Википедија

Aspergerov sindrom

Aspergerov sindrom (engl. AS ili AD) jedan je od nekoliko poremećaja iz autističkog spektra (engl. ASD) karakterizovan poteškoćama u društvenoj interakciji i ograničenim, stereotipnim interesima i aktivnostima. Takođe se naziva i Aspergerov poremećaj ili samo Asperger, mada, među kliničkim istraživačima nema puno saglasnosti oko toga da li ga treba zvati sindromom ili poremećajem.[1]

Aspergerov sindrom
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostpsihijatrija
MKB-10F84.5
MKB-9-CM299.80
OMIM608638
DiseasesDB3166
MedlinePlus001549
eMedicineped/147
Patient UK[https://patient.info/doctor/Aspergers-Syndrome Aspergers-Syndrome, aspergers-syndrome Aspergerov sindrom]
MeSHD007562
GeneReviews

Aspergerov sindrom razlikuje se od ostalih poremećaja iz spektra autizma po tome što kod njega, uopšteno, nema zastoja u jezičkom i kognitivnom razvoju. Ipak, u standardnom dijagnostičkom kriterijumu nije spomenuta motorička nespretnost i atipična upotreba jezika, što se često javlja.

Sindrom je dobio ime po austrijskom pedijatru Hansu Aspergeru, koji je 1944. godine opisao decu koja očigledno imaju normalnu inteligenciju, ali im nedostaje veština neverbalne komunikacije, fizički su nespretna i ne pokazuju empatiju. Pedeset godina kasnije poremećaj je ušao u međunarodnu klasifikaciju bolesti (engl. ICD) i dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje (engl. DSM), ali su ipak ostala nerešena pitanja o njegovim aspektima.

Npr., postoji sumnja oko toga da li se AS razlikuje od visoko funkcionalnog autizma (engl. HFA); delimično i zbog te sumnje, njegova učestalost nije čvrsto ustanovljena.[2][3]

Tačan uzrok AS-a još uvek je nepoznat, iako istraživanja podupiru verovatnost genetičke osnove. Tehnike slikanja mozga nisu identifikovale jasnu opštu patologiju.[3] Nema posebnog lečenja, a o delotvornosti pojedinačnih intervencija postoje samo ograničeni podaci.[3] Intervencija je usmerena na poboljšanje simptoma i funkcija, a tretman je zasnovan najviše na bihevioralnoj terapiji, fokusirajući se na nedostatke u veštini komuniciranja, opsesivne ili ponavljajuće postupke i fizičku nespretnost.[4] Većina pojedinaca vremenom se oporavi, ali se teškoće sa komuniciranjem, društvenim prilagođavanjem i samostalnim životom nastavljaju i u odrasloj dobi.[5] Neki istraživači i ljudi sa AS-om podstakli su promenu u pogledu na celu stvar, prema kojoj je ono što treba lečiti zapravo različitost, a ne oštećenost.[6]

Klasifikacija uredi

Aspergerov sindrom spada u poremećaje autističkog spektra ili pervazivne razvojne poremećaje, a koji čine spektar psiholoških stanja koja karakterišu abnormalnosti u društvenoj interakciji i komunikaciji, koje „prodiru“ (lat: pervasio = prodiranje) u normalno funkcionisanje pojedinca, kao i ograničene interese i ponavljajuće ponašanje. Kao i ostali psihološki razvojni poremećaji, i ASD počinje u ranom ili kasnijem detinjstvu, ima stabilan tok bez remisija i vraćanja, ali i pogoršanja koja proizlaze iz promena u raznim moždanim sistemima, povezanih sa sazrevanjem.[7]

ASD je podskup šireg autističkog fenotipa (eng: BAP) u koji spadaju osobe koje nemaju ASD, već neke osobine nalik autizmu, kao što je nedostatak u društvenoj interakciji.[8] Od ostala 4 oblika ASD-a, autizam je po znakovima i verovatnim uzrocima najsličniji Aspergerovom sindromu, ali da bi se on dijagnostikovao, moraju postojati teškoće u komunikaciji, kao i kašnjenje u kognitivnom razvoju.

Razmer preklapanja AS-a i „HFA-a“, autizma bez mentalne retardacije, nije još jasan.[9][10] Trenutna klasifikacija ASD-a u određenoj je meri nuspojavan za to kako je autizam otkriven i možda neće odraziti pravu prirodu spektra.[11][12] Jedna od predloženih promena u 5. izdanju „dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje“, koje treba da bude objavljeno u maju 2013. godine, uklonila bi AS kao posebnu dijagnozu i svrstala ga u ASD, čiji bi se stepen merio po skali ozbiljnosti. Predložena promena je kontroverzna i raspravlja se o tome da se umesto ovoga promene dijagnostički kriterijumi za AS.[13][14]

Karakteristike uredi

Aspergerov sindrom razlikuje se više po šemi simptoma, nego po jednom posebnom simptomu. Karakterišu ga kvalitativni nedostaci u društvenoj interakciji, stereotipni i ograničeni načini ponašanja, aktivnosti i interesi, kao i zaostajanje u kognitivnom razvoju, koje nije od kliničkog značaja, ili opšto zaostajanje na planu jezika i govora. Intenzivna preokupacija tačno određenom temom, jednostrana govorljivost i fizička nespretnost tipični su znakovi, ali nisu nužni za dijagnozu.[1]

Društvena interakcija uredi

Nedostatak empatije verovatno je najdisfunkcionalniji aspekt AS-a.[15] Osobe s AS-om doživljavaju poteškoće u osnovnim elementima društvene interakcije, u šta može da spada neuspeh u razvijanju prijateljstava ili u deljenju uživanja ili postignuća sa drugima, zatim nedostatak društvene ili emocionalne uzajamnosti, kao i smanjene mogućnosti neverbalne komunikacije, npr. u kontaktu očima, izrazima lica, položaju tela ili gestikulaciji.

Za razliku od osoba sa autizmom, osobe sa AS-om obično nisu povučene u društvu; one prilaze drugima, makar i na neobičan način. Na primer, takva osoba može da počne jednostran i dosadno dug govor o njoj omiljenoj temi, a da pogrešno razume ili ne prepozna osećanja ili reakcije osobe kojoj govori, kao što su potreba za privatnošću ili odlaskom sa tog mesta. Ova društvena neobičnost nazvana je „aktivnom, ali čudnom“. Ovaj neuspeh da se adekvatno reaguje u društvenoj interakciji može od strane drugih da bude protumačen kao ignorisanje tuđih osećaja, a sama ta osoba kao neosećajna.

Kognitivna sposobnost dece sa AS-om često im omogućava da se ponašaju u skladu sa društvenim normama u laboratorijskom kontekstu, gde mogu da pokažu teoretsko razumevanje osećaja drugih ljudi, ali imaju poteškoće kad se po tom znanju trebaju ponašati u situacijama iz svakodnevnog života. Ljudi sa AS-om mogu da analiziraju svoje shvatanje društvene interakcije i pretočiti ga u grube smernice ponašanja, pa primeniti ta pravila na nespretne i neprijatne načine, kao što je forsirani kontakt očima, što rezultuje ponašanjem koje u očima drugih izgleda grubo ili naivno. Dečja želja za druženjem može otupeti kroz neuspešne slučajeve društvene interakcije.

Pretpostavka da su osobe sa AS-om predisponirane za nasilničko ili kriminalno ponašanje bila je istraživana, ali nije poduprta podacima.[16] Većina dokaza ukazuje da deca sa AS-om puno češće budu žrtve nego krivci.[17] Jedna studija iz 2008. ustanovila je da je ogromna većina prijavljenih nasilnih kriminalaca sa AS-om istovremeno imala i druge psihijatrijske poremećaje, kao što je šizoafektivni poremećaj.[18]

Ograničeni interesi i ponavljajuće ponašanje uredi

Ljudi sa AS-om često pokazuju ponašanje, interese i aktivnosti koje su ograničene i ponavljajuće, a ponekad ih prate abnormalna intenzivnost i fokusiranost. Mogu da se drže grubih rutina, da se kreću na stereotipne i ponavljajuće načine ili da se preokupiraju delovima predmeta ili teme.

