Pero Budmani

Petar V. Budmani (Dubrovnik, 27. oktobar 1835 — Kastel Fereti pored Ankone, 27. decembar 1914) bio je srpski lingvista, leksikograf i vodeći poliglota.

Pero Budmani
Petar V. Budmani
Lični podaci
Datum rođenja	(1835-08-27)27. avgust 1835.
Mesto rođenja	Dubrovnik, Austrijsko carstvo
Datum smrti	27. decembar 1914.(1914-12-27) (79 god.)
Mesto smrti	Kastel Fereti (Ankona), Kraljevina Italija
Naučni rad
Polje	Lingvistika
Institucija	SUD / JAZU

Poticao je iz ugledne porodice Srba katolika iz Dubrovnika, od oca Vlaha N. Budmanija (oko 1795-1858), pomorskoga kapetana i majke Ane-Marije Stuli (oko 1798-1854), ćerke Petra-Pere L. Stulija (oko 1762-1828).
Pero je imao starijeg brata Nikolu Grgu Marijana Antuna Budmanija (1827-1853), pomorca i sestru Katarinu-Katu Radu Dominiku Budmani (1828-1???), koju je usvojio njegov stric Autun Budmani iz Ankone.

Porodica Budmani je stanovala u najprometnijem delu grada, na Pilama (u današnjoj ulici Pere Budmanija).

Obrazovanje

Pohađao je Pučku školu u Dubrovniku (period 1841-1845), gde se posebno interesuje za matematiku i strane jezike, a zatim pohađa i Dubrovačku gimnaziju (period: 1845-1853).
Maturirao je u avgustu 1853. godine sa odličnim uspehom, napisavši pritom raspravu o presecima čunja, koja je potom služila kao udžbenik ostalim đacima.

Posle smrti strica Antuna (1853) nasleđuje imanje u mestu Kastel Fereti kraj Ankone.

Po očevoj želji, Petar odlazi u Beč na studije medicine i prava (period: 1854-1857).

Porodica i profesorski poziv

Odmah nakon smrti oca Vlaha (1858), Petar se seli u Kastel Fereti s težnjom da se posveti matematici, ali se u Italiji zaneo revolucionarnim dešavanjima.
Zbog toga je odlučio da se pridružiti italijanskom generalu Đuzepe Garibaldiju (1807-1882) u maršu na Napulj i Siciliju, ali ga je Nikola Tomaseo (1802-1874) od toga odvratio.
U Ankoni Budmani prvi put čita Vuka Stefanovića Karadžića (1787-1864) u italijanskom prevodu Tomasea, a po povratku u Dubrovnik 1861. godine i u originalu.

Iste godine (1861), Pero je upoznao Emiliju-Milu Lopižić (1846-1908), ćerku Frana I. Lopižića (1803-18??), u čijoj se kući (te godine) sreće i sa svojim sunarodnikom Vukom Karadžićem.

Milom Lopižić se ženi 21. septembra 1861. godine.
Porodica Budmani imaće jedanaestero dece od kojih je osmoro doživelo zrelost: Marija-Ana (udata u porodicu Nasso), Ljubica (udata u porodicu Hercigonja), Danica (udata u porodicu Della Casa), Niko, Mile, Vlaho, Antun i Frano.
Budmanijeva porodica već 1862. godine odlazi u Ankonu da bi se tamo nastanila, ali se Mili Ankona nije sviđala, pa se porodica uskoro vratila u Dubrovnik, prepustivši upravu nad svojim italijanskim imanjem Petrovoj sestri Kati.

Nakon školovanja, Budmani je položio ispit za „gimnazijskoga kandidata“, te je u tom svojstvu stupio u službu u Dubrovačkoj gimnaziji.
Kao plod nastave u Dubrovačkoj gimnaziji nastala je njegova poznata „Grammatica della lingua serbo-croata (illirica)“, koja je izdata u Beču 1867. godine.
Upravo ova njegova gramatika smatra se kao prvo naučno delo u kome se pojavljuje pojam »srpsko-hrvatski«.

