Baklava
Baklava je vrsta vrlo slatkog deserta poreklom iz Turske. U stvari to je slatka pita koja može imati i do 70 tankih kora. Baklava je orijentalna poslastica popularna u našim krajevima i okolnim zemljama. Baklava je jelo: srpske, crnogorske, bosanske, makedonske, bugarske, grčke i turske kuhinje. Ranije se pravila isključivo u domaćinstvima ili u poslastičarama a danas se može naći i u prodaji i u samouslugama i megamarketima (pravljena poluindustrijski).[1]
Naziv baklava potiče od turske reči baklava .
Osnovni sastojci
uredi- Kupljene tanke kore za pitu ili ručno pravljene kore od brašna, jaja, mleka, sode bikarbone, griza i pšeničnog skroba.
- Fil (nadev) : mleveni orasi, mleveni badem, seckani pistaći, maslac ili margarin, suvo grožđe, ulje (zejtin)…
- Začini: strugana kora limuna, cimet, vanilin šećer…
- Sirup sličan šerbetu (šećer, med, voda, sok od limuna …).
Priprema
urediBaklava se priprema na razne načine (slični recepti) u zavisnosti od sastojaka koji se dodaju i vrste sirupa kojim se prelivaju. Neke od vrste baklava su: turska baklava, grčka baklava, baklava sa višnjama ...
Jedan od načina pripremanja :
Pećnica (rerna) se zagreje na oko 200 stepeni.
U podmazan pleh za pečenje se poređa jedan sloj kora (kupljenih ili pravljenih) a zatim doda jedan sloj fila (nadeva) prethodno pripremljen mešanjem sastojaka - orasi, bademi ili lešnici. Posle toga se stavlja sledeći sloj kora pa nadeva i tako nekoliko puta da bi na vrhu ostao jedan sloj kora. Složena baklava se iseče nožem, na „kusove“ ili „dilume“[2], tj u obliku romba, zamasti se rastopljenim maslom ili puterom, stavi u zagrejanu pećnicu i peče dok kore ne dobiju braon boju i postanu „krckave“.
Za to vreme se pripremi sirup od šerbeta (ukuvani voda i šećer) koji treba da proključa i kuva se desetak minuta.
Po vađenju iz pećnice baklava se prelije polovinom sirupa a kasnije ostatkom sirupa.
Baklava se služi parče po parče (na tacni) hladna a pre služenja može se dodatno preliti sirupom.
Istorija
urediIstorija baklave nije dovoljno dokumentirana i k njoj se javlja ceo red etničkih grupacija ali je najverodostojnije da je to turskog porekla iz Srednje Azije i aktuelna forma je bila razvijana u carskoj kuhinji u palati Topkapi u Istanbulu.[3]
Vrionis je identifikovao (1971) starovekovno grčke „gastris“, „kopte“ ili „koptoplakos“ navedeno u Deiponosophiste (delo) kao baklavu i nazvao ju je „vizantijskim favoritom“. Ništa manje Peri (1994) pokazuje da iako „gastris“ sadrži punjenje orasima i medom, da nema nikakvo testo i umesto toga sadrži med i sezamovu smesu slično kao moderni „pasteli“ ili „halva“
Peri pak nagomilava dokaze o tome da ovo pecivo je bilo stvoreno od strana tursko-tatarskog stanovništva u Srednjoj Aziji i smatra da članak koji nedostaje između slatkarskim i slojevnim pecivom koji nije sadržao orahe i savremenim zakuskama osnovanim na filo testu kakav je baklava je azerbejdžansko jelo „baki paklavashi“ koja sadrži slojeve testa i oraha. Tradicionalne Uzbekistanske „puskal“ ili „iupka“ i Tatarske „ioka“, slatke i slane zakuske „boreks“ pripremljene iz 10- 12 slojeva testa su sigurno rani dokazi od slojevitih testa iz turskotatarskih regiona.
Tanko testo i file kako se upotrebljava danas bilo je razvijeno najverovatnije u kuhinjama palate Topkapi. U stvari sultan je svakih 15. dana u mesecu nudio baklavu za ramazan povodom proslave sa nazivom „Baklava alai“
Ostala tvrđenja govore da je ovaj kolač Maloazijskog porekla i još iz Mesopotamije i bio uveden iz mesopotamske kuhinje među ishranu od oraha i da Muhamad Hasan al-Bagdadi popisuje u svojoj kuharici iz 13 veka i da je to bio popularni vizantijski desert.
Jedan od najstarijih recepata za vrstu proto-baklave je bio nađen u kineskoj kuvarskoj knjizi-kuvaru 1330. godine za dinastije Juan pod nazivom „gulah“ (Buel 1990).[4]
Vidi još
urediReference
urediLiteratura
uredi- Milan Vujaklija, LEKSIKON STRANIH REČI I IZRAZA, Prosveta, Beograd, 1991. godina