Držanje za specifična i uska područja interesa jedna je od udarnih karakteristika AS-a. Takve osobe mogu da skupljaju tomove detaljnih informacija o relativno uskoj temi, kao što su podaci o vremenu ili imena zvezda, a da nemaju pravo razumevanje o široj tematici. Na primer, dete može da zapamti brojeve modela kamera, iako malo mari za fotografiju. Ovo ponašanje obično postaje primetno u dobi od 5 ili 6 godina. Iako ovi posebni interesi mogu da se menjaju sa vremena na vreme, oni obično postaju još neobičniji i sa još više suženim fokusom, pa često toliko dominiraju društvenom interakcijom da čitava porodica može da postane uvučena u to. Zbog toga što sužene teme često zaokupljaju pažnju dece, ovaj simptom može da prođe neprimećen.

Stereotipno i ponavljajuće motoričko ponašanje predstavlja jezgro pri dijagnostikovanju AS-a i ostalih ASD-ova.[19] To uključuje pokrete rukom, kao pljeskanje ili uvrtanje, kao i složene pokrete celog tela. Oni se obično ponavljaju u dužim ispadima i izgledaju više svojevoljno i ritualno od tikova, koji su brži, manje ritmični i ređe simetrični.[20]

Jezik i govor uredi

Iako osobe sa AS-om stiču jezičke sposobnosti bez većih smetnji i u njihovom govoru nema značajnih abnormalnosti, usvajanje jezika i njegova upotreba obično su atipični-[5] U abnormalnosti spadaju govorljivost, nagli prelazi na drugu temu, doslovno interpretiranje i pogrešno razumevanje nijansi, upotreba metafora razumljivih samo osobi koja govori, nedostaci u slušnoj percepciji, neobično pedantan, formalan i idiosinkrazijski govor, kao i neobičnosti u glasnoći, tonu, intonaciji, prozodiji i ritmu.[1]

Tri aspekta komunikacijskih „uzoraka“ od kliničkog su značaja: slaba prozodija, okolišajući govor, tj. bez ulaska u srž teme, i upadljiva govorljivost. Iako infleksija i intonacija mogu biti manje krute ili monotone nego kod autizma, ljudi sa AS-om često imaju ograničen raspon |intonacije: govor može biti neuobičajeno brz, isprekidan ili glasan. Može ostaviti i utisak nepovezanosti; stil razgovora često uključuje monologe o temama dosadnim slušaocu, govornik ne uspeva komentare da stavi u kontekst ili potisnuti unutrašnje misli. Takvi ljudi često ne primete da li je slušalac uključen u razgovor ili ne. Govornikov zaključak ili poenta zna potpuno da izostane, a slušaočevi pokušaji da razradi sadržaj ili logiku tog govora ili da se prebaci na povezane teme često su neuspešni.

Deca sa AS-om mogu da imaju neuobičajeno sofisticiran vokabular u ranoj dobi i često ih kolokvijalno zovu „malim profesorima“, ali imaju teškoće u razumevanju figurativnog govora i sklona su da upotrebljavaju jezik doslovno. Takva deca imaju slabosti naročito u području nepisanog jezika koji uključuje humor, ironiju i zadirkivanje. Iako osobe sa AS-om obično razumeju kognitivnu osnovu humora, izgleda da ne razumeju nameru humora, a to je da se on podeli sa ostalima.[21] Uprkos jakom dokazu o oslabljenom razumevanju humora, izgleda da neki anegdotski slučajevi humora kod osoba sa AS-om bacaju rukavicu nekim psihološkim teorijama o AS-u i autizmu.[22]

Talenti osoba sa AS-om uredi

Ljudi sa AS-om često:

  • ponašaju se na senzibilan način
  • vide i zapamte detalje nekih stvari koji promaknu drugim ljudima
  • dobri su u pamćenju zakona, sistema i važnih činjenica; ovaj talenat koristan je u mnogim vrstama poslova
  • bolji su u pisanju nego u razgovoru sa ljudima jer pažljivo biraju reči koje znače tačno ono što žele da kažu
  • dobri su u matematici, kompjuterskom programiranju i nauci
  • dobri su u crtanju, slikarstvu, fotografiji, glumi ili muzici
  • imaju posebne predmete interesa u kojima postanu stručnjaci
  • uživaju da rade istu stvar mnogo puta, što je većini ljudi dosadno; mnoge osobe sa AS-om dobre su u vežbanju muzičke skale na klaviru, računanju dugačkih zbirova, kao i traženju po knjigama i papirima, da bi našli informacije i greške

Ostalo uredi

Osobe sa AS-om mogu da imaju i znakove ili simptome nezavisne od dijagnoze, ali koji mogu da pogode pojedinca ili porodicu.[23] U to spadaju razlike u percepciji i problemi sa motoričkim sposobnostima, spavanjem ili emocijama.

Ove osobe često imaju odličnu slušnu i vizuelnu percepciju.[24] Autistična deca često pokazuju pojačano zapažanje sitnih promena u šemama kao što su raspored stvari ili poznate slike; to se obično odnosi na specifični domen i uključuje procesuiranje preciznih karakteristika. Nasuprot tome, u poređenju sa osobama sa „HFA“-om, osobe sa AS-om imaju neke nedostatke u zadacima koji uključuju vizuelno-prostornu i slušnu percepciju, kao i vizuelnu memoriju. Mnogi izveštaji o autističnim i osobama sa AS-om pokazuju druge neobične osećajne i perceptivne sposobnosti i iskustva. Te osobe mogu da budu neuobičajeno osetljive ili neosetljive na zvuk, svetlost i druge podražaje; ovakve čulne reakcije otkrivene su i kod drugih razvojnih poremećaja i nisu specifične samo za AS ili autizam. Nema mnogo podrške za pojačanu „bori se-ili-beži“ reakciju ili neuspeh stvaranja navike kod autističnih ljudi; više je dokaza za smanjeno reagovanje na čulne podražaje, iako nekoliko studija nisu pokazale nikakvu razliku.[25]

Prvi izveštaji Hansa Aspergera i ostale dijagnostičke šeme uključuju opise fizičke nespretnosti.[26] Deca sa AS-om mogu da zaostaju u usvajanju sposobnosti koje zahtevaju motoričke veštine, kao što su vožnja biciklom ili otvaranje tegle, i može da izgleda da se kreću nezgrapno ili da se osećaju „neugodno u vlastitoj koži“. Mogu da imaju slabu koordinaciju, čudan ili živahan hod ili položaj tela, loš rukopis ili probleme sa vizuelno-motoričkom integracijom. Takođe, mogu da pokažu teškoće sa propriocepcijom, odnosno, osećajem za položaj tela, u merama protiv apraksije, tj. poremećaja motoričkog planiranja, ravnotežom, tzv. tandem-hodom (pri njemu prsti stražnje noge dodiruju petu prednje) i odnosom „palac-prsti“. Nema dokaza da ove teškoće u motoričkim sposobnostima razdvajaju AS od ostalih visokofunkcionalnih autističnih poremećaja.

Deca sa AS-om imaju veću verovatnoću za probleme sa spavanjem, uključujući teškoće sa „padanjem u san“, česta noćna i ranojutarnja buđenja.[27][28] AS je povezan i sa visokim stepenom aleksitimije.[29][30][31] Iako su AS, smanjen kvalitet spavanja i aleksitimija povezani, njihov uzročni odnos još je nejasan.