Od 1868. godine, on je gimnazijski suplent (pomoćni nastavnik) u staroj Dubrovačkoj gimnaziji (u sv. Katarini Sijenskoj).
Polaže razliku 1869. godine i postaje »pravi učitelj« slavenskih i klasičnih jezika, te u nastavničkom zvanju ostaje do 1882. godine, i bio je veoma popularan profesor.

Izabran je za nadzornika osnovnih škola u Dubrovačkom kotaru (period: 1870-1874).

U mladosti i u penziji bavio se matematičkim pitanjima, tj. još u ranoj mladosti je pokazivao talenat ne samo za matematiku već i za jezike, pa je rano naučio i italijanski, nemački, francuski, engleski, latinski, grčki, što je tokom života dopunio ovladavanjem ruskog, poljskog, sanskrita, persijskog, arapskog, a slabije turskog, kineskog, finskog, norveškog, mađarskog i svahilija.

Naučna karijera

Opis ilustracije:
Knjiga „Grammatica della lingua serbo-croata“ (1867).
Autor:
Pero V. Budmani (1835-1914).

Pero Budmani jedan od najznačajnih srpskih filologa druge polovine 19. veka.
Bio je pod snažnim uticajem naučnog rada njegovog sunarodnika Vuka Karadžića i uvek je bio ponosan na svoje srpsko kulturno-istorijsko nasleđe (kao i drugi dubrovački Srbi katolici).
Važan je njegov rad o dubrovačkom dijalektu, u kome se prvi put na sveobuhvatan način opisuje štokavski dijalekt srpskog jezika.

Budmanijeva, gramatika srpsko-hrvatskog jezika napravila je pomak za tadašnju lingvistiku (na primer: »fonetski« i »etimološki« pravopis, ili stariji i noviji štokavski oblici deklinacije).
Budmanijeva gramatika je bila namenjena pre svega učenicima dalmatinskih škola u kojima je nastavni jezik bio italijanski (tada obavezan u nastavnom programu); budući da je u njoj izložen kompletan materijal, od fonetike do sintakse, ista se smatra i prvom srpskom kompletnom gramatikom na italijanskom jeziku.

Njegovi lingvistički radovi, koje je objavljivao u listu Dubrovniku (Nešto o postanju slova z u slavljanskijeh jezika, 1873/74), a posebno naučni članak vezan za dijalekt Srba Dubrovnika, koji publikuje Rad JAZU (Kako se sada govori, 1883) privukli su pažnju JAZU, te se nakon smrti srpskog filologa Đorđa-Đure J. Popovića - „Daničića“ (1825-1882) i kratkotrajnoga rada na istom projektu Slovenca Matije Valjaveca - „Kračmanova“ (1831-1897), a posredstvom svog sunarodnika, grofa Konstantina-Koste J. Vojnovića (1832-1903), Budmani se (u proleće 1883. godine) seli u Zagreb da bi tamo preuzeo redakciju „Rječnika hrvatskoga ili srpskoga jezika“, čija će četiri dela će pripremati naredne 24 godine (period: 1883-1907).

Urednici prvih šest delova „Rječnika srpsko-hrvatskog jezika“:
I. deo – Đuro Daničić (1880)
II. deo – Đuro Daničić, Matija Valjevec i Pero Budmani (1884-1886)
IV. deo – Pero Budmani (1892-1897)
V. deo – Pero Budmani (1898-1903)
VI. deo – Pero Budmani, Tomislav Maretić (1904-1910)

Po pitanju srpskog pravopisa Budmani se uglavnom držao Daničićevih smernica.
Kad je 25. jula 1907. godine nakon dvadeset i četiri godine neprekidnog rada prestao obrađivati rečnik, imao je iza sebe 72 godine života i više od četiri obimne knjige rečničke obrade sa ukupno 4.176 stranica.
Osim leksikografskim radom, Budmani je i prevodio stranu književnost, ali pisao je o književnom radu Marina Držića, kao i o radu drugih renesanskih pisaca iz Dalmacije (priredio za izdanje dela Gleđevića, Sasina, Zoranića, Zlatarića i Barakovića), zatim je napravio pregled srpske gramatike i leksikografije u studiji „Pogled na istoriju naše gramatike i leksikografije od 1835. godine“, pa je čak napisao i „Praktičnu gramatiku ruskoga jezika“ (1888). godine, koja je doživela laskave ocene i ubrzo drugo izdanje.
Poslednje godine života Budmani je posvetio pretežno radu na matematičkim problemima.

