Partizansko-četnički sukob
Neutralna tačka gledišta ovog članka je osporena. |
Partizansko-četnički sukob, poznat i kao Građanski rat u Jugoslaviji (1941–1945), bio je politički i vojni sukob između Narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije i Jugoslavenske vojske u otadžbini, koji se dogodio tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Oružani sukob je izbio na jesen 1941, tokom ustanka u Srbiji, oko pitanja vlasti, starešinstva, jedinstvene (ili zajedničke) komande, kolaboracije i različite nacionalne politike. Komunisti su bili partija socijalne revolucije i nisu se odricali revolucionarne smene vlasti kao krajnjeg cilja, ostvarujući je u okviru narodnooslobodilačke borbe i jugoslovenskog pokreta. Četnici su za komuniste bili nosioci predratne vlasti koja želi da se nastavi preko politike srpskih buržoaskih snaga u zemlji i inostranstvu, dok su sami četnici smatrali komuniste anacionalnom i antisrpskom snagom koja radi za račun stranog centra, u interesu svetske prevlasti komunizma.[1]
Četnici su u komunistima gledali glavne suparnike, jednako kao što su komunisti u četnicima videli po sebi najopasniju snagu nakon pobede nad fašizmom. Zbog povezanosti četnika sa Saveznicima, komunisti su ih doživljavali kao najveću opasnost, neuporedivo veću od ostalih i kolaboracionista koji trpe ratnu sudbinu Nemaca. Prema gledištu komunista, Nedić, četnici i izbeglička vlada su bili beočuzi jedinstvenog lanca „velikosrpske hegemonije”.[1]
Komunisti se se borili protiv dinastije i za ostvarenje socijalne revolucije, dok su četnici bili „samo vojnici i borci za kralja i otadžbinu”. Četničke snage nisu se mirile sa socijalnom revolucijom i petokrakom, i obratno, komunisti sa održavanjem statusa kvo i kokardom. Četnici su prvobitno bili priznati kao legitimna snaga Kraljevine Jugoslavije, koja uživa status savezničke snage, sve dok ih se 1944. godine kralj, vlada i Saveznici nisu odrekli. Partizansko-četnički sukob se u delu literature naziva „bratoubilačkim” ili „građanskim ratom”. Sukob na tlu Jugoslavije nije mogao ostati internog karaktera, jer su Britanci u početku podržavali Mihailovića, a Sovjetski Savez tajno KPJ. Karakteristika ovog sukoba je u tome što se vodio u uslovima okupacije i podeljene zemlje.
Stanje pre rata uredi
Komunisti i oficiri, kao jezgro četničkog pokreta, bili su nepomirljivi protivnici još iz predratnog vremena. Štabovi i više instance Jugoslovenske vojske su učestalo upozoravali na opasnosti od komunizma i neophodnosti njegovog suzbijanja, npr:
- Izveštaj Glavnog generalštaba od 19. oktobra 1939. ministru vojske i mornarice o pojačanoj aktivnosti KPJ i predlog za obrazovanje koncentracionih logora,
- Naredba ministra vojske i mornarice od 25. oktobra 1939. za energično suzbijanje komunističke aktivnosti u vojsci.[2]
Aprilski rat uredi
Napadom sila Osovine predvođen Nemačkom i Italijom na Jugoslaviju 6. aprila, zemlja je rasparčana na šest okupacionih zona. Nemogućnost da se država energičnije suprotstavi daleko brojnijem i nadmoćnijem neprijatelju, te je stoga bila prinuđena da potpiše kapitulaciju 17. aprila. Nemačke snage su ušle u Beograd 12. aprila, a Srbija je nakon toga bila podeljena na četiri okupacione zone pod kontrolom Nemačke (Centralna Srbija i Banat), Mađarske (Bačka), Velike Albanije (Kosovo i Metohija i Raška oblast) i Bugarske (Istočna i Južna Srbija).