Kao i kod ostalih slučajeva ASD-a, roditelji dece sa AS-om imaju veći stepen stresa.[32]

Uzroci uredi

Asperger je opisao najčešće simptome kod porodica njegovih pacijenata, naročito kod očeva, a jedno istraživanje podržava ovu opservaciju i sugeriše na doprinos genetičkog faktora Aspergerovom sindromu. Iako još nije identifikovan poseban gen, veruje se da više faktora igra ulogu u nasleđivanju autizma, uzevši u obzir fenotipsku varijabilnost kod dece sa AS-om.[33] Dokaz za genetičku vezu jeste tendencija pojavljivanja AS-a unutar porodica i veći broj članova porodice sa simptomima ponašanja sličnim AS-u, ali u više ograničenoj formi, na primer, blage teškoće u društvenoj interakciji, govoru ili čitanju. Većina istraživanja sugeriše da svi ASD-ovi imaju zajedničke genetičke mehanizme, ali AS može da ima jaču genetičku komponentu od autizma. Verovatno postoji zajednička grupa gena gde određeni aleli čine pojedinca podložnim da razvije AS; ako je to slučaj, onda određena kombinacija alela određuje ozbiljnost i simptome kod svake osobe sa AS-om pojedinačno.[34]

Nekoliko slučajeva ASD-a povezani su sa izloženošću teratogenima, agensima koji uzrokuju urođene defekte, tokom prvih 8 sedmica od začeća. Iako ovo ne isključuje mogućnost da se ASD može pojaviti kasnije, to je jak dokaz da se javlja u veoma ranim etapama razvoja. Za mnoge faktore iz okoline pretpostavljalo se da počinju delovati nakon rođenja, ali naučna istraživanja dosad nisu potvrdila nijedan.

Mehanizam uredi

Izgleda da Aspergerov sindrom rezultuje iz razvojnih faktora koji pogađaju mnoge ili sve sisteme u mozgu, za razliku od lokalizovanih efekata.[35] Iako su specifična objašnjenja za AS ili faktore po kojima se razlikuje od ostalih ASD-ova još uvek nepoznata i iako još ne postoji patologija koja bi bila zajednička ljudima sa AS-om, još uvek je moguće da je mehanizam AS-a odvojen od ostalih ASD-ova.[36] Neuroanatomske studije i povezanost sa teratogenima snažno sugerišu da mehanizam uključuje promenu u razvoju mozga nedugo nakon začeća. Abnormalna migracija embrioničkih ćelija tokom fetusne faze može uticati na konačnu strukturu i povezanost mozga, rezultujući promenama u nervnim sklopovima koji kontrolišu mišljenje i ponašanje.[37] Postoji više teorija o mehanizmu AS-a, ali izgleda da nijedna ne nudi konačno objašnjenje.[38]

 
Snimak funkcionalnom magnetnom rezonancom pruža neke dokaze i za teoriju smanjene povezanosti i za teoriju „ogledalnih neurona“

Teorija o smanjenoj unutrašnjoj povezanosti mozga pretpostavlja smanjeno funkcionisanje nervnih sklopova „visokog nivoa“ i smanjenu sinhronizovanost, zajedno sa prekomernim povećanjem procesa „nižeg nivoa“.[39] To se dosta slaže sa teorijama o generalnom procesuiranju, kao što je teorija slabe centralne koherencije, koja pretpostavlja da na ograničenoj sposobnosti da se vidi „veća slika„ počiva glavna smetnja kod ASD-ova.[40] Druga teorija povezana sa ovom – pojačano perceptivno funkcionisanje – fokusira se više na superiornost lokalno orijentisanih i perceptivnih operacija kod autističnih osoba.[41]

Teorija o sistemu ogledalnih neurona (eng: MNS) pretpostavlja da se promene u razvoju MNS-a mešaju sa oponašanjem i dovode do ključne karakteristike AS-a: oslabljenosti društvene interakcije.[42][43] Na primer, jedna studija je pokazala da aktivacija u centru za oponašanje kod osoba sa AS-om kasni.[44] Ova teorija se slaže sa teorijama socijalne kognicije, kao što je teorija uma, koja pretpostavlja da autistično ponašanje nastaje zbog poremećaja u pripisivanju mentalnih stanja sebi i drugima[45], ili teorija hipersistemizovanja, prema kojoj autistične osobe mogu sistematizovati unutrašnje operacije kako bi mogli da se nose sa unutrašnjim događajima, ali su manje efektivni pri empatizovanju, gde moraju da se nose sa događajima koje su uzrokovali drugi agensi.[46]

U ostale moguće mehanizme spadaju disfunkcija serotonina, kao i disfunkcija malog mozga.[47][48]

Praćenje uredi

Roditelji dece sa AS-om obično mogu da prate razlike u razvoju njihove dece do dobi od najmanje 30 meseci. Praćenje razvoja tokom rutinskog pregleda kod lekara opšte prakse ili pedijatra može da otkrije znakove koji opravdavaju dalje istraživanje. Dijagnostikovanje AS-a komplikuje upotreba više različitih instrumenata za praćenje, uključujući „Dijagnostičku skalu za AS“ (ASDS), „Upitnik za praćenje spektra autizma“ (ASSQ), „Dečji test za AS“ (CAST), „Gilijamovu skalu AS-a“ (GADS), „Krugov indeks AS-a“ (KADI)[49] i „Koeficijent spektra autizma“ (AQ; sa verzijama za decu[50], adolescente[51] i odrasle[52]). Ni za jedan od njih nije se pokazalo da pouzdano može razlikovati AS od ostalih ASD-ova.[53]

Dijagnoza uredi

Standardni dijagnostički kriterijum zahteva teškoće u društvenoj interakciji, ponavljajuće i stereotipne šeme ponašanja, aktivnosti i interese, bez značajnog zaostajanja u jeziku i kognitivnom razvoju. Američki kriterijumi još traže i probleme u svakodnevnom funkcionisanju.

Dijagnoza se najčešće postavlja između 4. i 11. godine života. Za celovitu ocenu potreban je multidisciplinarni tim[54] koji vrši posmatranje uz pomoć više postavki, što uključuje neurološku i genetičku ocenu, kao i testove za kogniciju, psihomotoričke funkcije, verbalne i neverbalne slabosti i jače strane, stil učenja i sposobnosti za samostalan život. Trenutni „zlatni standard“ u dijagnostikovanju ASD-ova kombinuje kliničku procenu sa Revidisanim dijagnostičkim intervjuom za autizam (ADI-R) - to je polustrukturalni intervju sa roditeljima - i Dijagnostičkim grafikonom posmatranja za autizam (ADOS) - razgovor i intervju sa decom zasnovan na igri. Zakasnela ili pogrešna dijagnoza može biti traumatična za pojedince i porodice; na primer, pogrešna dijagnoza može da dovede do uzimanja lekova koji samo pogoršavaju ponašanje.[55] Mnogoj se deci pogrešno dijagnostikuje Hiperkinetički poremećaj (ADHD). Postavljanje dijagnoze odraslima mnogo je zahtevnije jer su standardni dijagnostički kriterijumi „podešeni“ za decu, a ispoljavanje AS-a menja se sa godinama[56]; dijagnoza kod odraslih zahteva brižljivo kliničko ispitivanje i temeljnu anamnezu koja se dobije od same osobe i drugih koji je poznaju, sa fokusom na ponašanje u detinjstvu.[57] U stanja koja se moraju razmatrati u diferencijalnoj dijagnozi spadaju ostali ASD-ovi, shizofrenijski spektar, hiperkinetički poremećaj, opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP), klinička depresija, semantičko-pragmatički poremećaj, poremećaj neverbalnog učenja, Turetov sindrom, poremećaj stereotipnog kretanja i bipolarni poremećaj.