U JAZU je 5. jula 1906. godine čitao prvi deo svoje rasprave o Bernoulijevim brojevima.
Bio je to početak velikoga rada o diferencijalnom računu koji je u Zagrebu počeo pisati na italijanskom jeziku.
Rad na ovim problemima je nastavio i posle odlaska iz Zagreba, na porodičnom imanju Kastel Feretiju (blizu Ankone), ali nije uspeo da ga završi.

Bibliografija dela Petra V. Budmanija

Opis ilustracije:
Knjiga „Pjerin“ Marina Držića (1902).
Autor:
Pero V. Budmani (1835-1914).

Članci

• „Nešto o postanju slova z u slavljanskijeh jezika“ (1873/4)
• „Još jedan pokušaj o našoj narodnoj metrici“ (1875/6)
• „Dubrovački dijalekat, kako se sada govori“ (1883)
• „Pogled na istoriju naše gramatike i leksikografije od 1835. godine“ (1885, 1886)

Prevodi

• „Po čemu ljudi žive“ (orig. ru. Čem lюdi živы / Lev Nikoláevič Tolstóй: 1828-1910)
• „Nebožija komedija“ (orig. polj. Nie-boska Komedia / Napoleon Stanisław Adam Feliks Zygmunt Krasiński: 1812-1859)
• „Lokis“ (orig. fr. Lokis / Prosper Mérimée: 1803-1870)
• „Sakunt al a“ (orig. ind. Śakunt al ā / कालिदास: 4. - 5. vek)

Knjige

• „Grammatica della lingua serbo-croata“ (1867)
• „Djela Antuna Gleđevića“ (1886)
• „Djela Petra Zoranića, Antuna Sasina, Savka Gučetića Bendeviševića“ (1888)
• „Praktična gramatika ruskog jezika za samouke“ (1888, 1903)
• „Djela Dominika Zlatarića“ (1899)
• „Pjerin Marina Držića“ (1902)
• „O Bernoullijevijem brojevima“ (1910)

Nauka iznad politike

Mišljenje hrvatskih nacionalista, o naučnom radu Pere Budmanija, najbolje ilustruju reči Rabljanina Marćela Kušara (1858-1940), istaknutog „pravaša“ (hrvatski nacionalno-klerikalni pokret), koje su napisane u listu „Crvena Hrvatska“ iz 1892. godine:

»Budmani je prvi utro put ideji srpskoj u Dubrovniku, i to na nedužnom polju filologijskom, a s jedne strane priznajući se pristašom one poznate Miklošićeve nadri-nauke, da su samo čakavci Hrvati, a svi štokavci Srbi, a s druge strane ulijevajući u srca svojih učenika prezir prema jeziku zagrebačke škole (što je u ono doba zaostajao u čistoći sa jezikom Vukovim) i etimologijskom pravopisu, kojim su sastavljeni bili školski tekstovi, a u isto vrijeme kujući u zvijezde ljepotu Vukova jezika.«

Članstvo u naučnim institucijama

• Od 24. oktobra 1870. godine: Dopisni je član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (skr. JAZU)

• Od 24. januara 1871. godine: Dopisni je član Srpskog učenog društva (skr. SUD), odnosno Odbora za nauke državne i istorijske

• Od 12. marta 1886. godine: Punopravni je član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti

• Od 23. januara 1888. godine: Dopisni je član Srpske kraljevske akademije (skr. SKA), odnosno Akademije filosofskih nauka

• Od 29. decembra 1889. godine: Inostrani je član Imperatorske sankt-peterburgške akademije nauka (rus. Императорская Санкт-Петербургская Академия наук: 1836-1917), odnosno Odeljenja ruskog jezika i književnosti (rus. Отделение русскаго языка и словесности)

Politički rad

Budmani je izabran 1869. godine za jedanog od trideset šest članova dubrovačkog Opšinskog veća kao pristalica Narodne stranke (dok su još u njoj boravili i Srbi).
Neko vreme je bio i poslanik (period: 1870-1876) u Dalmatinskom saboru Kraljevine Dalmacije (1815-1918) u Zadru i u Carskom veću (nem. Verstarkter Reichsrat) Austrougarske monarhije (1867-1918) u Beču, gde se čak i odrekao mandata 1873. godine, a isto će učiniti i tri godine (1876) u Dalmatinskom saboru.

