Википедија

Vojislav Lukačević

четнички војвода

Vojislav Lukačević (Beograd, 1908 — Beograd, 14. avgust 1945) je bio potpukovnik Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Vojislav Lukačević
Major Vojislav Lukačević u okolini Dubrovnika, februar 1944. godine
Lični podaci
Datum rođenja1908.
Mesto rođenjaBeograd, Kraljevina Srbija
Datum smrti14. avgust 1945.(1945-08-14) (36/37 god.)
Mesto smrtiBeograd, DF Jugoslavija
Vojna karijera
Vojska Jugoslovenska vojska u otadžbini
Činpotpukovnik

Biografija uredi

Rođen u imućnoj bankarskoj porodici.

Gimnaziju i vojnu akademije završio u Beogradu. Imao je čin kapetana vojske Kraljevine Jugoslavije u rezervi.

Radio je pred sam rat u građevinskom društvu „Batinjol“.

Po kapitulaciji, pristupio pokretu Draže Mihailoviću u leto 1941. i u njemu ostao sve do jeseni 1944.

Lukačević je bio na visokim položajima. Bio je prvo komandant Starog Rasa, komandant Drugog mileševskog korpusa, Hercegovine, komandant grupe korpusa.

U napadu na muslimanska naselja februara 1943. koji je završen masakrom, Lukačević je bio komandant Prvog napadnog odreda.[1]

Kao četnički komandant u Bosni, rukovodio operacijama protiv NOV i POJ, kao i ustaša. Jedno vreme komandovao i četničkim snagama u Crnoj Gori i Sandžaku. U bici na Neretvi rukovodio četničkim položajima oko Konjica, Glavatičeva, i Kalinovika.

Kolaboracija sa Nemcima uredi

 
Područje Lukačevića, prema sporazumu o primirju sa Nemcima (1943. godine)

U septembru 1943. američki potpukovnik Albert B. Sajc i poručnik Džordž Musulin su izbačeni padobranom na teritoriju Teritorije vojnoupravnog komandanta Srbije,[2] zajedno sa britanskim brigadnim generalom Čarlsom Armstrongom.[3] U novembru Sajc i još jedan američki oficir za vezu, kapten Volter M. Mensfild, su sproveli inspekcije četničkih oblasti, uključujući i onu koju je kontrolisao Lukačević. U toku inspekcije bili su svedoci borbe između četnika i partizana. Zbog svoje relativne slobode kretanja, Amerikanci su pretpostavili da četnici kontrolišu teritoriju kojom su se kretali. Međutim, uprkos pohvalama koje je Sajc uputio za njega, Lukačević je sarađivao sa Nemcima u isto vreme dok je bio domaćin Amerikancima.[4]

Polovinom novembra 1943, major Lukačević je bio zapovednik četničkih odreda sa bazom kod Starog Rasa, blizu Novog Pazara. Njegov opunonomoćenik je 13. novembra sklopio zvaničan ugovor o kolaboraciji sa opunomoćenikom nemačkog komandanta Jugoistoka generalom pešadije Hansom Felberom.[5][6] Sporazum je potpisan 19. novembra i obuhvatao je velike delove teritorije Teritorije vojnoupravnog komandanta Srbije i Sandžaka, granicom Bajina Bašta — Drina — Tara — Bijelo Polje — Rožaj — Kosovska Mitrovica — Ibar — Kraljevo — Čačak — Užice.[7][8] Po ovom sporazumu, specijalan nemački oficir za vezu je dodeljen Lukačeviću da ga savetuje o taktici, osigura kooperaciju i ubrza isporuku oružja i municije.[9] Britanski premijer Vinston Čerčil je pročitao dešifrovani tekst sporazuma između Lukačevića i Felbera, što je imalo značajan uticaj na konačnu odluku o promeni britanskog stava prema Mihailoviću.[10]

 
Vojislav Lukačević sa nemačkim i domobranskim oficirima 1944.