Nedovoljna ili prekomerna dijagnoza problemi su u marginalnim slučajevima. Troškovi i teškoće u praćenju i procenjivanju mogu da odlože dijagnozu. Nasuprot tome, povećana popularnost mogućnosti tretmana lekovima često motiviše „prejaku“ dijagnozu ASD-a.[58] Postoje pokazatelji po kojima je AS češće dijagnostikovan poslednjih godina, delimično kao rezidualna dijagnoza kod dece sa normalnom inteligencijom koja nemaju autizam, ali imaju društvene poteškoće.[59] 2006. godine navedeno je da je to najbrže rastuća psihijatrijska dijagnoza kod dece u Silikonskoj dolini; takođe, kod odraslih postoji sklonost da ga sami sebi dijagnostikuju. Postoje pitanja o spoljnoj vrednosti dijagnoze AS-a, tj. nejasno je da li ima praktične koristi u razlikovanju AS-a od „HFA“ i „PDD-NOS-a“; isto dete može dobiti različite dijagnoze zavisno od instrumenata praćenja. Debata o razlikovanju AS-a od „HFA“-a delomično ima razlog u tautološkoj dilemi gde su poremećaji definisani na osnovi ozbiljnosti oštećenja, tako da su studije koje potvrđuju razlike zasnovane na ozbiljnosti očekivane.[60]

Lečenje uredi

Lečenje AS-a pokušava da se bavi simptomima koji uzrokuju duševni nemir, a takođe ima za cilj podučavanje odgovarajućim društvenim, komunikacijskim i stručnim sposobnostima, primerenima dobi osobe, koje se ne usvajaju prirodnim putem tokom razvoja, uz intervenciju prilagođenu potrebama osobe zasnovanu na multidisciplinarnoj proceni stanja.[61] Iako je postignut napredak, podaci koji potvrđuju delotvornost pojedinačnih intervencija ograničeni su.[62]

Terapije uredi

Idealan tretman za AS koordiniše terapije usmerene na ključne simptome poremećaja, uključujući slabe komunikativne sposobnosti i opsesivne ili ponavljajuće rutine. Dok se većina stručnjaka slaže da što je intervencija ranija, to je bolje, ne postoji pojedinačno najbolji „paket“ lečenja. Tretman za AS nalik je onome za „HFA“, sa tim što uzima u obzir i lingvističke sposobnosti, verbalnu snagu i slabosti u neverbalnoj komunikaciji osoba s AS-om. Tipični program obično sadrži:

  • treniranje društvenih sposobnosti za efektivnije međuljudske interakcije[63];
  • kognitivnu bihevioralnu terapiju za poboljšanje nošenja sa stresom povezanim sa problemom ili eksplozivnim emocijama[64] i smanjenje opsesivnih interesa i ponavljajućih rutina;
  • lekove, za koegzistirajuća stanja, kao što su klinička depresija ili anksiozni poremećaji;[65]
  • radnu ili fizikalnu terapiju kao pomoć za poboljšanje slabe čulne integracije i motoričke koordinacije;
  • intervenciju u društvenoj komunikaciji, tj. govornu terapiju sa ciljem pomoći u vezi sa pragmatikom normalnog razgovora[66]
  • obučavanje i podrška roditeljima, naročito u bihevioralnim tehnikama za „kućno lečenje“

Od mnogih studija o programima rane intervencije zasnovanim na ponašanju, većina su tzv. studije slučaja, sa najviše 5 učesnika, i obično se bave problemima u ponašanju, kao što su samopovređivanje, agresivnost, odbijanje poslušnosti, stereotipnosti ili spontani govor; neplanirane nuspojave uglavnom se zanemaruju.[67] Uprkos popularnosti treninga društvenih sposobnosti, njegova delotvornost još nije na čvrstim nogama.[68] Kontrolisana studija modela za roditelje u procesu obuke za probleme u ponašanju kod njihove dece sa AS-om pokazala je da su roditelji koji pohađaju jednodnevne radionice ili 6 pojedinačnih lekcija izjavili da ima manje problema u ponašanju, dok su roditelji koji su dobijali pojedinačne lekcije prijavili smanjenje intenziteta problema u ponašanju kod njihove dece sa AS-om.[69] Važna je i radna obuka kako bi starija deca i odrasli sa Aspergerom naučili pravila razgovora za posao i ponašanje na radnom mestu, a organizacioni softver, kao i asistenti, takođe su korisni kako bi te osobe poboljšale upravljanje radom i životom.

Lekovi uredi

Nijedan lek ne leči direktno ključne simptome AS-a.[70] Iako su istraživanja o delotvornosti intervencija lekovima ograničena, od ključne je važnosti da se dijagnostikuju i leče koegzistirajuća stanja. Nedostatak samoidentifikovanih emocija ili u posmatranju efekata nečijeg ponašanja na druge može osobama sa AS-om da oteža da shvate zašto bi im lek mogao biti potreban. U kombinaciji sa bihevioralnim intervencijama i prilagođavanjem sredini, lekovi mogu biti delotvorni u lečenju koegzistirajućih stanja, kao što su poremećaj ličnosti, klinička depresija, nedostatak pažnje ili agresivnost. Za atipične neuroleptične lekove „olanzapin“ i „risperidon“ pokazalo se da smanjuju simptome udružene sa AS-om; risperidon može da smanji ponavljajuće i samopovređujuće ponašanje, ispade agresivnosti i impulsivnost, kao i da poboljša stereotipne šeme ponašanja i društvene odnose. „Fluoksetin“, „fluoksamin“ i „sertralin“, koji spadaju u grupu selektivnih inhibitora ponovne apsorpcije serotonina (SSRIs), pokazali su uspeh u lečenju ograničenih i ponavljajućih interesa i ponašanja.[70][71][72]

Sa lekovima se mora preduzeti oprez, jer kod osoba sa AS-om nuspojave mogu da budi češće i teže za procenjivanje i testovi za delotvornost lekova protiv koegzistirajućih stanja rutinski isključuju pojedince iz autističkog spektra. Abnormalnosti u metabolizmu, brzini električnih signala u srcu i povećan rizik od dijabetesa tipa 2 navode se kao problemi sa ovim lekovima[73][74], zajedno sa ozbiljnim i dugotrajnim neurološkim nuspojavama.[75] SSRI-lekovi mogu da dovedu do manifestacije, npr., povećane impulsivnosti, agresivnosti ili poremećaja u spavanju.[33] Dobijanje na težini i umor česte su nuspojave risperidona, koji takođe može dovesti i do povećanog rizika za ekstrapiramidalne simptome, kao što su nemogućnost odmora i distonija, kao i povišen nivo prolaktina. Umirenost i dobijanje na težini češće se javljaju kod lečenja olanzapinom[76], što je, takođe, povezano i sa dijabetesom.[73] Osobe sa AS-om možda neće moći identifikovati unutrašnja raspoloženja i emocije i razgovarati o njima ili tolerisati nuspojave koje za većinu ljudi ne bi bile problematične.

Prognoza uredi

Postoje neki dokazi da najmanje 20% dece „preraste“ AS i ne zadovoljava dijagnostičke kriterijume u odrasloj dobi. Do 2006. nijedna studija koja se bavila dugoročnim praćenjem osoba sa AS-om nije dostupna i nema sistematskih dugoročnih studija praćenja dece sa AS-om. Životni vek osoba sa AS-om u okvirima je normale, ali je kod njih povećano prisustvo i drugih psihijatrijskih stanja, kao što su klinička depresija i poremećaj ličnosti, koja značajno mogu da utiču na prognozu. Iako su slabosti u društvenoj interakciji doživotne, krajnji rezultat obično je pozitivniji nego kod osoba sa niskofunkcionalnim ASD-ovima; npr., za simptome ASD-a verovatnije je da će se smanjivati sa vremenom kod dece sa AS-om ili „HFA“-om.[77] Iako većina studenata sa AS-om/HFA-om ima prosečne matematičke sposobnosti i na tim testovima postiže nešto slabije rezultate nego na testovima opšte inteligencije, neki su ipak, nadareni za matematiku[78] i AS nije sprečio neke ljude da ostvare velika dostignuća, kao što je osvajanje Nobelove nagrade.[79]