U Dubrovniku se 1878. godine pojavio list „Slovinac“ (1878-1884), čiji su pokretači bili uglavnom Srbi katolici: Pero Budmani, Vuk S. Vrčević (1811-1882), Antun Paško Kazali (1815-1894), dr Ivan-Ivo Avgust A. Kaznačić (1817-1883), Medo M. Pucić (1821-1882), Luko A. Zore (1846-1906), koji su sve do početka 20. veka činili većinu stanovnika ovog južnodalmatinskog grada i od Srba pravoslavca Jovan-Jovo P. Sundečić (1825-1900).
Saradnici na ovom listu bili su i drugi ugledni Srbi Dalmacije: Mato Vodopić (1816-1893), Petar Franasović (1819-1883), Nikša Gradi (1825-1894), Ivan-Ivo Stojanović (1829-1900), Valtazar(Baltazar)-Baldo V. Bogišić (1834-1908), Vid Vukasović Vuletić (1853-1933), Marko Car (1859-1953), Josip I. Bersa (1862-1932), i dr.

Učešće u Odboru za podizanje spomenika Ivanu Gunduliću

Opis ilustracije:
Gundulićev spomenik u Dubrovniku (Orao, 1892).

Na sednici od 9. marta 1880. godine, Opštinsko veće Dubrovnika usvojilo je Predlog Srpske dubrovačke omladine, da se povodom 300-te godišnjice od rođenja Ivana Gundulića (1589-1638) u Dubrovniku podigne spomenik.
U skladu sa tim Veće je formiralo Odbor, koji bi trebalo da prati izradu i postavljanje spomenika ovom slavnom Srbinu katoličke vere.

Odbor su sačinjavali Pero V. Budmani, Mato Vodopić, knez Medo M. Pucić (predsednik Odbora), Luko A. Zore i Ivan-Ivo Avgust A. Kaznačić (1817-1883), tj. viđeniji članovi srpskog-katoličkog kruga iz Dubrovnika.

Članovi Odbora za izgradnju spomenika Ivanu Gunduliću u svom pismu od 15. avgusta 1892. godine, koje su uputili Jovanu Ristiću (1831-1899), namesniku mladog kralja Aleksandra M. Obrenovića (1876-1903) navode sledeće:

»Nama Srbima ponos ispunjava grudi, kad god pomenemo naš stari i tolikom slavom ovenčani Dubrovnik. Nekada beše ovaj naš grad prvi među našim gradovima: i prosvetom i trgovinom i politikom i bogatstvom, ali najviše svojim pesništvom. I mnogo veći narodi nisu, u ono vreme, imali grada koji bi se merio s Dubrovnikom. On ne samo sebi, svom narodu, nego svetu - dade nekoliko veličina naučničkih. Ali sve to nije pronelo toliko slavu njegovu, kao što ga uzdignuše sinovi njegovi, poznati u našoj književnosti po imenu: dubrovački pesnici. Čitavo kolo pesnika dade nam taj naš proslavljeni grad; njihova imena svetle svetlošću jarkom, koja se ne tuli i koja se neće ugasiti, dok je u životu i jednoga Srbina. Prva zvezda na ovom svetlom nebu jeste Gundulić, koji ugleda sveta pre trista godina, i čiju tristogodišnjicu svečano proslavismo i mi u Beogradu, pri kraju 1887. Rođen od Srbina vlastelina, odnegovan u slobodi i bogatstvu, Gundulić se posveti nauci. Iz mladačke duše njegove počeše se odlegati pesma u stihovima, najsavršenijim onog vremena. Njegov pesnički rad beše obilat, ali se izdvajahu najznatnija i najslavnija dva dela: „Dubravka“ i „Osman“. U prvom slavi slobodu svog milog Dubrovnika; u „Osmanu“ peva pobednu pesmu krsta nad polumesecom i proriče bolju budućnost svom srpskom narodu.«

Svečano otkrivanje spomenika održano je u nedelju 26. jula 1893. godine, a otkrio ga je baron Frano Š. Getaldić-Gundulić (1833-1899), jedan od poslednjih potomaka porodice Gundulić u Dubrovniku, koji je tada bio i načelnik dubrovačke opštine, kao i vođa Srpske narodne stranke na Primorju.

