Википедија

Istorija Čehoslovačke


Istorija Čehoslovačke obuhvata istoriju države Čehoslovačke, od osnivanja u jesen 1918. godine, do raspada krajem 1992. godine. Čehoslovačka istorija se deli na nekoliko perioda, koji obuhvataju: postanak i razvoj ideje o državnom ujedinjenju Čeha i Slovaka, stvaranje i razvoj prve Čehoslovačke republike (1918—1938), period krize i ratnih, odnosno poratnih godina (1938—1948), period socijalističke državnosti (1948—1990) i period državnog raspada (1990—1992)

Raspadom Austrougarske monarhije na kraju Prvog svetskog rata (1918), stvorena je nezavisna država Čehoslovačka.[1] Česi i Slovaci nisu bili na istom nivou političkog i društvenog razvoja, ali im je sloboda i šansa u nezavisnoj Čehoslovačkoj omogućila da naprave korake ka prevazilaženju ovih nejednakosti. Međutim, razlika između kultura nikada nije bila u potpunosti prevaziđena a ova nesaglasnost odigrala je ometajuću ulogu tokom sedamdeset pet godina postojanja zajedničke države.

Politička pozadina

uredi

Do 1918.

uredi

Stvaranje Čehoslovačke 1918. godine bilo je kulminacija borbe za etnički identitet i samoopredeljenje. Česi su živeli prvenstveno u Češkoj od 6. veka, a nemački imigranti su se naselili na boemskoj periferiji još od 13. veka. Nakon 1526. Bohemija je došla pod kontrolu Habsburškog doma, jer su njihovi potomci postali izabrani vladari Češke, zatim nasledni vladari zemlje. Nakon bitke na Beloj gori 1620. godine, Kraljevina Bohemija se postepeno integrisala u habsburšku monarhiju kao jedan od tri glavna dela, zajedno s austrijskim nadvojvodstvom i Kraljevinom Ugarskom. Sa porastom nacionalističkih političkih i kulturnih pokreta u češkim zemljama i slovačkim zemljama (slovački narodni preporod podstaknut od strane Ljudovita Štura), rastuće etničke tenzije u kombinaciji sa represivnim verskim i etničkim politikama (kao što je prisilna mađarizacija Slovaka) potisnula je koheziju multinacionalne Austro-Ugarske imperije kojom su Habsburgovci vladali do prekida[2].

Subjekti celog Austrougarskog carstva želeli su se osloboditi vladavine stare aristokratije i carske porodice. Ova frustracija je delimično ublažena uvođenjem lokalnih etničkih zastupljenosti i jezičkih prava, međutim Prvi svetski rat zaustavio je ove reformske napore i na kraju izazvao unutrašnji kolaps Austrougarske imperije i oslobađanje subjekata kao što su Česi i Slovaci[1].

Iako Česi i Slovaci govore jezike koji su veoma slični, politička i socijalna situacija češkog i slovačkog naroda bila je veoma različita krajem 19. veka. Razlog je bio različit stav i položaj njihovih vladara - Austrijanaca u Češkoj i Moravskoj, i Mađara u Slovačkoj - unutar Austrougarske. Bohemija je bila najindustrijalizovaniji deo Austrije, a Slovačka je bila najindustrijalizovaniji deo Mađarske - međutim na veoma različitim nivoima razvoja[1].. Štaviše, Mađari su bili mnogo odlučniji da asimiliraju Slovake nego što su Austrijanci hteli da asimiliraju Čehe.

Početkom 20. veka, ideja o „češko-slovačkom” entitetu počela je da se zagovara od nekih čeških i slovačkih lidera nakon što su se kontakti između čeških i slovačkih intelektualaca intenzivirali 1890-ih. Uprkos kulturnim razlikama, Slovaci su imali slične aspiracije sa Česima kako bi imali nezavisnost od Habsburške države[3].

1917. godine, tokom Prvog svetskog rata, Tomaš Masarik je osnovao Nacionalni savet Čehoslovačke zajedno sa Edvardom Benešom i Milanom Štefanikom. Masarik u Sjedinjenim Državama, Štefanik u Francuskoj i Beneš u Francuskoj i Velikoj Britaniji neumorno su radili na priznavanju države kod Saveznika. Oko 1,4 miliona čeških vojnika borilo se u Prvom svetskom ratu, od kojih je 150.000 umrlo.

 
Čehoslovačke legije u Vladivostoku (1918)

Više od 90.000 čeških i slovačkih dobrovoljaca formiralo je čehoslovačke legije u Rusiji, Francuskoj i Italiji, gde su se borile protiv centralnih sila, a kasnije i sa belim ruskim snagama protiv boljševičkih trupa. Ponekad su kontrolisali veći deo Transsibirske železnice, a indirektno su učestvovali u ubistvu ruskog cara i njegove porodice 1918. godine. Cilj im je bio da dobiju podršku saveznika za nezavisnost Čehoslovačke. Uspeli su po svim tačkama. Kada su tajni razgovori između saveznika i austrijskog cara Karla I (1916—18) propali, saveznici su ipak priznali u leto 1918. Čehoslovačko nacionalno veće koje je bilo jezgro buduće čehoslovačke vlade.

 
Tomaš Garig Masarik čita Čehoslovačku deklaraciju nezavisnosti (Vašingtonsku deklaraciju) 26. oktobra 1918. u Dvorani nezavisnosti u Filadelfiji (SAD)

Prva republika 1918—1938.

uredi
Vidi još: Prva čehoslovačka republika
 
Tomaš Masarik, prvi predsednik Čehoslovačke

Nezavisnost Čehoslovačke je zvanično proglašena u Pragu 28. oktobra 1918.[4] u dvorani Smetana u opštinskom domu. Slovaci su se zvanično pridružili državi dva dana kasnije pri proglašenju u gradu Martinu. Usvojen je privremeni ustav, a Tomaš Masarik je proglašen za predsednika 14. novembra[1]. Sporazum u Sen Žermenu (1919), potpisan u septembru, formalno je priznao novu republiku[5]. Čehoslovačkoj je 1919. godine priključena i tadašnja Rusinska Krajina, koja je organizovana kao autonomna oblast pod nazivom: Potkarpatska Rusija. Nove granice Čehoslovačke priznala je Mađarska, potpisivanjem Trijanonskog mirovnog sporazuma u junu 1920.[6] Bilo je i raznih graničnih sukoba između Poljske i Čehoslovačke zbog aneksije u regionu Zaolzie.