Formiranje pokreta otpora uredi
S jedne strane bila je legalna državna vojska koja je dobijala instrukcije od vlade u izgnanstvu, koja se sa napadom sila Osovine sklonila u London. Vojska Kraljevine Jugoslavije je tokom rata preinačila svoj naziv u Jugoslovenska vojska u otadžbini, a kasnije je dobila skraćeni naziv Četnici, naročito od komunista. Jugoslovenska vojska u otadžbini koja je rat otpočela kao pokret otpora u početku je svoje vojne operacije usmerila protiv okupatora, ali je već u jesen 1941, ušla u kolaboraciju sa okupacionim snagama pokušavajući da se, na prvom mestu, bori protiv komunistički orijentisanih partizanskih jedinica. S druge strane našla se partizanska, u početku slabo organizovana vojska koja je, uz stalnu borbu protiv okupatora, vodila i borbu za revolucionarni preokret i uvođenje komunizma. U početku, partizani su se isključivo borili protiv okupatora, ali su se kasnije, isključivo u Srbiji borili protiv Četničkih jedinica.
Jugoslovenska vojska u otadžbini uredi
Nakon sloma Jugoslavije jedinice JVuO pod kontrolom generala Dragoljuba Draže Mihailovića su se sklonile na Ravnu goru. JVuO je od svoje pojave pod zastavom legitimizma isključivo (tada) regularne državne vojske sebi davala za pravo na vođenje pokreta otpora. Mihailović je tada, kao legitimni predstavnik Jugoslovenske vojske i na osnovu ratnih zakona tražio odazivanje vojnih obveznika njegovim četničkim jedinicama. U drugoj polovini avgusta 1941. je započeo formiranje četničkih odreda, čiji je zadatak bio napadanje okupatorskih baza i oslobađanje okupiranih gradova i teritorija. Mihailović je u početku ustanka vodio borbe u korelaciji sa partizanskim snagama koje su se zajedno sa četnicima borile protiv okupatora. Kasnije mu je smetalo što se partizanske snage nisu pozivale za kralja i Otadžbinu, što su bile organizovane na „političkoj osnovi“, imale svoje štabove i komandante i obrazovale svoje organe vlasti. Obrazovanje novih organa vlasti posebno je ljutilo četnike koji su smatrali da mesto starih organa vlasti ne treba stvarati nove. Četnici su, kao i kraljevska vlada u izbeglištvu, strahovali da se u uslovima okupacije ne jave socijalni nemiri, prevratničke težnje, nove društvene snage koje bi mogle da iskoriste rat za društvenu promenu.[1]
Narodnooslobodilački pokret uredi
Ovaj članak je nedovršen. |
Odnosi četnika i partizana uredi
Ustanak u Srbiji uredi
Pukovnik Mihailović je pod zastavom legitimizma isključivo sebi davao monopol na vođenje pokreta otpora. Mihailović se proglasio legitimnim predstavnikom Jugoslovenske vojske i na osnovu ratnih zakona tražio odazivanje vojnih obveznika njegovim četničkim jedinicama. U drugoj polovini avgusta 1941. je započeo formiranje četničkih odreda, čiji je zadatak bio preuzimanje vlasti u momentu opšteg ustanka, sprečavanje pljačke i nereda, i delovanja „razornih elemenata". Pukovnik Mihailović je, pre bilo čijeg priznanja, smatrao da ima isključivo pravo da silom mobilišu ljude u svoje jedinice, dok su partizani bili za dobrovoljnu mobilizaciju.[3]
Mihailoviću je smetalo što se partizanske snage nisu pozivale na kralja i Otadžbinu, što su bile organizovane na „političkoj osnovi", imale svoje štabove i komandante, obrazovale svoje organe vlasti. Obrazovanje novih organa vlasti posebno je ljutilo četnike koji su smatrali da mesto starih organa vlasti ne treba stvarati nove. Četnici su, kao i kraljevska vlada u izbeglištvu, strahovali da se u uslovima okupacije ne jave socijalni nemiri, prevratničke težnje, nove društvene snage koje bi mogle da iskoriste rat za društvenu promenu.