Budmanijev govor nad odrom kneza Meda Pucića

Opis slike:
Orsat-Medo Pucić (1821-1882), političko-kulturni lider dubrovačkih Srba (katolika).

Kada je 30. juna 1882. godine umro dubrovački knez Medo Pucić, tada najznačajniji predstavnik Srba katolika u Dalmaciji, profesor Pero Budmani je dobio čast od Pucićeve porodice, kao i Srpske dubrovačke omladine, da govori nad njegovim grobom (sahranjen je u porodičnoj grobnici na groblju sv. Mihaila na Lopudu), a tom prilikom on je izjavio sledeće (ovde je dat govor u integralnom obliku i latiničnom pismu):

»Nijesi umro, Medo, naša diko; osim kosti i kože ništa drugo nijesi propustio mrkoj smrti; tvoje je ime ostalo, tvoja su djela s nama. Nećeš ti umrijeti nikada, slavni Medo, jer će te narodnja uspomena, draža od zlata i draga kamena, kako ti sam veliš, sahranit od smrti, od zaborava. Dok bude svijeta, dok jedno naše srce bude kucati, tvoje će slavno ime, spojeno s Njegoševim i s Brankovim, biti neumrlo. Nećemo plakati dakle za tobom; dapače prinašamo na tvoj grob nešto što će ti više ugoditi nego naše suze i prinašamo ti obećanje da ćemo iti stazom kojom si nas uputio. Kunemo ti se, da ćemo svagda tvoje stope slijediti i obećavamo ti da iskra, što si nam u srce ukresao neće nigda se ugasiti i da se plodno sjeme neće nigda izjaloviti što si u naše duhove bacio i kunem ti se da ćemo izvršiti do dlake tvoju oporuku, što si nam u Pomi ostavio:

Oj pokle te previšnji nadari
Umom, silom, licem, r'ječi sličnom
Da nam budeš megju svijem dičnom,
Srpska zemljo der za sebe mari,
Šta ćeš tražiti misirskih oaza.
Vlaških čuda, njemačkih dokaza?
Iznesi nam svoje grude plod,
Kaži sv'jetu svoj junački rod!

A ti dični Medo, na krilima tvoje vile, koja te od smrti sačuvala, straži lebdi nad radom i stazama tvoga omiljenog naroda dok ga vidiš srećna i čestita za čim si još iz djetinjstva žarkom dušom hlepio.«

Poslednje godine

Opis slike:
Pero V. Budmani (1835-1914).

Tuga za izgubljenom suprugom (umrla je 1908. godine), zdravstveni problemi i opšta malaksalost primorali su Budmanijevu decu (imao jedanaestoro dece) da ga vrate (1913) sa imanja u Kastel Feretiju u Dubrovnik na operaciju oka.
Pero Budmani bio je rešen da ostatak svog života provede u Dubrovniku, te je počeo da uređuje svoju kuću na Konavlu.

Dubrovački srpski časopis Srđ ga pominje kao počasnog člana dubrovačke Narodne (srpske) štionice.