Deci sa AS-om može biti potrebno i posebno obrazovanje zbog njihovih teškoća u društvu i ponašanju, iako mnoga pohađaju redovnu školu. Adolescenti sa AS-om mogu ispoljiti kontinuirane teškoće sa brigom o samom sebi, organizovanošću i problemima u društvenim i ljubavnim vezama; uprkos visokom kognitivnom potencijalu, većina mladih ljudi sa AS-om ostaje kod kuće, iako neki sklope brak ili se zaposle samostalno. „Različitost“ koju adolescenti dožive, tj. sa kojom žive, može biti traumatična.[79] Može da se pojavi problem zbog preokupiranosti mogućim kršenjem rituala i ustaljenih rutina, od toga da se takva osoba nađe u situaciji bez jasnog plana i rasporeda do straha zbog neuspeha u društvenim kontaktima, davajući za rezultat stres može se manifestovati kroz nedostatak pažnje, povučenost, oslanjanje na opsesije, hiperaktivnost, kao i agresivno ili suparničko ponašanje.[80] Depresija je često rezultat hronične frustriranosti zbog neuspeha u društvenom povezivanju sa drugima, i mogu nastati poremećaji raspoloženja koji zahtevaju tretman. Klinička iskustva ukazuju da stopa samoubistava može biti veća kod osoba sa AS-om, ali sistematske empirijske studije nisu dale potvrdu za to.

Edukacija porodica od kritične je važnosti za razvijanje strategija za razumevanje snaga i slabosti; pomaganje porodici da se nosi sa problemom poboljšava konačni ishod kod dece. Prognoza se može poboljšati dijagnozom u ranoj dobi koja dopušta rane intervencije, dok su intervencije u odrasloj dobi vredne, ali manje korisne. Postoje i pravne implikacije kod osoba sa AS-om jer su podložne riziku da budu iskorištene od strane drugih i jer možda neće biti u stanju da razumeju društvene implikacije vlastitih postupaka.

Epidemiologija uredi

Procene učestalosti AS-a jako variraju. Prikaz epidemioloških studija dece iz 2003. pokazao je da se stopa učestalosti kreće u rasponu od 0,03 do 4,84 na 1.000, a odnos autizam : AS iznosi od 1,5:1 do 16:1;[81] kombinovanje prosečnog odnosa od 5:1 sa konzervativnom procenom učestalosti autizma od 1,3 na 1.000 indirektno sugeriše da bi učestalost AS-a mogla da iznosi 0,26 na 1.000. Deo ovih variranja u procenama nastaje zbog razlika u dijagnostičkim kriterijumima. Npr., relativno mala studija iz Finske iz 2007. na uzorku od 5.484 dece u dobi od 8 godina utvrdila je da 2,9 na 1.000 dece ispunjava ICD-10 kriterijume za dijagnostikovanje AS-a, 2,7 na 1.000 prema Gilbergovim kriterijumima, 2,5 prema DSM-IV, 1,6 prema Satmariju itd. Dečaci su skloniji da razviju AS nego devojčice; procene po polovima variraju od 1,6:1 do 4:1, prema Gilbergovim kriterijumima.[82]

Anksiozni poremećaji i klinička depresija najčešća su koegzistirajuća stanja sa AS-om. Njihovo supostojanje kod osoba sa AS-om procenjuje se na 65% slučajeva. Depresija je česta kod adolescenata i odraslih; kod dece je verovatniji hiperaktivni poremećaj nedostatka pažnje (ADHD). Drugi izveštaji povezali su AS sa stanjima poput aminoacidurije, odnodno, povećanog izlučivanja aminokiselina mokraćom), ili labavosti ligamenata, ali to su bili pojedinačni slučajevi ili male studije i nijedan faktor nije povezan sa AS-om u unakrsnim istraživanjima. Jedna studija o muškarcima sa AS-om otkrila je povećanu stopu epilepsije i visok stepen poremećaja neverbalnog učenja (51%).[83] AS je povezan sa tikovima, Turetovim sindromom i bipolarnim poremećajem, a ponavljajuća ponašanja imaju mnoge sličnosti sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem (OKP) ili opsesivno-kompulsivnim poremećajem ličnosti (OKPL),[84] a to su dve različite stvari. Iako je većina ovih studija zasnovana na uzorcima iz psihijatrijskih klinika bez korištenja standardizovanih mera, izgleda sasvim razumno zaključiti da su koegzistirajuća stanja relativno česta.

Istorija uredi

 
Asperger je često svoje pacijente nazivao „malim profesorima“.

Nazvan po austrijskom pedijatru Aspergeru, ovaj sindrom relativno je nova dijagnoza na polju autizma.[85] Izgleda da je Asperger kao dečak pokazivao neke znakove poremećaja koji je dobio ime baš po njemu, kao što su povučenost i talent za jezik.[86] Neke njegove fotografije pokazuju da je imao ozbiljan izraz lica sa intenzivnim pogledom. On je 1944. opisao četvoro dece koja su imala poteškoće sa uključivanjem u društvo. Toj deci nedostajale su veštine neverbalne komunikacije, nisu pokazivala empatiju prema vršnjacima i bila su fizički nespretna. Asperger je to stanje nazvao „autističkom psihopatijom“ i kao njegovu glavnu karakteristiku naveo društvenu izolaciju. Za razliku od današnjeg AS-a, autistična psihopatija mogla je da se pojavi kod ljudi svih nivoa inteligencije, uključujući i one sa mentalnom retardacijom. U kontekstu nacističke eugeničke politike sterilizovanja i ubijanja društvenih devijanata i mentalno hendikepiranih osoba, Asperger je strastveno branio vrednosti autističnih osoba, pišući:

On je svoje mlade pacijente nazivao i „malim profesorima“ i verovao da će neki od njih biti sposobni za izvanredna dostignuća i originalno razmišljanje kasnije u životu. Njegov je rad objavljen tokom Drugog svetskog rata na nemačkom jeziku, tako da nije bio previše čitan igde drugde u svetu.

Lorna Ving popularizovala je termin Aspergerov sindrom u medicinskoj zajednici engleskog govornog područja u njenoj publikaciji iz 1981.[87] o nizu manjih studija o deci koja su pokazivala slične simptome, a Uta Frit prevela je Aspergerov rad na engleski jezik 1991. Gilberg i Gilberg postavili su setove dijagnostičkih kriterijuma 1989, iste godine kad i Satmaru i dr. AS je postao standardna dijagnoza 1992. kad je uključen u 10. izdanje dijagnostičkog priručnika SZO-a „Međunarodne klasifikacije bolesti“ (International Classification of Diseases - ICD-10); 1994. dodat je u 4. izdanje „dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje“ (DSM-IV) Američke psihijatrijske asocijacije.

Stotine knjiga, članaka i veb stranica danas govore o AS-u i procene učestalosti ASD-ova dramatično su se povećale, sa AS-om kao važnom priznatom podgrupom. Da li se on treba posmatrati kao različit od HFA-a fundamentalno je pitanje koje zahteva dalja proučavanja, a postoje i pitanja o empirijskom vrednovanju validnosti DSM-IV i ICD-10 kriterijuma.

Kulturni aspekti uredi

Ljudi sa AS-om mogu sami sebe u neformalnom govoru nazivati „aspijima“ (engl. aspie, mn. aspies; čit. аспи). Taj je termin 1999. uvela Lijana Holidej Vili. Reč neurotipičan (skraćeno NT) opisuje osobu čiji su neurološki razvoj i stanje tipični i često se koristi za neautistične osobe. Internet je omogućio ljudima sa AS-om da međusobno komuniciraju na način koji pre nije bio moguć zbog njihove retkosti i geografske raspršenosti. Tako se pojavila nova supkultura aspija. Veb-stranice kao Wrong Planet[88] omogućile su pojedincima da se lakše povežu.

