Edo Brajnik

edo brajnik
edo brajnik
	Edo Brajnik Štefan
Lični podaci
Datum rođenja	16. avgust 1922.
Mesto rođenja	Kamnik, Kraljevina SHS
Datum smrti	3. decembar 1983. (61 god.)
Mesto smrti	Ljubljana, SR Slovenija, SFR Jugoslavija
Profesija	društveno-politički radnik
Porodica
Supružnik	Zdenka Brajnik
Delovanje
Član KPJ od	maja 1941.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije; Jugoslovenska armija; 1941 — 1945.
Čin	pukovnik u rezervi
Heroj
Narodni heroj od	20. decembra 1951.
Odlikovanja
	jugoslovenska odlikovanja:
	inostrana odlikovanja:

Edo Brajnik — Štefan (Kamnik, 16. avgust 1922 — Ljubljana, 3. decembar 1983) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Slovenije i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija

Rođen je 16. avgusta 1922. godine u Kamniku, u skromnoj službeničkoj porodici, od oca Hinka (1885—1944), finansijskog službenika i majke Terezije, rođene Fabris (1894—1986), Italijanke iz Bracana, u Furlaniji-Julijskoj krajini, domaćice. Bio je predratni učenik. U Kamniku je završio četiri razreda osnovne škole, a zatim peti u Murskoj Soboti, gde mu je otac dobio službu. U Murskoj Soboti je pohađao gimnaziju zaključno sa šestim razredom, i sedmi i osmi razred gimnazije završio je u Ljubljani. Nakon što je porodica zapala u materijalne teškoće, uz skromnu roditeljsku pomoć, morao je sam da se izdržava.^[1]

Za vreme školovanja je bio član „Sokola”, jer je bio vaspitan u nacionalističkom duhu. Od 1938. godine, Partija je pokrenula ovog mladog 16-godišnjeg dečaka na dosledan revolucionarni posao i poverila mu još veće organizacione poslove. Brajnik je postao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) u oktobru 1939. Sa kapitulacijom Kraljevine Jugoslavije je preuzeo vođstvo sekundarnih organizacija u Ljubljani. Član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) je postao u maju 1941.

U julu 1941, on je organizovao borbenu grupu „Skojevcev”, koja je postala jedna od najaktivnijih grupa u Ljubljani. Učestvovao je u mnogim kampanjama i borbama, vodio je bezbednosne grupe u Ljubljani od proleća 1942. godine. Tada je postao član koledža Službe obaveštavanja i bezbednosti (VOS), kasnije Centralnog komiteta. U Ljubljani, radio je kao komandant službi bezbednosti do odlaska partizana na početku maja 1943. godine.

Uprkos odlasku partizana u razvoju i izgradnji VOS-a je radila na njegovom ukidanju u februaru 1944. godine, kada je preuzeo rukovodstvo Odeljenja unutrašnjih poslova Biroa Slovenačkog narodnooslobodilačkog veća (SNOS).

Nakon uspostavljanja Odeljenja za zaštitu naroda (OZN), u maju 1944. godine, postavljen je za zamenika načelnika Prvog odseka i početkom 1945. godine kao šef odseka Ozne za Jugoslaviju.^[1]

Posleratni period

Posle rata, radio je mnogo godina u Upravi državne bezbednosti (UDB) i u Saveznom sekretarijatu unutrašnjih poslova (SSUP) u Beogradu. U Udbi za Jugoslaviju obavljao je dužnost načelnika Prvog odeljenja od 1. novembra 1946. do 31. decembra 1960. godine, a u Saveznom SUP bio je najpre pomoćnik, od 1. januara 1961. do 20. maja 1964, a potom do 12. marta 1965. godine i zamenik Saveznog sekretara za unutrašnje poslove SFRJ, Vojina Lukića.^[1]

U martu 1965. prelazi na republičke dužnosti u SR Sloveniji. Najpre na mestu člana Izvršnog veća Skupštine SR Slovenije, od 29. aprila 1965. do 31. maja 1967, potom predsednika Mandatno-imunitetnog odbora Republičke skupštine i Odbora za spoljne poslove Skupštine SR Slovenije, od 5. septembra 1967. do 31. januara 1975. godine, kada je penzionisan. Do smrti je bio član Saveta SR Slovenije.^[1]

Nakon odlaska u penziju, Brajnik se posvetio prikupljanju dokumentacije i svedočanstava o delovanju bezbednosno-obaveštajnih službi u Sloveniji za vreme Drugog svetskog rata.^[1]

Umro je 3. decembra 1983. godine u Ljubljani. Sahranjen je uz najviše državne počasti na Centralnom groblju Žale u Ljubljani.^[1]

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden jugoslovenske zvezde sa zlatnim vencem, Orden partizanske zvezde sa srebrnim vencem i Orden za hrabrost. Od inostranih, ističu se jedno poljsko i italijansko odlikovanje. Ordenom narodnog heroja je odlikovan 20. decembra 1951. godine.^[1]

Reference

^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e PRIJATELJ ALI SOVRAŽNIK? DOKUMENTI O STIKIH MED EDOM BRAJNIKOM IN DANOM SHAIKEJEM (1944—1980);Arhivsko društvo Slovenije, 2011

Literatura

Ivan Lipar, Narodni heroji na Kamniškem, Kamniški zbornik, letnik VII, Ljubljana, 1961.
Leksikon Slovenije, „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1987.
Enciklopedija Slovenije; knjiga 1, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1987.
Svetko Kovač, Bojan Dimitrijević, Irena Popović Grigorov, Slučaj Ranković: iz arhiva KOS-a, Medija centar „Odbrana“, Beograd, 2015.

[edobrajnik-arhivskodruštvo-1] v ^g ^d ^đ ^e PRIJATELJ ALI SOVRAŽNIK? DOKUMENTI O STIKIH MED EDOM BRAJNIKOM IN DANOM SHAIKEJEM (1944—1980);Arhivsko društvo Slovenije, 2011

[1]