Kada je Srpska dubrovačka omladina priređivala je zabave u korist fonda „Srpske zore“, njihov počasni pokrovitelj za zabavu koju je priredila omladina 2. maja 1914. godine bio je profesor Pero Budmani.
Pola godine posle operacije, odnosno nedelju dana posle sarajevskog atentata, došlo je do nereda u Dubrovniku, koji su izazvali hrvatski nacionalistički i klerikalni krugovi (pridošli iz srednje Dalmacije), napadajući lokalne Srbe (katolike i pravoslavce), a čak su počela i hapšenja najuglednijih Srba, među kojima su se našli i dubrovački načelnik Melkior-Melko P. Čingrija (1873-1949), grof Ivo K. Vojnović (1857-1929), markiz Luko Bunić/Bona (1863-1940), član uprave srpskog Gimnastičkog društva „Dušan Silni“, te još jedan plemić, dr Ivan T. Grizogono (1871-1945), srpski političar iz Cavtata i savetnik Pokrajinskog suda (Zadarski okružni sud), kao i advokat dr Stijepo Knežević (1870-1950), stručnjak za pomorstvo i poslanik sa srpske liste, zatim Kristo P. Dominković (1877-1946), urednik glasila Srba katolika „Dubrovnik“ i član uprave Gimnastičkog društva „Dušan Silni“, pa doktor filozofije Frano/Franjo Kulišić (1885-1915), sekretar Književnog odbora „Matice srpske“ u Dubrovniku (period: 1913-1915), sekretar Prosvetno-privrednog društva „Srpska zora“ i potstarosta Gimnastičkog društva „Dušan Silni“, političar dr Antun Puljezi (1858-1927), predsednik Upravnog odbora „Srpske banke u Primorju“ i predsednik predsedništva Srpske narodne stranke na Primorju, slikar kolorističkog ekspresionizma Marko Ignjat-Inko Job (1895-1936), …itd.
Zbog svega ovog (iz bezbednosnih razloga) porodica je bila primorana da Peru Budmanija prebaci na imanje u Kastel Fereti, gde je on i umro 27. decembra 1914. godine.

Vidi još

• Medo Pucić
• Antun Fabris
• Dubrovnik
• Dalmacija
• Spisak počasnih članova SKA
• Istorija srpskog naroda

Literatura

• Luko A. Zore (1846-1906): „Medo knez Pucić“, Slovinac № 23 (Dubrovnik: Štamparija Dragutina Pretnera, 1882)

• Antun Fabris (1864-1904): „Dubrovnik kalendar za prostu godinu 1897“ (Dubrovnik: Srpska dubrovačka štamparija Antuna Pasarića, 1896)

• Antun Fabris (1864-1904): „Dubrovnik kalendar za godinu 1898“ (Dubrovnik: Srpska dubrovačka štamparija Antuna Pasarića, 1897)

• Antun Fabris (1864-1904): „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“ (Dubrovnik: Srpska dubrovačka štamparija Antuna Pasarića, 1901)

• Valentine Emanuel Patrick MacSwiney (1871-1945): „Le Monténégro et le Saint-Siège. La question de Saint-Jérôme“ (Rome: Imprimerie coopérative sociale, 1902)

• Bogdan D. Medaković (1854-1930): „Srbobran“ (Zagreb: Srpska narodna samostalna stranka, 1906)

• Antun J. Cuvaj (1854-1927): „Građa za povijest školstva kraljevina Hrvatske i Slavonije od najstarijih vremena do danas“, 2. ispravljeno i popunjeno izdanje Knj. 10 (Zagreb: Kraljevska hrvatsko-slavonsko-dalmatinska zemaljska vlada. Odjel za bogoštovlje i nastavu, 1913)

• Josip Drezga (18??-19??): „Evropejski rat: Nosioci velikosrpskog pokreta“, Dvonedeljnik Hrvatska misao (Šibenik: Josip Drezga, 3. avgust 1914. godine)

• Branimir Gušić (1901-1975): „Ljetopis Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti za godine 1946-1948“, Knj. 55 (Zagreb: Jugoslovenska akademija znanosti i umjetnosti, 1949)

• Lazap-Lazo M. Kostić (1897-1979): „Katolički Srbi: Političko-istoriska rasprava“, Srpski problemi: Serija Nacionalnih spisa (Toronto: Srpski kulturni klub „Sveti Sava“ - Kanada, 1963)

• Nikola Ivanišin (1923-2013): „Dubrovačke književne studije“ (Dubrovnik: Ogranak Matice hrvatske Dubrovnik, 1966)

• Mato Jerinić (1939-): „Dubrovnik“, Knj. XXI (Dubrovnik: Ogranak Matice hrvatske Dubrovnik, 1978)

• Radovan Samardžić (1922-1994): „Istorija srpskog naroda: Od prvog ustanka do Berlinskog kongresa 1804-1878“ (Beograd: Srpska književna zadruga, 1981)