Autistične osobe poduprle su promenu u percepciji ASD-ova prema kojoj oni trebaju da se posmatraju više kao kompleksni sindromi nego kao bolesti koje moraju da se leče. Predlagači ovakvog stava odbacuju ideju da postoji „idealna“ konfiguracija mozga i da je bilo koje odstupanje od norme patološko; oni promovišu toleranciju prema onom što nazivaju „neurorazličitost“. Ovi su stavovi osnova za pokrete za prava autističnih osoba. Postoji kontrast između stavova osoba sa samoidentifikovanim AS-om, koje obično ne žele da se leče i ponosne su na svoj identitet, i roditelja dece sa AS-om, koji obično traže pomoć i lek za svoju decu.[89]

Neki istraživači tvrde da AS može biti posmatran kao drugačiji kognitivni stil, a ne kao bolest ili nesposobnost, i da bi trebalo da bude uklonjen iz DSM-a, kao što je uklonjena i homoseksualnost.[90] U radu iz 2002. Simon Baron-Kohen napisao je o ljudima sa AS-om sledeće:

Naveo je dva razloga zašto bi još moglo biti korisno posmatrati AS kao poremećaj:

  • da se osigura sve što je potrebno za zakonski zahtevanu podršku i
  • da se prepoznaju emocionalne teškoće nastale zbog smanjene empatije.[91]

Takođe, vode se rasprave i o tome da su geni za kombinaciju sposobnosti kod AS-a delovali kroz nedavnu ljudsku evoluciju i dali značajan doprinos u istoriji čovečanstva.