Partizani su na kapama nosili crvenu petokraku zvezdu sa trakom nacionalne zastave. Četnici DM su nosili stari četnički amblem (lobanja sa ukrštenim kostima), kokardu vojske Kraljevine Jugoslavije ili „P. II” (inicijali kralja Petra II).[4]
Prvi oružani sukob izbio je u selu Planinici, krajem avgusta ili početkom septembra[5] 1941. godine, kada je pukovnik Mihailović na čelu ravnogorske grupe napao partizane Valjevskog partizanskog odreda koji su pokušali iz sela da odnesu prikupljeno oružje za ustanak. Mihailović je napao partizane jer je navodno „čuvao sela od pljačke”.[6]
Gospodin pukovnik je preko Neška Nedića stavio komunistima do znanja da niko nema pravo da organizuje ma kakvu vojsku sem nas, koji smo jedini ovlašćeni za to i koji nismo priznali kapitulaciju. Zabranio je da se napadaju žandarmi i Nemci, ili da se izvode sabotaže.
Mi želimo da sarađujemo sa svima koji hoće da se bore protiv okupatora. Ako bismo mi počeli kavgu sa Dražom i njegovim četnicima, narod to ne bi prihvatio, i to bi koristilo samo Nemcima, koji bi tada mirno gledali kako se mi između sebe krvimo. Mi ćemo, makar nas to koštalo, primorati sve da se izjasne, da se otkriju ko su i šta su, a srpski narod je od iskona osuđivao izdajnike.
— Filip Kljajić Fića, kraj septembra, početak oktobra 1941.
Vrhovni štab NOPOJ i predstavnici partizana u Srbiji su više puta pregovarali sa predstavnicima Štaba Draže Mihailovića i sa njim lično, s ciljem da se sklopi sporazum o zajedničkoj oružanoj borbi protiv okupatora i kvislinga.
Krajem jula 1941. predstavnik Štaba Valjevskog NOP odreda (dr Dragan Jovanović, lekar odreda) pregovarao je sa načelnikom Štaba Draže Mihailovića na Ravnoj gori, pukovnikom Dragoslavom Pavlovićem.[7] Polovinom avgusta 1941. predstavnik Vrhovnog štaba NOPOJ Miloš Minić sa istim ciljem sastao se sa Dražom Mihailovićem na Ravnoj gori.[8] 19. avgusta 1941. došlo je pregovora između Štaba Kraljevačkog NOP odreda i četničkog vođe Vula Vukašinovića.[9] U drugoj polovini avgusta 1941. sklopljen je sporazum između partizana i četnika u Toplici, niškom i leskovačkom srezu.[9]
25. avgusta 1941. sklopljen je sporazum između komandanta Mačvanskog partizanskog odreda Nebojše Jerkovića i komandanta Cerskog četničkog odreda Dragoslava Račića o zajedničkim borbama protiv okupatora,[10] nakon čega je usledila zajednička bitka za Šabac 1941.. 8. septembra 1941. vođeni su pregovori između predstavnika NOP-a i predstavnika četničke organizacije DM u Beogradu.[11]
Razvojem partizanskog ustanka, nekoliko četničkih vođa se samoinicijativno priključilo borbi protiv okupatora. Istovremeno sa prilaskom njegovih oficira ustanku, pukovnik Mihailović početkom septembra 1941. šalje delegaciju na sastanak sa generalom Nedićem u Beograd radi dogovora o zajedničkoj borbi protiv partizana. Po odobrenju nemačkog generala Turnera, general Nedić je dogovorio saradnju sa pukovnikom Mihailovićem:
Otprilike 3 dana posle stupanja na dužnost predsednika vlade pojavio se kod njega pukovnik Aleksandar Mišić sa još 2 oficira po nalogu Mihailovića i izjavio da bi ovaj želeo da se sa predsednikom Nedićem bori protiv komunista, te moli naoružanje i opremu za 2000 ljudi, a posebno obuću. Nedić je izjavio pukovniku Mišiću da mu ne može nabaviti cipele i predložio upotrebu opanaka. Između ostalog, ostavio je Mihailoviću da očisti oblast zapadno od Morave. Ovde treba naglasiti da je Nedić ove pregovore vodio uz moje odobrenje...[12]