• Ivo Cecić (1927-): „Enciklopedija Jugoslavije“, Tom 2 / Bje-Crn (Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod, 1982)

• Vladimir N. Ćorović (1885-1941): „Istorija Srba“, 3 deo (Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1989)

• Vasilije Đ. Krestić (1932-): „Zbornik o Srbima u Hrvatskoj“ / „Recueil des travaux sur les Serbes en Croatie“, Tom 2 (Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti – Odbor za istoriju Srba u Hrvatskoj, 1991)

• Jeremija D. Mitrović (1910-2011): „Srpstvo Dubrovnika“, (Beograd: Srpska književna zadruga, 1992)

• Kosta Milutinović (1909-1998): „Iz istorije narodnog preporoda primorskih Srba“ (Beograd, Izdavačka zadruga „Politika i društvo“, 1994)
• Petar Milosavljević (1937-): „Srpski filološki program“ (Beograd: Trebnik, 2000)

• Branko Brborić (19??-2006): „S jezika na jezik“, Tom 2 Sociolingvistički ogledi (Beograd: Centar za primenjenu lingvistiku, 2001)

• Nína Ivánovna Névskaя (1931-): „Letopisь Rossiйskoй Akademii nauk: 1861-1900“ Tom 3 (Sánkt-Peterbúrg: Naúka, 2003)

• Dejan Đ. Medaković (1922-2008): „Srbi u Zagrebu“ (Novi Sad: Prometej, 2004)

• Pavao Knezović (1949-): „Rešetarov odnos prema hrvatskom latinitetu“ (pp. 177-192), Zbornik o Milanu Rešetaru: književnom kritičaru i filologu. Zbornik radova s Međunarodnoga znanstvenog skupa: Beč 25. rujna 2004, Dubrovnik, 1.-2. listopada 2004, Hrvatski književni povjesničari. Znanstveni zbornici; Sv. 9 (Zagreb: Hrvatski studiji Sveučilišta, 2005)

• Ljubomir Nikić (1925-1990) / Nikša N. Stipčević (1929-2011) / i dr.: „BUDMANI Petar, Pero“, Građa za Biografski rečnik članova Društva srpske slovesnosti, Srpskog učenog društva i Srpske kraljevske akademije 1841-1947 (Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 2007)

• Petar Milosavljević (1937-) / Bojan Radić (1980-): „Novosadski skup »Srpsko pitanje i srbistika«: Bečki dogovor, Novosadski dogovor, Novosadski skup i sudbina srpskog naroda“, Biblioteka Srbistika (Beograd: Miroslav, 2008)

Galerija: Petar V. Budmani

• 
  Opis ilustracije:
  Knjiga „Rječnika hrvatskoga ili srpskoga jezika“, Dio V (1898-1903).
  Autor:
  Pero V. Budmani (1835-1914).
• 
  Opis ilustracije:
  Tekst govora Pere V. Budmanija (1835-1914), na pogrebu kneza Meda M. Pucića 1882. godine.
• 
  Statistički podaci objavljeni u listu-kalendaru „Dubrovnik“ 1897. godine.
  Kako stoji na strani 68., u tekstu ispod tabele („Po manama“), to je popis stanovništva iz 1890. godine, u koji je uključena i vojna posada.
  Kalendar je bio za narednu 1898. godinu, a uređivao ga je Antun Fabris (period: 1897—1903), dubrovački Srbin katolik.
• 
  Uporedni statistički podaci objavljeni u listu-kalendaru „Dubrovnik“ iz 1901. godine.
  Uporedni pregled popisa stanovništva iz 1890. i 1900. godine.
  Kalendar je bio za narednu 1902. godinu.
• 
  Opis ilustracije:
  Naslovna strana novina „Hrvatska misao“ od 3. avgusta 1914. godine, sa spiskom uhapšenih Srba u Dalmaciji.
• 
  Opis ilustracije:
  Detalj naslovne strane novina „Hrvatska misao“ od 3. avgusta 1914. godine, sa spiskom uhapšenih Srba u Dalmaciji.

Spoljašnje veze

• Biografija na sajtu SANU