Reference uredi

  1. ^ a b v „BehaveNetŽ Clinical Capsule™: Asperger's Disorder”. Behavenet.com. Arhivirano iz originala 7. 6. 2007. g. Pristupljeno 13. 1. 2011.  C1 control character u |title= na poziciji 28 (pomoć)
  2. ^ „Revista Brasileira de Psiquiatria - Autism and Asperger syndrome: an overview”. Scielo.br. 6. 1. 1990. doi:10.1590/S1516-44462006000500002. Pristupljeno 13. 1. 2011. 
  3. ^ a b v McPartland J, Klin A (2006). „Asperger's syndrome”. Adolescent Medicine Clinics. 17 (3): 771—88; abstract xiii. PMID 17030291. doi:10.1016/j.admecli.2006.06.010. 
  4. ^ „Asperger Syndrome Fact Sheet: National Institute of Neurological Disorders and Stroke (NINDS)”. Ninds.nih.gov. 20. 12. 2010. Pristupljeno 13. 1. 2011. 
  5. ^ a b Woodbury-Smith, M. R.; Volkmar, F. R. (2009). „European Child & Adolescent Psychiatry” (PDF). 18 (1). SpringerLink: 2—11. PMID 18563474. S2CID 12808995. doi:10.1007/s00787-008-0701-0. 
  6. ^ „'Surplus suffering': differences between organizational understandings of Asperger's syndrome and those people who claim the 'disorder' - Disability & Society”. Informaworld.com. 7. 12. 2007. Pristupljeno 13. 1. 2011. 
  7. ^ „ICD-10”. Apps.who.int. Pristupljeno 13. 1. 2011. 
  8. ^ Piven, Joseph; Palmer, Pat; Jacobi, Dinah; Childress, Debra; Arndt, Stephan (1997). „Broader Autism Phenotype: Evidence From a Family History Study of Multiple-Incidence Autism Families” (PDF). Am J Psychiatry. 154 (2): 185—190. PMID 9016266. doi:10.1176/ajp.154.2.185. Arhivirano iz originala (PDF) 8. 8. 2007. g.  Nepoznati parametar |name-list-style= ignorisan (pomoć)
  9. ^ Kasari, Connie; Rotheram-Fuller, Erin (septembar 2005). „Current trends in psychological research on children with hi... : Current Opinion in Psychiatry”. Current Opinion in Psychiatry. Journals.lww.com. 18 (5): 497—501. PMID 16639107. S2CID 20438728. doi:10.1097/01.yco.0000179486.47144.61. Pristupljeno 13. 1. 2011. 
  10. ^ Witwer, A. N.; Lecavalier, L. (2008). „Examining the Validity of Autism Spectrum Disorder Subtypes”. Journal of Autism and Developmental Disorders. SpringerLink. 38 (9): 1611—1624. PMID 18327636. S2CID 5316399. doi:10.1007/s10803-008-0541-2. 
  11. ^ Sanders, J. L. (2009). „Qualitative or Quantitative Differences Between Asperger's Disorder and Autism? Historical Considerations”. Journal of Autism and Developmental Disorders. SpringerLink. 39 (11): 1560—1567. PMID 19548078. S2CID 26351778. doi:10.1007/s10803-009-0798-0. 
  12. ^ „Canadian Psychiatric Association - The Canadian Journal of Psychiatry - October 2000”. Ww1.cpa-apc.org:8080. Pristupljeno 13. 1. 2011. 
  13. ^ By Elizabeth Landau, CNN (11. 2. 2010). „Move to merge Asperger's, autism in diagnostic manual stirs debate - CNN.com”. Edition.cnn.com. Pristupljeno 13. 1. 2011. 
  14. ^ Ghaziuddin, M. (2010). „Brief Report: Should the DSM V Drop Asperger Syndrome?”. Journal of Autism and Developmental Disorders. SpringerLink. 40 (9): 1146—1148. PMID 20151184. S2CID 7490308. doi:10.1007/s10803-010-0969-z. 
  15. ^ Baskin JH, Sperber M, Price BH (2006). „Asperger syndrome revisited”. Reviews in Neurological Diseases. 3 (1): 1—7. PMID 16596080. 
  16. ^ Allen D, Evans C, Hider A, Hawkins S, Peckett H, Morgan H (2008). „Offending behaviour in adults with Asperger syndrome”. Journal of Autism and Developmental Disorders. 38 (4): 748—58. PMID 17805955. S2CID 12999370. doi:10.1007/s10803-007-0442-9. 
  17. ^ „Elsevier”. Childpsych.theclinics.com. Pristupljeno 13. 1. 2011. 
  18. ^ Newman SS, Ghaziuddin M (2008). „Violent crime in Asperger syndrome: the role of psychiatric comorbidity”. Journal of Autism and Developmental Disorders. 38 (10): 1848—52. PMID 18449633. S2CID 207158193. doi:10.1007/s10803-008-0580-8. 
  19. ^ South M, Ozonoff S, McMahon WM (2005). „Repetitive behavior profiles in Asperger syndrome and high-functioning autism”. Journal of Autism and Developmental Disorders. 35 (2): 145—58. PMID 15909401. S2CID 36078197. doi:10.1007/s10803-004-1992-8. 
  20. ^ Rapin, I (2001). „Autism spectrum disorders: relevance to Tourette syndrome”. Advances in Neurology. 85: 89—101. PMID 11530449. 
  21. ^ Kasari C, Rotheram-Fuller E (2005). „Current trends in psychological research on children with high-functioning autism and Asperger disorder”. Current Opinion in Psychiatry. 18 (5): 497—501. PMID 16639107. S2CID 20438728. doi:10.1097/01.yco.0000179486.47144.61. 
  22. ^ Lyons V, Fitzgerald M (2004). „Humor in autism and Asperger syndrome”. Journal of Autism and Developmental Disorders. 34 (5): 521—31. PMID 15628606. S2CID 22187553. doi:10.1007/s10803-004-2547-8. 
  23. ^ Filipek, Pauline A.; Accardo, Pasquale J.; Baranek, Grace T.; Cook, Jr., Edwin H.; Dawson, Geraldine; Gordon, Barry; Gravel, Judith S.; Johnson, Chris P.; Kallen, Ronald J.; Levy, Susan E.; Minshew, Nancy J.; Prizant, Barry M.; Rapin, Isabelle; Rogers, Sally J.; Stone, Wendy L.; Teplin, Stuart; Tuchman, Roberto F.; Volkmar, Fred R.; Volkmar, F. R. (1999). „Journal of Autism and Developmental Disorders”. 29 (6). SpringerLink: 439—484. PMID 10638459. S2CID 145113684. doi:10.1023/A:1021943802493. 
  24. ^ Frith, Uta (2004). „Emanuel Miller lecture: Confusions and controversies about Asperger syndrome”. Journal of Child Psychology and Psychiatry. 45 (4): 672—686. PMID 15056300. doi:10.1111/j.1469-7610.2004.00262.x. 
  25. ^ Rogers SJ, Ozonoff S (2005). „Annotation: what do we know about sensory dysfunction in autism? A critical review of the empirical evidence”. Journal of Child Psychology and Psychiatry, and Allied Disciplines. 46 (12): 1255—68. PMID 16313426. doi:10.1111/j.1469-7610.2005.01431.x. 
  26. ^ Ehlers, Stephan; Nydén, Agtieta; Gillberg, Christopher; Sandberg, Annika Dahlgren; Dahlgren, Sven-Olof; Hjelmquist, Erland; Odén, Anders (1997). „Asperger Syndrome, Autism and Attention Disorders: A Comparative Study of the Cognitive Profiles of 120 Children”. Journal of Child Psychology and Psychiatry. 38 (2): 207—217. PMID 9232467. doi:10.1111/j.1469-7610.1997.tb01855.x. 
  27. ^ Polimeni, M. A.; Richdale, A. L.; Francis, A. J. (2005). „A survey of sleep problems in autism, Asperger's disorder and typically developing children”. Journal of Intellectual Disability Research : Jidr. 49 (Pt 4): 260—268. PMID 15816813. doi:10.1111/j.1365-2788.2005.00642.x. 
  28. ^ Tani P, Lindberg N, Joukamaa M, Nieminen-von Wendt T, von Wendt L, Appelberg B, Rimón R, Porkka-Heiskanen T (2004). „Asperger syndrome, alexithymia and perception of sleep”. Neuropsychobiology. 49 (2): 64—70. PMID 14981336. S2CID 45311366. doi:10.1159/000076412. Arhivirano iz originala 21. 3. 2012. g. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  29. ^ Fitzgerald M, Bellgrove MA (2006). „The overlap between alexithymia and Asperger's syndrome”. Journal of Autism and Developmental Disorders. 36 (4): 573—6. PMC 2092499  . PMID 16755385. doi:10.1007/s10803-006-0096-z. 
  30. ^ Hill, Elisabeth L.; Berthoz, Sylvie (2006). „Response to "Letter to the Editor: The Overlap Between Alexithymia and Asperger's Syndrome", Fitzgerald and Bellgrove, Journal of Autism and Developmental Disorders, 36(4)”. Journal of Autism and Developmental Disorders. 36 (8): 1143—1145. PMID 17080269. S2CID 28686022. doi:10.1007/s10803-006-0287-7. 
  31. ^ Lombardo, M. V.; Barnes, J. L.; Wheelwright, S. J.; Baron-Cohen, S. (2007). „PLoS ONE: Self-Referential Cognition and Empathy in Autism”. PLOS ONE. 2 (9): e883. PMC 1964804  . PMID 17849012. doi:10.1371/journal.pone.0000883  . 
  32. ^ Epstein, T.; Saltzman-Benaiah, J.; o'Hare, A.; Goll, J. C.; Tuck, S. (2008). „Associated features of Asperger Syndrome and their relationship to parenting stress”. Child: Care, Health and Development. 34 (4): 503—511. PMID 19154552. doi:10.1111/j.1365-2214.2008.00834.x. 
  33. ^ a b Foster B, King BH (2003). „Asperger syndrome: to be or not to be?”. Current Opinion in Pediatrics. 15 (5): 491—4. PMID 14508298. 
  34. ^ Rutter, M (2005). „Incidence of autism spectrum disorders: changes over time and their meaning”. Acta Paediatrica (Oslo, Norway : 1992). 94 (1): 2—15. PMID 15858952. 
  35. ^ Müller, Ralph-Axel (2007). „The study of autism as a distributed disorder”. Mental Retardation and Developmental Disabilities Research Reviews. 13 (1): 85—95. PMC 3315379  . PMID 17326118. doi:10.1002/mrdd.20141. 
  36. ^ Rinehart, N. J.; Bradshaw, J. L.; Brereton, A. V.; Tonge, B. J. (2002). „Informa Healthcare - Australian and New Zealand Journal of Psychiatry”. Australian and New Zealand Journal of Psychiatry. 36 (6): 762—770. PMID 12406118. S2CID 563134. doi:10.1046/j.1440-1614.2002.01097.x. 
  37. ^ Berthier ML, Starkstein SE, Leiguarda R (1990). „Developmental cortical anomalies in Asperger's syndrome: neuroradiological findings in two patients”. The Journal of Neuropsychiatry and Clinical Neurosciences. 2 (2): 197—201. PMID 2136076. doi:10.1176/jnp.2.2.197. 
  38. ^ Happé F, Ronald A, Plomin R (2006). „Time to give up on a single explanation for autism”. Nature Neuroscience. 9 (10): 1218—20. PMID 17001340. S2CID 18697986. doi:10.1038/nn1770. 
  39. ^ „Functional and Anatomical Cortical Underconnectivity in Autism: Evidence from an fMRI Study of an Executive Function Task and Corpus Callosum Morphometry”. 
  40. ^ Happé F, Frith U (2006). „The weak coherence account: detail-focused cognitive style in autism spectrum disorders”. Journal of Autism and Developmental Disorders. 36 (1): 5—25. PMID 16450045. S2CID 14999943. doi:10.1007/s10803-005-0039-0. 
  41. ^ Mottron L, Dawson M, Soulières I, Hubert B, Burack J (2006). „Enhanced perceptual functioning in autism: an update, and eight principles of autistic perception”. Journal of Autism and Developmental Disorders. 36 (1): 27—43. PMID 16453071. S2CID 327253. doi:10.1007/s10803-005-0040-7. 