— Izveštaj Haralda Turnera od 6. novembra 1941. o pokušajima Draže Mihailovića da pregovorima sa Nedićem i Nemcima ojača svoj položaj za borbu protiv komunista
Posle postizanja sporazuma sa generalom Nedićem, Mihailovićeva delegacija se vratila na Ravnu goru 6. septembra 1941. U međuvremenu na Ravnu goru je pošao i major Marko Olujević, pomoćnik komandanta kvislinške žandarmerije. Njega su 8. septembra 1941. godine, na putu za Ravnu goru uhvatili partizani pronašavši kod njega plan komande žandarmerije za napad na žandarma i četnika partizane sa linije Zvornik-Krupanj-Valjevo-Mionica. Posle saslušanja major Olujević je streljan 10. septembra.[13]
Oko 11. septembra 1941. došlo je do drugog susreta Miloša Minića sa Dražom Mihailovićem povodom napada četnika na partizane u selu Planinici (Mionica) kojim je rukovodio Draža Mihailović.[14] 13. septembra 1941. godine sklopljen je sporazum između partizana i četnika u požarevačkom i krajinskom okrugu.[15]
Dana 19. septembra 1941. godine, na Titovu inicijativu, došlo je do susreta komandanta Vrhovnog štaba NOPOJ Josipa Broza Tita i komandanta Glavnog štaba četničkih odreda Draže Mihailovića u selu Struganiku (Valjevo), u kući vojvode Živojina Mišića. Sa Titom su bili Miloš Minić, Obrad Stefanović i Vojislav Rafailović. Sa Dražom Mihailovićem se nalazio major Aleksandar Mišić, načelnik Vrhovne Komande, potpukovnik Dragoslav Pavlović i Dragiša Vasić. Ni posle ovih razgovora nije došlo do sporazuma o saradnji jer je, prema Titovim sećanjima, „Draža Mihailović uporno odbijao da započne bilo kakvu borbu protiv Nemaca govoreći da za to još nije vreme”. Dogovoreno je samo da se mobilizacija izvodi bez prisile i da četnici neće napadati partizane.[16]
Krajem septembra 1941. godine je održan treći sastanak Miloša Minića sa Dražom Mihailovićem povodom zajedničke akcije četnika i Nedićevih jedinica protiv snaga NOP-a na osnovu njihovog pismenog sporazuma koji su zaplenili partizani.[17]
Dana 28. septembra 1941. Draža Mihailović, nakon dogovora sa partizanima, izdaje uputstvo za pravljenje spiskova ljudi svake opštine, „koji pripadaju četničkim odredima Jugoslovenske vojske”, koje partizani ne smeju „odvajati”. On je takođe proglasio da njegovoj vojsci pripadaju „sva stoka, stočna i moto-mehanizovana vozila”, osim ako su ih vlasnici dragovoljno ustupili partizanima. Svako ko ne izvršava naređenja njegove komande, podleže prekom sudu.[5]
Dana 1. oktobra 1941. godine potpisan je sporazum između Glavnog štaba NOPO Bosne i Hercegovine i Štaba bosanskih četničkih odreda formiranju zajedničkog operativnog štaba i zajedničkih organa vlasti na oslobođenoj teritoriji. Zajednički štab je imao naziv »Komanda bosanskih vojnih i partizanskih odreda«. Potpisnici sa četničke strane su bili Jezdimir Dangić, Sergije Mihajlović, Pero Đukanović, a sa partizanske Rodoljub Čolaković, Slobodan Princip Seljo i Svetozar Vukmanović.[5]
Dana 5. oktobra 1941. došlo je do oružanog sukoba četnika i partizana zbog Požege. Pre sukoba izbio je spor oko uspostavljanja vlasti u gradu. Prema partizanskoj verziji događaja, četnici su zahtevali da se vlast u gradu preda njima, dok su partizani tražili obrazovanje zajedničke vlasti. Putem pregovora spor nije bio rešen i četnici su oružjem uzeli vlast.
