Википедија

Vrlina

Vrlina (grč. ἀρετή, lat. virtus) jest moralna izvrsnost ličnosti. To je sposobnost umnog delovanja u skladu sa najvišim ljudskim i božanskim normama.[1] Pojam suprotan vrlini je porok.

Kardinalne i teološke vrline, Rafael, 1511

Četiri klasične kardinalne vrline klasičnih Grko-Rimljana su umerenost, razboritost, hrabrost (ili čvrstina) i pravda. Hrišćanstvo izvodi tri teološke vrline vere, nade i ljubavi (milosrđa) iz 1. Korinćanima 13. One zajedno čine sedam vrlina.[2] Četiri brahmavihare budizma („božanska stanja“) mogu se smatrati vrlinama u evropskom smislu.[3][4]

Drevni Egipat uredi

 
Maat je za drevne Egipćane oličavala vrlinu istine i pravde. Njeno pero predstavlja istinu.[5]

Maat (ili Ma'at) je bio drevni egipatski koncept istine, ravnoteže, reda, zakona, morala i pravde. Maat je takođe bila personifikovana kao boginja koja reguliše zvezde, godišnja doba i postupke smrtnika i božanstava. Božanstva postavljaju poredak univerzuma iz haosa u trenutku stvaranja. Njen (ideološki) pandan je bio Isfet, koji je simbolizovao haos, laž i nepravdu.[6][7]

Grčko-rimske vrline uredi

 
Personifikacija vrline (gr. ἀρετή), Efes, Turska.

Prema antičkom shvatanju, ljudska vrlina je pre svega snaga duha, sposobnost valjanog delovanja. Stari Grci su temeljnim smatrali sledeće četiri vrline: razboritost (lakoća uviđanja šta treba činiti u raznim situacijama života), pravednost (trajno raspoloženje za dati svakome što mu pripada), umerenost (lakoća upravljanja težnjama i njihovo držanje u granicama razuma), i hrabrost (lakoća savladavanja poteškoća u vršenju dobra i podnošenje kušnji života).

Platonska vrlina uredi

Četiri klasične kardinalne vrline su:[8]

  • Razboritost (φρόνησις, phrónēsis; lat. prudentia; takođe mudrost, Sofija, sapientia), sposobnost da se razazna odgovarajući tok akcije koji treba preduzeti u datoj situaciji u odgovarajućem trenutku.
  • Čvrstoća (ἀνδρεία, andreía; lat. fortitudo)): takođe se naziva hrabrošću, strpljivošću, snagom, izdržljivošću i sposobnošću suočavanja sa strahom, neizvesnošću i zastrašivanjem.
  • Umerenost (σωφροσύνη, sōphrosýnē; lat. temperantia): poznata i kao uzdržanost, praksa samokontrole, uzdržavanja, diskrecije i umerenosti koja ublažava požudu. Platon je smatrao da je Sōphrosynē, što se takođe može prevesti kao zdrav razum, najvažnija vrlina.
  • Pravda (δικαιοσύνη, dikaiosýnē; lat. iustitia): takođe se smatra pravednošću;[9] grčka reč takođe ima značenje pravednost.

Ovo nabrajanje vodi poreklo od grčke filozofije i Platon ga je naveo pored pobožnosti: ὁσιότης (hosiotēs), sa izuzetkom da je mudrost zamenila razboritost kao vrlinu.[10] Neki naučnici[11] smatraju bilo koju od gornje četiri kombinacije vrlina međusobno svodivim i stoga nisu kardinalne.

