Gojko Varda
Gojko Varda (Beograd, 1936) arhitekta je unutrašnje arhitekture, dizajner i pedagog. Diplomirao je na Akademiji primenjenih umetnosti i bio jedan od nosilaca Fordove stipendije. Svoje stečeno znanje primenio je u saradnji sa brojnim domaćim i inostranim kompanijama. Aktivni period njegovog rada traje još uvek.
| Gojko Varda | |
|---|---|
 Varda | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 22. novembar 1936. |
| Mesto rođenja | Beograd, Kraljevina Jugoslavija |
| Umetnički rad | |
| Polje | arhitektura, dizajn, pedagogija |
| Uticaji od | Viktor Papanek, Džej Dablin |
| Najvažnija dela | |
Biografija uredi
Mladost uredi
Gojko Varda rođen je 1936. godine u Beogradu[1] u porodilištu u Prote Mateje, mestu gde se danas nalazi Studentska poliklinika. Kao dete živeo je u Požarevačkoj ulici, blizu Đeram pijace. Pohađao je i završio Osnovnu školu Filip Višnjić čija se zgrada danas nalazi na Karaburmi. Godine 1955. završio je Treću mušku gimnaziju (danas Treća beogradska gimnazija), a 1960. je diplomirao na Odseku za unutrašnju arhitekturu (Odsek za enterijer) na Akademiji za primenjene umetnosti u Beogradu. U Zavodu za primenjenu umetnost radio je tokom 1961/62. godine. Naredne, 1963. godine, dobio je Fordovu stipendiju za usavršavanje u Americi.[2]
Studije uredi
Varda je bio redovan student na Akademiji primenjenih umetnosti (danas Fakultet primenjenih umetnosti), na Odseku za enterijer od 1955. do 1960. godine. U vreme kada je studirao enterijer, stručnjaka iz oblasti dizajna kod nas nije bilo. Predavanja su stoga držali poznati umetnici i arhitekte. Sa druge strane, studenti Arhitektonskog fakulteta su posećivali predavanja na Fakultetu primenjenih umetnosti kako bi se usavršavali iz oblasti enterijera. Nekoliko profesora je ostavilo značajan trag na Vardin budući dizajnerski rad. Među njima su vajar Boba Teofanović, poznati srpski arhitekta Momčilo Belobrk i profesor i arhitekta Aleksandar Sekulić.[2]
Literature je bilo jako malo i to uglavnom na stranom jeziku. Studenti su bili primorani da se snalaze sa priborom za pisanje i crtanje projekata. Projekti su rađeni na paus papiru sa osetljivim ivicama koje su se često gužvale i cepale. Varda je napravio pomoćni alat koji je omogućio izvlačenje krivih linija pri crtanju.
Studentski radovi uredi
Grupa studenata, zajedno sa Vardom, dobila je priliku da radi na projektu ogromnih intarzija koje su služile kao pregradni zidovi koji odvajaju tri velike sale restorana u hotelu „Metropol”. Intarzije, odnosno ukrašavanje predmeta od drveta umetanjem parčića drveta, bile su veličine od 4 do 5 metara. Rađene su iz segmenata sa obe strane vrata koja su se nalazila između restorana. Zanat su naučili od stolara u radionici na fakultetu. Varda još uvek čuva drvenu kutiju sa prve godine na kojoj je radio intarziju. Za Vardu je ovaj posao bio bitan zbog iskustva i ideja, ali mu je kao studentu doneo i prvu zaradu. Za potrebe svog diplomskog rada, u okviru kog je projektovao kuhinjski nameštaj, na gornjim kuhinjskim elementima projektovao je vrata koja mogu da se otvaraju i nastranu i nagore i imao je trpezarijski sto sa mehanizmom za izvlačenje.[2]
Njegov prvi samostalni posao bio je uređivanje enterijera prodavnice foto-opreme Cinephoto koja se nalazila u palati Albanija. Od 1958. godine je radio na enterijeru u toj prodavnice u strogom centru grada koja je bila ispunjena najnovijom foto-tehnikom iz Japana. Direktor je tom prilikom pozvao nekoliko arhitekata sa ciljem da daju idejna rešenja. Na Vardino veliko zadovoljstvo usvojen je njegov projekat. Od tog trenutka postao je primenjeni, samostalni i slobodni umetnik. Na taj način je započela njegova dugogodišnja saradnja sa preduzećem Cinephoto.[2]