Vrhovni štab NOPOJ je početkom oktobra 1941. godine predložio da se održi sastanak radi ostvarivanja pune saradnje između četnika i partizana. Draža Mihailović je bio sprečen da dođe na sastanak 16. oktobra.[12] 20. oktobra Vrhovni štab NOPOJ je Mihailoviću uputio pismeni predlog o saradnji u 12 tačaka.[18]
Dana 22. oktobra 1941. Draža Mihailović je uputio pismo Vrhovnom štabu NOPOJ u kom ističe „preku potrebu raščišćavanja mnogih nesporazuma, nastalih naročito u poslednje vreme”. On pominje „bezbrojne incidente i nelojalnosti”, o kojima svakodnevno dobija obaveštenja. U pismu se osvrće na opasnu i tešku vojnu situaciju, koja "imperativno nalaže koncentrisanje naše pažnje na front u Mačvi.”[12]
S obzirom na ovo stanje stvari, a uviđajući važnost ovog fronta, smatram da sa obe strane treba učiniti sve da se nastale suprotnosti ublaže, i izglade, a dalji sukobi po svaku cenu otklone zašto sam se stalno zalagao...[12]
— Pismo Draže Mihailovića od 22. oktobra 1941. Vrhovnom štabu NOPOJ o odnosima između četnika i partizana
Dana 24. oktobra 1941. u manastiru Vraćevšnici potpisan je sporazum između četničkog odreda na sektoru Gornji Milanovac — Kragujevac i Kragujevačkog partizanskog odreda radi borbe protiv „okupatora i njegovih slugu: Nedića, Pećanca, Ljotića i drugih”.[5] Pre sklapanja sporazuma, komesar Kragujevačkog odreda Vladimir Dedijer je pregovarao sa majorom Miodragom Paloševićem a zatim sa kapetanom Radovanom Stojanovićem.[19] U sporazumu stoji da se će se ispitati svi raniji nesporazumi s tim da se krivci najstrože kazne, i proglašava se sloboda zbora i dogovora, s tim da "nijedna ni druga strana ne sme na zborovima napadati jedna drugu." Dosadašnja mobilizacija se oglašava nevažećom za obe strane, i mobilizacija se ponovo vrši na zajedničkim zborovima. Dosadašnje rezerve hrane ostaju vlasništvo i jednog i drugog odreda, a da se skupljena hrana ubuduće deli na dva dela. Dogovoreno je da se zajednički postavlja vlast, "s tim da se po mogućstvu zadrže dosadašnji predsednici, ako su pomagali narodno-oslobodilačku borbu i nisu bili petokolonaši i narodni neprijatelji".[5]
Dana 27. oktobra 1941. godine došlo je do sastanka u Brajićima između četnika i partizana na najvišem nivou. Partizansku delegaciju su činili: Josip Broz Tito, Mitar Bakić i Sreten Žujović. Četničku delegaciju su činili: Draža Mihailović, Dragiša Vasić, potpukovnik Dragoslav Pavlović i kapetan Milorad Mitić. Razgovori u Brajićima bili su poslednji pokušaj da se organizuje zajednička partizansko-četnička komanda. Tito je podneo Mihailoviću pismene predloge u 12 tačaka, od kojih četnički predstavnici nisu prihvatili zajedničku oružanu borbu protiv okupatora i kvislinga, zajedničko snabdevanje partizanskih i četničkih jedinica, obrazovanje narodnih vlasti na oslobođenoj teritoriji ni dobrovoljnu mobilizaciju; po ostalim tačkama sporazum je, uglavnom, postignut.[20]
Prema četničkoj verziji, „duboko skrivajući svoju pravu nameru, vođi partizanskih odreda na sve moguće načine ometali su izvršenje ovog sporazuma.”[4]
Napad četnika na Užičku republiku uredi
Sve do četničkog napada na Užičku republiku 1. novembra 1941, pripadnici JVuO kretali su se po slobodnoj teritoriji bez ikakvih smetnji, sem ukoliko su pljačkali po selima.[12] Nakon izbijanja oružanog sukoba, četnici su neretko zarobljene partizane predavali Nemcima (u Slovcu, kod Mionice, u selu Sitarice itd.).
Mihailović je rekao da od objedinjenja ništa ne može biti, već samo mogu da se stave partizani pod njegovu komandu.” — Radoslav Đurić
U ultimatumu komandanta četničkih odreda Čačak, od 6. novembra 1941, traženo je da se partizanski odredi preformiraju i uliju u postojeće vojno-četničke odrede, stanu pod komandu Mihailovića, skinu znakove koji nemaju obeležja Jugoslovenske vojske, a u vojničke redove uđu sa činom koji su imali u vojsci:
Pošto je naša država monarhija, to svaki mora da prizna Nj. V. Kralja i da se za njega i otadžbinu bori protiv okupatora. Svaki ko protiv ovoga bude radio, kratkim putem biće suđen.