Aristotelovska vrlina uredi

U svom delu Nikomahova etika, Aristotel je definisao vrlinu kao tačku između nedostatka i viška osobine.[12] Tačka najveće vrline ne leži u tačnoj sredini, već na zlatnoj sredini, ponekad bliže jednoj krajnosti od druge. Međutim, vrlina akcija nije samo „srednja vrednost” (matematički rečeno) između dve suprotne krajnosti. Kao što Aristotel kaže u Nikomahovoj etici: „u pravo vreme, o pravim stvarima, prema pravim ljudima, za pravi kraj, i na pravi način, to je srednje i najbolje stanje, i to je svojstveno vrlini“.[13] Ovo nije jednostavno pravljenje razlike između dve krajnosti. Na primer, velikodušnost je vrlina između dve krajnosti škrtosti i rasipništva. Dalji primeri uključuju: hrabrost između kukavičluka i bezumlja, i samopouzdanje između samoponižavanja i sujete. U Aristotelovom smislu, vrlina je izvrsnost u ljudskom životu.

Epikurejska vrlina uredi

Epikurejska etika poziva na racionalnu potragu za zadovoljstvom uz pomoć vrlina. Epikurejci uče da emocije, sklonosti i navike u vezi sa vrlinom (i porokom) imaju kognitivnu komponentu i zasnovane su na istinitim (ili lažnim) verovanjima. Uveravajući se da su njegova uverenja usklađena sa prirodom i oslobađajući se praznih mišljenja, Epikurejac razvija vrli karakter u skladu sa prirodom, a to mu pomaže da živi prijatno.[14]

Religiozne tradicije uredi

Hrišćanske vrline uredi

 
Julius Šnor fon Karolsfeld, Ljubav, vera, nada.

U hrišćanstvu, vrlina je poštovanje božjih zakona. Hrišćanska tradicija obuhvata četiri „prirodne” vrline[1]:

Njima je Sveti Pavle dodao teološke vrline: veru, ljubav i nadu. Po hrišćanskom učenju, vrline nisu urođene ljudima, već ih je Bog dao kroz Hrista da bi ih vernici primenjivali[1].

Budističke vrline uredi

Glavni članak: Vrlina (budizam)

Budisti smatraju da istinska vrlina dolazi iz uvida četiri plemenite istine i delanja u skladu sa njima, što se naziva plemenitim osmostrukim putem. Sleđenje tog puta podrazumeva:

Budistički učitelj Adžan Ča je vrlinu smatrao osnovom harmoničnog sveta u kojem ljudi mogu živeti kao istinska ljudska bića, a ne kao životinje, i govorio je da se o svojoj vrlini treba starati kao što se vrtlar stara o svojim biljkama.[16]

Spisak vrlina uredi

Ovo su neke od osobina koje se vrednuju kao vrline u mnogim kulturama:

Reference uredi

  1. ^ a b v Ivan Vidanović, Rečnik socijalnog rada
  2. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 80. ISBN 86-331-2112-3. 
  3. ^ Jon Wetlesen, Did Santideva Destroy the Bodhisattva Path? Jnl Buddhist Ethics, Vol. 9, 2000 Arhivirano 2007-02-28 na sajtu Wayback Machine (accessed March 2010)
  4. ^ Bodhi, Bhikkhu. Abhidhammattha Sangaha: A Comprehensive Manual of Abhidhamma. BPS Pariyatti Editions, 2000, p. 89.
  5. ^ Karenga, M. (2004), Maat, the moral ideal in ancient Egypt: A study in classical African ethics, Routledge
  6. ^ Norman Rufus Colin Cohn (1993). Cosmos, Caos and the World to Come: The Ancient Roots of Apocalyptic Faith . ISBN 978-0-300-05598-6. 
  7. ^ Assmann, Jan (2006). Religion and Cultural Memory: Ten Studies. Prevod: Rodney Livingstone. Stanford University Press. ISBN 0-8047-4523-4. 
  8. ^ Stanley B. Cunningham (2002), Review of Virtues and Vices and Other Essays in Moral Philosophy, Dialogue, Volume 21, Issue 01, March 1982, pp. 133–37
  9. ^ „Cardinal Virtues of Plato, Augustine and Confucius”. theplatonist.com. Arhivirano iz originala 2016-03-04. g. 
  10. ^ Den Uyl, D. J. (1991), The virtue of prudence Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. maj 2016), P. Lang., in Studies in Moral Philosophy. Vol. 5 General Editor: John Kekes
  11. ^ Carr, D. (1988), The cardinal virtues and Plato's moral psychologym The Philosophical Quarterly, 38(151), pp. 186–200
  12. ^ Aristotle. „Sparknotes.com”. Sparknotes.com. Pristupljeno 2014-01-01. 
  13. ^ „Nicomachean Ethics”. Home.wlu.edu. Arhivirano iz originala 2013-10-04. g. Pristupljeno 2014-01-01. 
  14. ^ „Philodemus' Method of Studying and Cultivating the Virtues”. Pristupljeno 2020-05-26. 
  15. ^ „Put ispravnosti”. Arhivirano iz originala 18. 07. 2011. g. Pristupljeno 07. 01. 2011. 
  16. ^ „Ajahn Chah, Saveti tragaču”. Arhivirano iz originala 28. 10. 2009. g. Pristupljeno 04. 01. 2009. 