Početkom decembra 1943. Lukačevićevi četnici su učestovovali u operaciji Kugelblic, prvoj u nizu nemačkih operacija, uz 1. brdsku diviziju, 7. SS diviziju Princ Eugen i delovima 187. rezervne divizije, 369. legionarske divizije i 24. bugarske divizije. Partizani su izbegavali odlučni okršaj i operacija je okončana 18. decembra. Takođe, tokom decembra viši SS i policijski vođa, komandant Muslimanske legije i komandant u Sandžaku, SS-štandartfirer Karl fon Kremper, štampao je plakate sa pozivom Srbima da se priključe Lukačevićevim jedinicama.[11] Za dobro držanje u borbi protiv NOVJ, pukovnik Jozef Remold, komandant borbene grupe 1. brdske divizije u operaciji Kugelblic, 22. decembra 1943. pohvalio ga je specijalnom naredbom.[12][9]

Razlaz sa Mihailovićem uredi

 
S leva na desno, stoje: Jovan Babović, komandant Starog Rasa major Vojislav Lukačević, britanski pukovnik Vilijam Bejli i komandant Operativnih jedinica Istočne Bosne i Hercegovine pukovnik Petar Baćović; kleče: američki kapetan Valter Mensfild i major Borislav Todorović (zaleđe Dubrovnika, februar 1944)

U februaru 1944. Lukačević, Petar Baćović i Borislav Todorović su ispratili Bejlija do jadranske obale južno od Dubrovnika i iz Cavtata su evakuisani britanskim brzim čamcem. Moguće je da je njihov prolaz kroz teritoriju koju su kontrolisali Nemci ubrzan Lukačevićevom saradnjom sa Nemcima. U jednom trenutku je bio pozvan na ručak sa komandantom garnizona u nekom obližnjem gradu, ali nije prihvatio.[13] Iz Italije je otišao u Kairo, a zatim u London, zajedno sa savezničkom misijom povučenom iz štaba JVuO. Kao izaslanik Draže Mihailovića prisustvovao je na venčanju kralja Petra i kraljice Aleksandre 20. marta 1944.[14]

Nakon što je britanska vlada odlučila da povuče podršku Mihailoviću 1944. Lukačeviću nije dozvoljen povratak u Jugoslaviju sve dok britanska misija kod Mihailovića na čelu sa Armstrongom ne bude bezbedno evakuisana sa okupirane teritorije.[15] Lukačević se u zemlju se vratio 30. maja 1944. doletevši iz Barija na imrpovizovan aerodrom u selu Pranjani severno od Čačka. Međutim, pre nego što je napustio Italiju, Lukačeviću i njegovom pratiocu su oduzeta necenzurisana pisma, zlato i dragulji ukradeni iz ureda jugoslovenske vlade u Kairy nešto malo ranije.[16]

Pošto je Mihailović polovinom 1944. smenjen sa mesta ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva, kao rezultat pada Purićeve vlade, od strane kralja Petra,[17] Lukačević je pokušao da samostalno kontaktira Saveznike u Italiji nadajući se postizanju razumevanja o zajedničkoj borbi protiv Nemaca.[18] Kada je ovaj pokušaj propao, Lukačević je u avgustu 1944. objavio da on i drugi četnički komandanti istočne Bosne, istočne Hercegovine i Sandžaka više ne primaju naređenja od Mihailovića i da osnivaju Nezavisnu grupu nacionalnog otpora da se bore protiv okupatora i onih koji sarađuju sa njima u istočnoj Hercegovini i južnoj Dalmaciji.[19] Lukačević je 19. oktobra predložio da četnici promene svoju politiku i da dočekaju Crvenu armiju kao oslobodioce i da budu primljeni pod komandu nekog ruskog generala.[20] Takođe je pokušao da sklopi sporazum o nenapadanju sa partizanima.[19] Početkom septembra je izdao proglas narodu objašnjavajući svoje razloge da napadne Nemce.[19] Zbog toga je razmestio svojih 4.500 četnika u južnoj Hercegovini i nekoliko dana od 22. septembra napadao delove 369. legionarske divizije i prugu Trebinje-Dubrovnik. Nakon početnih uspeha, zauzimanja nekih sela i oko 300 zarobljenih legionara[21] našao se pod udarom nemačkih snaga i snaga NOVJ. Mihailović je zvanično razrešio Lukačevića dužnosti i zatražio od ostalih četnika da deluju protiv Lukačevića.[22] Međutim, partizani, zabrinuti da Lukačević pokušava da se poveže sa očekivanim britanskim iskrcavanjem na jadransku obalu i tako formira mostobran na koji bi se mogle iskrcati savezničke i emigrantske grupe, su napali njegove snage 25. septembra, zauzevši prvo njegovo uporšte u Bileći, a zatim ga sveobuhvatno porazili.[22] Sa nekoliko stotina preostalih četnika, Lukačević se povukao do Foče. Nakon više nedelja sakrivanja Lukačević je pokušao da se priključi britanskoj artiljerijskoj bateriji pri Drugom korpusu NOVJ u Bileći. Umesto toga, razoružan je, uhapšen i sproveden prema Nikšiću, gde je predat partizanskim jedinicama.[22][23]

