Википедија

Arapska liga

Arapska liga (arap. الجامعة العربية) je regionalna organizacija arapskih zemalja u i oko severne Afrike, Roga Afrike i jugozapadne Azije. Osnovana je u Kairu 22. marta 1945. godine, i tada ju je činilo šest članova: Egipat, Irak, Transjordan (preimenovan u Jordan 1949. godine), Liban, Saudijska Arabija i Sirija. Jemen je postao član lige 5. maja 1945. godine. Danas se sastoji od 22 člana.[3]

Arapska liga
جامعة الدول العربية
Zastava
Zastava
Grb Arapske lige
Grb
Države članice prikazane tamnozelenom bojom
Države članice prikazane tamnozelenom bojom
Glavni gradKairo
Službeni jezikarapski
Države članice
Vladavina
 — Generalni sekretarAhmed Abdul Gejt
 — Predsednik ParlamentaAli el Dakbaši
 — Predsedništvo Saveta Sudan
Zakonodavna vlastArapski parlament
Istorija
Osnivanje‍
 — Aleksandrijski protokol22. mart 1945.
 — Ugovor o zajedničkoj odbrani i ekonomskoj saradnji18. jun 1950.
 — Velika arapska zona slobodne trgovinefebruar 1997.
Geografija
Površina‍
 — ukupno13.132.327 km2 (2)
Stanovništvo‍
 — 2022.462.940.089[1] (3)
 — gustina27,17 st./km2
Ekonomija
BDP / PKM≈ 2022.
 — ukupnoRast 3,4 bln. $[2] (5)
 — po stanovnikuRast 6.600
Valuta
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC +0 do +4

Glavni cilj Lige jeste "približavanje odnosa među zemljama članicama i koordinacija međusobne saradnje, čuvanje njihove nezavisnosti i suvereniteta, kao i diskutovanje poslova i interesa arapskih zemalja na opšti način“.[4]

Kroz institucije kao što su Edukativna, kulturna i naučna organizacija Arapske Lige (ALECSO) i Savet arapskog ekonomskog jedinstva (CAEU), Arapska liga pruža političke, ekonomske, kulturne, naučne i socijalne programe osmišljene radi promocije interesa Arapskog sveta.[5][6] igra funkciju foruma za zemlje članice radi koordinacije pozicija njihovih politika, razmatranja stvari od opšteg značaja, smirivanja arapskih nesuglasica, i ograničavanja konflikta kao što je libanska kriza 1958. godine. Liga služi kao platforma za skiciranje i zaključivanje mnogih važnih dokumenata koji promovišu ekonomsku integraciju. Primer za to jeste Povelja o zajedničkoj arapskoj ekonomskoj akciji koja izlaže principe privrednih aktivnosti u regionu.

Svaka zemlja članica ima pravo na samo jedan glas u Savetu Lige, a odluke su važeće samo za države koje su direktno glasale za određene predloge. Svrhe Lige 1945. godine su bile osnaživanje i koordinacija političkih, kulturnih, ekonomskih i socijalnih programa članica, kao i posredstvo u međusobnih sporovima ili sporovima sa trećom strankom. Takođe, potpisivanje ugovora o Zajedničkoj odbrani i ekonomskoj saradnji 13. aprila 1950. godine obavezalo je potpisnike da vrše koordinaciju mera vojne odbrane. Početkom sedamdesetih godina 20. veka, Ekonomski Savet Arapske Lige je dao predlog da se oforme Udružene arapske privredne komore širom evropskih država. Ovo je vodilo ka, pod ukazom Arapske Lige br. K1175/D52/G, odluci arapskih vlada da se oformi Arapsko-britanska privredna komora koja je za cilj imala: “promovisanje, ohrabrivanje i sprovođenje bilateralne trgovine” između arapskih zemalja i njihovog najvećeg partnera u trgovini, Ujedinjenog Kraljevstva.

