  23. ^ „Janis Joplin” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 04. 02. 2012. g. Pristupljeno 8. 2. 2012.  Nepoznati parametar |description= ignorisan (pomoć)
  24. ^ a b v g d đ e Friedman 1973
  25. ^ a b v g d đ e McDermott, John (1994). „Janis Joplin Considered 25 Years Later. Relix. August 1, 1994”. janisjoplin.net. Arhivirano iz originala 13. 04. 2009. g. Pristupljeno 8. 2. 2012. 
  26. ^ a b Goldstein, Richard (1. 1. 1968). „Next Year In San Francisco. The Village Voice”. janisjoplin.net. Arhivirano iz originala 30. 06. 2009. g. Pristupljeno 8. 2. 2012. 
  27. ^ "Janis Joplin: Rock and Blues Legend". Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. mart 2010) majorlycool.com., Pristupljeno 8. 2. 2012.
  28. ^ Bromley & Shinn 1989, str. 106.
  29. ^ „Janis Joplin” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 04. 02. 2012. g. Pristupljeno 9. 2. 2012.  Nepoznati parametar |description= ignorisan (pomoć)
  30. ^ „Big Brother & the Holding Company Billboard 200”. www.allmusic.com. Arhivirano iz originala 03. 10. 2010. g. Pristupljeno 9. 2. 2012. 
  31. ^ „The Queen Bees of Rock”. janisjoplin.net. 1. 3. 1968. Arhivirano iz originala 19. 08. 2011. g. Pristupljeno 9. 2. 2012. 
  32. ^ a b v g d đ e Dalton 1991
  33. ^ „Big Brother Billboard Hot 100”. www.allmusic.com. Arhivirano iz originala 03. 10. 2010. g. Pristupljeno 9. 2. 2012. 
  34. ^ a b Aronowitz, Alfred G. (20. 9. 1968). „Singer With The Bordello Voice”. www.janisjoplin.net. Life Magazine. Arhivirano iz originala 28. 01. 2010. g. Pristupljeno 9. 2. 2012. 
  35. ^ a b v Rosen, Craig (1996). The Billboard Book of Number One Albums: The Inside Story Behind Pop Music's Blockbuster Records. ISBN 978-0-8230-7586-7. 
  36. ^ „Comments From Janis” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 30. 06. 2009. g. Pristupljeno 9. 2. 2012.  Nepoznati parametar |description= ignorisan (pomoć)
  37. ^ Nelson, Paul (15. 3. 1969). „Janis: The Judy Garland of Rock?”. Rolling Stone / janisjoplin.net. Arhivirano iz originala 30. 06. 2009. g. Pristupljeno 12. 2. 2012. 
  38. ^ „Janis Breaking Down The Walls In Britain”. New Musical Express. 3. 5. 1969. Arhivirano iz originala 12. 11. 2013. g. Pristupljeno 12. 2. 2012. 
  39. ^ Magnusson, Michael (27. 3. 2013). „Edge Of Fantasia”. Gay News Network / janisjoplin.net. Arhivirano iz originala 12. 11. 2013. g. Pristupljeno 12. 11. 2013. 
  40. ^ Blelock, Weston; Blelock, Julia (2009). Roots of the 1969 Woodstock Festival: The Backstory to "Woodstock". WoodstockArts. ISBN 978-0-9679268-5-8. 
  41. ^ „Janis Joplin Woodstock Experience”. www.amazon.com. Arhivirano iz originala 18. 01. 2012. g. Pristupljeno 12. 11. 2013. 
  42. ^ Reilly, Peter (1. 1. 1970). „The Double-Edged Soul of Janis Joplin.”. Stereo Review Magazine. janisjoplin.net. Arhivirano iz originala 30. 06. 2009. g. Pristupljeno 12. 11. 2013. 
  43. ^ Unterberger, Richie. „"Janis Joplin: I Got Dem Ol' Kozmic Blues Again Mama! > Review"”. AllMusic. 
  44. ^ Scaruffi, Piero (1999). „"Janis Joplin"”. pieroscaruffi.com. Pristupljeno 12. 11. 2013. 
  45. ^ Mike Jahn. (20. 12. 1969). „Janis Joplin Gives A Rousing Display of Blues & Rock.”. New York Times. Arhivirano iz originala 12. 11. 2013. g. Pristupljeno 12. 11. 2013. 
  46. ^ a b Joplin 2005
  47. ^ GlennGarvin - [miamiherald.com] (2007-11-06). "Janis Joplin News Articles - Kozmic Blues". Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. januar 2012) Janisjoplin.net. Provereno 29. jula 2014.
  48. ^ a b Festival Express (2003). The filmed account of a large Canadian rock festival train tour.
  49. ^ Dick Cavett TV. Interview (1970)". The Dick Cavett Show. 1970-08-03.
  50. ^ Paul Hendrickson, "Janis Joplin: A Cry Cutting Through Time", Washington Post, May 5, 1998.
  51. ^ Miller, Danny (19. 1. 2007). „Happy Birthday, Janis Joplin”. Huffington Post. Pristupljeno 23. 8. 2008. 
  52. ^ Miller, Danny (January 19, 2007). "Happy Birthday, Janis Joplin". Huffington Post. Pristupljeno August 23, 2008.
  53. ^ Anthony DeCurtis, Rolling Stone, September 30, 1999
  54. ^ a b v Log of Joplin's recording sessions with dates
  55. ^ a b UCKyaJBtxvX9EAYK37GQLXDg Segment in which Dick Cavett, John Lennon and Yoko Ono discuss Janis Joplin starts at 1 minute 35 seconds na sajtu YouTube
  56. ^ „The Overdose Death of Janis Joplin”. Findadeath.com. Arhivirano iz originala 25. 12. 2011. g. Pristupljeno 30. 12. 2011. 
  57. ^ Richardson, Derk (April—May 1986). „Books in Brief”. Mother Jones.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć); Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć);
  58. ^ Janis Joplin biography: Autopsy
  59. ^ Cooke, John (1997). Janis Joplin; A Performance Diary 1966–1970. Acid Test. str. 126. ISBN 978-1-888358-11-7. 
  60. ^ a b v „"Joplin's Shooting Star" 1966–1970”. Pristupljeno 13. 12. 2010. 
  61. ^ "Reflections" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. april 2009). ''JanisJoplin.net. Accessed November 13, 2008
  62. ^ Elan, Priya. "Is the Janis Joplin biopic finally going to be filmed? Don't hold your breath", The Guardian, August 7, 2010..
  63. ^ Maltin 2002.
  64. ^ Applebome, Peter (21. 1. 1988). „PORT ARTHUR JOURNAL; Town Forgives the Past And Honors Janis Joplin”. New York Times. 
  65. ^ James, Gary (1992). „Gary James' Interview With Janis Joplin's Sister Laura Joplin”. Pristupljeno 13. 9. 2010. 
  66. ^ Cleveland Scene, August 11, 2009
  67. ^ a b „Janis Joplin”. Rock and Roll Hall of Fame. Arhivirano iz originala 9. 5. 2008. g. Pristupljeno 12. 5. 2008. 
  68. ^ Harp, Justin (27. 10. 2013). „Janis Joplin for posthumous Hollywood Walk of Fame star”. digitalspy.co.uk. Arhivirano iz originala 25. 10. 2013. g. Pristupljeno 25. 10. 2013. 
  69. ^ „Porše Dženis Džoplin prodat za 1,8 miliona dolara”. Večernje novosti. 11. 12. 2015. Pristupljeno 11. 12. 2015. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Dženis Džoplin na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џенис_Џоплин&oldid=27553400”