Suđenje i smrt uredi

Protiv njega, Dragutina Keserovića i Đure Đurovića je organizovano prvo javno posleratno suđenje u glavnom gradu. Od 28. jula do 9. avgusta 1945. pred vojnim sudom 1. armije u Beogradu organizovano je suđenje protiv njega, Keserovića i Đure Đurovića. Vojni tužilac, pukovnik Miloš Minić je optužio Lukačevića da je kao komandant četničkih snaga u Bosni organizovao pokolj u Foči, da je učestvovao u istrebljenju muslimanskog stanovništva, da je sarađivao sa okupatorom u četvrtoj i petoj neprijateljskoj ofanzivi, da je vršio zločine nad pripadnicima NOP-a i da je sarađivao sa kvinsliškom vladom generala Milana Nedića.

Vojno veće ga je kao i Keserovića osudilo na kaznu smrti streljanjem. Kazna je izvršena u Beogradu 14. avgusta 1945.[22] Mesto streljanja nikada nije objavljeno.

Odlikovanja uredi

Reference uredi

  1. ^ Zapovest komandanta Limsko-sandžačkih četničkih odreda od 29. januara 1943. komandantima odreda - Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 2, Vojnoizdavački zavod, Beograd Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. oktobar 2008), Pristupljeno 17. 4. 2013.
  2. ^ Hehn 1971, str. 350, official name of the occupied territory.
  3. ^ Tomasevich 1975, str. 373.
  4. ^ Tomasevich 1975, str. 374–375.
  5. ^ Tomasevich 1975, str. 321–323.
  6. ^ Roberts 1987, str. 157 & 337.
  7. ^ Sporazum između komandanta Jugoistoka i majora Vojislava Lukačevića od 19. novembra 1943. o saradnji četnika sa nemačkim trupama u borbama protiv NOVJ - Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom XII (nemački dokumenti), knjiga 3, Vojnoizdavački zavod, Beograd Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. novembar 2009), Pristupljeno 17. 4. 2013.
  8. ^ Tomasevich 1975, str. 324–325.
  9. ^ a b Tomasevich 1975, str. 331.
  10. ^ Pavlowitch 2008, str. 198.
  11. ^ Nacionalna arhiva Vašington, izveštaj Abverove jedinice 381 od 20. decembra 1943. na mikrofilmu br. T-313, rolna 488, snimak 350
  12. ^ Nacionalna arhiva Vašington, izveštaj Abverove jedinice 381 od 20. decembra 1943. na mikrofilmu br. T-313, rolna 488, snimak 249
  13. ^ Roberts 1987, str. 156–157.
  14. ^ Roberts 1987, str. 156, 207 & 342.
  15. ^ Tomasevich 1975, str. 309.
  16. ^ Roberts 1987, str. 226–227.
  17. ^ Tomasevich 1975, str. 369 & 425.
  18. ^ Tomasevich 1975, str. 425–426.
  19. ^ a b v Tomasevich 1975, str. 426.
  20. ^ Tomasevich 1975, str. 395.
  21. ^ Tomasevich 1975, str. 426–427.
  22. ^ a b v g Tomasevich 1975, str. 427.
  23. ^ Pavlowitch 2008, str. 232.
  24. ^ Timotijević, Miloš (2015). „Zvonimir Zvonko Vučković (1916-2004): Biografija, dokumenta, sećanja” (PDF). Zbornik radova Narodnog muzeja. XLV: 186—187. 

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Војислав_Лукачевић&oldid=27727666”