Novu državu okarakterisali su problemi sa etničkom raznolikošću, odvojene istorije češkog i slovačkog naroda i njihove veoma različite religijske, kulturne i društvene tradicije. Nemci i Mađari Čehoslovačke otvoreno su uznemiravali teritorijalna naselja, jer granice nove države nisu odgovarale jezičkoj granici između nemačkog i češkog, mađarskog i češkog, ali su uključivale i zemlje koje su većinom govorile nemački i mađarski govornici. Ipak, nova republika je videla prolazak niza progresivnih reformi u oblastima kao što su stanovanje, socijalna sigurnost i prava radnika[7].

Nova nacija je imala populaciju od preko 13,5 miliona i našla se pod kontrolom 70 % do 80 % svih industrija bivše Austrougarske monarhije, što joj je dalo status jedne od deset najindustrijalizovanih zemalja sveta. Ipak, češke zemlje su bile mnogo industrijalizovanije od Slovačke. Većina lakih i teških industrija nalazila se u Sudetu, u kojem su dominirali Nemci, a većina industrijskih koncerna kontrolisana je od strane Nemaca i banaka u vlasništvu Nemačke.

1929. godine bruto domaći proizvod porastao je za 52 %, a industrijska proizvodnja za 41 % u odnosu na 1913. Godine 1938, Čehoslovačka je zauzela 10. mesto u svetu za industrijsku proizvodnju[8].

Čehoslovačka država je zamišljena kao reprezentativna demokratija. Ustav je „čehoslovačku naciju” označio kao kreatora čehoslovačke države i uspostavio češki i slovački kao zvanične jezike. Koncept čehoslovačke nacije bio je neophodan da bi se opravdalo osnivanje Čehoslovačke pred svetom, inače bi statistička većina Čeha u poređenju sa Nemcima bila prilično slaba.

Rad nove čehoslovačke vlade odlikovao se svojom političkom stabilnošću. Uglavnom su za to odgovorne dobro organizovane političke partije koje su nastale kao pravi centri moći. Nakon 1933. Čehoslovačka je ostala jedina demokratija u centralnoj i istočnoj Evropi.

Druga republika 1938—1939.

uredi
Vidi još: Druga čehoslovačka republika
 
Podela i okupacije Čehoslovačke

Iako je Čehoslovačka bila jedina centralnoevropska zemlja koja je ostala parlamentarna demokratija tokom čitavog perioda od 1918. do 1938. godine[9], suočavala se sa problemima tj. sa etničkim manjinama kao što su Mađari, Poljaci i Sudetski Nemci, od kojih je najvažnija bila nemačko stanovništvo velike zemlje. Nemci su činili 3 do 3,5[10] miliona od 14 miliona među međuratnom populacijom Čehoslovačke[11] i bili su uglavnom koncentrisani u češkim i moravskim pograničnim oblastima, poznatim kao Sudetenland na nemačkom. Neki pripadnici ove manjine, koji su uglavnom bili naklonjeni Nemačkoj, pokušali su da potkopaju novu čehoslovačku državu.

Uspon Adolfa Hitlera u nacističkoj Nemačkoj 1933, nemačka aneksija Austrije 1938, rezultirajuće oživljavanje revizionizma u Mađarskoj, agitacija za autonomiju u Slovačkoj i politika pomirenja zapadnih sila Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva napustila je Čehoslovačku bez efektivnih saveznika[12], izložena neprijateljskoj Nemačkoj i Mađarskoj sa tri strane i neskladnoj Poljskoj na severu.

 
Pre potpisivanja Minhenskog sporazuma u septembru 1938. godine

Nakon preuzimanja Austrije, Čehoslovačka će postati Hitlerova sledeća meta[12]. Nemačka nacionalistička manjina u Čehoslovačkoj, koju je predvodio Konrad Henlein[13], podržan od strane Hitlera, zahtevao je ujedinjenje pretežno nemačkih okruga u zemlji s Nemačkom. Dana 17. septembra 1938. godine Hitler je naredio osnivanje Sudetendeutsches Freikorps, paravojne organizacije koja je preuzela strukturu Ordnersgruppe, organizacije etničkih Nemaca u Čehoslovačkoj koja je raskinuta od strane čehoslovačke vlasti prethodnog dana zbog njene implikacije u velikom broju terorističke aktivnosti. Organizaciju su zaštitile, obučavale i opremale nemačke vlasti i provodile su prekogranične terorističke operacije na teritoriji Čehoslovačke. Oslanjajući se na Konvenciju o definiciji agresije, predsednik Čehoslovačke Edvard Beneš i vlada u egzilu kasnije su 17. septembra 1938. smatrali početkom neprijavljenog nemačko-čehoslovačkog rata. Ovako je i razumeo i savremeni češki ustavni sud[14].

Hitler je iznudio ustupanje Češke, Moravske i Češke Šleske granice preko Minhenskog sporazuma 29. septembra 1938. koji su potpisale Nemačka, Italija, Francuska i Britanija. Češko stanovništvo u pripojenim zemljama trebalo je biti prisilno proterano[15].

Našavši se napuštenom od strane zapadnih sila, čehoslovačka vlada se složila da se pridržava sporazuma. Beneš je podneo ostavku na mesto predsednika Čehoslovačke Republike 5. oktobra 1938. godine, pobegao je u London i nasledio ga je Emil Haha. Početkom novembra 1938. godine, rezultatom sporazuma u Minhenu, Češka i Slovačka su prisiljene da ustupe južnu Slovačku (jednu trećinu slovačke teritorije) Mađarskoj. Nakon ultimatuma 30. septembra (ali bez konsultacija sa drugim zemljama), Poljska je sporni region Zaolzie dobila kao teritorijalnu cesiju ubrzo nakon Minhenskog sporazuma, 2. oktobra. Ultimatum je poslan samo nakon češkog zahteva.

Česi u veoma oslabljenoj Čehoslovačkoj republici bili su primorani da daju velike ustupke ne-Česima koji žive u zemlji. Izvršni odbor Slovačke narodne partije sastao se u Žilini 5. oktobra 1938. godine, i uz pristanak svih slovačkih stranaka, osim socijaldemokrata, formirao je autonomnu slovačku vladu pod Jozefom Tisom. Slično tome, dve velike frakcije u subkarpatskoj Rusiji, rusofili i ukrajofili, složile su se o osnivanju autonomne vlade koja je konstituisana 8. oktobra 1938. Krajem novembra 1938. godine, skraćena država, preimenovana u Češko-Slovačka (takozvana Druga Republika), rekonstituisana je u tri autonomne jedinice: češke zemlje (tj. Bohemija i Moravska), Slovačka i Potkarpatska Rusija (koja je potom dobila novi oblasni naziv: Karpatska Ukrajina).

Slovačka država je 14. marta 1939. proglasila svoju nezavisnost kao država satelit pod Jozefom Tisom[16]. Hitler je prisilio Emila Hahu da preda ostatak Bohemije i Moravije nemačkoj kontroli 15. marta 1939. godine, osnivajući Nemački protektorat Bohemije i Moravske[17]. Istog dana, Karpatsko-ukrajinska pokrajina proglasila je svoju nezavisnost i odmah je napadnuta i pripojena Mađarskoj. Konačno, 23. marta, Mađarska je napala i okupirala neke dalje delove istočne Slovačke iz Karpatsko-ukrajinske pokrajine.

Drugi svetski rat

uredi
Vidi još: Slovačka republika (1939—1945)

Beneš i drugi čehoslovački prognanici u Londonu organizovali su čehoslovačku vladu u egzilu i pregovarali o dobijanju međunarodnog priznanja za vladu i odricanju od Minhenskog sporazuma. Vlada je priznata od strane vlade Ujedinjenog Kraljevstva uz odobrenje ministra spoljnih poslova Lorda Halifaka 18. jula 1940. godine. U julu i decembru 1941. godine Sovjetski Savez[18] i Sjedinjene Države takođe su priznale prognanu vladu.

Čehoslovačke vojne jedinice su se borile zajedno sa savezničkim snagama. Decembra 1943. Benešova vlada je sklopila ugovor sa Sovjetskim Savezom. Beneš je radio kako bi čehoslovačke komunističke prognanike doveo u aktivnu saradnju sa svojom vladom, nudeći dalekosežne ustupke, uključujući nacionalizaciju teške industrije i stvaranje lokalnih komiteta na kraju rata (što se zaista i dogodilo). U martu 1945. godine dao je ključne pozicije kabineta čehoslovačkim komunističkim prognanicima u Moskvi.

Ubistvo Rajnharda Hajdriha[19] 1942. godine od strane čeških i slovačkih komandosa pod vođstvom Jana Kubiša i Jozefa Gabčika doveli su do odmazde, uključujući i uništenje sela Lidice[20]. Svi odrasli muški stanovnici su pogubljeni, dok su žene i deca prebačeni u koncentracione logore[21]. Sličnu sudbinu sreo je i selo Ležaki a kasnije na kraju rata i Javoričko.

Edvard Beneš je 8. maja 1944. godine potpisao sporazum sa sovjetskim liderima u kojem se navodi da će čehoslovačka teritorija koju su oslobodile sovjetske vojske biti stavljena pod čehoslovačku civilnu kontrolu.

 
Crvena armija u Pragu

Od 21. septembra 1944. godine, Čehoslovačka je oslobođena od strane sovjetskih trupa Crvene armije[22], uz podršku češkog i slovačkog otpora, od istoka prema zapadu; samo jugozapadna Češka je oslobođena od drugih savezničkih trupa (tj. američke vojske) sa zapada. U maju 1945. američke snage oslobodile su grad Plzenj. Civilni ustanak protiv nacističkog garnizona održan je u Pragu u maju 1945. godine. Otpor je pomogla teško naoružana ruska Oslobodilačka vojska, tj. Vojska generala Vlasova, snaga sastavljena od sovjetskih ratnih zarobljenika koje su organizovali Nemci koji su se sada okrenuli protiv njih.

Glavna brutalnost pretrpljena u zemljama predratne Čehoslovačke došla je kao neposredna posledica nemačke okupacije u Protektoratu, rasprostranjenog progona Jevreja a nakon slovačkog nacionalnog ustanka u avgustu 1944. i represija u Slovačkoj. Uprkos opresivnosti vlade nemačkog Protektorata, Čehoslovačka nije trpela stepen gubitka stanovništva koji je bio prisutan tokom Drugog svetskog rata u zemljama kao što su Poljska i Sovjetski Savez, i izbegla je sistematsko uništavanje njene infrastrukture. Bratislava je preuzeta od Nemaca 4. aprila 1945, a Prag 9. maja 1945. od strane sovjetskih trupa. I sovjetske i savezničke trupe povučene su iste godine[22].

Ugovor iz Karpatsko-Ukrajinske pokrajine u Sovjetskom Savezu potpisan je u junu 1945. između Čehoslovačke i Sovjetskog Saveza, nakon očigledno nameštenog sovjetskog referenduma u Karpatsko-Ukrajinskoj pokrajini. Sporazum iz Potsdama predviđao je proterivanje sudetskih Nemaca u Nemačku pod nadzorom Saveznog kontrolnog veća. Odluke o mađarskoj manjini vratile su se čehoslovačkoj vladi. U februaru 1946. godine, mađarska vlada se složila da Čehoslovačka može iseliti što više Mađara jer su u Mađarskoj bili Slovaci koji žele da se vrate u Čehoslovačku.

Treća republika 1945—1948.

uredi

Treća republika nastala je u aprilu 1945. godine. Njena vlada, osnovana u Košicama 4. aprila, zatim premeštena u Prag u maju, bila je koalicija Nacionalnog fronta u kojoj su tri socijalističke partije - Komunistička partija Čehoslovačke (KSČ), čehoslovačka socijalna stranka demokratske partije, i Čehoslovačke Nacionalne Socijalističke partije - dominirale. Neke socijalističke partije bile su uključene u koaliciju, među njima Katolička narodna partija (u Moravskoj) i Demokratska stranka Slovačke.

 
Deportacija Nemaca posle Drugog svetskog rata

Nakon predaje nacističke Nemačke, oko 2,9 miliona etničkih Nemaca je proterano iz Čehoslovačke[23] uz odobrenje saveznika a njihova imovina i prava su proglašeni nevažećim po Benešovim dekretima.

Čehoslovačka je ubrzo došla u sovjetsku sferu uticaja. Narodni entuzijazam koji su izazvale sovjetske vojske oslobođenja (o čemu je odlučivao kompromis saveznika i Josifa Staljina na konferenciji u Jalti 1944) koristio je Komunističkoj partiji. Čehoslovaci, gorko razočarani Zapadom zbog Minhenskog sporazuma (1938), pozitivno su odgovorile i na Komunističku partiju i na Sovjetski Savez. Nakon rata ujedinjeni u jednu državu, Česi i Slovaci su postavili nacionalne izbore za proleće 1946. godine.

Demokratski elementi, predvođeni predsednikom Edvardom Benešom, nadali su se da će Sovjetski Savez omogućiti Čehoslovačkoj slobodu da izabere oblik vlasti i da se založi za Čehoslovačku koja će biti most između Istoka i Zapada. Komunisti su osigurali snažnu zastupljenost u narodno izabranim nacionalnim odborima, novim organima lokalne uprave. Na izborima u maju 1946. godine, KSČ je dobila najveći broj glasova u češkom delu bietničke zemlje (40,17 %), a manje-više antikomunistička demokratska stranka pobedila je u Slovačkoj (62 %).

Međutim, KSČ je osvojila samo 38 % glasova na nivou zemlje. Edvard Beneš je nastavio da radi kao predsednik republike, dok je komunistički vođa Klement Gotvald postao premijer. Najvažnije, iako su komunisti imali samo manji broj portfolija, mogli su da steknu kontrolu nad većinom ključnih ministarstava.

Iako je vlada na čelu sa komunistima prvobitno nameravala da učestvuje u Maršalovom planu, Kremlj ga je prisilio da se povuče[24]. 1947. Staljin je pozvao Gotvalda u Moskvu. Po povratku u Prag, KSČ je pokazala značajnu radikalizaciju svoje taktike. Dvanaest nekomunističkih ministara su 20. februara 1948. podneli ostavke, delimično da navedu Beneša da pozove na prevremene izbore; međutim, Beneš je odbio da prihvati ostavke vlade i nije raspisao izbore. U međuvremenu, KSČ je rasporedila svoje snage za čehoslovački državni udar 1948. Ministarstvo unutrašnjih poslova pod kontrolom komunista rasporedilo je policijske puke u osetljiva područja i opremilo radničku miliciju. 25. februara Beneš, možda se plašeći sovjetske intervencije, je kapitulirao. Prihvatio je ostavke ministara disidenta i dobio novu listu kabineta od Gotvalda, čime je završio komunističko preuzimanje pod okriljem površne zakonitosti.

10. marta 1948. godine, ministar spoljnih poslova Jan Masarik pronađen je mrtav u sumnjivim okolnostima koje još uvek nisu definitivno dokazale da predstavljaju bilo samoubistvo ili političko ubistvo.

Socijalistička republika 1948—1989.

uredi

U februaru 1948. komunisti su preuzeli vlast u čehoslovačkom državnom udaru 1948. godine, a Edvard Beneš je otvorio novi kabinet na čelu s Klementom Gotvaldom. Čehoslovačka je proglašena „narodnom demokratijom” (do 1960) - preliminarni korak ka socijalizmu i na kraju, komunizmu. Uveden je birokratski centralizam pod vodstvom rukovodstva Komunističke partije. Disidentski elementi su očišćeni sa svih nivoa društva, uključujući i rimokatoličku crkvu. Ideološki principi marksizma-lenjinizma i socijalističkog realizma prožimali su kulturni i intelektualni život. Pošto je izgnana jaka nemačka manjina u zemlji, sela i gradovi bivše Sudetske zemlje, gde su Nemci formirali većinu, ponovo su se naselili sa novim građanima Čehoslovačke koji su mogli da kupe kuće bivših nemačkih stanovnika od države[25].

Privreda je bila posvećena sveobuhvatnom centralnom planiranju i ukidanju privatnog vlasništva nad kapitalom. Čehoslovačka je postala satelitska država Sovjetskog Saveza; bila je jedna od osnivača Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć 1949. i Varšavskog pakta 1955. godine. Postizanje sovjetskog komandnog socijalizma postalo je priznata politika vlade.

Slovačka autonomija bila je ograničena; Komunistička partija Slovačke (KSS) je ponovo bila ujedinjena sa KSČ (Komunistička partija Čehoslovačke), ali je zadržala svoj identitet. Nakon sovjetskog primera, Čehoslovačka je počela da naglašava brz razvoj teške industrije. Iako je industrijski rast Čehoslovačke od 170 % između 1948. i 1957. godine bio impresivan, bio je daleko veći nego u Japanu (300 %) i Saveznoj Republici Nemačkoj (skoro 300 %) i više nego u Austriji i Grčkoj.

Edvard Beneš je odbio da potpiše komunistički ustav iz 1948. godine (Deveti majski ustav) i dao ostavku na mesto predsednika; nasledio ga je Klement Gotvald. Gottvald je umro u martu 1953. Nasledio ga je Antonjin Zapotocki kao predsednik i Antonjin Novotni kao šef KSČ-a.

U junu 1953. hiljade radnika u Plzenu stupilo je u štrajk kako bi demonstriralo protiv valutne reforme koja se smatrala potezom da se učvrsti sovjetski socijalizam u Čehoslovačkoj. Demonstracije su završile bez značajnog krvoprolića, razočaravajući američkog direktora centralne obaveštajne službe Alena Dulesa, koji je želeo izgovor da pomogne čehoslovačkom stanovništvu kako bi radili protiv Sovjeta. Više od jedne decenije nakon toga, čehoslovačka komunistička politička struktura bila je okarakterisana pravoslavljem rukovodstva stranačkog šefa Antonina Novotnija, koji je postao predsednik 1957. godine, kada je Zapotocki umro.

Pedesetih godina, staljinisti su optuživali svoje protivnike za „zaveru protiv demokratskog poretka naroda” i „veleizdaju” kako bi ih izbacili sa pozicija moći. Sve u svemu, Komunistička partija je sudila 14 svojim bivšim vođama u novembru 1952. i osudila ih na smrt. Velike hapšenja komunista i socijalista sa „međunarodnom” pozadinom, tj. onih sa ratnom vezom sa Zapadom, veteranima španskog građanskog rata, Jevrejima i slovačkim „buržoaskim nacionalistima”, pratila su javna suđenja. Ishod ovih suđenja, koji služe komunističkoj propagandi, često je bio poznat unapred, a kazne su bile izuzetno teške[26].

Ustav iz 1960. proglasio je pobedu socijalizma i proglasio Čehoslovačku za socijalističku Republiku.

Destaljinizacija je imala kasni početak u Čehoslovačkoj. Početkom 1960-ih, čehoslovačka ekonomija je postala stagnirajuća. Stopa industrijskog rasta bila je najniža u istočnoj Evropi. Kao rezultat toga, stranka je 1965. godine odobrila Novi ekonomski model, uvodeći elemente slobodnog tržišta u ekonomiju. Demokratski centralizam je redefinisan, stavljajući veći naglasak na demokratiju. Vodeća uloga Komunističke partije je ponovo potvrđena, ali ograničena. Slovaci su se zalagali za federalizaciju. 5. januara 1968. godine, Centralni komitet KSČ-a izabrao je Aleksandra Dupčeka, slovačkog reformatora, koji je zamenio Novotnija kao prvog sekretara KSČ-a. Dana 22. marta 1968, Novotni je podneo ostavku na mesto predsednika i nasledio ga je general Ludvik Svoboda.

Praško proleće 1968.

uredi

Dupček je sproveo reformski pokret korak dalje u pravcu liberalizma. Nakon ostavke Novotnija, cenzura je ukinuta. Štampa, radio i televizija su mobilisani u svrhu reformističke propagande. Pokret za demokratizaciju socijalizma u Čehoslovačkoj, koji je ranije bio ograničen uglavnom na stranačku inteligenciju, stekao je novu dinamiku u proleće 1968. Radikalni elementi su našli izraz; u štampi su se pojavile antisovjetske polemike; socijaldemokrate su počele da formiraju odvojenu stranku; stvoreni su novi nepovezani politički klubovi.

Partijski konzervativci su pozvali na sprovođenje represivnih mera, ali je Dupček savetovao moderiranje i ponovo naglasio rukovodstvo KSČ. Pored toga, rukovodstvo Dupčeka pozvalo je na političko-vojne promene u Varšavskom paktu i Savetu za uzajamnu ekonomsku pomoć. Rukovodstvo je potvrdilo svoju odanost socijalizmu i Varšavskom paktu, ali i izrazilo želju za poboljšanjem odnosa sa svim zemljama sveta, bez obzira na njihove društvene sisteme.

Program usvojen u aprilu 1968. godine postavlja smernice za modernu, humanističku socijalističku demokratiju koja bi, između ostalog, jamčila slobodu veroispovijesti, slobodu okupljanja, govora i putovanja, program koji bi, prema Dupčekovim rečima, dao socijalizmu „ljudsko” lice." Nakon 20 godina malog učešća javnosti, stanovništvo se postepeno počelo zanimati za vlast, a Dupček je postao istinski popularna nacionalna figura.

Unutrašnje reforme i izjave o spoljnoj politici vodstva Dupčeka stvorile su veliku zabrinutost među nekim vladama Varšavskog pakta. Kao rezultat toga, trupe zemalja Varšavskog pakta (izuzev Rumunije) su uvele sovjetsku invaziju na Čehoslovačku u noći 20-21. avgusta 1968. Dve trećine centralnog komiteta KSČ protivile su se sovjetskoj intervenciji. Popularna opozicija održala je brojne spontane činove nenasilnog otpora. U Pragu i drugim gradovima širom republike, Česi i Slovaci pozdravili su vojnike Varšavskog pakta argumentima i prekorima.

Čehoslovačka vlada je izjavila da trupe Varšavskog pakta nisu bile pozvane u zemlju i da je njihova invazija bila kršenje socijalističkih principa, međunarodnog prava i Povelje UN. Dupček, koji je uhapšen u noći 20. avgusta, odveden je u Moskvu na pregovore. Rezultat je bio Brežnjevljeva doktrina ograničenog suvereniteta, koja je omogućila jačanje KSČ, strogu partijsku kontrolu medija i potiskivanje Čehoslovačke socijaldemokratske partije.

Glavni čehoslovački reformatori su nasilno i tajno odvedeni u Sovjetski Savez, gde su potpisali ugovor koji je predviđao „privremeno smeštanje” neodređenog broja sovjetskih trupa u Čehoslovačkoj. Durček je smenjen kao prvi sekretar stranke 17. aprila 1969. a zamenjen je drugim Slovakom Gustav Husakom. Kasnije, Dupček i mnogi od njegovih saveznika u stranci bili su lišeni svojih stranačkih pozicija u čistki koja je trajala do 1971. i smanjila broj stranaka za skoro trećinu.

19. januara 1969. student Jan Palah se zapalio u Pragu na Vjenčeslavovom trgu u znak protesta protiv invazije Sovjetskog Saveza na Čehoslovačku, akcija je šokirala mnoge širom sveta.

1969—1989.

uredi
 
Mapa Čehoslovačke u periodu od 1969—1990.

Slovački deo Čehoslovačke ostvario je značajan napredak u industrijskoj proizvodnji šezdesetih i sedamdesetih godina. Do 1970-ih, njena industrijska proizvodnja bila je blizu pariteta u odnosu na češke zemlje. Slovački nacionalni dohodak po glavi stanovnika porastao je sa nešto više od 60 % nacionalnog dohotka u Češkoj i Moravskoj 1948. na skoro 80 ​​procenata u 1968. godini a slovačka moć po glavi stanovnika bila je jednaka onoj kod Čeha 1971. godine.

Dupček je ostao na dužnosti tek do aprila 1969. Gustav Husak (centrist i jedan od slovačkih „buržoaskih nacionalista” koji je bio zatočen od strane svje KSČ 1950-ih) imenovan je za prvog sekretara. Pokrenut je program „normalizacije” - obnove kontinuiteta sa periodom pre reforme. Normalizacija je podrazumevala temeljnu političku represiju i povratak ideološkoj skladnosti. Nova čistka očistila je čehoslovačko vođstvo svih reformskih elemenata.

Antisovjetske demonstracije u avgustu 1969. godine dovele su do perioda oštre represije. Sedamdesete i osamdesete postale su poznate kao period „normalizacije”, u kojem su apologeti sovjetske invazije 1968. sprečili svako protivljenje njihovom konzervativnom režimu. Politički, društveni i ekonomski život je stagnirao. Stanovništvo, koje je strahovalo od „normalizacije”, bilo je tiho. Jedina stvar koja je bila potrebna tokom praškog proleća je bila federalizacija zemlje (od 1969), koja je, međutim, bila manje-više samo bila formalna u okviru normalizacije. Novostvorena Savezna skupština (tj. Savezni parlament), koja je zamenila Narodnu skupštinu, trebalo je da radi u bliskoj saradnji sa Češkim nacionalnim savetom i slovačkim Nacionalnim savetom (tj. Nacionalnim parlamentima).

Godine 1975, Gustav Husak je dodao poziciju predsednika na mesto šefa stranke. Husakov režim zahtevao je usaglašenost i poslušnost u svim aspektima života. Husak je takođe pokušao da dobije pristanak na svoju vladavinu obezbeđujući poboljšani životni standard. Vratio je Čehoslovačku u ortodoksnu komandnu ekonomiju sa velikim naglaskom na centralno planiranje i nastavio da produžava industrijalizaciju.

Neko vreme politika se činila uspešnom. Međutim, osamdesete su bile manje ili više period ekonomske stagnacije. Druga karakteristika Husakove vladavine bila je stalna zavisnost od Sovjetskog Saveza. Osamdesetih godina 20. veka, oko 50 % spoljne trgovine Čehoslovačke je bilo sa Sovjetskim Savezom, a skoro 80 % je bilo sa komunističkim zemljama.

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, režim je bio izazvan od strane pojedinaca i organizovanih grupa koje su težile nezavisnom razmišljanju i aktivnostima. Prva organizovana opozicija pojavila se pod okriljem Povelje 77. Dana 6. januara 1977. godine, u zapadno-nemačkim novinama pojavio se manifest pod nazivom Povelja 77. Originalni manifest je navodno potpisalo 243 osobe; među njima su bili umetnici, bivši javni zvaničnici i druge istaknute ličnosti.

 
Vojna parada 9. maja 1985.

Povelja je do kraja 1977. imala preko 800 potpisa, uključujući radnike i mlade. Vlada je kritikovala vladu zbog toga što nije implementirala odredbe o ljudskim pravima koje je potpisala, uključujući i vlastiti ustav države, međunarodne sporazume o političkim, građanskim, ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i Završni akt Konferencije za sigurnost i saradnju u Evropi. Iako nisu bili organizovani u stvarnom smislu, potpisnici Povelje 77 činili su građansku inicijativu koja je imala za cilj da podstakne čehoslovačku vladu da poštuje formalne obaveze kako bi potšovala ljudska prava svojih građana.

Potpisnici su uhapšeni i ispitivani, često je dolazilo do otpuštanja sa posla. Budući da je religija nudila mogućnosti za razmišljanje i aktivnosti neovisne o državi, ona je takođe bila strogo ograničena i kontrolisana. Sveštenici su morali biti licencirani. Za razliku od Poljske, neslaganje i nezavisna aktivnost u Čehoslovačkoj su bili ograničeni na relativno mali deo stanovništva. Mnogi Česi i Slovaci su tada emigrirali na Zapad.

Kraj komunističke ere

uredi

Iako je u martu 1987. Husak obavezao Čehoslovačku da sledi program perestrojke Mihaila Gorbačova, to se u stvarnosti nije dogodilo. Dana 17. decembra 1987. Husak, koji je bio udaljen mesec dana od svog sedamdeset petog rođendana, dao je ostavku na mesto šefa KSČ. Međutim, on je zadržao svoju poziciju predsednika Čehoslovačke i punopravno članstvo na predsedništvu KSČ. Miloš Jakeš, koji je zamenio Husaka na mesto prvog sekretara KSČ, nije ništa promenio. Spor ritam čehoslovačkog reformskog pokreta bio je iritant za sovjetsko rukovodstvo.

Prva anti-komunistička demonstracija održana je 25. marta 1988. u Bratislavi (demonstracija Sveća u Bratislavi). Bilo je to neovlašćeno mirno okupljanje oko 2.000 (drugih izvora 10.000) rimokatolika. Demonstracije su se takođe desile 21. avgusta 1988. (godišnjica sovjetske intervencije 1968. godine) u Pragu, 28. oktobra 1988. (osnivanje Čehoslovačke 1918. godine) u Pragu, Bratislavi i nekim drugim gradovima, u januaru 1989. (smrt Jana Palaha 16. januara 1969), 21. avgusta 1989. i 28. oktobra 1989.

Plišana revolucija

uredi
 
Havel na mirnom protestu
 
Okupljanje na trgu u Pragu 1989. godine tokom Plišane revolucije

Antikomunistička revolucija počela je 16. novembra 1989. u Bratislavi, demonstracijom slovačkih studenata univerziteta za demokratiju i nastavila se sa dobro poznatom sličnom demonstracijom čeških studenata u Pragu 17. novembra.

Komunistička policija je 17. novembra 1989. godine nasilno prekinula mirnu demonstraciju za demokratiju[27], koja je brutalno prebila mnoge studente. U narednim danima, Povelja 77 i druge grupe udružile su se kako bi postale Građanski forum, krovna grupa koja se zalaže za birokratske reforme i građanske slobode. Njen vođa je bio disidentski dramski pisac Vaclav Havel. Namerno izbegavajući oznaku „partija”, reč koja je dobila negativnu konotaciju tokom prethodnog režima, Građanski forum je brzo dobio podršku miliona Čeha kao i Slovaka.

Suočeni sa sveopštim odbijanjem javnosti, Komunistička partija je propala. Njeni lideri, Husak i šef stranke Miloš Jakeš, podneli su ostavke u decembru 1989. godine, a Havel je 29. decembra izabran za predsednika Čehoslovačke. Zapanjujuća brzina ovih događaja je delom bila posledica nepopularnosti komunističkog režima i promena u politici njegovog sovjetskog garanta, kao i brze i efikasne organizacije ovih javnih inicijativa u održivu opoziciju.

Demokratska Čehoslovačka

uredi

Koaliciona vlada u kojoj je Komunistička partija imala manjinu ministarskih pozicija, formirana je u decembru 1989. godine. Prvi slobodni izbori u Čehoslovačkoj od 1946. godine održani su u junu 1990. godine bez incidenata i sa više od 95 % glasanja stanovništva. Kao što se i očekivalo, Građanski forum i Javno protiv nasilja su pobedili u svojim republikama i stekli udobnu većinu u saveznom parlamentu. Parlament je preduzeo značajne korake u pravcu obezbeđivanja demokratske evolucije Čehoslovačke. Uspešno se krenulo ka pravičnim lokalnim izborima u novembru 1990. godine, osiguravajući temeljne promene na opštinskom i gradskom nivou.