Dana 14. novembra uveče radio London objavio je da je jedini legalni predstavnik u Jugoslaviji pukovnik Mihailović, pa da se sve snage imaju staviti pod njegovu komandu. Nakon toga su četnički delegati otišli sa pismenim uslovima pukovnika Mihailovića, koji su bili u vezi objave radio Londona, da se partizani stave pod komandu Mihailovića. Partizansko vodstvo odbilo je te uslove i rekli su da to može biti samo na bazi sporazuma i jednih i drugih.[21]
Partizani su uzimali oružje od pojedinaca, smatrajući da je oružje narodno, dok sam ja smatrao da je oružje vlasništvo svakog pojedinca.[22] — Dragoljub Mihailović
Nakon što su partizani počeli da potiskuju četnike ka Ravnoj Gori, Mihailović je naredio Đuriću telefonom: „Odmah se vratite natrag i napravite sporazum ma pod kojim uslovima". Partizanski delegati Aleksandar Ranković i Petar Stambolić postavili su sledeće uslove: da se obrazuje mešovita istražna komisija od ljudi iz redova četnika i partizana, koji će povesti istragu po pitanjima bratoubilačke borbe. Zatim da se obrazuje mešoviti sud, koji će suditi svim izazivačima bratoubilačke borbe; i da će se produžiti pregovori po svima ostalim pitanjima dok se to ne svrši, a sutra u 12 sati, 21. novembra, prestaju neprijateljstva, sve jedinice ostaju gde su se zatekle i da se zarobljenici jedne i druge strane puste bez obzira na broj. Kad se Đurić vratio u štab, sačekao ga je na vratima Dragiša Vasić i kad mu je rekao da je sporazum potpisan, on je skočio i rekao: „Vi ste nas spasli". Situacija je kod četnika bila takva da bi, verovatno, bili likvidirani i izbačeni sa Ravne Gore i svih položaja koje su držali da nije došlo do sporazuma.[21]
Partizanski komandant Dragojlo Dudić o ovim borbama piše:
Pre nekoliko noći došlo je do borbe sa oko 500 četnika iz odreda Draže Mihailovića. Razbijeni su i oko 140 zarobljeno. Naši su likvidirali četnike u Požegi. U toj borbi su naši partizani imali strahovite žrtve. Poginuo je komandant bataljona drug Kapelan, dva komandira četa i mnogo partizana. [...] Dogodilo se to da umesto borbe protiv fašističkih razbojnika vodimo borbu sa braćom; umesto da prolivamo neprijateljsku krv, mi se međusobno krvimo. Umesto da ljudi Draže Mihailovića presreću neprijateljske kamione i otimaju, oni presreću naše kamione i otimaju ono što je srpski narod odvajao od svojih usta i davao za narodnu borbu; umesto da presreću Nemce i Nemce ubijaju, oni presreću naše ljude i ubijaju iz zasede.[23]
Četnički starešina Zvonko Vučković opisuje međusobne borbe četnika i partizana tokom ustanka (obračun u Ovčaru) na sledeći način:
U mešavini koja se tako stvorila bilo je nemoguće razlikovati jedne od drugih. Ista odela, iste psovke i komanda. U takvoj gužvi je uvek mnogo žrtava. Najgore je što ne znaš koga gađaš, a kad pucnjava počne, ne prestaje do mraka. Njihova petokraka zvezda i naša trobojna kokarda, i kad su bile na šajkačama, mogle su se osmotriti samo iz neposredne blizine. Ako se sukobimo u selu onda se tek stvori krkljanac. Jurimo se oko kuća i štala kao deca koja se igraju žmurke. Čas mi jurimo njih a čas oni nas. U takvoj igri gine sve odreda: i mi i oni, i žene i deca, i stoka i kokoške, i sve što je živo.[24]
Gušenje ustanka u Srbiji uredi
Po povlačenju glavnine partizanskih odreda... spustio se u rejon Ljubića i našao Rakovića sa odredom od 100 ljudi. Kad sam ušao u avliju video sam oko 70 seljaka. Pitao sam: „Šta je to". Saopštio mi je da su to partizani. Ja sam ga pitao da li zna da je sporazum sa partizanima potpisan 27. novembra, na šta mi je on odgovorio da zna, ali da ima nova naredba optuženog Mihailovića da se ostaci partizana progone i da se razoružavaju na teritoriji Srbije.«[21] — Radoslav Đurić
Nakon sloma ustanka u Srbiji, Mihailović je od strane izbegličke vlade početkom 1942. proglašen ministrom vojske, dok je JVUO prihvaćena kao regularna oružana formacija Kraljevine Jugoslavije. Na osnovu ovoga, Mihailović je pozivao na „izvršenje vojne obaveze”, odnosno na pristupanje njegovim jedinicama pod pretnjom vojnih zakona u slučaju rata.
