Википедија

Konrad Adenauer

1. канцелар Западне Немачке (1949–1963)

Konrad Herman Jozef Adenauer (nem. Konrad Hermann Joseph Adenauer; Keln, 5. januar 1876 — Bad Honef, 19. april 1967) bio je nemački političar i prvi posleratni kancelar Nemačke od 1949. do 1963. godine. Uspešno se zalagao za obustavu denacifikacije i izveo je Zapadnu Nemačku iz ruševina Drugog svetskog rata i od nje napravio produktivnu i prosperitetnu državu koja je uspostavila bliske odnose sa Francuskom, Velikom Britanijom i SAD.[1] Za vreme njegove vladavine Zapadna Nemačka je postala demokratska i stabilna država sa međunarodnim ugledom i ekonomskim prosperitetom (Nemačko ekonomsko čudo).[2] Bio je prvi lider Demohrišćanske unije (CDU), a Demohrišćanska stranka je pod njegovim vođstvom postala najuticajnija stranka u zemlji.

Konrad Adenauer
Lični podaci
Datum rođenja(1876-01-05)5. januar 1876.
Mesto rođenjaKeln, Nemačko carstvo
Datum smrti19. april 1967.(1967-04-19) (91 god.)
Mesto smrtiBad Honef, Zapadna Nemačka
DržavljanstvoNemačko
NarodnostNemac
ReligijaKatolik
UniverzitetUniverzitet Albert Ludvigs
Univerzitet Ludvig Maksimilijan u Minhenu
Univerzitet u Bonu
ProfesijaPolitičar
Porodica
SupružnikEma Vejer (1904–1916)
August Zinser (1919–1948)
Deca8
Politička karijera
Politička
stranka		Hrišćansko-demokratska unija Nemačke
Partija centra
15. septembar 1949 — 11. oktobar 1963.
PrethodnikLuc Graf fon Krosig
NaslednikLudvig Erhard
Ministar spoljnih poslova Nemačke
15. mart 1951 — 6. jun 1955.
PrethodnikLuc Graf fon Krosig
NaslednikHajnrih fon Brentano
21. oktobar 1950 — 23. mart 1966.
PrethodnikPozicija uspostavljena
NaslednikLudvig Erhard
Gradonačelnik Kelna
13. oktobar 1917 — 13. mart 1933.
PrethodnikMaks Valraf
NaslednikGinter Riesen
Predsednik Pruskog državnog saveta
oktobar 1921 — 26. april 1933.
PrethodnikPozicija uspostavljena
NaslednikRobert Laj
Potpis

Adenauer, koji je bio kancelar do svoje 87. godine, nazvan je Der Alte (stari). Prema britanskom istoričaru Roju Dženkinsu on je „najstariji državnik ikada koji je izabran na neku funkciju”.[3] Protivrečio je svojim godinama intenzivnim radnim navikama i neverovatnim političkim instinktom. Zalagao se za široku viziju tržišta baziranim na osnovama liberalne demokratije i antikomunizma. Kao izuzetno vešt političar, Adenauer je bio duboko posvećen prozapadnoj orijentaciji spoljne politike Zapadne Nemačke i njenom vraćanju na svetsku scenu. Radio je na obnovi zapadnonemačke privrede od razaranja Drugog svetskog rata i bio je na čelu nemačkog ekonomskog čuda. Ponovo je uspostavio nemačku armiju (Bundesver) 1955. godine i obnovio odnose sa Francuskom, što je omogućilo ekonomsko ujedinjenje zapadne Evrope. Adenauer je predstavljao oštrog protivnika Istočne Nemačke i uveo je Zapadnu Nemačku u NATO. Za vreme njegovog mandata, Zapadna Nemačka je postala čvrst saveznik Sjedinjenih Američkih Država.

Kao veliki rimokatolik, bio jedan od vodećih članova Stranke centra za vreme Vajmarske Republike. Takođe, vršio je funkciju gradonačelnika Kelna (1917—1933) i bio predsednik Pruskog državnog saveta (1922—1933).

Biografija uredi

Mladost i obrazovanje uredi

Konrad Adenauer je rođen 5. januara 1876. godine, kao treće od petoro dece iz braka Johana Konrad Adenauera (1833—1906) i njegove supruge Helene (1849—1919) u Kelnu u Pruskoj.[4] Njegovi braća i sestre su bili August (1872—1952), Johans (1873—1937), Lili (1879—1950) i Elizabet, koja je umrla ubrzo nakon rođenja 1880. godine.

Godine 1894. maturirao je i počeo da studira pravo i politiku na univerzitetima u Frajburgu, Minhenu i Bonu. Dve godine kasnije, 1896. godine, kada je imao 20 godina, bio je regrutovan u Nemačku vojsku, ali nije prošao fizički pregled zbog hroničnih respiratornih problema koje je imao još od samog detinjstva. Diplomirao je 1900. godine,[4] a potom je radio kao pravnik u sudu u Kelnu.

Adenauer je posebno voleo da se relaksira igranjem italijanske igre boćanje i nakon povlačenja iz politike je provodio dosta vremena igrajući ovu igru, a njegovo omiljeno mesto za odmor bilo je Kadenabia u Italiji.

Lider u Kelnu uredi

 
U Vilhelmshafenu 1928, kada je Nemačkoj krstarici Keln dato ime po Adenaueru.

Kao veliki katolik, on se pridružio Partiji centra 1906. godine i bio je izabran u Gradsko veće Kelna u istoj godini. Godine 1909. postao je zamenik gradonačelnika Kelna, koji je u to vreme bio industrijska metropola sa populacijom od 635.000 stanovnika.

Adenauer je bio na čelu Kelna tokom Prvog svetskog rata i radio je na ostvarivanju bliske saradnje sa vojskom kako bi se povećala uloga grada kao pozadinske baze za snabdevanje i prevoz ka Zapadnom frontu. On je posebnu pažnju posvetio civilnom snabdevanju hranom, omogućavajući stanovnicima da izbegnu najgore posledice rata koje su pogodile većinu nemačkih gradova tokom 1918—19.[5] Uoči pada starog režima i konstantne pretnje od izbijanja revolucije krajem 1918. godine, Adenauer je uspeo da održi kontrolu nad Kelnom koristeći svoj dobar radni odnos sa socijaldemokratama. U govoru 1. februara 1919. Adenauer je pozvao na rasformiravanje Pruske i zalagao se da Pruska postane nova autonomna jedinica u okviru Nemačkog Rajha.[6] Međutim, i Rajh i pruska vlada bili su potpuno protiv Adenauerovih planova za razbijanje Prusije.[7]

Konrad Adenauer je bio gradonačelnik Kelna i za vreme posleratne britanske okupacije. Uspostavio dobre radne odnose sa britanskim vojnim vlastima, koristeći ih da neutrališe radničke i vojničke savete koji su postali osnova moći levog krila gradske opozicije.[8] U toku Vajmarske Republike, bio je predsednik Pruskog državnog saveta u periodu 1921—33. Od 1906, glavna rasprava unutar Partije centra bila je po pitanju da li Partija treba da dozvoliti protestantima da se pridruže njihovoj partiji i da time Partija centra postane multireligijska partija ili da se nastavi sa tim da Partija bude čisto katolička partija. Adenauer bio je jedan od vodećih zagovornika za prisajedinjenje sa protestantima, što je dovelo do dramatičnog sukoba između njega i kardinala Mihael von Faulhabera 1922. godine kada je čak kardinal javno opomenuo Adenauera što želi da Centar prepusti protestantima.[9]

Sredinom oktobra 1923. godine, kancelar Gustav Štrezeman je najavio da će Berlin prekinuti sve finansijske isplate u Rajnskoj oblasti i da će nova Rentenmarka, koja je zamenila do tada gotovo bezvrednu Marku, od sada biti u opticaju u Rajnskoj oblasti.[10] Da bi sačuvao Rajnsku ekonomiju, Adenauer je otvorio pregovore sa Francuskim Visokim komesarom Paulom Tirardom krajem oktobra 1923. u kojima se predviđalo da Rajnska republika uđe u neku vrstu ekonomske zajednice sa Francuskom kojom bi se postiglo francusko-nemačko pomirenje. Ovaj projekat je Adenauer nazvao „Veliki projekat”.[11] Konrad Adenaur je bio veliki zagovornik rajnskog separatizma. Zalagao se da Rajnska oblast bude u okviru Nemačkog carstva ali odvojena od Pruske. Na kraju, Adenauerovi planovi su pali u vodu zato što je kancelar Gustav Štrezeman uspeo da se sam izbori protiv „Velikog projekta” za koji je smatrao da je velika izdaja Nemačkog carstva.[11]

Partija centra je 1926. godine predložila Adenauera za mesto kancelara. Međutim, iako je i sam Adenauer bio vrlo zainteresovan za ovo mesto, na kraju je ova opcija kategorički odbačena kada je Nemačka narodna stranka postavila za jedan od uslova za ulazak u koaliciju pod Adenauerovim vođstvom da Gustav Štrezeman ostane na mestu ministra spoljnih poslova.[12] Adenauer, koji je smatrao da je Štrazeman suviše pruski orijentisan, odbacio je taj uslov, što je označilo kraj njegove šanse da postane kancelar 1926. godine.[13]

Godine tokom nacističke vlasti uredi

 
Adenauer 1951. čita u svojoj kući u Bad Honefu koja je izgrađena 1937. Sada se u njoj nalazi muzej.

Izborni dobici Nacističke partije na opštinskim, državnim i nacionalnim izborima u 1930. i 1932. bili su značajni. Adenauer kao gradonačelnik Kelna i predsednik Pruskog državnog saveta, i dalje je verovao da će poboljšanja u nacionalnoj ekonomiji učiniti da njegova strategija proradi: ignorisati naciste i koncentrisati se na komunističku pretnju. Adenauer je mislilo da nacisti treba da budu deo Pruske i Rajh vlade na osnovu izbornih rezultata, čak i onda kada je već bio meta intenzivnih ličnih napada.[14] Međutim, u političkom manevrisanju oko ostarelog predsednika Hindenburga, nacisti su izašli kao pobednici i došli na vlast 30. januara 1933.

Do početka februara Adenauer je konačno shvatio da su sve priče i svi pokušaji kompromisa sa nacistima bili uzaludni. Gradsko veće Kelna i pruski parlament su raspušteni; 4. aprila 1933. zvanično je razrešen gradonačelničke funkcije i njegovi bankovni računi su zamrznuti.

Bio je zatvoren dva dana nakon Noći dugih noževa 30. juna 1934, ali je već 10. avgusta 1934, pregovarajući za svoju penziju, on napisao pismo od deset stranica Hermanu Geringu navodeći, između ostalog, da je kao gradonačelnik čak prekršio Pruske zakone kako bi se omogućio Nacističkoj partiji da organizuje događaje u javnim zgradama i da bi omogućio isticanje nacističkih zastava na gradskim kopljima, i dodao da je 1932. javno govorio da nacisti treba da uđu u vladu Rajha kao stranka sa najvećom ulogom.[15][16] Zaista, krajem 1932. godine, Adenauer je zahtevao zajedničku vladu njegove Partije centra i nacista.[17]

Tokom naredne dve godine, Adenauer je često menjao rezidencije iz straha od odmazde protiv njega. Uz pomoć advokata u avgustu 1937. godine uspeo je da obezbedi penziju; dobio je novčanu naknadu za svoju kuću, koju je preuzeo grad Keln, a njegova neisplaćena hipoteka, kazne i porezi su ukinute. Posle neuspelog atentata na Hitlera 1944. godine, bio je zatvoren po drugi put kao protivnik režima. Adenauer se nakon ovoga razboleo i kasnije se zahvalio i odao priznanje Eugenu Zanderu, bivšem opštinskom radniku u Kelnu i pripadniku komunista, zato što mu je spasio život. Naime, Eugen Zander, pripadnik Kapo jedinica radnog logora u blizini Bona, otkrio je da je ime Adenauer na listi za deportaciju na Istok i uspeo da izdejstvuje da on bude primljen u bolnicu. Adenauer je kasnije ponovo uhapšen, ali usled nedostatka bilo kakvih dokaza protiv njega, pušten je iz zatvora u novembru 1944. godine.

Posle Drugog svetskog rata i osnivanje CDU uredi

Ubrzo nakon završetka rata, američke okupacione snage ponovo postavljaju Adenauera za gradonačelnika Kelna, koji je bio teško bombardovan za vreme rata. Međutim, nakon što je grad bio prebačen u britansku okupacionu zonu, upravnik britanske vojne vlasti, general Džerald Templer, razrešio je Adenauera zbog nesposobnosti u decembru 1945.[18] Verovatni razlog za to je to što je Adenauer smatrao da Nemci treba da imaju jednaka prava kao saveznici, dok Britanci nisu delili ovakvo mišljenje, što je rezultiralo njegovim uklanjanjem.[19]

Nakon što je otpušten, Adenauer se posvetio izgradnji nove političke stranke Hrišćansko-demokratske unije (CDU), za koju se nadao da će biti prihvaćena i od strane protestanata i od strane rimokatolika, i da će na taj način ostvariti svoju dugogodišnju ideju da u jednoj partiji okupi i rimokatolike i protestante. Prema Adenaueru, formiranje partije u kojoj će biti zastupljeni samo rimokatolici bi dovelo do toga da jedna partija ponovo dominira protiv ostalih demokratskih stranaka.[20] U januaru 1946. godine, Adenauer je inicirao politički skup budućeg CDU u britanskoj zoni na kome je on bio neformalno potvrđen za partijskog lidera. Adenauer je postao lider skoro po automatizmu. Tokom Vajmarske Republike, Adenauer je često posmatran kao budući kancelar i posle 1945. godine, njegovi zahtevi za vođstvom bili još jači.[21]

Sagledavajući svoju prošlost kao katolički kancelar Rajnske oblasti koji se dugo protivio „Pruskom zakonu”, Adenauer je verovao da je „Prusijanizam” glavni uzrok nacional-socijalizma, i da samo udaljavanje od prusijanizma može od Nemačke načiniti demokratsku državu.[22] U pismu iz decembara 1946. Adenauer je napisao da je Pruska država početkom 19. veka postavila načelo „da je ona Država-Bog” koji vrednuje državnu vlast nad pravima pojedinaca.[22] Odbojnost Adenauera prema Prusiji čak ga je navela da se suprotstavi da Berlin bude buduća prestonica.[23] Adenauerov pogled na nemačku istoriju, sa nacional-socijalizmom kao prirodnim izdankom Prusijanizma, oštro je bio u suprotnosti sa pogledom lidera Socijaldemokrata Kurta Šumahera, koji je video nacionalsocijalizam kao prirodni izdanak kapitalizma.[24] Ova dva radikalno različita viđenja nedavne nemačke istorije vodila su Adenauera i Šumahera opet da predlože veoma različita rešenja za bolju budućnost. Za Šumahera, proterivanje nacionalsocijalizma značilo je zamenu kapitalističkog sistema socijalističkim sistemom, dok je za Adenauera isterivanje nacionalsocijalizma značilo čišćenje prusijanizma.

Adenauer je smatrao da će se najvažnija bitka u posleratnom svetu desiti između snaga hrišćanstva i marksizma, posebno komunizma.[25]

Kancelar Zapadne Nemačke uredi

Prva vlada uredi

 
Predizborni plakat, 1949: „Sa Adenauerom za mir, slobodu i jedinstvo Nemačke”

Prvi izbori za Bundestag Zapadne Nemačke posle Drugog svetskog rata održani su 15. avgusta 1949. Na njima se Demohrišćanska unija pojavila kao najjača stranka. Postojale su dve sukobljene vizije o budućnosti Nemačke — Adenauer i njegov glavni rival, lider Socijaldemokratske partije Kurt Šumaher. Adenauer je propagirao integrisanje Zapadne Nemačke sa drugim zapadnim državama, posebno sa Francuskom i Sjedinjenim Američkim Državama u cilju borbe protiv komunista u Hladnom ratu, pa čak i ako je cena toga bio nastavak podele Nemačke. Šumaher s druge strane, iako anti-komunista, želeo je da vidi jedinstvenu, socijalistički i neutralnu Nemačku. Shodno svojim idejama, Adenauer je bio za ulazak u NATO, dok se Šumaher tome snažno protivio.

Predsednik Stranke slobodnih demokrata Teodor Hojs izabran je za prvog predsednika Savezne Republike Nemačke, a Konrad Adenauer je izabran je za kancelara (predsednika vlade) 15. septembra 1949. godine, uz podršku svoje partije Demohrišćanske unije — CDU, Hrišćansko-socijalne unije — CSU, Stranke slobodnih demokrata — FDP i desno orijentisane Nemačke partije. Govorilo se da je Adenauer izabran za kancelara „sa većinom od samo jednog glasa — svog”.[26] Budući da je tada imao 73 godine, mislilo se da će Adenauer biti samo formalno kancelar.[27] Međutim, on će se na ovoj funkciji zadržati 14 godina, i to tokom perioda koji se prostirao tokom prve faze Hladnog rata. Tokom ovog perioda, posleratna podela Nemačke je ojačana uspostavljanjem dve odvojene nemačke države, Savezne Republike Nemačke (Zapadne Nemačke) i Nemačke Demokratske Republike (Istočne Nemačke).

U kontroverznom izboru za „privremenu prestonicu” Savezne Republike Nemačke, Adenauer se više zalagao za Bon u odnosu na Frankfurt na Majni. Britanci su pristali da odvoje Bon iz svoje zone okupacije i da pretvore ovaj prostor u autonomnu regiju pod nemačkim suverenitetom; sa druge strane, Amerikanci nisu bili spremni da daju iste garancije za Frankfurt.[28]

Kao kancelar, Konrad Adenauer je sve glavne odluke uglavnom donosio sam, što je činilo njegove ministre samo pukim produžecima njegovog autoriteta. Iako je ova tendencija smanjena za vreme njegovih naslednika, stvorena je slika Zapadne Nemačke (i kasnije ujedinjene Nemačke) kao „kancelarske demokratije”.

U govoru 20. septembra 1949. godine, Adenauer je osudio ceo proces denacifikacije koji su sprovodile savezničke vojne vlasti, najavljujući u istom govoru donošenje zakona o amnestiji za nacističke ratne zločince.[29] Adenauer je tvrdio da će nastavak denacifikacije dovesti do „povećanja ekstremnog nacionalizma” među milionima koji su podržavali nacistički režim jer će se oni smatrati isključenim iz nemačkog života zauvek.[30]

Adenauerova vlada je odbila da prihvati Odra-Nisa liniju kao nemačku istočnu granicu.[31] To odbijanje je u velikoj meri bilo motivisano željom da pobedi kritike prognanih i desničarski orijentisanih nacionalista, zbog čega je podržao Heimatrecht, odnosno pravo prognanih da se vrate svojim domovima.[32] Nezvanično, Adenauer je znao da su nemačke istočne pokrajine zauvek izgubljene.[33]

 
Adenauer drži govor u Bundestagu, 1955.

Petersberg sporazumima iz novembra 1949. godine je ostvario neke od prvih povlastica saveznika, kao što je smanjenje broja fabrika koje je trebalo da budu raspuštene, ali je sa druge strane naročito njegov ugovor da se oformi Međunarodna uprava za Rur doživeo oštre kritike. U narednim raspravama u parlamentu Adenauer navodi:

Saveznici su mi rekli da će demontaža fabrika biti zaustavljena samo ako zadovoljim njihovu želju za bezbednošću, da li Socijalistička partija želi da se uništavanje fabrika nastavi sve do gorkog kraja?[34][35]

Lider opozicije Kurt Šumaher je odgovorio na ovo tako što je nazvao Adenauera „kancelarkom saveznika”, optužujući ga da stavlja dobre odnose sa Zapadom zbog Hladnog rata ispred nemačkih nacionalnih interesa.

Nakon godinu dana pregovora, Pariski sporazum je potpisan 18. aprila 1951. godine kojim je osnivana Evropska zajednica za ugalj i čelik. Sporazum je od samog starta bio nepopularan u Nemačkoj, gde je viđen kao francuski pokušaj da se preuzme nemačka industrija.[36] Uslovi sporazuma su bili povoljni za Francuze, ali za Adenauera jedino što je bilo važno je evropska integracija.[37] Adenaueru je bilo veoma značajno da se Britanija pridruži Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, jer je verovao da bi na većem slobodnom tržištu Britanci predstavljali protivtežu Francuzima. Da bi se postigao taj cilj Adenauer je posetio London u novembru 1951. godine kako bi se sastao sa britanskim premijerom Vinstonom Čerčilom.[38] Međutim, Čerčil je odgovorio da se Britanija neće pridružiti Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, jer bi to značilo žrtvovanje odnosa sa SAD i Komonveltom.[39]

Od početka svog kancelarovanja, Adenauer je bio pod konstantnim pritiskom po pitanju nemačkog naoružavanja. Nakon izbijanja Korejskog rata 25. juna 1950. godine, SAD i Britanija su se složile da se Zapadna Nemačka mora ponovno aktivirati po pitanju odbrane zapadne Evrope od moguće sovjetske invazije. Dalji doprinos krizi 1950. bila je ratoborna retorika lidera Istočne Nemačke Valtera Ulbrihta, koji je govorio da je ujedinjenje Nemačke pod komunističkom vlašću neizbežno.[40][41] U strahu od ponovnog nemačkog naoružavanja, francuski premijer Rene Pleven predložio je „Plevenov plan” u oktobru 1950. godine, prema kojem bi Savezna Republika Nemačka imala svoje vojne snage u okviru oružanog krila multinacionalne Evropske Odbrambene Zajednice (EOZ).[42] Adenauer se duboko protivio „Plevenovom planu”, ali je bio primoran da ga podrži kada je postalo jasno da je ovaj plan bio jedini način da Francuzi pristanu na ponovno nemačko naoružavanje.[43]

 
Adenauer 1950. u kasarni u Bonu sa Adolfom Heusingerom (desno), jednim od autora Memoranduma Himerod

Godine 1950. izbio je veliki skandal kada se ispostavilo da je Adenauerov državni sekretar, Hans Globke, igrao glavnu ulogu u izradi antisemitskih zakona u nacističkoj Nemačkoj.[44] Međutim, Adenauer je odlučio da sačuva Globkea na mestu državnog sekretara u okviru svoje strategije integracije.[45]

Od avgusta 1950. godine, Adenauer je počeo da vrši pritisak na zapadne saveznike da se oslobode svi ratni zločinci koji su bili u pritvoru, a posebno se zalagao za one iz Vermahta, govoreći da je ponovno naoružanje Zapadne Nemačke nemoguće ukoliko oni ostanu u pritvoru.[46] Adenauer je bio protivnik Ninberškog procesa 1945—46. i nakon što je postao kancelar zatražio je oslobađanje „Sedmorke iz Špandaua”, kako su nazivani sedmorica ratnih zločinaca osuđenih u Nirnbergu i zatvoreni u zatvoru u Špandauu.