Građanski forum je, međutim, ustanovio da je, iako je uspešno ispunio svoj primarni cilj - zbacivanje komunističkog režima - bio neučinkovit kao vladajuća stranka. Gubitak Građanskog foruma većina je smatrala neophodnim i neizbežnim.

Do kraja 1990. godine nezvanični parlamentarni „klubovi” su se razvili sa jasnim političkim programima. Najuticajnija je bila Građanska demokratska stranka na čelu sa Vaclavom Klausom. Druge značajne stranke koje su nastale nakon podele bile su Češka Socijaldemokratska partija, Građanski pokret i Građanski demokratski savez.

Podela Čehoslovačke

uredi

Do 1992. slovački pozivi na veću autonomiju efektivno su blokirali svakodnevno funkcionisanje savezne vlade. Na izborima u junu 1992. Klausova Građanska demokratska partija je u češkim zemljama dobila veliku dobit na platformi za ekonomske reforme. Pokret Vladimira Mečjara za demokratsku Slovačku postao je vodeća stranka u Slovačkoj, zasnivajući svoj apel na pravičnosti na slovačke zahteve za autonomijom. Federalisti, poput Havela, nisu bili u stanju da zadrže trend ka podeli. U julu 1992, predsednik Havel je podneo ostavku. U drugoj polovini 1992. godine Klaus i Mečjar postigli su sporazum da će dve republike do kraja godine ići svojim putem.

Članovi parlamenta Čehoslovačke (Savezne skupštine), podeljeni po nacionalnim linijama, jedva su dovoljno sarađivali da bi usvojili zakon koji je zvanično razdvojio dva naroda krajem 1992. godine. 1. januara 1993. Češka Republika (Češka) i Slovačka Republika (Slovačka) bile su istovremeno i mirno osnovane.

Odnosi između dve države, uprkos povremenim sporovima o podeli federalne imovine i upravljanju granicom, bili su mirni. Obe države su odmah dobile priznanje od SAD i njihovih evropskih suseda.

Ekonomija Čehoslovačke

uredi
 
BDP Istočnog bloka od 1950—2003

U vreme komunističkog preuzimanja, Čehoslovačka je devastirana Drugim svetskim ratom. Skoro milion ljudi, od predratne populacije od 15 miliona, ubijeno je. Dodatnih 3 miliona Nemaca proterano je 1946. godine. Vlada je 1948. godine počela da naglašava tešku industriju nad poljoprivrednim i potrošačkim proizvodima i uslugama. Mnoge osnovne industrije i spoljna trgovina, kao i domaća trgovina na veliko, nacionalizovane su pre nego što su komunisti preuzeli vlast. Nacionalizacija većine maloprodaje je završena 1950—1951.

Teška industrija dobila je veliku ekonomsku podršku tokom 1950-ih. Iako je radna snaga tradicionalno bila kvalifikovana i efikasna, neadekvatni podsticaji za rad i upravljanje doprineli su visokoj fluktuaciji radne snage, niskoj produktivnosti i lošem kvalitetu proizvoda. Ekonomski neuspesi su dostigli kritičnu fazu šezdesetih godina, nakon čega su tražene različite mere reforme bez zadovoljavajućih rezultata.

Nada za široku ekonomsku reformu došla je sa porastom Aleksandra Dupčeka u januaru 1968. godine. Uprkos novim naporima, međutim, Čehoslovačka se nije mogla suočiti sa inflatornim snagama a još manje započeti ogroman zadatak ispravljanja osnovnih ekonomskih problema.

Ekonomija je zabeležila rast tokom sedamdesetih, ali je onda stagnirala između 1978. i 1982. godine. Pokušaji revitalizacije tokom 1980-ih sa programima za podsticanje rukovodstva i radnika bili su uglavnom neuspešni. Ekonomija je rasla nakon 1982. godine, postižući godišnji prosečni rast proizvodnje od više od 3 % između 1983. i 1985. godine. Uvoz sa Zapada je ograničen, izvoz je ojačan, a dug u valuti znatno smanjen. Nove investicije su izvršene u elektronskom, hemijskom i farmaceutskom sektoru, koji su bili industrijski lideri u istočnoj Evropi sredinom 1980-ih.