Naredne 1959. godine je sa kolegom Miroslavom Pešićem dogovarao projekat za njihovu zajedničku samostalnu izložbu Studija sedišta u Savremenom domu na Terazijama. Na tom mestu su se izlagale samo stolice i oni su se suočili sa velikim izazovom jer je za izložbu trebalo da naprave stolice, fotelje i polufotelje, ali ne makete, već prave proizvode. Proizvodi su morali da budu napravljeni u prirodnoj veličini i od pravih materijala. Kao studenti nisu imali uslova za relizaciju projekta pa su radili određene poslove kod različitih majstora. Sve su ručno radili, a izbor mebl štofova je bio slab te nisu bili zadovoljni. Ipak, ideje i ekperimentisanje su se isplatili. Modeli su bili unikati koji su privukli širu publiku, novinare i reportere. Štampa je bila puna vesti o ovom događaju jer su se takve stvari retko viđale. Izložbi je prisustvovao i Petar Lubarda kome se naročito dopala jedna polufotelja. Izložba sa Terazija je održana i u Novom Sadu 1960. godine. Iste godine Varda je diplomirao i krenuo dalje kroz život kao slobodan umetnik.[2]
Profesorska karijera uredi
Po povratkuiz Amerike je učestvovao u osnivanju Škole za dizajn u Beogradu. U osnivanje škole su bila uključena i vrlo značajna imena i članovi Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije poput Dragoslava Stojanovića Sipa, Radmile Lazarević, Nebojše Mitrića, Ljubomira Pavićevića Fisa, Andre Milenkovića i Đorđa Gorbunova. Škola je osnovana 11. maja 1963. godine uz podršku Skupštine grada Beograda, pod nazivom Škola za likovne tehnike. Na samom početku rada škole mnogi značajni strani dizajneri i arhitekte, kao što su Viktor Papanek (Victor Joseph Papanek) i Džej Dablin (Jay Doblin), odali su priznanje za takav nastavni plan, što se može videti u knjizi utisaka Škole. Kao redovni profesor na predmetu Oblikovanje industrijskog proizvoda radio je do 1972. godine, a nakon toga dolazi na poziciju direktora gde kojoj ostaje do penzije. Godine 1976. imenovan je za člana Saveta Univerziteta umetnosti u Beogradu. Dugi niz godina radio je kao profesor na privatnom Fakultetu za dizajn i na Beogradskoj politehnici. Držao je predavanja postdiplomcima na Odseku za enterijer na Arhitektonskom fakultetu u Podgorici. I nakon odlaska u penziju nastavio je sa profesorskim radom. Kao pedagog, Varda je naučio mnoge generacije dilomiranih tehničara dizajna ne samo da gledaju na dizajn pravim očima, već i da vide i procenjuju njegove vrednosti. On je podsticao njihovo stvaralaštvo i radoznalost, pravilno usmeravajući njihov talenat i sklonosti koji mladim generacijama ne nedostaju. Svoje znanje o pedagoškom i profesorskom radu delio je na raznim kongresima i predavanjima i za njega je dobio mnoga priznanja.[2]
Dizajn uredi
Od studentskih dana Varda nije prestajao da se usavršava. Radio je na brojnim projektima iz oblasti enterijera, nameštaja i industrijskog dizajna. Nakon studija, usledila je jednogodišnja pauza u struci zbog odlaska u vojsku. Vojsku je služio u Požarevcu 10 meseci tokom 1960/61. godine. Nakon završenog vojnog roka, Varda je ostvario saradnju sa industrijom satova INSA iz Zemuna. Od fabrike je dobio ponudu da redizajnira njihov stoni sat koji je imao klasični mehanizam na navijanje i pokretanje na baterije, što je sporo osvajalo srpsko tržište. Zatim je dobio ponudu da osmisli dizajn programatora koji je mogao da uključuje i isključuje pojedine aparate u domaćinstvu. Redizajniran sat sa grafikom i novim kućištem privukao je najveću pažnju Englezima. Na Pariskoj izložbi dizajna 1963. godine u okviru kongresa ICSID-a, predstavljali su se dizajneri iz raznih zemalja, a Varda je preko Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera kao naš predstavnik išao na žiriranje za predstavnike Jugoslavije koje je održano u Ljubljani. Tada je izabran za učesnika na izložbi sa svojim zidnim satom INSA. Na izložbi je za sat nagrađen plaketom Jacques Viénot.[3]
Fordova stipendija uredi
Varda je kao jedini predstavnik iz Srbije na konkursu Instituta za internacionalno obrazovanje iz Njujorka dobio Fordovu stipendiju za dizajn 1963. godine. Mogućnost da se usavrše u Americi dobili su i Hulio Šmid iz Španije, Ernst Beranek iz Austrije i jedan od najznačajnijih slovenačkih dizajnera, Niko Kralj. Njihovo zajedničko putovanje je označilo i početak prijateljstva. Tokom 1963. i 1964. godine Varda je boravio u Americi. Tada je u Americi bio veliki broj koledža i biroa pomoću kojih je Varda mogao da se usavršava i uči. Tokom boravka imao je priliku da poseti više radionica, biroa i škola u različitim gradovima Amerike. Bio je u poseti biroima u kojima se radilo timski, a proizvod je bio potpisan imenom vlasnika biroa.[4]
Varda posebno ističe biro ambalaža dizajnera Valtera Jozefa Landora u San Francisku. U okviru biroa postojala je i prodavnica u kojoj su kupci mogli da se upoznaju sa dizajnom proizvoda. Dizajneri su po uspehu prodaje ambalaže znali šta se najviše ističe, dok bi manje dopadljive ambalaže nastojali da unaprede. Značajni biroi bili su i biro Dorvina Tiga u Njujorku, u kome je preko 200 dizajnera radilo na projektu za kompletan enterijer aviona BOING 777X i biro Henrija Drajfusa u Njujorku koji je radio na telefonu za Bell Telephone Company. U novembru 1963. godine Varda je tokom boravka u Čikagu upoznao legendu arhitekture i dizajna, jednim od rodonačelnika moderne arhitekture i poslednjim direktorom škole Bauhaus, Ludviga Miso van der Roa (engl. Ludwig Mies van der Rohe).[4]
Boravak u Americi ocenio je kao nezaboravno iskustvo koje mu je pomoglo u napretku na polju dizajna, ali i razvoju u pedagoškoj karijeri. Nakon šezdeset godina posvećenosti dizajnu, Gojko Varda i danas stvara i skicira sa istim žarom kao i na početku karijere. Njegova sećanja i razmišljanja o industrijskom dizajnu su i dalje sveža, autentična i inspirativna.[4]
Saradnja sa privredom uredi
Varda je sam izrađivao modele za svoje predmete, što je pokazalo da je veliki poznavalac materijala i vrstan majstor. Varda je veliki deo svog profesionalnog angažovanja posvetio oblikovanju predmeta iz svakodnevnog okruženja. Tokom rada uspešno je sarađivao sa mnogim industrijama iz naših krajeva: INSA iz Zemuna, Industrija i rudnici Kačarevo, 14. OKTOBAR iz Kruševca, Jugostroj iz Rakovice, Rafinerija nafte iz Pančeva, Oriolik iz Oriovca, Industrija precizne mehanike i ugostiteljske opreme INEX BORAC, Društveno preduzeće za proizvodnju i trgovinu PROGRES Svrljig, Valjaonica bakra Sevojno AD itd. Tokom saradnje radio je na projektima nameštaja, opreme, enterijera, uređaja, mašina, vrtne arhitekture, kartonske i plastične ambalaže, ugostiteljske opreme, svetlećih reklama, medicinskih instrumenata, sportskih rekvizita, alata, satova, rashladnih uređaja, vojne opreme, opreme za samoposluge itd.[5]
Varda je često odlazio u Kruševac u fabriku 14. OKTOBAR. U tom periodu se ozbiljno radilo na konstrukciji i dizajnu kabina i samog spoljnog izgleda buldožera. Do tada su uslovi rada u mašinama bez kabine po kiši ili snegu bili jako teški. Tokom rešavanja ovog zadatka uzimani su u obzir mnogi detalji kao što su oblik sedišta i položaj vozača, dostupnost komandi i rukovanje, vidno polje, demontaža kabine i izolovanje vibracija i buke. Radilo se na dva modela guseničara TG-75 i TG-90. Nakon uspostavljenog dizajna, Varda je nastavio da odlazi u fabriku gde su se buldožeri proizvodili, kako bi kontrolisao prototipove i modele.[5]
Uređaji za hlađenje piva i kamp frižideri su radovi na koje je Varda takođe ponosan. Njih je radio za industriju rashladnih uređaja Jugostroj. Saradnja je započela na aparatu za sladoled koji se pre toga nije proizvodio u Srbiji. Kamp frižideri su se izvozili u Hrvatsku i Sloveniju, zemlje poznate po kamp odmaralištima.
Varda je najviše sarađivao sa fabrikom INEX BORAC iz Beograda. Prvi projekat uključivao je aparat za sečenje hleba. Pošto nisu bili u mogućnosti da Vardi plate rad, pristao je da im projekat pokloni. Saradnja je uspešno trajala godinama, a Varda je za njih radio još mnoge aparate poput dozatora za žestoka alkoholna pića, mlina za kafu, ručke sa metalnim šoljama koje se fiksiraju u aparat pri pravljenju espresso kafe itd.[5]
U periodu između 1960. i 1970. godine sarađivao je sa Valjaonicom bakra Sevojno. Fabrika je imala dva pogona, Karan gde se radilo sa metalom i Trešnjica gde se radilo sa drvetom. Varda je za njihove potrebe dizajnirao lampe pogodne za transport i izvoz u Rusiju. Lampe je pravio za oba pogona, koristeći oba materijala. Od aluminijumskog lima je pravio kancelarijske i stone galanterije.
Kalorifer je dizajnirao za preduzeće SPIK. Kalorifer je morao biti napravljen od postojećih alata i lima. Ovaj model se našao i na Bijenalu u Ljubljani.[5]
Tokom saradnje sa BMA INŽENJERING-om, Varda je 1975. godine ostvario kontakt sa još jednom firmom- Jugoslovenski Kombinat Sport koji se nalazio na Karaburmi. Varda je radio sportske tegove u više veličina koji su se proizvodili neko vreme.
Stoni računar GALAKSIJA je konstruisao pronalazač i inženjer Vojislav Antonić. Kao jedan od najpoznatijih srpskih proizvoda, računar se prodavao u delovima, ali i gotov za potrošače koji nisu bili vešti u rukovanju sa lemilicom. Jedan dizajn kućišta predložio je Antonić, a druga verzija je bila Vardino dizajnersko rešenje. Direktor firme Elektronike inženjering koja je proizvodila delove računara, obratio se Vardi sa pitanjem da li postoji mogućnost da se dizajnira kućište ovog računara, ali pod uslovom da bude jeftino. Varda je 1983. godine osmislio da kućište bude od lima koji je nosio na eloksažu. Na eloksiranom kućištu bi se zatim radila sitoštampa, nakon čega bi pravio i zatvarao stranice, sklapajući kompletan računar u svom ateljeu. Kako bi proizvod bio što jeftiniji sa donje strane je koristio šperploču. Proizvedeno je više stotina komada ovog modela.[5]
Radio je i za strane firme, poput Viners of Sheffield iz Londona, za koju je dizajnirao pribor za jelo.[6]
Izložbe uredi
Projektovao je više jugoslovenskih izložbi u inostranstvu i nekoliko izložbi jugoslovenskih primenjenih umetnosti u Moskvi, Lenjingradu, Rigi, Talinu, Najrobiju, Kampali i Lusaki. Posvećenost poslu činila ga je vrsnim industrijskim dizajnerom, o čemu svedoče i razna priznanja i nagrade koja je dobio, kao i mnogi članci u kojima se pisalo o njegovom radu. Kao član ULUPUDS-a od 1962. godine učestvovao je na kolektivnim izložbama u Bezansonu, Parizu, Šefildu, Bratislavi, Beogradu, Ljubljani, Novom Sadu, Mariboru i dr.[7]
Među prvim samostalnim izložbama dizajna bile su izložbe u Beogradu 1959. godine i Novom Sadu 1960. godine, kasnije u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu 1973. godine. Na retrospektivnoj izložbi Gojko Varda: Šezdeset godina posvećenih dizajnu koja se održava u januaru 2019. u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu posetioci imaju priliku da vide Vardine ručno rađene modele, kao i izvedena rešenja koja su prihvaćena za široku proizvodnju, kao što su INSA satovi, zatim računar GALAKSIJA, buldožer-guseničar TG-90, rashladne uređaje različitih namena za Jugostroj, razne kućne aparate za INEX BORAC, lampe za Valjaonicu bakra Sevojno, sterilizator za Hidrotehniku iz Kladnja, nameštaj za Zavod primenjenih umetnosti, kao i mnoga druga dela.[8]
Za razliku od mnogih stvaralaca, Varda je građu, predmete, fotografije, prepisku i tekstove posvećene njegovom radu, kao i kataloge, sistematično prikupljao i čuvao. Zahvaljujući takvom njegovom odnosu prema sopstvenom opusu, veliki deo materijala je na izložbi ne samo po prvi put izložen, već je otvoreno jedno novo polje za buduća istraživanja istorije dizajna u Srbiji.[8]
Nagrade uredi
Varda je dobitnik većeg broja nagrada, diploma i priznanja. Najznačajnije među njima suː
- Nagrada ULUPUS-a koja se dodeljuje najboljim studentima Akademije za primenjene umetnosti (1960)
- III nagrada iz grupe dečijeg nameštaja u stanu- Savezni odbor Porodica i domaćinstvo (1965)
- Nagrada dodeljena od strane Savezne privredne komore u znak priznanja za učešće u stvaranju profila škole, postignute rezultate u nastavi, organizovanja nastave u prvoj godini postojanja škole na odsecima industrijski proizvodi i ambalaže (1968)
- Plaketa Jacques Viénot za zidni sat INSA na Pariskoj izložbi dizajna (1963)
- Plaketa Narodna tehnika Beograda 40
- Plaketa sa Međunarodnog kongresa dizajnera ICSID u Meksiko Sitiju (1979)
- Zahvalnica Udruženja žena Beograda (1995)
- Savez likovnih pedagoga Jugoslavije povodom Sedmog kongresa dodelio je najvećepriznanje Saveza za unapređivanje likovne kulture u Jugoslaviji, diplomu- Zaslužni likovni pedagog Jugoslavije, kao izraz priznanja za izuzetne rezultate u ostvarivanju i unapređivanju likovno-pedagoške teorije i prakse (2001)
- Zahvalnica Fakulteta za dizajn Univerziteta Union u Beogradu za doprinos osnivanju i razvoju fakulteta (2007)[9]
Galerija uredi
-
Gojko Varda iz 1959. godine -
INSA programator iz 1962. godine -
Polufotelja Lubarda iz 1959. godine -
Sat iz kolekcije industrije satova INSA Zemun -
Štand koji je Varda dizajnirao na Sajmu tekstila i tekstilnih mašina u Zagrebu, 1964. godina -
Metalna polufotelja sa platnom iz 1960. godine -
Polufotelja Rogoz iz 1960. godine -
Gojko Varda i Niko Kralj u Americi, 1963. godine -
Gojko Varda u Americi, 1963. godine -
Dečiji komad nameštaja sa više funkcija, 1964. godina -
Filter za vodu AQUAFILTER -
Maketa lampe dizajnirane za Geneks kristal -
Globus dizajniran za potrebe izložbe „Geodezijaː Zašto, kako, čime?”
Reference uredi
- ^ „Šest decenija dizajna Gojka Varde”. Politika. Pristupljeno 19. 1. 2019.
- ^ a b v g d đ Vrzić Bešić M. 2018, str. 16-24
- ^ Vrzić Bešić M. 2018, str. 24
- ^ a b v Vrzić Bešić M. 2018, str. 44-54
- ^ a b v g d Vrzić Bešić M. 2018, str. 54-63
- ^ Kurteš, Aleksandra. „Šest decenija dizajna Gojka Varde”. Politika Online. Pristupljeno 1. 3. 2019.
- ^ „Varda Gojko”. web.archive.org. 8. 12. 2015. Arhivirano iz originala 08. 12. 2015. g. Pristupljeno 1. 3. 2019.
- ^ a b „Izložba Gojko Varda: Šezdeset godina posvećenih dizajnu”. Danas. Pristupljeno 19. 1. 2019.
- ^ Vrzić Bešić M. 2018, str. 72
Literatura uredi
- Vrzić Bešić Milena (2018). Gojko Varda: 60 godina posvećenih dizajnu. Beograd: Muzej nauke i tehnike Beograd. str. 16−65.
Spoljašnje veze uredi
- O Vardi na zvaničnom sajtu Muzeja nauke i tehnike Beograd Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. mart 2019)