  42. ^ Iacoboni M, Dapretto M (2006). „The mirror neuron system and the consequences of its dysfunction”. Nature Reviews. Neuroscience. 7 (12): 942—51. PMID 17115076. S2CID 9463011. doi:10.1038/nrn2024. 
  43. ^ „cbc.ucsd.edu” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 05. 02. 2009. g. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  44. ^ Nishitani N, Avikainen S, Hari R (2004). „Abnormal imitation-related cortical activation sequences in Asperger's syndrome”. Annals of Neurology. 55 (4): 558—62. PMID 15048895. S2CID 43913942. doi:10.1002/ana.20031. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  45. ^ Baron-Cohen S, Leslie AM, Frith U (1985). „Does the autistic child have a "theory of mind"?” (PDF). Cognition. 21 (1): 37—46. PMID 2934210. S2CID 14955234. doi:10.1016/0010-0277(85)90022-8. 
  46. ^ „autismresearchcentre.com” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 7. 7. 2011. g. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  47. ^ „Cortical Serotonin 5-HT2A Receptor Binding and Social Communication in Adults With Asperger's Syndrome: An in Vivo SPECT Study -- Murphy et al. 163 (5): 934 -- Am J Psychiatry”. Arhivirano iz originala 11. 6. 2011. g. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  48. ^ Gowen E, Miall RC (2005). „Behavioural aspects of cerebellar function in adults with Asperger syndrome”. Cerebellum (London, England). 4 (4): 279—89. PMID 16321884. S2CID 2462234. doi:10.1080/14734220500355332. 
  49. ^ Campbell, JM (2005). „Diagnostic assessment of Asperger's disorder: a review of five third-party rating scales”. Journal of Autism and Developmental Disorders. 35 (1): 25—35. PMID 15796119. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  50. ^ „autismresearchcenter.com” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 5. 2. 2009. g. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  51. ^ „autismresearchcenter.com” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 5. 2. 2009. g. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  52. ^ „autismresearchcentre.com” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 10. 9. 2008. g. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  53. ^ McPartland J, Klin A (2006). „Asperger's syndrome”. Adolescent Medicine Clinics. 17 (3): 771—88; abstract xiii. PMID 17030291. doi:10.1016/j.admecli.2006.06.010. 
  54. ^ „Diagnosis and differential diagnosis of Asperger syndrome -- Fitzgerald and Corvin 7 (4): 310 -- Advances in Psychiatric Treatment”. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  55. ^ Leskovec, Thomas J.; Rowles, Brieana M.; Findling, Robert L. (2008). „Pharmacological Treatment Options for Autism Spectrum Disorders in Children and Adolescents”. Harvard Review of Psychiatry. 16 (2): 97—112. PMID 18415882. S2CID 26112061. doi:10.1080/10673220802075852. 
  56. ^ Tantam, Digby (2003). „The challenge of adolescents and adults with Asperger syndrome”. Child and Adolescent Psychiatric Clinics of North America. 12 (1): 143—163. PMID 12512403. doi:10.1016/S1056-4993(02)00053-6. 
  57. ^ Roy M, Dillo W, Emrich HM, Ohlmeier MD (2009). „Asperger's syndrome in adulthood”. Deutsches Ärzteblatt International. 106 (5): 59—64. PMC 2695286  . PMID 19562011. doi:10.3238/arztebl.2009.0059. 
  58. ^ Shattuck PT, Grosse SD (2007). „Issues related to the diagnosis and treatment of autism spectrum disorders”. Mental Retardation and Developmental Disabilities Research Reviews. 13 (2): 129—35. PMID 17563895. doi:10.1002/mrdd.20143. 
  59. ^ „Asperger syndrome: diagnosis and external validity”. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  60. ^ „Asperger's Syndrome: Diagnosis and Treatment -- Toth and King 165 (8): 958 -- Am J Psychiatry”. Arhivirano iz originala 11. 6. 2011. g. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  61. ^ Khouzam HR, El-Gabalawi F, Pirwani N, Priest F (2004). „Asperger's disorder: a review of its diagnosis and treatment”. Comprehensive Psychiatry. 45 (3): 184—91. PMID 15124148. doi:10.1016/j.comppsych.2004.02.004. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  62. ^ „Frameworks for behavioral interventions”. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  63. ^ „Social skills interventions for the autism spectrum: essential ingredients and a model curriculum”. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  64. ^ „Behavioral forms of stress management for individuals with Asperger syndrome”. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  65. ^ „Strategies for pharmacologic treatment of high functioning autism and Asperger syndrome”. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  66. ^ „Promoting social communication in high functioning individuals with autistic spectrum disorders”. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  67. ^ Matson, JL (2007). „Determining treatment outcome in early intervention programs for autism spectrum disorders: a critical analysis of measurement issues in learning based interventions”. Research in Developmental Disabilities. 28 (2): 207—18. PMID 16682171. doi:10.1016/j.ridd.2005.07.006. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  68. ^ Rao PA, Beidel DC, Murray MJ (2008). „Social skills interventions for children with Asperger's syndrome or high-functioning autism: a review and recommendations”. Journal of Autism and Developmental Disorders. 38 (2): 353—61. PMID 17641962. doi:10.1007/s10803-007-0402-4. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  69. ^ Sofronoff K, Leslie A, Brown W (2004). „Parent management training and Asperger syndrome: a randomized controlled trial to evaluate a parent based intervention”. Autism : the International Journal of Research and Practice. 8 (3): 301—17. PMID 15358872. doi:10.1177/1362361304045215. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  70. ^ a b „Strategies for pharmacologic treatment of high functioning autism and Asperger syndrome”. 
  71. ^ Baskin JH, Sperber M, Price BH (2006). „Asperger syndrome revisited”. Reviews in Neurological Diseases. 3 (1): 1—7. PMID 16596080. 
  72. ^ Foster B, King BH (2003). „Asperger syndrome: to be or not to be?”. Current Opinion in Pediatrics. 15 (5): 491—4. PMID 14508298. 
  73. ^ a b Newcomer, JW (2007). „Antipsychotic medications: metabolic and cardiovascular risk”. The Journal of Clinical Psychiatry. 68 Suppl 4: 8—13. PMID 17539694. 
  74. ^ Chavez B, Chavez-Brown M, Sopko MA, Rey JA (2007). „Atypical antipsychotics in children with pervasive developmental disorders”. Paediatric Drugs. 9 (4): 249—66. PMID 17705564. 
  75. ^ Matson, JL (2007). „Determining treatment outcome in early intervention programs for autism spectrum disorders: a critical analysis of measurement issues in learning based interventions”. Research in Developmental Disabilities. 28 (2): 207—18. PMID 16682171. doi:10.1016/j.ridd.2005.07.006. 
  76. ^ Chavez B, Chavez-Brown M, Sopko MA, Rey JA (2007). „Atypical antipsychotics in children with pervasive developmental disorders”. Paediatric Drugs. 9 (4): 249—66. PMID 17705564. 
  77. ^ „Modeling Clinical Outcome of Children With Autistic Spectrum Disorders -- Coplan and Jawad 116 (1): 117 -- Pediatrics”. Arhivirano iz originala 11. 03. 2010. g. 
  78. ^ „Sign In — Autism”. 
  79. ^ a b „Mildest autism has 'selective advantages' - Business - msnbc.com”. 
  80. ^ „Behavioral forms of stress management for individuals with Asperger syndrome”. 
  81. ^ „Epidemiologic data on Asperger disorder”. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  82. ^ Mattila ML, Kielinen M, Jussila K, Linna SL, Bloigu R, Ebeling H, Moilanen I (2007). „An epidemiological and diagnostic study of Asperger syndrome according to four sets of diagnostic criteria”. Journal of the American Academy of Child and Adolescent Psychiatry. 46 (5): 636—46. PMID 17450055. S2CID 28596939. doi:10.1097/chi.0b013e318033ff42. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  83. ^ Cederlund M, Gillberg C (2004). „One hundred males with Asperger syndrome: a clinical study of background and associated factors”. Developmental Medicine and Child Neurology. 46 (10): 652—60. PMID 15473168. doi:10.1017/s0012162204001100. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  84. ^ Gillberg And, C.; Billstedt, E. (2000). „Autism and Asperger syndrome: Coexistence with other clinical disorders”. Acta Psychiatrica Scandinavica. 102 (5): 321—330. PMID 11098802. S2CID 40070782. doi:10.1034/j.1600-0447.2000.102005321.x. 
  85. ^ Baron-Cohen S, Klin A (2006). „What's so special about Asperger Syndrome?” (PDF). Brain and Cognition. 61 (1): 1—4. PMID 16563588. S2CID 12554302. doi:10.1016/j.bandc.2006.02.002. 
  86. ^ Lyons, Viktoria; Fitzgerald, Michael (2007). „Did Hans Asperger (1906–1980) have Asperger Syndrome?”. Journal of Autism and Developmental Disorders. 37 (10): 2020—2021. PMID 17917805. S2CID 21595111. doi:10.1007/s10803-007-0382-4. 
  87. ^ „Asperger syndrome: a clinical account by Lorna Wing”. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  88. ^ „Wrong Planet - Autism Community”. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  89. ^ „Asperger's Syndrome - Social Work in Health Care”. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  90. ^ „Reframing Asperger syndrome: lessons from other challenges to the Diagnostic and statistical manual and ICIDH approaches - Disability & Society”. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  91. ^ „Is Asperger Syndrome Necessarily Viewed as a Disability? Focus Autism Other Dev Disabl”. Arhivirano iz originala 11. 01. 2010. g. Pristupljeno 23. 1. 2011. 

Spoljašnje veze uredi


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аспергеров_синдром&oldid=27441191”