CK KPJ javlja CK KP Slovenije početkom 1942. godine:
Nedić - četnici - Draža Mihailović - londonska vlada - to je neprekinuti lanac velikosrpske hegemonističke reakcije i za uspostavljanje velikosrpske hegemonističke reakcije i za uspostavljanje velikosrpske hegemonije u najterorističkijem smislu.
Građanski rat uredi
Ovaj članak je nedovršen. |
Partizanske tvrdnje su da je prvi međusobni oružani sukob četnika i partizana izbio u Suvoborskom selu Planinici, krajem avgusta 1941. godine, kada je pukovnik Mihailović lično poveo napad na partizane Slavkovačke čete Valjevskog partizanskog odreda koji su pokušali iz sela da odnesu prikupljeno oružje za ustanak. Mihailović je napao partizane jer je navodno „čuvao sela od pljačke“.[25] Međutim, pravi sukob većih razmera otpočeo je 1. novembra 1941. četničkim napadom na Užice, koje je bilo pod kontrolom partizana i centar oslobođene teritorije poznate kao Užička republika.
Reference uredi
- ^ a b v Petranović 1992.
- ^ AVII, Aprilski rat 1941, 1969, 412-417, 427-430, itd.
- ^ http://znaci.net/00001/9_5.htm"
- ^ a b ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1
- ^ a b v g d ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1
- ^ „Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 19. 02. 2018. g. Pristupljeno 22. 02. 2018.
- ^ Rodoljub Čolaković, Zapisi, I, str. 56, 64 i 65
- ^ dr J. Marjanović, Prilozi, str. 185
- ^ a b dr J. Marjanović, Ustanak, str. 203
- ^ Zbornik NOR-a, tom I, knj. 1, dok. br. 19; tom II, knj. l, str. 45
- ^ Zbornik NOR-a, tom I, knj. 2, dok. br. 34
- ^ a b v g d Ratko Martinović - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG ŠTABA
- ^ Jovan Marjanović, Ustanak i NOP u Srbiji 1941, Beograd, 1983, str. 317.
- ^ dr J. Marjanović, Prilozi, str. 191
- ^ Arhiv VII, Ča, k. 95, reg. br. 20/7
- ^ Tito, Članci i govori, I, Zagreb, str. 206.
- ^ Zbornik NOR-a, tom I, knj. 1, dok. br. 148
- ^ Zbornik NOR-a, tom I knj. 1, dok. br. 53
- ^ Vladimir Dedijer, Dnevnik, knjiga I, III izdanje, Beograd 1970, str. 46 i 47
- ^ Zbornik NOR-a, tom I, knj. l, dok. br 70, dr J. Marjanović, Ustanak u Srbiji, str. 313—320
- ^ a b v Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Ispitivanje svedoka i čitanje dokumenata
- ^ Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Završna reč optuženog Dragoljuba Mihailovića[mrtva veza]
- ^ Dudić, str. 240
- ^ Zvonko Vučković, n.d., 164.
- ^ Dubravka Stojanović: Ulje na vodi
Literatura uredi
- Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9.
- Pavlowitch, Stevan K. (1985). Unconventional Perceptions of Yugoslavia 1940–1945. New York: Columbia University Press.
- Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia. New York: Columbia University Press.
- Pavlović, Stevan K. (2009). Hitlerov novi antiporedak: Drugi svetski rat u Jugoslaviji. Beograd: Clio.
- Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar.
Spoljašnje veze uredi
sestrinskim projektima:
