Milenko Vesnić

Milenko R. Vesnić (Dunišiće, 13. februar 1863 — Pariz, 15. maj 1921) bio je srpski diplomata i političar. Vesnić je bio ministar pravde, predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca od 16. maja 1920. do 1. januara 1921. godine.

Milenko R. Vesnić
Milenko Vesnić
Lični podaci
Datum rođenja	(1863-02-13)13. februar 1863.
Mesto rođenja	Dunišiće, Osmansko carstvo
Datum smrti	15. maj 1921.(1921-05-15) (58 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Politička karijera
Politička stranka	Narodna radikalna stranka
Mandati 4. Predsednik ministarskog saveta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 17. maj 1920 — 1. januar 1921. Monarh Petar I Karađorđević Prethodnik Stojan Protić Naslednik Nikola Pašić

Biografija

Milenko Vesnić 1904.

Rodom je sa Peštera, od oca Radonje (Radomar?). Detinjstvo proveo u okolini Kraljeva - naselje Grdica. Kada mu je bilo četiri godine, oca Radonju ubili su Turci, pa je majka sa njim i nešto starijim bratom Milutinom iz Sandžaka izbegla u Srbiju i nastanila se u selo Grdicu kod Karanovca (Kraljevo). U velikoj nemaštini, čuvajući tuđu stoku, deca završavaju osnovnu školu u Karanovcu. Milenko je sa 11 godina otišao u Beograd u gimnaziju, prvih godina se izdržavao poslužujući po kućama a potom, pošto je pokazao najbolji uspeh, podučavajući decu iz imućnijih kuća. U šestom razredu gimnazije objavio je svoj prvi rad o Đuri Jakšiću i počeo da piše pesme, ali se tome više nije vraćao. Maturirao je 1882, zatim završio pravne nauke takođe u Beogradu. U to vreme izgradio je moralna i karakterna načela kojih je nastojao da se drži celog života a svoj životni kredo formulisao Sve za obraz, obraz ni za šta. Veoma rano, i to odmah nakon Timočke bune, prišao je Radikalnoj stranci. Uprkos tome dobio je državnu stipendiju da nastavi studije u Minhenu i Lajpcigu. Usavršavao se iz oblasti međunarodnog prava u Parizu, Londonu, Rusiji, Holandiji i Švedskoj. Doktorirao je pravo u Minhenu 1888. godine, uz pomoć (novcem) velikog dobrotvora Velimira M. Teodorovića. Prvi je Srbin koji je doktorirao na minhenskom univerzitetu, i to sa dva doktorata. Vanbračni sin kneza Mihajla Obrenovića - Velimir je dao talentovanom doktoru Vesniću i još jednogodišnju stipendiju nakon doktoriranja. Tu prijateljsku pomoć mladić je iskoristio za putovanje u Rusiju, Englesku i Francusku, gde je stekao dodatna znanja i iskustva.

Politička karijera

Po povratku sa puta po Evropi u Srbiju, koji se podudario sa abdikacijom kralja Milana i vraćanjem Nikole Pašića iz emigracije, dobio je mesto diplomatskog službenika u Carigradu, gde je poslanik Srbije bio Stojan Novaković. Pridružio se diplomatskoj službi 1891. godine. Bio je: sekretar u srpskom poslanstvu u Carigradu od 1893. godine. Po povratku u Beograd 1892. postao je profesor krivičnog prava na Velikoj školi (1894-1901), pokrenuo časopis "Pravnik" (glasilo Srpskog pravničkog društva) i bio mu urednik, preveo sa nemačkog "Listovo Krivično pravo" i sa francuskog "Rivijerovo Međunarodno pravo". Za narodnog poslanika biran je 1893. U Skupštini je odigrao zapaženu ulogu u pokretanju sudskog procesa protiv liberala Jovana Avakumovića i Stojana Ribarca zbog zloupotreba vlasti. I pored toga u politici je učestvovao kratko kao ministar prosvete i crkvenih dela u vladi Save Grujića (1894) i potom se vratio profesorskoj karijeri na Velikoj školi. Kao već ugledni pravnik izabran je za dopisnog člana Instituta za međunarodno pravo u Hagu a 1898. postao je njegov redovni član. Kao član Glavnog odbora Radikalne stranke bio je posle Ivanjdanskog atentata na eks kralja Milana osuđen 1899. godine na dve godine robije zbog uvrede veličanstva u pariskom listu Le Temps. Kaznu je izdržavao u Požarevačkom zatvoru i tu preveo delo B. Kuniberta Srpski ustanak i prva vlada Miloša Obrenovića. Pomilovao ga je naredne godine kralj Aleksandar Obrenović a 1901. postavljen je za poslanika u Rimu. Ostavku na ovo mesto dao je 1902. priželjkujući poslaničko mesto u Carigradu. Posle Majskog prevrata 1903. radikalska vlada ga je 1904. imenovala na veoma važnu diplomatsku funkciju poslanika Srbije u Parizu. Tu se oženio lepom i prebogatom udovicom, Amerikankom Blanšom, koja mu je značajno pomogla u stvaranju materijalnog blagostanja i u diplomatskoj i humanitarnoj aktivnosti, naročito za vreme Prvog svetskog rata. U novoj Pašićevoj vladi postavljen je za ministra pravde ali je već krajem 1906. otišao ponovo u Pariz da u vreme Carinskog rata razvije živu diplomatsku aktivnost u interesu Srbije. Za svog boravka u Parizu učinio je da se francusko-srpski odnosi razvijaju u pozitivnom smeru, što je u narednom periodu imalo naročitu važnost. U to vreme objavio je u stranim stručnim časopisima veći broj radova iz istorije i etnologije Srba a u vreme aneksione krize u pariskoj štampi, pod pseudonimom P. P. de Sokolovitch, objavio je više članaka protiv austrougarske imperijalističke politike. Imao je izuzetno aktivnu i delotvornu ulogu u pregovorima Srbije sa Francuskom o zaključivanju zajma radi naoružanja (naročito oko rešavanja tzv. topovskog pitanja i izgradnje železnica), kao i u otvaranju srpskog novčanog tržišta za prodor francuskog kapitala.

Posle Prvog balkanskog rata učestvovao je na Londonskoj mirovnoj konferenciji (1912/1913) i bio član finansijske komisije za naplatu ratne štete od Turske. Prilikom pregovora sa Vatikanom (1914) oko Konkordata imao je vidnu ulogu, koristeći svoje poznanstvo sa istaknutim italijanskim političarima i diplomatama. U toku Prvog svetskog rata bio je veliki oslonac Nikoli Pašiću u zadobijanju francuske zvanične politike i javnosti za ratne ciljeve Srbije — za stvaranje Jugoslavije. Međutim, bio je kritikovan od strane srpskih i jugoslovenskih političara, koji su angažovani na propagandno-političkom radu, zbog svoje neaktivnosti. Takođe, često je kritikovan i zbog omogućavanja različitih finansijskih malverzacija u kojima su učestvovali činovnici poslanstva u Parizu, Radomir Pašić, a prema nekim navodima i njegova supruga Blanša. Neumorno je tumačio u Parizu, mestu gde se odvijala najvažnija diplomatska aktivnost, ciljeve Kraljevine Srbije i težio da pridobije najuticajnije svetske političare. U tom poslu sarađivao je sa Jugoslovenskim odborom, zastupajući zvanične srpske stavove. U toku 1916. godine izabran je za člana Akademije moralnih i političkih nauka u Parizu. Kada su Sjedinjene Američke Države stupile u rat, otišao je u Ameriku, gde je koristeći svoje diplomatske veze i poznanstvo sa uticajnim ljudima uspešno zastupao srpske interese. Sledeći političku liniju Nikole Pašića, tokom druge polovine 1918. godine napustio je propagiranje stvaranja jugoslovenske države i zalagao se za formiranje Velike Srbije. Bio je član delegacije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu (1919—1920) ali je bio u Pašićevoj senci. Aktivniji i samostalniji bio je u Komisiji za izradu pakta o Ligi naroda, koju je vodio Vudro Vilson. Učestvovao je u zaključivanju Rapalskog ugovora sa Italijom 1920. Na poziv regenta Aleksandra vratio se 1920. u Beograd da formira koncentracionu vladu koja je pripremila, raspisala i sprovela izbore za Ustavotvornu skupštinu.

Međunarodno pravo, udžbenik za Veliku školu Milenka Vesnića

Tekstovima iz oblasti prava i o aktuelnim političkim događajima sarađivao je u: Bosanskoj vili, Srpskom Sionu, Javoru, Brankovom kolu, Godišnjici Nikole Čupića, Zvezdi, Srpskom književnom glasniku, Golubu, Otadžbini, Pravniku, Delu, Letopisu Matice srpske, Novom životu i mnogim drugim listovima kod nas i u svetu. Objavio je i nekoliko knjiga.

Bio je srpski diplomata u Carigradu, Rimu, Parizu i Vašingtonu i predstavnik Kraljevine Srbije na mirovnim pregovorima u Londonu i Versaju. Osnovao je periodični časopis „Pravnik“ 1892. godine.

Kao srpski kraljevski poslanik u Rimu, uputio je protest jednom italijanskom listu zbog intervjua sa pretendentom na srpski presto u izbeglištvu knezom Petrom Karađorđevićem, ali se istovremeno tajno sastajao sa njim. Kao srpski kraljevski poslanik u Parizu između 1903. i 1920, bio je tvorac francusko-srpskog prijateljstva. Posle dinastičke smene na srpskom prestolu, on je kod najboljih francuskih zlatara naručio kraljevsku krunu i doneo je lično u Beograd.

Najznačajnije delo Vesnićeve vlade je bilo donošenje izbornog zakona za Ustavotvornu skupštinu. Uočio je prodor komunističke ideje u Srbiji i njegova vlada je donela Obznanu koja je bila usmerena protiv širenja komunističke propagande kojom se propovedala revolucija. Ne snašavši se najbolje u izuzetno složenim prilikama nove države, početkom 1921. vratio se na svoj položaj u Parizu ali je iznenada umro. Sahranjen je u Parizu uz velike počasti i prisustvo regenta Aleksandra, a u martu 1924. je prenesen na Novo groblje u Beogradu.

Blanš Vesnić, supruga Milenaka Vesnića

Vesnić je kralju Petru I organizovao i trijumfalnu posetu Parizu. Kralj Petar I je nekada završio prestižnu vojnu akademiju „Sen Sir“ i borio se u Legiji stranaca. Vesnić je napisao veliki broj naučnih pravnih radova, postao je član Francuske akademije. Vesnić se oženio sa američkom milionerkom, Blanš Ulman, koja je nasledila milion dolara od svog pokojnog muža i od oca, stožera njujorške bankarske porodice Blumental. Po drugi put ostavši udova Blanša je zaveštala novac za gradnju osnovne škole u sjeničkom selu Vapi. Vesnić je preko svoje supruge ušao u visoke aristokratske i bankarske krugove i omogućila mu je da za Kraljevinu Srbiju isposluje kredite i finansijsku pomoć za modernizaciju, pruge, elektrifikaciju, ali i za naoružanje, pred odsudnim bitkama sa moćnim imperijama Austrougarske i Turske. Govorio je četiri jezika: francuski, nemački, italijanski i engleski.

Vesnić je svoju biblioteku zaveštao Pravnom fakultetu, koji je preuzeo stručne pravničke knjige a ostale prosledio Univerzitetu. One su stajale u sanducima i uništene u jednoj studentskoj tuči u decembru 1922.

Vidi još

• Prva vlada Milenka Vesnića
• Druga vlada Milenka Vesnića

Literatura

• Vesnić mlađi, Radoslav (2008). Dr Milenko Vesnić - gransenjer srpske diplomatije. Prometej Beograd. str. 614. ISBN 978-86-82363-95-8. 
• Marić Jerinić, Marija (2012). „Sva odlikovanja Milenka Vesnića” (PDF). Numizmatičar. Beograd: Narodni muzej : Srpsko numizmatičko društvo (30): 265—307.  COBISS.SR 195635468 COBISS.SR 1025280653 COBISS.SR 15954690
• Milenko R. Wesnitsch, Die Blutrache bei den Südslaven: ein Beitrag zur Geschichte des Strafrechts, Stuttgart: Gebrüder Kröner, 1889.
• Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit. 
• Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit. 
• Andrej Mitrović, Jugoslavija na konferenciji mira, 1919—1920, Beograd 1969;
• Jelena Lozanić-Frotingam, Dobrotvorna misija za Srbiju u Prvom svetskom ratu: pisma iz Amerike i Kanade 1915—1920, Beograd 1970;
• Branislav Gligorijević, Demokratska stranka i politički odnosi u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd 1970;
• Milorad Ekmečić, Ratni ciljevi Srbije 1914, Beograd 1973;
• Dragoljub Jovanović, Ljudi, ljudi: medaljoni 56 umrlih savremenika, Beograd 1973;
• Savo Skoko, Drugi balkanski rat 1913, II, Tok i završetak rata, Beograd 1975;
• Branislav Gligorijević, Parlament i političke stranke u Jugoslaviji (1919—1929),

Beograd 1979;

• Milan Jovanović-Stojimirović, Siluete starog Beograda, I, Beograd 1987;
• Branko Petranović, Istorija Jugoslavije, I, Kraljevina Jugoslavija 1914—1941, Beograd 1988;
• Momir Milojević, Milenko Vesnić i intelektualna Francuska, ZRII, 1990, br. 10;
• Milan St. Protić, Radikali u Srbiji, ideje i pokret 1881—1903, Beograd 1990;
• Predrag Protić, Prošlost i poluprošlost, Beograd 1994;
• Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, Beograd 1996;
• Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Branislav Gligorijević, Kralj Aleksandar Karađorđević: u evropskoj politici, Beograd 2002;
• Branko Nadoveza, Politička misao i delatnost Milenka Vesnića, PRe, 2004, br. 2., 2004, br. 2.
• Fogelquist, Alan (2011). Politics and Economic Policy in Yugoslavia, 1918-1929. Lulu.com. ISBN 978-1-257-94299-2. 

Spoljašnje veze

• Radoslav Vesnić mlađi, Dr Milenko Vesnić gransenjor srpske diplomatije, Prometej, Centar za studije Jugoistočne Evrope i Fakultet političkih nauka u Beogradu, Beograd, 2008.
• Biografija na sajtu ministarstva spoljnih poslova
• Premijeri Jugoslavije Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. decembar 2009)