Literatura uredi

  • Newton, John, Ph.D (2000). Complete Conduct Principles for the 21st Century. ISBN 0967370574. 
  • Hein, David. "Christianity and Honor." The Living Church, August 18, 2013, pp. 8–10.
  • Balyuzi, Hasan (2001). ʻAbdu'l-Bahá: The Centre of the Covenant of Baháʼu'lláh  (Paperback izd.). Oxford, UK: George Ronald. ISBN 0-85398-043-8. 
  • Momen, Moojan (1995). „The Covenant and Covenant-breaker”. Pristupljeno 14. 6. 2006. 
  • Den Uyl, Douglas (2008). „Virtue”. Ur.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: SAGE; Cato Institute. str. 521—22. ISBN 978-1412965804. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n318. 
  • Werner Jaeger, Paideia: The Ideals of Greek Culture, Volume I: Archaic Greece: The Mind of Athens, translated by Gilbert HighetNew York, Oxford University Press, 1939, p. 15
  • G.B. Kerferd, "Arete/Agathon/Kakon", in Paul Edwards [ed.-in-chief], The Encyclopedia of Philosophy, New York, Macmillan & The Free Press 1967
  • Stephen G. Miller, "Ancient Greek Athletics", New Haven and London: Yale University Press, 2004* Greek-English Lexicon, Liddell & Scott (1893: Oxford, Oxford University Press)
  • "HOMONOIA : Goddess of Concord & Unanimity | Greek Mythology." www.theoi.com. N.p., n.d. Web. 03 Feb. 2014.
  • "Homonoia (mythology)." Wikipedia. Wikimedia Foundation, 22 June 2013. Web. 03 Feb. 2014.
  • "Praxidike." Wikipedia. Wikimedia Foundation, 17 Dec. 2013. Web. 03 Feb. 2014.
  • "Hercules at the crossroads." Wikipedia. Wikimedia Foundation, 24 Dec. 2020. Web. 10 Jun. 2021.
  • Xenophon (1897), Prevod: Dakyns, „The Memorabilia Recollections of Socrates”, Book II, Macmillan and Co., Pristupljeno 2021-06-11 
  • Crisp, Roger; Slote, Michael (1997). Virtue Ethics. Oxford: Oxford University Press. 
  • Hursthouse, Rosalind (1997). On Virtue Ethics. Oxford: Oxford University Press. 
  • Devettere, Raymond J. (2002). Introduction to Virtue Ethics. Washington, D.C.: Georgetown University Press. 
  • Taylor, Richard (2002). An Introduction to Virtue Ethics. Amherst: Prometheus Books. 
  • Darwall, Stephen (2003). Virtue Ethics. Oxford: B. Blackwell. 
  • Swanton, Christine (2003). Virtue Ethics: a Pluralistic View. Oxford: Oxford University Press. 
  • Gardiner, Stephen M. (2005). Virtue Ethics, Old and New. Ithaca: Cornell University Press. 
  • Russell, Daniel C. (2013). The Cambridge Companion to Virtue Ethics. New York: Cambridge University Press. 

Spoljašnje veze uredi

 
Vrlina na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Врлина&oldid=27551700”