Reference

uredi
  1. ^ a b v g Edited by Keith Sword The Times Guide to Eastern Europe Times Book. 1990. ISBN 978-0-7230-0348-9. str. 53.
  2. ^ Scotus Viator (pseudonym of R.W. Seton-Watson), Racial Problems in Hungary (London, 1908
  3. ^ Judit Hamberger, „The Debate over Slovak Historiography with Respect to Czechoslovakia (1990s),” Studia Historica Slovenica 2004 4(1), st. 165–191
  4. ^ Hughes 1961, str. 108
  5. ^ Ferguson 2006, str. 161
  6. ^ Hughes, Stuart (1961). Contemporary Europe: a History. Prentice-Hall. str. 129. 
  7. ^ https://books.google.rs/books?id=ipnGTe89lC8C&pg=PA168&dq=germany+paid+vacations+miners+1919&hl=en&sa=X&ei=u59RU4WxEMLXOf3ogPAP&redir_esc=y#v=onepage&q=germany%20paid%20vacations%20miners%201919&f=false, str. 168
  8. ^ https://www.blisty.cz/art/59458-ekonomika-cssr-v-nbsp-letech-padesatych-a-sedesatych.html
  9. ^ Timothy Garton Ash The Uses of Adversity Granta Books. 1991. ISBN 978-0-14-014038-5. str. 60.
  10. ^ Jozef Garlinski Poland in the Second World War. . Macmillan. 1985. pp. 1. ISBN 978-0-333-39258-4. 
  11. ^ . . Philip Warner World War II: The Untold Story Coronet. 1990. pp. 25. ISBN 978-0-340-51595-2. 
  12. ^ а б Liddell Hart History of the Second World War Pan Book. 1973. ISBN 978-0-330-23770-3. str. 6.
  13. ^ Editor Igor Lukes The Munich Crisis, 1938 Frank Cass. 2006. ISBN 978-0-7146-8056-9.
  14. ^ Чешки устанив суд (1997), Ruling No. II. ÚS 307/97 (in Czech), Brno Stran interpretace „kdy země vede válku”, obsažené v čl. I Úmluvy o naturalizaci mezi Československem a Spojenými státy, publikované pod č. 169/1929 Sb. za účelem zjištění, zda je splněna podmínka státního občanství dle restitučních předpisů, Ústavní soud vychází z již v roce 1933 vypracované definice agrese Společnosti národů, která byla převzata do londýnské Úmluvy o agresi (CONVENITION DE DEFINITION DE L'AGRESSION), uzavřené dne 4. јул 1933 Československem, dle které není třeba válku vyhlašovat (čl. II bod 2) a dle které je třeba za útočníka považovat ten stát, který první poskytne podporu ozbrojeným tlupám, jež se utvoří na jeho území a jež vpadnou na území druhého státu (čl. II bod 5). V souladu s nótou londýnské vlády ze dne 22. фебруар 1944, navazující na prohlášení prezidenta republiky ze dne 16. децембар 1941 dle § 64 odst. 1 bod 3 tehdejší Ústavy, a v souladu s citovaným čl. II bod 5 má Ústavní soud za to, že dnem, kdy nastal stav války, a to s Německem, je den 17. септембар 1938, neboť tento den na pokyn Hitlera došlo k utvoření „Sudetoněmeckého svobodného sboru” (Freikorps) z uprchnuvších vůdců Henleinovy strany a několik málo hodin poté už tito vpadli na československé území ozbrojeni německými zbraněmi.
  15. ^ Jozef Garlinski Poland in the Second World War. . Macmillan. 1985. pp. 2. ISBN 978-0-333-39258-4. 
  16. ^ Liddell Hart History of the Second World War Pan Book. 1973. ISBN 978-0-330-23770-3. str. 10.
  17. ^ Liddell Hart History of the Second World War Pan Book. 1973. ISBN 978-0-330-23770-3. str. 10-11.
  18. ^ Norman Davies Europe at War Pan Books. 2007. ISBN 978-0-330-35212-3. str. 179.
  19. ^ Edited by Keith Sword The Times Guide to Eastern Europe Times Book. 1990. ISBN 978-0-7230-0348-9. str. 55.
  20. ^ . . Philip Warner World War II: The Untold Story Coronet. 1990. pp. 135. ISBN 978-0-340-51595-2. 
  21. ^ William Shirer The Rise and Fall of the Third Reich Pan Books. 1973. ISBN 978-0-330-70001-6. str. 1178-1181.
  22. ^ a b Edited by Keith Sword The Times Guide to Eastern Europe Times Book. 1990. ISBN 978-0-7230-0348-9. str. 56.
  23. ^ Norman Davies Europe at War Pan Books. 2007. ISBN 978-0-330-35212-3. str. 69.
  24. ^ Jacques Rupnik The Other Europe Weidenfeld & Nicolson. 1988. ISBN 978-0-297-79804-0. str. 96.>
  25. ^ Adrian von Arburg, Wlodzimierz Borodziej,Jurij Kostjaschow, Ulla Lachauer, Hans-Dieter Rutsch,Beate Schlanstein, Frank Schulz (2007). Als die Deutschen weg waren: Was nach der Vertreibung geschah: Ostpreußen, Schlesien, Sudetenland. Rowohlt Taschenbuch.
  26. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 31. 3. 2015. g. Pristupljeno 27. 5. 2019. 
  27. ^ Misha Glenny The Rebirth of History Penguin Books. 1990. ISBN 978-0-14-014394-2. str. 22.

Literatura

uredi
  • Ferguson, Niall (2006). The War of the World. Allen Lane. str. 161. ISBN 978-0-7139-9708-8. 
  • Bruegel, J. W. Czechoslovakia before Munich (1973).
  • Cabada, Ladislav, and Sarka Waisova, Czechoslovakia and the Czech Republic in World Politics (Lexington Books; 2012), foreign policy 1918 to 2010
  • Korbel, Josef. Twentieth Century Czechoslovakia: The Meaning of its History (1977)
  • Mamatey, V. S., and R. Luža, eds. A History of the Czechoslovak Republic 1918—48 (1973)
  • Skilling, H. ed. Czechoslovakia, 1918—88. Seventy Years from Independence (1991)
  • Lukes, Igor (1996). Czechoslovakia between Stalin and Hitler. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-510267-3. 
  • Olivová, V. The Doomed Democracy: Czechoslovakia in a Disrupted Europe 1914—38 (1972)
  • Orzoff, Andrea (2009). Battle for the Castle: The Myth of Czechoslovakia in Europe 1914—1948. Oxford University Press. ; online review
  • Steiner, Eugen. The Slovak Dilemma (1973)
  • Bryant, Chad. 'Prague in Black: Nazi Rule and Czech Nationalism'. . Harvard University Press. 2007. ISBN 978-0-674-02451-9. 
  • Ash, Timothy Garton (1990). We the People. Granta Books. ISBN 978-0-14-014023-1. ,
  • Douglas, R. M. (2012). Orderly and Humane: The Expulsion of the Germans after the Second World War. Yale University Press. ISBN 978-0-300-16660-6. .
  • Echikson, William (1990). Lighting the Night: Revolution in Eastern Europe. Pan Books. ISBN 978-0-330-31825-9. 
  • Simpson, John (1990). Despatches from the Barricades. Hutchinson. ISBN 978-0-09-174582-0. 
  • Heimann, Mary. 'Czechoslovakia: The State That Failed'. 2009. ISBN 978-0-300-14147-4.
  • Gordon, Skilling (1976). Czechoslovakia's Interrupted Revolution. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05234-2. 
  • Tauchen, Jaromír – Schelle, Karel etc. The Process of Democratization of Law in the Czech Republic (1989—2009).. Rincon (USA), The American Institute for Central European Legal Studies 204 pp. 2009. ISBN 978-0-615-31580-5.
  • Kohák, Erazim. Hearth and Horizon: Cultural Identity and Global Humanity in Czech Philosophy. Filosofia. 2008. ISBN 978-80-7007-285-1.
  • Seton-Watson, Robert William. Racial problems in Hungary (1908) full text online
  • Teichová, Alice. The Czechoslovak Economy 1918—1980 (1988)
  • Wingfield, Nancy M. Flag Wars & Stone Saints: How the Bohemian Lands Became Czech (2007), 353.

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Чехословачке&oldid=27675519”