Arapska Liga je takođe igrala veliku ulogu u oblikovanju školskih nastavnih planova, poboljšavanju položaja žena u arapskim društvima, promovisanju interesa dece, ohrabrivanju omladinskih i sportskih programa, očuvanju arapskog kulturnog nasleđa i podsticanju kulturne razmene između država članica. Pokrenuta je i kampanja opismenjivanja, reprodukovan je intelektualni rad, a takođe je pokrenuta i akcija prevođenja moderne tehničke terminologije za potrebe zemalja članica. Liga ohrabruje sprovođenje mera protiv kriminala i zloupotrebe lekova, a takođe se bavi i pitanjem radne snage — posebno među među arapskim radnicima emigrantima.

Istorija uredi

Nakon prihvatanja Aleksandrijskog protokola 1944. godine, Arapska Liga je osnovana 22. marta 1945. godine. Imala je za cilj da bude regionalna organizacija arapskih zemalja sa fokusom na razvoj ekonomije, rešavanje sukoba, i koordinaciji političkih ciljeva.[7] Ostale zemlje su se kasnije priključile Ligi.[8] Svaka zemlja članica ima pravo na jedan glas u Savetu. Prva velika akcija Arapske lige bila je zajednička intervencija, navodno u ime većinskog arapskog stanovništva koje je proterano sa svojih teritorija sa uspostavljanjem izraelske države 1948. godine (i kao odgovor na protest javnosti u arapskim zemljama), iako je glavni učesnik u ovoj intervenciji, Transjordan, uspostavio dogovor sa Izraelom koji je zahtevao deobu palestinskih teritorija onako kako je predloženo na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, dok je Egipat učestvovao u intervenciji prvenstveno da bi sprečio Aman u ostvarenju svog cilja.[9][10][11] Dve godine kasnije usledilo je stvaranje zajedničkog odbrambenog ugovora. Zajedničko tržište je uspostavljeno 1965. godine.[7][12]

Geografija uredi

 
Administrativna podela Arapske Lige.

Oblast članica Arapske Lige obuhvata preko 13.000.000 km² i obuhvata dva kontinenta: Afriku i Aziju. Područje se sastoji iz velikih pustinjskih površina, to jest, Sahare. Pored toga, sadrži i određene veoma plodne oblasti, kao što je dolina Nila, Džuba i Šebele doline u Somaliji, Atlaske planine, i Plodni polumesec koji obuhvata Irak, Siriju, Liban, Jordan, i Palestinu. Ova oblast takođe sadrži i šume u južnoj Arabiji, kao i delove najveće svetske reke, Nila.

Ova oblast je svedok rađanja i uzdizanja brojnih starih civilizacija: Stari Egipat, Asirija, Vavilon, Fenikija, Kartagina, Kuš, Stara Somalija, Nabateja, kao i mnogi drugi.

Zemlje članice uredi

 
Datumi pristupanja zemalja članica; Komori (zaokruženo) su pristupili Ligi 1993. godine.
  1940. godine   1950. godine   1960. godine   1970. godine

Arapska Liga je osnovana u Kairu 1945. godine od strane sedam zemalja: Egipat, Irak, Liban, Saudijska Arabija, Sirija, Transjordan (Jordan od 1946. godine), i Jemen. Tokom druge polovine 20. veka broj zemalja članica je konstantno rastao, dobijajući 15 novih zemalja članica, što trenutno čini 21 zemlju članicu Lige, sa izuzetkom Sirije kao 22. člana, koja je trenutno suspendovana početkom 2011. godine.

Dana 22. februara 2011, nakon početka libijskog građanskog rata i korišćenja vojne sile protiv civila, generalni sekretar Arapske Lige, Amr Musa je izjavio da je članstvo Libije u Arapskoj Ligi suspendovano: "organizacija je odlučila da suspenduje učešće libijskih delegacija na svim sednicama Arapske Lige“.[13] To Libiju čini drugom zemljom u istoriji Lige koja ima status „zamrznutog člana“ Lige. Libijski vođa Muamer el Gadafi je izjavio da je Liga nelegitimna, rekavši: "Arapska Liga je gotova. Više ne postoji Arapska Liga."[14] 25. avgusta 2011, generalni sekretar Nabil el Arabi izjavio je da je bilo i vreme da se obnovi status Libije kao članice Lige. Prelazni nacionalni savet, delimično priznata privremena vlada Libije će poslati predstavnika koji će učestvovati na sastanku Arapske Lige 17. avgusta te godine, na kojem će se diskutovati o ponovnom primanju Libije u organizaciju.[15]

Arapski parlament je predložio suspenziju Sirije i Jemena 20. septembra 2011. godine, zbog stalnih prijava nesrazmernog nasilja nad protivnicima režima i aktivistima tokom Arapskog proleća.[16] Glasanje održano 12. novembra 2011. godine je rezultovalo u zvaničnom suspendovanju Sirije četiri dana nakon glasanja, dajući Asadu poslednju priliku da izbegne suspenziju. Sirija, Liban i Jemen su glasali protiv ovog predloga, dok je Irak bio suzdržan.[17] Talas kriticizma se uzdigao kada je Arapska Liga u decembru 2011. godine poslala komisiju za praćenje nasilja nad ljudima koji protestuju protiv režima. Na čelu komisije je bio Muhamed Ahmed Mustafa al Dabi, šef vojne obaveštajne službe Omara el Bašira, iako su razni vojni zločini, uključujući i genocid, navodno sprovođeni tokom njegovog službovanja.[18][19][20]

Politika i administracija uredi

 
Sedište Arapske Lige, Kairo.

Poveljom Arapske Lige[4] usvojen je princip Panarabizma, ujedno poštujući i suverenitet individualnih zemalja članica. Interne regulacije Saveta Lige[21] i komiteta[22] su uspostavljene u oktobru 1951. godine. Odredbe o generalnom sekretarijatu uspostavljene su u maju 1953. godine.[23]

Od tada, upravljanje Arapske Lige je bazirano na dualitetu nadnacionalnih institucija i suvereniteta zemalja članica. Očuvanje individualne državnosti potiče iz snage prirodne preferencije vladajućih elita da održe svoju moć i nezavisnost u donošenju odluka. Takođe, strah bogatih da će siromašni želeti da dele njihovo bogatstvo u ime arapskog nacionalizma, nesuglasica među arapskim vladarima, i uticaj stranih sila koje bi se bunile protiv arapskog jedinstva mogu biti smatrane preprekama ka dubljoj integraciji Lige.

Vodeći računa o svojim prethodnim izjavama podrške Arapa Palestini, tvorci pakta su bili rešeni da je uključe u Ligu još od njene inauguracije.[24] To je urađeno aneksom u kojem piše sledeće:[4]

Na samitu u Kairu 1964. godine, Arapska liga je predložila stvaranje organizacije koja će predstavljati palestinski narod. Prvi Palestinski nacionalni savet sastao se u Istočnom Jerusalimu 29. maja 1964. godine. Palestinska oslobodilačka organizacija je osnovana tokom ovog sastanka 2. juna 1964. godine. Danas, Palestina je punopravni član Arapske lige i predstavlja je Palestinska oslobodilačka organizacija.

Na samitu u Bejrutu 28. marta 2002. godine, liga je prihvatila Arapsku mirovnu inicijativu,[25] saudijski-inspirisan mirovni plan za arapsko-izraelski konflikt. Inicijativa je nudila potpunu normalizaciju odnosa sa Izraelom. U zamenu za to, Izrael je trebalo da napusti sve okupirane teritorije, uključujući i Golansku visoravan, prizna palestinsku nezavisnost na Zapadnoj Obali i oblasti Gaza, sa prestonicom u Istočnom Jerusalimu, kao i da prihvati pravično rešenje za palestinske izbeglice. Mirovna inicijativa je opet usvojena 2007. godine na samitu u Rijadu. U julu 2007. godine, Arapska liga je poslala delegaciju koja se sastojala iz jordanskih i egipatskih ministara spoljnih poslova u Izrael, da bi promovisala ovu inicijativu. Nakon što je Venecuela proterala izraelske diplomate zbog sukoba Izraela i Gaze u periodu 2008—2009. godine, predstavnik kuvajtskog parlamenta Valid el Tabatai je predložio premeštanje sedišta Arapske lige u Karakas, Venecuelu. 13. juna 2010. godine, Amr Muhamed Musa, generalni sekretar Arapske lige posetio je oblast Gaze, što je bila prva poseta zvaničnika Arapske lige od prevlasti Hamasa u ovom području 2007. godine.

Samiti uredi

  1.   Kairo: 13–17. januar 1964.
  2.   Aleksandrija: 5–11. septembar 1964.
  3.   Kazablanka: 13–17. septembar 1965.
  4.   Kartum: 29. avgust 1967.
  5.   Rabat: 21–23. decembar 1969.
  6.   Kairo (prvi hitan samit): 21–27. septembar 1970.
  7.   Alžir: 26–28. novembar 1973.
  8.   Rabat: 29. oktobar 1974.
  9.   Rijad (drugi hitan samit): 17–28. oktobar 1976.
  10.   Kairo: 25–26. oktobar 1976.
  11.   Bagdad: 2–5. novembar 1978.
  12.   Tunis: 20–22. novembar 1979.
  13.   Aman: 21–22. novembar 1980.
  14.   Fes: 6–9. septembar 1982.
  15.   Kazablanka (treći hitan samit): 7–9. septembar 1985.
  16.   Aman (četvrti hitan samit): 8–12. novembar 1987.
  17.   Alžir (peti hitan samit): 7–9. jun 1988.
  18.   Kazablanka (šesti hitan samit): 23–26. jun 1989.
  19.   Bagdad (sedmi hitan samit): 28–30. mart 1990.
  20.   Kairo (osmi hitan samit): 9–10. avgust 1990.
  21.   Kairo (deveti hitan samit): 22–23. jun 1996.
  22.   Kairo (deseti hitan samit): 21–22. oktobar 2000.
  23.   Aman: 27–28. mart 2001.
  24.   Bejrut: 27–28. mart 2002.
  25.   Šarm el Šeik: 1. mart 2003.
  26.   Tunis: 22–23. maj 2004.
  27.   Alžir: 22–23. mart 2005.
  28.   Kartum: 28–30. mart 2006.
  29.   Rijad: 27–28. mart 2007.
  30.   Damask: 29–30. mart 2008.
  31.   Doha: 28–30. mart 2009.
  32.   Sirta: 27–28. mart 2010.
  33.   Bagdad: 27–29. mart 2012.
  34.   Doha: 21–27. mart 2013.[26]
  35.   Kuvajt[27]: 25–26. mart 2014.
  36.   Šarm el Šeik[28]: 28–29. mart 2015.
  37.   Nuakšot: 20. jul 2016.
  38.   Aman[29]: 23–29. mart 2017.
  39.   Dahran: 15. april 2018.
  40.   Tunis[30]: april 2019.
  • Dva samita nisu dodata sistemu samita Arapske lige:
  • Četrnaesti samit u Fesu, Maroko, sastojao se iz dva dela:
    • 25. novembar 1981: petočasovni sastanak se završio bez uspostavljanja ikakvog dogovora.
    • 6–9. septembar 1982.

Ekonomski resursi uredi

Arapska liga obiluje velikom količinom naftnih resursa i resursa prirodnog gasa u određenim državama članicama. Druga industrijska grana koja se stalno razvija u Arapskoj ligi jeste telekomunikacija. Za manje od deset godina, lokalne kompanije kao što su Oraskom i Itisalat uspele su da se takmiče i na svetskom tržištu.

Ekonomska dostignuća koja je inicirala Liga među državama članicama su manje impresivna od onih koja su postigle manje arapske organizacije, kao što je Zalivski savet za saradnju (GCC).[31] Među njima je i Arapski gasovod koji će prenositi egipatski i irački gas u Jordan, Siriju, Liban i Tursku. Od 2013. godine postoji primetna razlika što se tiče ekonomskih uslova između već razvijenih naftonosnih zemalja kao što su Alžir, Katar, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati i zemljama u razvoju kao što su Komori, Džibuti, Mauritanija, Somalija, Sudan i Jemen.

Pismenost u zemljama Arapske lige uredi

 
Mara Arapske lige koja prikazuje pismenost po zemljama (2010 Izveštaj Ljudskog razvoja)

Pri prikupljanju podataka o pismenosti, mnoge zemlje smatraju da se broj pismenih ljudi zasniva na podacima koje ljudi sami pružaju. Neki koriste podatke o postignutom obrazovanju umesto toga, ali mere pohađanja škole ili završavanja razreda mogu biti različite. S obzirom da se definisanje i metodi prikupljanja informacija mogu razlikovati u raznim zemljama, procenama pismenosti treba prilaziti sa rezervom. Izveštaj ljudskog razvoja 2010 Programa razvoja Ujedinjenih nacija pruža sledeće informacije što se tiče pismenosti u Arapskoj Ligi:

Rang Zemlja Stepen pismenosti
1   Katar 96.3[32]
2   Palestina 96.0[32]
3   Jordan 95.9[32]
4   Bahrein 94.6[32]
5   Kuvajt 93.9[32]
6   UAE 90.0[32]
7   Liban 89.6[32]
8   Libija 89.5[32]
9   Saudijska Arabija 87.2[32]
10   Oman 86.9[32]
11   Sirija 84.1[32]
12   Tunis 79.1[32]
13   Irak 78.5[32]
14   Komori 75.5[32]
15   Egipat 73.9[32]
16   Alžir 72.6[32]
17   Sudan 71.9[32]
18   Maroko 71.0[32]
19   Džibuti 67.9[32]
20   Jemen 65.3[32]
21   Mauritanija 58.6[32]
22   Somalija 37.8[32]

Demografija zemalja Arapske lige uredi

Arapska liga je kulturološka i etnička zajednica 22 države članice, mada se veliki deo populacije Arapske lige izjašnjava da su Arapi (bilo na kulturološkoj, ili etno-rasnoj osnovi). Od 1. jula 2013. godine, oko 359.000.000 živi u državama Arapske lige. Njena populacija raste brže nego populacija drugih globalnih regiona. Država članica sa najvećim brojem stanovnika je Egipat, čiji broj stanovnika iznosi oko 100 miliona. Država članica sa najmanjim brojem stanovnika je Komori, sa nešto preko 0,6 miliona stanovnika.

Rang Zemlja Stanovništvo Gustina (kilometri) Beleške
1   Egipat 83,550,000 92
2   Alžir 37,100,000 16 [33]
3   Maroko 32,064,173 76 [34]
4   Irak 31,234,000 71 [33]
5   Sudan 30,894,000 16 [35]
6   Saudijska Arabija 28,146,658 12 [33]
7   Jemen 23,580,000 45 [33]
8   Sirija 21,906,000 118 [33]
9   Tunis 10,673,800 65 [36]
10   Somalija 9,133,000 14 [33]
11   Ujedinjeni Arapski Emirati 8,264,070 99
12   Libija 6,733,620 3.8 [33][37]
13   Jordan 6,316,000 71 [33]
14   Liban 4,224,000 404 [33]
15   Palestina 4,136,540 687 [38]
16   Kuvajt 3,566,437 200 [33]
17   Mauritanija 3,291,000 3.2 [33]
18   Oman 2,845,000 9.2 [33]
19   Katar 1,699,435 154 [33]
20   Bahrein 1,234,596 1,646 [39]
21   Džibuti 864,000 37 [33]
22   Komori 691,000 309 [33]
Ukupno   Pan-Arab States 313,147,329 30.4

Veliki broj stanovnika Arapske lige je muslimanske vere, a hrišćanstvo predstavlja drugu najrasprostranjeniju veru u ovom regionu. Preko 20 miliona hrišćana žive u Egiptu, Iraku, Jordanu, Libanu, Palestini, Sudanu i Siriji.

Jurisdikcija uredi

Rang Zemlja Oblast (km)[beleška 1] Oblast (milje) ukupno % Beleške
1   Alžir 2,381,741 919,595 18.1% Najveća zemlja u Africi i Arapskoj ligi.
2   Saudijska Arabija 2,149,690 830,000 16.3% Najveća zemlja na Bliskom istoku.
3   Sudan 1,886,068 728,215 14.3%
4   Libija 1,759,540 679,360 13.3%
5   Mauritanija 1,030,700 398,000 7.8%
6   Egipat 1,022,600 394,800 7.8% Bez Halaib trougla (20,580 km²/7,950 sq mi).
7   Somalija 637,657 246,201 4.8%
8   Jemen 527,968 203,850 4%
9   Maroko 446,550 172,410 7.8% Bez Zapadne Sahare (266,000 km²/103,000 sq mi).
10   Irak 435,244 168,049 3.3%
11   Oman 309,500 119,500 2.3%
12   Sirija 185,180 71,500 1.4% Zajedno sa Golanskom visoravni (1,200 km²/460 sq mi) koja je trenutno pod administracijm Izraela.
13   Tunis 163,610 63,170 1.2%
14   Jordan 89,342 34,495 0.7%
15   UAE 83,600 32,300 0.6%
16   Džibuti 23,200 9,000 0.18%
17   Kuvajt 17,818 6,880 0.14%
18   Katar 11,586 4,473 0.09%
19   Liban 10,452 4,036 0.08%
20   Palestina 6,020 2,320 0.05% Okupirana Gaza i Zapadna Obala, zajedno sa Istočnim Jerusalimom.
21   Komori 2,235 863 0.017%
22   Bahrein 758 293 0.006%

Napomene uredi

  1. ^ Izvor, ako nije drugačije određen: „Demografski godišnjak;Tabela 3: Populacija po polu, povećanju populacije, površine i gustine” (pdf). United Nations Statistics Division. 2008. Pristupljeno 24. 09. 2010.  Informacije u tabeli daju određene brojeve koji se ne podudaraju sa informacijama koje pruža ovaj izvor napisane su u zagradama u delu određenom za beleške, a razlog korišćenih brojeva je takođe objašnjen u beleškama.

Reference uredi

  1. ^ „World Population Prospects – Population Division – United Nations”. population.un.org. 
  2. ^ „Report for Selected Countries and Subjects”. IMF. 
  3. ^ Slaj, Liz (12. 11. 2011). „Sirija suspendovana iz Arapske Lige”. Washington Post. Arhivirano iz originala 21. 05. 2013. g. Pristupljeno 07. 11. 2013. 
  4. ^ a b v osnivača, Šefovi država (1998). „Pakt država Arapske Lige, 22. mart 1945”. Avalon projekat. Yale Law School. Arhivirano iz originala 25. 7. 2008. g. Pristupljeno 15. 7. 2012. 
  5. ^ „Edukativna, kulturna i naučna organizacija Arapske Lige (ALESCO)”. 
  6. ^ Ašiš K. Vaidja, Globalizacija (ABC-CLIO: 2006). str. 525.
  7. ^ a b Editors, History com. „Arab League formed”. HISTORY (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-08-25. 
  8. ^ „Historical Figures”. HowStuffWorks (na jeziku: engleski). 2012-09-12. Pristupljeno 2019-08-25. 
  9. ^ Shlaim, Avi (1988). Collusion Across The Jordan: King Abdullah, the Zionist Movement, and the Partition of Palestine. Oxford, UK: Clarendon Press. ISBN 978-0231068383. 
  10. ^ Uri Bar-Džozef, Uri, Najbolje od neprijatelja: Izrael i Transjordan u ratu 1948. godine, London, Frank Cass, 1987
  11. ^ Nevo 1996
  12. ^ MacDonald 1965
  13. ^ http://www.ynetnews.com/articles/0,7340,L-4032530,00.html
  14. ^ Sohail Karam - Tom Henegan - Majkl Rodi (16. 3. 2011). „Gadafi izaziva kritikama, izaziva da ga uhvate”. Rojters Afrika. Arhivirano iz originala 17. 07. 2011. g. Pristupljeno 20. 3. 2011. 
  15. ^ „Arapska Liga priznaje libijski pobunjenički savet”. RTT News. 25. 8. 2011. Pristupljeno 25. 8. 2011. 
  16. ^ „Parlament Arapske Lige požuruje suspenziju Sirije”. Al Jazeera English. 20. 9. 2011. Pristupljeno 20. 9. 2011. 
  17. ^ „Arapska Liga izglasala suspenziju Sirije zbog strogog kažnjavanja”. New York Times. 12. 11. 2011. Pristupljeno 12. 11. 2011. 
  18. ^ D. Kener, "Svetski najgori kontrolor ljudskih prava“. Spoljna politika, 27. decembar 2011. Dok Arapska Liga nadgleda rad da bi prikazala stroga kažnjavanja koje sprovodi predsednik Bašar el Asad, vođa misije je niko drugi do sudanski general optužen za stvaranje "janjaweed," policiju koja je odgovorna za najgora zverstva tokom Darfur genocida. http://www.foreignpolicy.com/articles/2011/12/27/the_worlds_worst_human_rights_observer
  19. ^ "Sirijski aktivisti kritikuju vođu misije Arapske Lige", CNN, 28. decembar 2011, http://articles.cnn.com/2011-12-28/middleeast/world_meast_syria-opposition-al-dabi_1_ali-kushayb-local-coordinating-committees-syrian-opposition?_s=PM:MIDDLEEAST Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. mart 2012)
  20. ^ "Nasilje u drugom sirijskom gradu pred očima posetioca kontrolora Arapske Lige", The Guardian, 28. decembar 2011, http://www.guardian.co.uk/world/2011/dec/28/syria-egypt
  21. ^ „Interne regulacije Saveta Arapske Lige”. Model Arapske Lige. Ed Hejns, Winthrop University. 6. 4. 1998. Arhivirano iz originala 6. 4. 2008. g. Pristupljeno 9. 07. 2008. 
  22. ^ „Interne regulacije komiteta Arapske Lige”. Model Arapske Lige. Ed Hejns, Winthrop University. 6. 4. 1998. Arhivirano iz originala 6. 4. 2008. g. Pristupljeno 9. 07. 2008. 
  23. ^ „Interne regulacije generalnog sekretarijata Arapske Lige”. Model Arapske Lige. Ed Hejns, Winthrop University. 6. 4. 1998. Arhivirano iz originala 6. 4. 2008. g. Pristupljeno 9. 07. 2008. 
  24. ^ Gede 1991, str. 208
  25. ^ lige, Savet Arapske (1. 10. 2005). „Arapska mirovna inicijativa, 2002”. www.al-bab.com. Pristupljeno 9. 07. 2008. 
  26. ^ „Arab League Summit 2013”. qatarconferences.org. Pristupljeno 2019-08-25. 
  27. ^ Arab League summit hit by new rifts - Features. Al Jazeera English. Pristupljeno 2014-04-28.
  28. ^ Opposition fail to get Syria Arab League seat - Middle East. Al Jazeera English. Pristupljeno 2014-04-28.
  29. ^ „الأردن يستضيف القمة العربية في مارس”. www.alarabiya.net. novembar 2016. 
  30. ^ „Tunisia to host next Arab summit”. EgyptToday. 15. 4. 2018. 
  31. ^ Reuters.com
  32. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t „The World Factbook”. Arhivirano iz originala 24. 11. 2016. g. Pristupljeno 07. 11. 2013. 
  33. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m „World Population Prospects, Table A.1” (PDF). 2008 revision. United Nations Department of Economic and Social Affairs. 2017. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 06. 2019. g. Pristupljeno 26. 8. 2017. 
  34. ^ http://www.hcp.ma Official Moroccan Population clock
  35. ^ http://www.cbs.gov.sd Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. mart 2018) 2008 Sudanese census
  36. ^ „National Statistics Institute of Tunisia”. Arhivirano iz originala 04. 09. 2015. g. Pristupljeno 07. 11. 2013. 
  37. ^ CIA World Factbook. July 2012 population estimate for Libya. https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/ly.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. decembar 2016)
  38. ^ PALESTINIAN TERRITORIES GAZA STRIP AND WEST BANK
  39. ^ „Bahraini Census 2010 - تعداد السكــان العام للبحريــن 2010”. Arhivirano iz originala 20. 03. 2012. g. Pristupljeno 07. 11. 2013. 

Literatura uredi

  • MacDonald, Robert W. (1965). The League of Arab States: A Study in Regional Organization. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. 
  • Nevo, Joseph (1996). King Abdallah and Palestine: A Territorial Ambition. London/New York: Macmillan Press/St. Martin’s Press. 
  • Shlaim, Avi (1988). Collusion Across The Jordan: King Abdullah, the Zionist Movement, and the Partition of Palestine. Oxford, UK: Clarendon Press. ISBN 978-0231068383. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арапска_лига&oldid=27551791”