U oktobru 1950, Adenauer je primio „Memorandum Himerod” koji je bio izrađen od strane četvorice bivših generala Vermahta u Himerod opatiji, a koji je tražio slobodu za nemačke ratne zločince kao cenu za ponobno nemačko naoružavanje, uključujući i javne izjave saveznika da Vermaht nije počinio nikakve ratne zločine u Drugom svetskom ratu.[47] Saveznici su bili spremni da urade sve što je potrebno da bi dobili toliko potrebno nemačko naoružavanje, pa je u januaru 1951. general Dvajt Ajzenhauer, komandant snaga NATO, izdao saopštenje kojim je rekao da je velika većina Vermahta postupala časno tokom rata.[48]

Dana 2. januara 1951. godine, Adenauer se sastao sa američkim visokim komesarom Džonom Maklojem, nastojeći da ga ubedi da će izvršavanje smrtne kazne nad zatvorenicima iz Landsberga zauvek uništiti svaki napor koji bi omogućio da Savezna Republika Nemačka odigra svoju ulogu u Hladnom ratu.[49] Kao odgovor na Adenauerove zahteve, kao i na pritisak nemačke javnosti, Makloj je 31. januara 1951. godine preinačio smrtne kazne za većinu od 102 ljudi u Landsbergu, obešeno je samo 7 zatvorenika, dok su ostali koji su bili osuđeni na smrt pošteđeni.[50]

Od 1951. godine u Bundestagu su usvojeni zakoni kojima je proces denacifikacije završen. Denacifikacija je sa gledišta Sjedinjenih Država bio kontraproduktivan i neefikasan proces i nisu se bunile njenom okončanju.[51] Glavna namera Adenauera je bila da prebaci fokus vladine politike na pitanje reparacija i nadoknadu za žrtve nacističke vladavine.[52][53] Zvaničnicima je bilo dozvoljeno da se povrate na posao u državnoj službi, sa izuzetkom ljudi koji su dodeljeni Grupi I (glavni prestupnici) i Grupi II (prestupnici) tokom procesa denacifikacije.[53][54]

Savremeni kritičari optužuju Adenauera da je zacementirao podelu Nemačke, da je žrtvovao ujedinjenje i oporavak teritorija izgubljenih u zapadoj Poljskoj u zamenu da osigura mesto za Saveznu Republiku Nemačku na Zapadu. Adenauerova nemačka politika je bila bazirana na Politik der Stärke (Politika snage), i na „Magnet teoriji”, prema kojoj će prosperitetna i demokratska Zapadna Nemačka integrisana sa Zapadom delovati kao „magnet” koji će na kraju spustiti dole istočnonemački režim.[55]

Josif Staljin je 1952. godine objavio predlog koji je iznenadio sve na Zapadu. On je ponudio da se ujedine oba nemačka entiteta u jednu, neutralnu državu sa sopstvenom, nesvrstanom nacionalnom vojskom koja bi bila neka vrsta tampon zone između Istoka i Zapada. Adenauer i njegov kabinet su bili jednoglasni u odbijanju Staljinovog predloga. U ovome je dobio čak i podršku lidera opozicije, Kurta Šumahera. Međutim, Adenauerovo odbijanje je bilo u suprotnosti sa javnim mnjenjem; Kritičari su ga napadali zbog toga što je propustio priliku da ponovno ujedini Nemačku. Sovjeti su nakon ovakvog razvoja događaja poslali novu, ovoga puta ljubazniju notu. Međutim, s obzirom na okolnosti Hladnog rata, ujedinjenja Nemačke i povratak izgubljenih teritorija na istoku nisu bili realni ciljevi, a između ostalog, i sama Staljinova nota precizirala je zadržavanje postojećih „Potsdamskih” granica Nemačke.

 
Konrad Adenauer sa predsednikom Izraela Zelmanom Šazarom, 1966.

Adenauer je priznavao odgovornost Nemačke prema Izraelu, kao glavnom predstavniku jevrejskog naroda, zbog Holokausta. Nemačka je otpočela pregovore sa Izraelom za restituciju izgubljene imovine i nadoknadu štete žrtvama nacističkog progona. U potpisanom sporazumu, Nemačka je pristala da plati odštetu u Izraelu. Jevreje je u ovim pregovorima predstavljala Jevrejska komisija za potraživanja. Nemačka se pregovorima obavezala da u početku platili oko 3 milijarde maraka Izraelu i oko 450 miliona Jevrejskoj komisiji za potraživanja.[56] Budući da je Adenaueru, što se tiče ovog sporazuma, veliku opoziciju predstavljala gotovo čitava javnost pa čak i njegov kabinet, on je bio primoran da saglasnost za sporazum dobije u Bundestagu gde je računao na podršku SPD.[57] Izraelsko javno mnjenje je bilo podeljeno po pitanju prihvatanja novca, ali je na kraju David Ben-Gurion prihvatio da uzme novac, za razliku od radikalnijih grupa, kao što je npr. Irgun, koje su bile protiv ovog ugovora. Ovaj ugovor je često bio navođen kao glavni razlog za pokušaje atentata od strane radikalnih jevrejskih grupa na Adenauera.[58]

Dana 27. marta 1952. godine, u policijskoj upravi u Minhenu, eksplodirao je paket adresiran na Kancelara Adenauera, ubivši jednog policajaca. Istragom je utvrđeno da je iza atentata stajao Menahem Begin koji će kasnije postati premijer Izraela i dobitnik Nobelove nagrade za mir.[59] Naime, Begin je bio bivši komandant Irguna i tada na čelu desničarske političke partije Herut i bio je poslanik u Knesetu. Njegov cilj je bio da se izvrši pritisak na nemačku vladu i da se na taj način spreči potpisivanje sporazuma o reparacijama između Izraela i Zapadne Nemačke, kome se on žestoko protivio.[60] Međutim, vlada Zapadne Nemačke je zadržala sve podatke o ovom događaju u tajnosti kako bi se sprečili bilo kakvi antisemitski odgovori od strane nemačke javnosti.

Druga vlada uredi

Kada je pobuna u Istočnoj Nemačkoj oštro ugušena od strane Crvene armije u junu 1953. godine, Adenauer je iskoristio ovaj politički trenutak da bude reizabran za kancelara.[61] CDU / CSU koaliciji je falilo samo jedno mesto za apsolutnu većinu. Adenauer je tako mogao da upravlja koalicijom sa samo jednom drugom partijom, ali je dobio podršku gotovo svih stranaka u Bundestagu koje su bile desno u odnosu SPD. Za sve svoje napore kao lider Zapadne Nemačke, Adenauer je imenovan od strane Tajm magazina za Osobu godine u 1953. Godine 1954. dobio je nagradu Karlo Veliki, nagradu koju dodeljuje nemački grad Ahen za doprinos evropskim idejama, evropskoj saradnji i evropskom miru.

Nemački zakoni o restituciji (Bundesentschädigungsgesetz) usvojeni su 1953. godine i oni su omogućili nekim žrtvama nacističkog tužilaštva da traže povraćaj imovine.[62] Prema ovim zakonima, svi oni koji su patili zbog „rasnih, verskih ili političkih razloga” mogli su da traže naknadu, međutim, bili su definisani na takav način da su oštro ograničavali broj ljudi koji su imali pravo da naplate naknadu.[63]

 
Potpisivanje sporazuma o pristupanju Zapadne Nemačke NATO-u u Parizu 1954.

U proleće 1954. godine, glasovi protiv Plevenovog plana u francuskoj Narodnoj skupštini su rasli.[64] Britanski premijer Vinston Čerčil rekao je Adenaueru da će Britanija osigurati da se Nemačka ponovo naoruža, bez obzira da li će Narodna skupština Francuske ratifikovati sporazum o EOZ ili ne.[65] U avgustu 1954. godine, Plevenov plan je definitivno propao kada su konzervativci i komunisti u Narodnoj skupštini Francuske napravili savez da bi odbacili sporazum o EOZ pod obrazloženjem da bi nemačko naoružavanje u bilo kom obliku bilo neprihvatljiva opasnost za Francusku.[66]

Britanski ministar inostranih poslova Entoni Idn iskoristio je neuspeh EOZ i zalagao se za formiranje Vojske Zapadne Nemačke i njeno punopravno članstvo u NATO.[66] Zahvaljujući delimično i Adenauerovom uspehu u obnovi zapadnonemačkog imidža, britanski predlog naišao je na velika odobravanja.[66] Na novonastaloj Londonskoj konferenciji Idn je uz pomoć Adenauera ubećivao Francuze da će Britanija uvek održavati najmanje četiri divizije u Britanskoj vojsci Rajne dokle god postoji sovjetska pretnja, i da ove vojne snage takođe imaju zadatak da implicitno spreče svaki nemački revanšizam.[67] Adenauer je zatim obećao da Nemačka nikada neće tražiti da ima nuklearno, hemijsko i biološko oružje, kao i teške ratne brodove, strateške bombardere, tešku artiljeriju.[67] Osim toga, Adenauer je obećao je da će zapadnonemački vojnici biti pod operativnom kontrolom Generalštaba NATO, iako bi krajnja kontrola ostala pod upravom vlade Zapadne Nemačke; i da iznad svega nikada ne bi povredio striktno defanzivnu NATO strategiju time što bi napao Istočnu Nemačku radi ujedinjenja Nemačke.[68]

 
Adenauer proverava formacije novonastale vojske — Bundesvera 20. januara 1955.

U maju 1955. Zapadna Nemačka se pridružila NATO, a u novembru je formirana Vojska Zapadne Nemačke — Bundesver.[66] Iako je Adenauer uključio određene generale i admirale Vermahta u Bundesver, on je video Bundesver kao novu vojsku bez ikakvih veza sa prošlošću i želeo je da ona bude pod civilnom kontrolom u svakom trenutku.[69]

U novembru 1954. Adenauerovo lobiranje u korist „Sedmorice iz Špandaua” konačno je urodilo plodom oslobađanjem Konstantina fon Nojrata.[70] Adenauer je čestitao Nojratu izlazak na slobodu.[71] Predsednik Hojs je otišao još dalje govoreći o Nojratovom „mučeništvu” u Nirnbergu.[72] Ove izjave Hojsa i Adenauera o Nojratovom puštanju na slobodu izazvale su kontroverze širom sveta.[72] U isto vreme, napori Adenauera da izdejstvuje slobodu za admirala Karla Denica naišli su na veliko protivljenje britanskog stalnog sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova, Ivona Kirkpatrika, koji je tvrdio da bi Denicovo oslobađanje nanelo štetu nemačkoj demokratiji.[73] Adenauer je onda otpočeo pregovore sa Kirkpatrikom, da ako već ne može da oslobodi admirala Denica, da prevremeno pusti na slobodu admirala Eriha Redera iz zdravstvenih razloga.[74]

 
Konrad Adenauer sa ministrom ekonomije Ludvigom Erhardom, 1956.

Adenauerova dostignuća uključuju uspostavljanje stabilne demokratije u Zapadnoj Nemačkoj i trajno pomirenje sa Francuskom, koja su svoj vrhunac dostiglo potpisivanjem Jelisejskog sporazuma. Njegova politička posvećenost zapadnim silama ostvarila je punu suverenost za Zapadnu Nemačku, koja je simbolično ozvaničena potpisivanjem Generalnog ugovora, iako su ostala neka saveznička ograničenja u vezi sa statusom potencijalno ujedinjene Nemačke i vanrednog stanja u Zapadnoj Nemačkoj. Adenauer je čvrsto integrisao zemlju u evroatlantske procese (NATO i Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju). Adenauer je dosta zaslužan za implementaciju povećanog penzijskog sistema, što je obezbedilo prosperitet za penzionere. Zajedno sa svojim ministrom ekonomije i naslednikom Ludvigom Erhardom stvorio je zapadnonemački model „socijalne tržišne privrede” (mešovita ekonomija sa kapitalizmom nadograđenim elementima socijalne zaštite i katoličkog socijalnog učenja) koji je omogućio period ekonomskog buma koji je poznat kao Wirtschaftswunder („ekonomsko čudo”) koji je proizveo širok prosperitet. Za vreme Adenauerove ere došlo je do dramatičnog porasta životnog standarda prosečnih Nemaca, a prosečna zarada se udvostručila u periodu između 1950. i 1963. Ovaj porast bogatstva bio je praćen smanjenjem dužine radnog vremena od 20% u tom istom periodu, zajedno sa padom nezaposlenosti sa 8% u 1950. na 0,4% u 1965.[75]

 
Sovjetski lideri pozrdavljaju Adenauera 1955.

U zamenu za oslobađanje poslednjih nemačkih ratnih zarobljenika 1955. godine, Savezna Republika Nemačka je uspostavila diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom, ali je Adenauer odbio da prizna Istočnu Nemačku i prekinuo je diplomatske odnose sa zemljama (npr. Jugoslavija) koje su priznale istočnonemački režim.[76]

Godine 1956. tokom Suecke krize, Adenauer je u potpunosti podržao anglo-francusko-izraelski napad na Egipat, tvrdeći da je Naser pro-sovjetski čovek koji treba da se spusti na zemlju.[77] Adenauer je ostao zaprepašćen time da su Amerikanci bili protiv napada na Egipat, što ga je navelo da počne da razmišlja da će Sjedinjene Države i Sovjetski Savez „podeliti svet” bez razmišljanja o evropskim interesima.[78]

 
Adenauer sa majkom nemačkog ratnog zarobljenika koga je doveo kući 1955. godine iz SSSR, po povratku iz diplomatske posete Moskvi.

Na vrhuncu Suecke krize Adenauer je posetio Pariz s namerom da da moralnu podršku Francuskoj.[79] Dan pre nego je Adenauer stigao u Pariz, sovjetski premijer Nikolaj Bulganjin je poslao „Bulganjinova pisma” liderima Britanije, Francuske i Izraela u kojima je zapretio nuklearnim udarima ako se ne okonča rat protiv Egipta.[79] Pretnja od sovjetskog nuklearnog napada koji bi mogao da uništiti Pariz u svakom trenutku dodatno je unela napetost na samit.[80] Samit u Parizu je dodatno ojačao vezu između Nemačke i Francuske, koje su smatrale da su u istom položaju u svetu u kome dominiraju Vašington i Moskva.[81] Kao rezultat toga, Adenauer je postao zainteresovan za francuske ideje evropske „Treće Sile” u Hladnom ratu kao alternativu u bezbednosnoj politici Evrope.[82] Ovo je na kraju rezultiralo formiranjem Evropske ekonomske zajednice 1957. godine, koja je trebalo da bude kamen temeljac evropske „Treće Sile”.[83]

Adenauer je postigao sporazum koji se ticao njegovih „nuklearnih ambicija” sa Vojnim komitetom NATO-a u decembru 1956. godine kada je utvrđeno da zapadnonemačke snage moraju da budu „opremljene za nuklearni rat”.[84] Konstatujući da će se SAD na kraju povući iz Zapadne Evrope, Adenauer je sproveo nuklearnu saradnju sa drugim zemljama. Francuska vlada je tada predložila da Francuska, Zapadna Nemačka i Italija zajednički razvijaju i proizvode nuklearno oružje, a sporazum je potpisan u aprilu 1958. godine. Sa dolaskom Šarla de Gola na vlast u Francuskoj, dogovor je na neodređeno vreme odložen.[85] Međutim, za ovaj projekat nije bilo podrške javnosti, a i vremenom su se Adenauerove nuklearne težnje stišale.

Treća vlada uredi

 
Konrad Adenauer i Šarl de Gol u Bonu 1958. godine.

Godine 1957. uspeo je da reintegriše Sarland u Zapadnu Nemačku. Na izborima 1957. suštinska su bila nacionalna pitanja.[86] Njegova kampanja za još jedan mandat odvila se pod sloganom „Bez eksperimenata”.[27] Na talasu popularnosti koji je nastao zbog povratka poslednjih ratnih zarobljenika iz sovjetskih radnih logora, kao i zbog opsežnih reformi penzionog sistema, Adenauer je vodio koaliciju CDU / CSU do prve, i do 2015. godine jedine, apsolutne pobede na nemačkim izborima.[87] Godine 1957. Savezna Republika Nemačka je potpisala Rimske ugovore i postala je jedan od osnivača Evropske ekonomske zajednice. U septembru 1958. godine, Adenauer se prvi put susreo sa predsednikom Francuske Šarlom de Golom, sa kojim će kasnije postati blizak prijatelj i saveznik u ostvarivanju francusko-nemačkog zbližavanja.[88]

Dana 27. novembra 1958. godine izbila je nova Berlinska kriza kada je Nikita Hruščov uputio ultimatum sa rokom od šest meseci Vašingtonu, Londonu i Parizu, gde je tražio da Saveznici povuku sve svoje snage iz Zapadnog Berlina i da se slože da Zapadni Berlin postane „slobodan grad”, ili će on u suprotnom potpisati separatni mir sa Istočnom Nemačkom.[89] Adenauer je bio protiv bilo kakvih pregovora sa Sovjetima, tvrdeći da Zapad treba samo da izdrži dovoljno dugo i da će Hruščov prvi popustiti.[90] Budući da je rok ultimatuma bio 27. maj i da se taj datum bližio, krizu je otklonio britanski premijer Harold Makmilan koji je posetio Moskvu i sastao se sa Hruščovim uspevši da produži rok.[91] Adenauer je smatrao da je Makmilan beskičmeni „pomiritelj” koji je napravio tajni dogovor sa Hruščovim na štetu Savezne Republike Nemačke.[92][93]

 
Adenauer u poseti izbegličkom obdaništu u Berlinu 1958.

Do početka 1959. godine Adenauer se ponovo našao pod obnovljenim pritiskom od strane zapadnih saveznika (ponajviše Amerikanaca) da prizna Odra-Nisa liniju.[94] Adenauer je dao „eksplicitno i bezuslovno odobrenje” ideji o paktovima o nenapadanju krajem januara 1959. godine, što je praktično značilo priznavanje linije Odra-Nisa, jer Nemačka faktički nije mogla da povrati izgubljene teritorije, a da ne koristi silu. Nakon što su Adenauerove namere da potpiše pakt o nenapadanju sa Poljskom i Čehoslovačkom postale jasne, lobi Nemaca koji su bili prognani nakon Drugog svetskog rata krenuo je u akciju organizovanja protesta širom Savezne Republike Nemačke i bombardovanja Adenauerovih kancelarija i čitavog njegovog kabineta hiljadama pismima, telegramima i telefonskim pozivima, obećavajući da nikad više neće glasati za CDU ako Adenauer potpiše ove paktove.[95] Suočen sa ovim pritiskom, Adenauer je odmah popustio.[95]

Krajem 1959. godine izbio je veliki skandal kada se ispostavilo da je Teodor Oberlander, ministar za izbeglice od 1953. godine i jedan od najmoćnijih lidera lobija izbeglica, počinio ratne zločine protiv Jevreja i Poljaka tokom Drugog svetskog rata.[96] Međutim, uprkos njegovoj prošlosti, 10. decembra 1959. godine objavljena je izjava u štampi da „Dr Oberlander ima puno poverenje Adenauerovog kabineta”.[97] Ipak, drugi članovi Demohrišćanske unije su jasno stavili do znanja Adenaueru da oni žele da Oberlander ode, i konačno u maju 1960. Oberlander je opozvan.[98]

Četvrta vlada uredi

 
Američki predsednik Džon F. Kenedi u poseti Adenaueru.

Godine 1961. Adenauer je imao velike brige oko statusa Berlina jer su Sovjeti i Istočni Nemci izgradili Berlinski zid. Imao je takođe dosta nepoverenja i u novog američkog predsednika, Džona Kenedija. On je sumnjao u stav Kenedija o Berlinu kao slobodnom gradu i ujedinjenju Nemačke. Takođe, smatrao ga je veoma naivnim i nedisciplinovanim.[99] Sa svoje strane, Kenedi je mislio da je Adenauer oličenje prošlosti. Njihov napeti odnosi ometali su efikasnu akciju Zapada u Berlinu tokom 1961. godine.[100]

Izgradnja Berlinskog zida u avgustu 1961. godine i zatvaranje granica od strane Istočne Nemačke je dalo sliku da je vlada Adenauera veoma slaba. Adenauer je ipak odlučio da nastavi sa kampanjom, i napravio je katastrofalno lošu procenu u govoru 14. avgusta 1961. godine u Regensburgu, kada se upustio u lični napad na SPD gradonačelnika Zapadnog Berlina, Vilija Branta.[101] Posle neuspeha u pokušaju da zadrži većinu na opštim izborima 17. septembra, CDU / CSU je ponovo morao da uključi FDP u koalicionu vladu. Adenauer je bio primoran i da napravi dva ustupka: da napusti poziciju kancelara pre kraja novog mandata, njegovog četvrtog, kao i da zameni ministra inostranih poslova.[102]

 
Berlinska ploča koja prikazuje obnovu odnosa između Francuske i Nemačke. Na ploči se nalaze Konrad Adenauer i Šarl de Gol.

Tokom zadnjeg mandata Adenauer je došao u sukob sa ministrom ekonomije Ludvigom Erhardom po pitanju nemačkog integrisanja prema Zapadu. Erhard se zalagao da se sa Britanijom stvori transatlantska zona slobodne trgovine, dok je Adenauer bio za jačanje veza između šest zemalja osnivača EEZ — Zapadne Nemačke, Francuske, Holandije, Belgije, Luksemburga i Italije.[103] Sa njegove tačke gledišta, Hladni rat je značio da je NATO savez sa Sjedinjenim Državama i Velikom Britanijom od suštinskog značaja, ali da ne može biti dublje integracije u transatlantsku zajednicu izvan postojećih vojnih veza, jer bi to dovelo do „mešanja” različitih kulturnih sistema koji bi bili osuđeni na propast.[104] Iako je Adenauer pokušao da pridruži Britaniju Evropskoj zajednici za ugalj i čelik 1951—52, od ranih 1960-ih Adenauer je počeo da deli mišljenje generala de Gola da Britanija jednostavno ne pripada Evropskoj zajednici.[105]

U oktobru 1962, izbio je skandal kada je policija uhapsila pet novinara lista Der Špigel, optužujući ih za špijunažu zbog objavljivanja dopisa sa detaljnim slabostima u zapadnonemačkim oružanim snagama. Adenauer nije pokrenuo hapšenja, ali je u početku branio osobu odgovornu za hapšenja, ministra odbrane Franca Jozefa Štrausa. Nakon javnog besa i teških protesta koalicione partije FDP, Adenauer je razrešio Štrausa, ali je ugled Adenauera i njegove partije već pretrpeo štetu.[106][107]

 
Adenauer drži govor marta 1966 na mitingu CDU, godinu dana pre svoje smrti.

Adenauer je uspeo da ostane na funkciji još skoro godinu dana, ali je skandal povećao pritisak na njega da ispuni svoje obećanje i da podnese ostavku pre isteka mandata. Adenauer takođe nije bio u dobrim odnosima poslednjih godina sa svojim ministrom ekonomije Ludvigom Erhardom i pokušao je da ga blokira u nameri da postane novi kancelar. U januaru 1963. godine, Adenauer je privatno podržao veto de Gola na britanski pokušaj da se priključe Evropskoj ekonomskoj zajednici, a bio je sprečen da otvoreno da podršku samo potrebom da se očuva jedinstvo u njegovom kabinetu, jer je većina njegovih ministara na čelu sa Ludvigom Erhardom podržala zahtev Britanije.

Konrad Adenauer nije uspeo u svojim naporima da blokira Ludviga Erharda da postane njegov naslednik, i u oktobru 1963. on je funkciju kancelara predao Erhardu. Ostao je predsednik CDU sve do decembra 1966. godine kada je podneo ostavku.[108]

Adenauer je osigurao istinski slobodno i demokratsko društvo i postavio temelje za Nemačku da ona opet uđe u zajednicu naroda i da se razvija kao pouzdan član zapadnog sveta. Može se reći da je zbog Adenauerove politike i kasnije ujedinjenje obe Nemačke bilo moguće; i ujedinjena Nemačka je ostala čvrst partner Evropske unije i NATO. Britanski istoričar Frederik Tejlor tvrdi da je Savezna Republika Nemačka pod Adenauerom zadržala mnoge od karakteristika autoritarne države kakva je bila za vreme Vajmarske Republike i da je Adenauerova era po mnogo čemu bila prelazni period iz autoritarnosti, kakva je bila Nemačka u prvoj polovini 20. veka, na više demokratske vrednosti koje su karakterisale zapadni deo Nemačke u drugoj polovini 20. veka.[109]

Smrt i nasleđe uredi

 
Adenauerov grob u Bad Honefu.

Adenauer je umro 19. aprila 1967. u svojoj porodičnoj kući u Bad Honefu. Prema njegovoj ćerki, njegove poslednje reči su bile „Da jitt et nix zo kriesche!” („Ne postoji ništa zbog čega bih žalio!”) Državnoj sahrani Konrada Adenauera u Kelnskoj katedrali je prisustvovao veliki broj svetskih lidera, među njima američki predsednik Lindon Džonson , Šarl de Gol i Hajnrih Libke. Nakon mise i bogosluženja, njegovi posmrtni ostaci su brodom Kondor preneti uzvodno Rajnom do Bad Honefa, u pratnji dva torpedna broda Nemačke mornarice tipa Jaguar. Sve vreme pratnje, na obalama Rajne je stajalo hiljade ljudi koji su u tišini odali poslednju počast Konradu Adenaueru. Sahranjen je na groblju Waldfriedhof u Bad Honefu.[110]

Kada su, 1967. godine, nakon njegove smrti u 91. godini, Nemci upitani šta je to čemu se najviše dive Adenaueru, većina je odgovorila da je to što je doveo kući poslednje nemačke ratne zarobljenike iz SSSR.

Godine 2003. Adenauer je proglašen za „najvećeg Nemca svih vremena” u takmičenju pod nazivom Unsere Besten, a koje je urećivao nemački javni servis „ZDF” i gde je glasalo više od tri miliona ljudi.[111]

Odlikovanja uredi

Tip ordena Država Ime ordena Opis
    Zapadna Nemačka Orden za zasluge Savezne Republike Nemačke Dodeljen 1954. godine i to najviša, Specijalna klasa ovog ordena.
    Prusija Orden Crvenog Orla Četvrta klasa ordena dodeljena 1918. godine.
    Bavarska Bavarski Orden zasluga Dodeljen 1958. godine kao „priznanje za izuzetan doprinos Slobodnoj Državi Bavarskoj i bavarskom narodu”.
 
   Sveta stolica - Vatikan Vrhovni Orden Hrista Vrhovni orden Hrista je najviši red viteštva koji dodeljuje papa. Adenauer je ovim ordenom odlikovan septembra 1963. godine.
    Sveta stolica - Vatikan Veliki krst Reda Svetog Groba u Jerusalimu Dodeljen 1964. godine.
    Francuska Nacionalni Orden Legije časti Adenauer je 1962. godine nagrađen Velikim krstom Nacionalnog Ordena Legije časti (drugi stepen ovog ordena) kao priznanje za vojne i civilne zasluge.
    Španija Orden Izabela Katolička Adenauer je 1967. godine nagrađen Velikim krstom Ordena Izabela Katolička (drugi stepen ovog ordena).
    Austrija Orden časti za zasluge Republike Austrije Adenauer je 1927. godine nagrađen Velikim krstom Ordena časti za zasluge Republike Austrije (treći stepen ovog ordena), a ovaj orden je podeljen u 15 stepena i predstavlja najviše odlikovanje Republike Austrije.
    Austrija Orden časti za zasluge Republike Austrije Adenauer je 1956. godine nagrađen Velikim zlatnim krstom sa krilima Ordena časti za zasluge Republike Austrije (drugi stepen ovog ordena), a ovaj orden je podeljen u 15 stepena i predstavlja najviše odlikovanje Republike Austrije.
    Italija Orden za zasluge Republike Italije Adenauer je 1953. godine nagrađen Velikim krstom Ordena za zasluge Republike Italije (najviši stepen ovog ordena). Ovo je najviše odlikovanje Republike Italije i dodeljuje se za „zasluge naciji” u oblasti književnosti, umetnosti, ekonomije, javnoj službi i društvenim, filantropskim i humanitarnim aktivnostima i za duge značajne službe u civilnim i vojnim oblastima.
    Ujedinjeno Kraljevstvo Orden Svetog Mihaila i Svetog Đorđa Adenauer je 1956. godine nagrađen Velikim krstom Ordena Svetog Mihaila i Svetog Đorđa (najviši stepen ovog ordena).
    Holandija Orden Holandskog Lava Dodeljen 1960. godine. Ovo je drugi po važnosti holandski orden i dodeljuje se istaknutim pojedincima iz svih sfera života, uključujući i generale, ministre krune, gradonačelnike velikih gradova, profesore i vodeće naučnike, industrijalce, visoke državne službenike...
 
   Brazil Orden Južnog Krsta Dodeljen 1953. godine.
    Argentina Orden Oslobodioca Generala San Martina Ovo je najveće odlikovanje Republike Argentine a Adenauer je nagrađen Velikim krstom ovog ordena (drugi stepen).
    Peru Orden Sunca Dodeljen Adenaueru 1953. godine. Ovaj orden predstavlja najveće odlikovanje naroda Perua za civilne i vojne zasluge.
    Bolivija Orden Kondora Anda Dodeljen 1955. godine a dodeljuje se za civilne i vojne zasluge.
    Japan Orden Izlazećeg Sunca Dodeljen 1960. godine „zbog njegove dugogodišnje posvećenosti razumevanju japansko-nemačkog prijateljstva, kao i za mir i prosperitet u svetu”.
   Japan Orden Izlazećeg Sunca sa cvetovima Paulovnije Dodeljen 1963. godine.

Reference uredi

  1. ^ „Konrad Adenauer (1876–1967)”. 
  2. ^ Hiscocks, Richard (1975). The Adenauer era. str. 290. 
  3. ^ He remains the oldest head of government for a major country. Jenkins, Roy (2011). Portraits and Miniatures. A&C Black. str. 56. ISBN 9781448202881. 
  4. ^ a b David W. Del Testa, ur. (2001). „Adenauer, Konrad”. Government Leaders, Military Rulers, and Political Activists. Westport, CT: Oryx Press. str. 4.   – preko Questia (potrebna pretplata)
  5. ^ Schwarz Vol.1 1995, str. 97–99.
  6. ^ Epstein 1967, str. 539.
  7. ^ Epstein 1967, str. 539–540.
  8. ^ Schwarz Vol.1 1995, str. 128–131.
  9. ^ Mitchell 2012, str. 20.
  10. ^ Epstein 1967, str. 541–542.
  11. ^ a b Epstein 1967, str. 542.
  12. ^ Jenkins, Roy (2012). Portraits and Miniatures. London: Bloomsbury Reader. str. 88. 
  13. ^ Jenkins 2012, str. 81, 88
  14. ^ Williams 2001, str. 201.
  15. ^ Cited by Peter Koch: Adenauer. Reinbek 1985
  16. ^ Letter to the Prussian Interior Minister of 10 August 1934 (after his firing), available online in: http://www.konrad-adenauer.de/index.php?msg=10045. Additional letter of 18 September 1962 that confirms the content of the 1934 letter, both reproduced in: Delmer, Sefton; Die Deutschen und ich; Hamburg 1963, S.751 (1962 Faksimilie), 752-60 (1934)
  17. ^ Augstein, Rudolf (29. 09. 1986). „Ein Hohenzoller oder meinetwegen auch Hitler”. Der Spiegel (na jeziku: nemačkom). 
  18. ^ Schwarz Vol.1 1995, str. 322–323.
  19. ^ Schwarz Vol.1 1995, str. 321–323.
  20. ^ Schwarz Vol.1 1995, str. 335–337.
  21. ^ Schwarz Vol.1 1995, str. 345–346.
  22. ^ a b Mitchell 2012, str. 96.
  23. ^ Mitchell 2012, str. 97.
  24. ^ Herf 1997, str. 218–219.
  25. ^ Mitchell 2012, str. 132.
  26. ^ Kellen, Konrad (1966). „Adenauer at 90”. Foreign Affairs. 44 (2): 257. JSTOR 20039164. doi:10.2307/20039164. Pristupljeno 06. 7. 2014. 
  27. ^ a b Frum 2000, str. 8
  28. ^ Williams 2001, str. 340
  29. ^ Frei 2002, str. 3.
  30. ^ Herf 1997, str. 217.
  31. ^ Duffy, Christopher (1991). Red Storm on the Reich. London: Routledge. str. 302. 
  32. ^ Schwarz Vol.1 1995, str. 638.
  33. ^ Ahonen 1998, str. 48.
  34. ^ A Good European Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jul 2013) Time 5 December 1949
  35. ^ Schwarz Vol.1 1995, str. 450.
  36. ^ Schwarz Vol.1 1995, str. 608.
  37. ^ Schwarz Vol.1 1995, str. 612.
  38. ^ Schwarz Vol.1 1995, str. 612–613.
  39. ^ Schwarz Vol.1 1995, str. 613.
  40. ^ Gaddis 1998, str. 124.
  41. ^ Large 1996, str. 66.
  42. ^ Gaddis 1998, str. 125.
  43. ^ Schwarz Vol.1 1995, str. 592–594.
  44. ^ Tetens, T.H. The New Germany and the Old Nazis, New York: Random House, 1961 pages 37–40.
  45. ^ Herf 1997, str. 289–290.
  46. ^ Goda 2007, str. 101–149.
  47. ^ Large 1996, str. 97–98.
  48. ^ Bickford, Andrew Fallen Elites: The Military Other in Post–Unification Germany, Stanford: 2011 pages 116–117
  49. ^ Frei 2002, str. 157.
  50. ^ Frei 2002, str. 164–165.
  51. ^ The Nazi-ferreting questionnaire cited 136 mandatory reasons for exclusion from employment and created red-tape nightmares for both the hapless and the guilty; see. The New York Times. 22. 2. 2003. str. A7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  52. ^ Steinweis, Alan E.; Daniel E. (2003). The Impact of Nazism: New Perspectives on the Third Reich and Its Legacy. Lincoln: University of Nebraska Press. str. 235.  Tekst „author2-Rogers” ignorisan (pomoć); Nedostaje |last2= u Authors list (pomoć)
  53. ^ a b Art, David (2005). The politics of the Nazi past in Germany and Austria. Cambridge: Cambridge University Press. str. 53—55. 
  54. ^ Gesetz zur Regelung der Rechtsverhältnisse der unter Artikel 131 des Grundgesetzes fallenden Personen – 11 May 1951 (Bundesgesetzblatt I 22/. [https://www.bgbl.de/xaver/bgbl/start.xav?start=//*%5B@attr_id=%27bgbl151s0307.pdf%27%5D#__bgbl__%2F%2F*%5B%40attr_id%3D%27bgbl151s0307.pdf%27%5D__1509538215732 Bundesgesetzblatt BGBL. Online-Archiv 1949 - 2022 | Bundesanzeiger Verlag (PDF). 1951. str. 307 ff. )]
  55. ^ Large 1996, str. 70.
  56. ^ „Bundeszentrale für politische Bildung – Wiedergutmachung”. Arhivirano iz originala 10. 04. 2009. g. Pristupljeno 10. 04. 2009. 
  57. ^ Moeller, Robert War Stories: The Search for a Usable Past in the Federal Republic of Germany, Los Angeles: University of California Press, 2001 pages 26-27.
  58. ^ Harding, Luke (15. 06. 2006). „Menachem Begin 'plotted to kill German chancellor'”. Guardian. London. 
  59. ^ Interview with H. Sietz, investigator (German)
  60. ^ Harding, Luke (15. 06. 2006). „Menachem Begin 'plotted to kill German chancellor'”. The Guardian. London. 
  61. ^ Williams 2001, str. 406.
  62. ^ Bundesgesetz zur Entschädigung für Opfer der nationalsozialistischen Verfolgung
  63. ^ Ludtke, Alf "'Coming to Terms with the Past': Illusions of Remembering, Ways of Forgetting Nazism in West Germany" pages 542–572 from The Journal Of Modern History, Volume 65, 1993 pages 564.
  64. ^ Large 1996, str. 209.
  65. ^ Large 1996, str. 211.
  66. ^ a b v g Gaddis 1998, str. 134.
  67. ^ a b Large 1996, str. 217.
  68. ^ Large 1996, str. 220.
  69. ^ Fritz Erler, ‘Politik und nicht Prestige,’ in Erler and Jaeger, Sicherheit und Rustung. 1962. str. 82–3., cited in Julian Lider (1986). Origins and Development of West German Military Thought. I, 1949–1966. Aldershot/Brookfield VT: Gower Publishing Company Ltd. str. 125. 
  70. ^ Goda 2007, str. 129–131.
  71. ^ Goda 2007, str. 130–131.
  72. ^ a b Goda 2007, str. 131.
  73. ^ Goda 2007, str. 149–151.
  74. ^ Goda 2007, str. 152–155.
  75. ^ Contemporary World History by William J. Duiker
  76. ^ Williams, str. 450; this principle became known as the Hallstein Doctrine
  77. ^ Schwarz Vol. 2 1997, str. 241–242.
  78. ^ Schwarz Vol. 2 1997, str. 242.
  79. ^ a b Schwarz Vol. 2 1997, str. 243.
  80. ^ Schwarz Vol. 2 1997, str. 244.
  81. ^ Schwarz Vol. 2 1997, str. 245.
  82. ^ Dietl, Ralph (april 2008). „Suez 1956: A European Intervention?”. Journal of Contemporary History. 43 (2): 273—274. S2CID 159816012. doi:10.1177/0022009408089032. 
  83. ^ Dietl 2008, str. 274
  84. ^ Williams 2001, str. 442.
  85. ^ Williams 2001, str. 458.
  86. ^ Williams 2001, str. 444
  87. ^ Williams 2001, str. 445
  88. ^ Schwarz Vol. 2 1997, str. 365–366.
  89. ^ Gaddis 1998, str. 140.
  90. ^ Schwarz Vol. 2 1997, str. 399.
  91. ^ Gaddis 1998, str. 141.
  92. ^ Thorpe, D.R. (2010). Supermac'. London: Chatto & Windus. str. 428. ISBN 9780701177485. .
  93. ^ Schwarz Vol. 2 1997, str. 396.
  94. ^ Ahonen 1998, str. 56.
  95. ^ a b Ahonen 1998, str. 59.
  96. ^ Tetens, T.H. The New Germany and the Old Nazis, New York: Random House, 1961 pages 191–192
  97. ^ Tetens, T.H. (1961). The New Germany and the Old Nazis. New York: Random House. str. 192. 
  98. ^ Tetens 1961, str. 192–193
  99. ^ Kempe 2011, str. 98.
  100. ^ Kempe 2011, str. 101.
  101. ^ Granieri 2004, str. 135.
  102. ^ Williams, str. 494; Foreign Minister Heinrich von Brentano was considered too subservient to the Chancellor and Gerhard Schröder became foreign minister [Williams. str. 495]
  103. ^ Granieri 2004, str. 153.
  104. ^ Granieri 2004, str. 154–155.
  105. ^ Granieri 2004, str. 155.
  106. ^ Turk, Eleanor L. (1999). The history of Germany. Greenwood Press. str. 154. ISBN 9780313302749. 
  107. ^ Bunn, Ronald F. (1968). German politics and the Spiegel affair: a case study of the Bonn system. Baton Rouge: Louisiana State University Press. str. 159–60. 
  108. ^ Granieri 2004, str. 191.
  109. ^ Taylor, Frederick (2011). Exorcising Hitler. London: Bloomsbury Press. str. 371. 
  110. ^ Williams 2001, str. 537.
  111. ^ Kroeger, Alix (29. 11. 2003). „Adenauer voted Germany's greatest”. BBC News Online. Pristupljeno 31. 07. 2015. 

Literatura uredi

 
Konrad Adenauer na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Конрад_Аденауер&oldid=27549316”