Википедија

Petro Konaševič-Sagajdačni

Petro Konaševič-Sagajdačni (ukr. Петро Конашевич-Сагайдачний, polj. Piotr Konaszewicz-Sahajdaczny; oko 1582, selo Kuljčici (danas Lavovska oblast), Državna zajednica Poljske i Litvanije - 20. april 1622, Kijev, Državna zajednica Poljske i Litvanije )) bio je hetman ukrajinskih Zaporoških Kozaka i lider ukrajinski narodni lider za vreme kada je ukrajinski narod bio pod pritiskom Poljaka sa zapada i Rusa sa istoka. Po prvi put je osnovao regularnu armiju iz samih Kozaka. U Hotinskoj bici 1621, udružena poljsko-kozačka vojska je porazila tursku armiju, takođe je pomogao poljsko-litovskom kralju Vladislavu IV Vasi, da zauzme moskovski prestol (Smutna vremena).[1] Organizator je uspešnih kampanjija protiv Krimskoga kanata, Osmanskog carstva i Ruskog carstva. Pokrovitelj je pravoslavnih škola i član poljske šljahte.

Petro Konaševič-Sagajdačni
hetman Petro Konaševič-Sagajdačni
Datum rođenja1582
Mesto rođenjaselo Kuljčici, Državna zajednica Poljske i Litvanije
Datum smrti20. april 1622
Mesto smrtiKijev, Državna zajednica Poljske i Litvanije
Religijapravoslavlje
Titulahetman
SupružnikAnastazija Povčenjska
Deca1 (Lukaš)
Potpis

Biografija uredi

Mladost uredi

Petro Konaševič-Sagajdačni rođen je u pravoslavnoj porodici, kod sela Kulčici, par kilometara od grada Sambir, Rusko vojvodstvo (Rutensko) u državnoj zajednici Poljske i Litvanije. Po ocu imao je prezime Kononovič. Diplomirao je na Ostroškoj akademiji u Volinju. Jedan od drugara na akademiji bio je Maletij Smotrocki, pisac Gramatike, od koje su gramatiku učili Ukrajinci, Rusi i Belorusi. Od rana je počeo da vežba sa oružjem i usavršava konjičke veštine. Kod Zaporožja se pridružio Kozacima (Zaporoška seča) na njihovim ekspedicijama po Vlaškoj (1600) i Livonjskom vojvodstvu (1601). Njegov pogum, dobro vođstvo i dobra strategija bila je zapažena kod atamana Samuila Kiške. Posle prvih ekspedicija se vrati u grad Lavov i kasnije u Kijev, gde je bio asistent kijevskom sucu I. Aksaku.

Hetman Zaporoških Kozaka uredi

Krajem 16. veka ponovno se vrati u Zaporošku Seču. Na Seči Petro postane vođa zaporoške artilerije.[2] Od 1605. do 1610. dobija vojni naziv koševi ataman.[3]

Kada tačno je Petro Konaševič stao hetmanom podataka nema. U političkom pamfletu od arhiepiskopa Georgija Koniskoga Istorija Rusa ili Malorusije rus. История русов или Малой России piše[4]:

Maloruski polki... slažem se sa zaporoškim kozacima, da su 1598. izabrali sebi glavnoga hetmana, Petra Konaševiča-Sagajdačnog, i on je stao prvim hetmanom Zaporoškim, a po njemu svi buduči hetmani u svojim titulama nosiče naziv zaporoški.

Po drugim istočnicima ukazuje se da su kozaki odabrali hetmana 1606. godine, kada je sebe nazvao Hetmanom od obe strane Dnepra i sve vojske Zaporožja.[5] Hetmanat je Petru oduzet tri puta (1610, 1617, 1620).

Prvi pohodi na Krimske Tatare i Turke (1606—1616)

Nakon razvitka Zaporoške Seče Kozaci su počeli sa aktivnim učeščem u borbi protiv Turaka i Krimskih Tatara. Početkom 17. veka, kada je zaporoških kozaka bilo više od 40 hiljada[6], nisu se više samo branili nego su počeli i napadati. Tako su počele prve bitke na teritoriji muslimana. Bitke nisu bile samo na konponom nego i na rekama. Zaporoški Kozaci su imali svoju mornaricu i napadali su sa desetinama, stotinama brodova koje su zvali šajka. Šajke su bile male, neobično okretne i kao takve idealne za patroliranje i brze prepade. Pored Dnjepra napadali su i priobalje Crnog mora a glavni pomorski napadi si bili na obalama Osmanskog carstva.[2]

Godine 1606. Kozaci su osvojili turski tvrđavu Varnu, koja je važila je neosvojivu. Vojni plen je bilo i 10 turskih galija, zajedno sa mornarima i tovarom. Razjareni sultan Ahmed I je naredio da blokiraju reku Dnjepar u blizini ostrva Tavani[7], sa železnim lancem i tako blokiraju morske napade Kozaka.[8] Veliki napad na Krimske Tatare je bio 1607. godine, kada su opustošili i zapalili dva krismska grada, Perekop i Očakov. 1608. i početkom 1609. sa hetmanom Sagajdačnjim Kozaci su ponovo izveli pomorski napad, sa 16 šajkama, u ušču reke Dunav, gde su napali gradove Izmail, Bilgorod-Dnjistrovski i Kiliju. Istoričari su pomorske pohode (1612—1614) nazivali modernim ratovanjem. Kazaške šajke su nanosile teške udarce turskome flotu. Tada je na Seče bilo oko 300 broda-šajka, koje su mogle primiti do 20 hiljada Kozaka.[2]

Godine 1614. Kozaci su osvojili Sinop. 1616. jurišem su zauzeli tvrđavu Kafu (danas Feodosija), gde su uništili turski garnizon od 14 hiljada vojnika i oslobodili slovenske robove. Krimski kanat je bio jedan od većih izvoznika robova u Osmansko carstvo, robovi su bili uglavnom ukrajinski Sloveni. Te godine, 1616, desila i bitka kod Samare (reka Samara, danas Ukrajina), gde si Kozaci pod vođstvom Sagajdačnia potpuno potukli krimske Tatare, koji su se vraćali sa pohoda u Malorusiju. Posle 1616. napali po kopnu ili morem Očakov, Perekop, Trabzon i samu prestolnicu Osmanskoga carstva - Carigrad. U to vreme Kozaci su bili jaka pomorska sila na Crnom moru, i kontrolisali navigaciju između Bosfora i Dnjeprovskoga limana (Dnjeprovski estuar).[2]

Petro Konaševič-Sagajdačni je reformirao Zaporošku Seču, Kozaci su imali veču disciplinu i bojnu sposobnost. Nekada vođeni partizanskom taktikom boja, prešli su u regularnu armiju. Kozaci više nisu bili slobodni vojniki-konjaniki, takođe je za vreme pohoda bilo zabranjeno piti vodku. Za pijanstvo su često bili smrtno kažnjeni.[2]

Pohod na Moskvu (1618) uredi
 
Zaporoški Kozaci na šajkama napadaju turske galije u Crnom moru (crtež iz 1636)

Zbog jake armije Zaporoških Kozaka, Poljaci su se više bavili sa situacijom u Rusiji, jer im vojska u Malorusiji nije bila potrebna (odbrana od Turaka). Posle pobede Kuzme Minjina i Dimitrija Požarskoga u Moskvi (drugi ustanak), kada su pobedili litovskog hetmana Karla Hodkeviča 1612, Poljaci su zatražili intervenciju Zaporoških Kozaka. Njihov cilj je bio ustoličenje poljskog kralja Vladislava IV Vase u samoj Moskvi. Petro Konaševič-Sagajdačni je dao Poljacima uslove za učešće Kozaka u kampanji (ukidanje zabrane i ograničenja na pravoslavne vjeroispovijesti u Ukrajini, povećanje broja kozaške armije, priznanje sudske i administrativne autonomije Zaporoške vojske).[9] Poljski kralj i poljski Sejm su se saglasili sa hetmanovim uslovima (dogovor je potpisan oktobra 1617, a broj registrovanih Kozaka je povišan za jednu hiljadu). Zaporoška vojska je takođe dobila svoj (hetmanski) buzdovan, bunčuk (znamenje na koplju), pečat i zastavu. Tako je 1618. 20 hiljada Zaporoških Kozaka krenulo preko Livnja na Moskvu, sa hetmanom na čelu. Na putu su osvajali gradove Putivel, Riljsk , Kursk, Valujki , Jelec, Lebedjanj, Dankov, Skopin, Rjažsk, sveukupno veliko prostranstvo između Kurska i Kroma.

Livnja je tada bila manja tvrđava, čije stene su bile od drva i zemlje. Rusi su pokazali veliku borbenost no broj sila je bio neravan. 1618. u livenjskom garnizonu bilo je 940 vojnika. Danas se u letopisu (Beljski letopis) nalazi citat[10]:

I došao je on, pan Sagajdačni, s Čerkasima iz Ukrajine pod grad Livnju, i Livnju napadom uzeo, i veliku krv hristjansku prolio, puno pravoslavnih hristjana sa ženama i decom posjekao, i mnogim pravoslavnim hrišćanima se porugao i hramove Božije oskrnavio i razorio i domove sve hristjanske opljačkao i mnogo žena i decu uzeo u plen.

U plen je pao i vojvoda livanjske tvrđave, Nikita Jegulov-Čerkaskij, podvojvoda Petar Danilov je ubijen u boju. Na mestu tvrđave je ostao samo pepel. Nakon Livnja hetman je krenuo na Jelec, koji je bio bolje utvrđen i koji je imao posadu od 7 hiljada ratnika (sam garnizon je imao 1969 vojnika ali je bila dodana vojska vojvode iz Mcenska). Jelec je pre pohoda Kozaka i Poljaka, držao odbranu od Tatarskih upada u širini 70 km i dubini oko 40 km. Tvrđavu je branio vojvoda Andrej Bogdanovič Poljov. Brojnost neprijatelja koji je sada napadao Jelec je bila ogromna, očividac sa Jeleca je govorio da su Čerkasi, uprkos gubicima od ruske artiljerije na Argamačju kapiju ulazili preko trupla svojih vojnika. Uprkos nadmoči Jelec je izdržao opsadu. Tada je hetman Sagajdačni upotrebio trik, i povukao svu vojsku. Tada je ruski vojvoda Poljov ukazao slediti Kozake sa celom vojskom iz Jeleca. Kada su ruski vojnici bili daleko od grada u grad su upali Kozaci, koji su bili u zasjedi. Do hetmana su došli sveštenici Jeleca, sa molbom da poštedi grad, a njemu su ponudili glavu carskog glasnika Stepana Hruščova. Hetman Sagajdačni je pristao, u gradu je ostavio manji odred, koji je upravljao gradom i konsifikovao vredne predmete.[11] Kada je Sagajdačni opsadao Jelec, ruski donski Kozaci iz Lebedjanja su prelazili na stranu Zaporoških Kozaka, dok je ruski vojvoda Semjon Leontijev pobjegao. Hetman je Lebedjanj razorio, tvrđava srušena a žitelji pobegli ili su bili uhapšeni u plen. Gradu je trebalo dugo vremena da se vrati na staro stanje. Sledio je grad Dankov, kuda je krenuo hetmanov odred Mihajla Dorošenka. Po iskazu ruskoga kozaka iz Dankova, Pankija Letunovskoga, kad su Rusi saznali da Sagajdačni ide na Dankov, ruski vojvoda Aleksej Čubarov dobio je naređenje, da se sa stanovništvom preseli u grad Mihajlov. Kada su napuštali Dankov, opraštali su se na grobovima preca i nosili sve što su mogli, jer nisu verovali da će se ikad vratiti u Dankov.[12] Deo građana je krenuo za Pronsk, ali je večina uhvaćena i pobijena od strane Zaporoških Kozaka.

Opsada Moskve uredi
 
Karta Moskve iz 1535. godine

Rusi su za vreme napredovanja Zaporoških Kozaka u grad Serpuhov slali vojsku od 7000 vojnika, pod komandom kneza Dmitrija Požarskog, dok su veće snage držali na frontu sa Poljacima. Zbog bolesti kneza Požarskoga, komandu je preuzeo namestnik, knez Grigorij Bolkonski. Zadača Bolkonskog je bila da poremeti hetmana i spreči njegov prolazak preko reke Oke. Hetman Sagajdačni je opet pokazao lukavost i prešao reku Oku na drugom mestu nego je Bolkonski računao, 25 km od Zarajska, kod grada Rostislava-Rjazanskog. Rusi su napustili svoje pozicije i utvrdili se u Kolomni, grad koji je imao jaču utvrdu nego prošli Zarajsk, kojeg je hetman izbegao. Tako je hetman Sagajdačni promenio rutu, opsedao Perjeslav-Rjazanski, opustošio Romanov, Kaširu i Kasimov. Dana 20. septembra 1618. poljski kralj Vladislav napao je Tušino, dok je hetman Sagajdačni je došao do Donskog manastira (pored Moskve). 1. oktobra Moskvu su napali sa dva pravca, koju je branio Dimitrij Požarski. U uličnim borbama obe strane su imale velike gubitke, ali odbrana manastira je izdržala napade Zaporoških Kozaka, nutranje zidine manastira su se odbranile. Poljski kralj Vladislav krenuo je na Trojice-Sergijeva lavra ali i taj manastir su Rusi odbranili. Novembra su kod sela Deulino, pored Lavre, počeli pregovori. 24. decembra 1618. potpisan je mirovni sporazum za vreme četrnaest i po godina. Prema primirju, Poljska je dobila grad Smolensk i Severnu zemlju (rus. Северщина, istorijska oblast kod Černigova, Kurska, Harkova, Orlovke). Obe strane se zamenile ujetnike, Poljaci su takođe oslobodili oca Mihajla (mitropolita Filareta). Uprkos primirju, poljski kralj Vladislav IV se nije otkazao moskovskom prestolu, tako ni kralj Sigismund III Vasa nije priznao Mihajla za ruskog cara.[13]

Posledice pohoda na Moskvu uredi
 
Karta nakon Deulinskog primirja

Rat je za Poljake bio veoma skup, pa su pristali na primirje u Deulinu. Poljski kralj se odrekao prava na moskovski presto, no Poljska je dobila Smolensk i Severnu zemlju (rus. Северщина), zajedno 29 gradova. Lošije su prošli Zaporoški Kozaci, koji su od poljskog kralja dobili su 20 hiljada zlatnika i 7 hiljada komada platna. Zbog nezadovoljstva Kozaci su počeli da idu u samostalne pljačke naroda. Četiki puka krenulo je na sever, u Arhangeljsku oblast, gde su bili poraženi 1619. od ruske vojske. Jedan puk ispod Kaluge, pod komandom Ždana Konšina, prešao je na rusku stranu. Deo Zaporoških Kozaka, sa pukovnikom Tarasom, vratila se u Evropu i počela borbu u redovima austrijskog cara Ferdinanda u Tridesetogodišnjem ratu. Neki odredi su na posredovanje krimskoga kana Šagin Gireja otišli služiti persijskome šahu Abasu, koji je ratovao sa Osmanskim carstvom.[14]

Nakon Deulnskoga primirja Poljaci su se okrenuli prema Zaporoškim Kozacima, jer su videli da su postali velika sila, koja bi pomešala plane Poljaka. Pod vodstvom Stanislava Žolkevskog pošli su na Pridnjestrovje. Hetman Sagajdačni je opet bio pred izborom, potpisati primirje sa Poljacima ili ući u rat. Odlučio se za primirje (Rostavicko primirje, po selu Rostavica), koje je potpisano 17. oktobra 1619.[15] godine. Po njemu Zaporoška Seča je smanjila aktivni broj Kozaka za 3 hiljade, trebalo je da se ostali vrate nazad pod vlast poljskih zemljoposednika. Kod Kozaka primirje nije najbolje prihvaćeno, pa se decembra 1619. za hetmana proglasio Jakov Nerodič-Borodavka, za to vreme se hetman Sagajdačni borio protiv Krimskih Tatara kod Perekopa. Da bi zaustavio pobunu Kozaka, hetman Sagajdačni je doneo hitne mere, zapalio kazaške šajke na Zaporoškoj Seče i postavio tvrđavu iznad Horticom, da je sprečio samovoljne pohode Zaporožaca.[16]

Pakt sa Moskvom uredi
 
Ruski car Mihail I Fjodorovič

Novog hetmana Borodacke Petro Sagajdačni nije priznao. U februaru 1620. godine u Moskvu šalje diplomatsku misiju sa Petrom Odincem na čelu. Sa ruskim carom je hteo sporazum po kome bi oni opet stali u carevu službu (prijašnji zajedni pohodi Rusa i Kozaka su bili za vreme Dimitrija Višnjeveckoga, protiv Krimskih tatara 1550-ih godina). Diplomate su primili 26. februara 1620. u Moskvi. Pregovori sa boljarima i diakima trajao je ceo mart i april. Pred odlaskom iz Moskve, kozačke diplomate si primile pismo ruskoga cara Mihaila I Fjodoroviča namenjeno hetmanu Sagajdačnom, u kojem je car blagodario kazašku armiju i pristao da mu služi, pritom mu je platio 300 rublja nagrade i sa vremenom obečao više. Tada je Rusko carstvo bilo i miru sa Krimskim Tatarima i pravog posla za Kozake još nije bilo. Diplomatska misija hetmana u Moskvi je uznemirila Poljake.

Kijevsko bratstvo i obnova pravoslavnih hijerarhija u Kijevu (1620 god) uredi

Godine 1620, hetman Sagajdačni objavio je ulazak Zaporoške Seči i kijevsko (Bogojavljenjsko) bratstvo. Poljski kralj se time nije složio, ali zbog straha od Kozaka to nije zapretio. U februaru 1620. ataman Petar Odinec, po preporuci hetmana, sastao se sa patrijarhom jerusalimskim Teofanom III Jerusalimskim, gde je naveo poziciju Kozaka. U martu patrijarh Teofan III Jerusalimski stiže u Malorusiju[17], gde su ga na granici dočekali Kozaki sa hetmanom na čelu. U Gustinskom letopisu piše kako su Kozaci i hetman s počastima vodili jerusalimskoga patrijarha u Kijev. Tamo je patrijarh razgovarao sa predstavnicima lokalnog bratstva i pravoslavnom sveštenicima. Posetio je i čuveni Trahtemirovski Uspenjski manastir.[18] Pri aktivnoj podržki hetmana 15. avgusta 1620. jerusalimski patrijarh je u Kijevsko-pečerskoj lavri obnovio pravoslavnu mitropoliju i pravoslavnu jerarhiju, koje su bile ukinjene za vreme brestovske crkvene unije 1596 godine.[19]

Dana 6. oktobra 1620. u manastiru Bogojavljenja[20] patrijarh je posvetio igumana Isajla Kopinskoga u episkopa Pšemisla, igumana Kijevsko-Mihajlovkoga manastira Jova Boreckoga u mitropolita Kijevskoga, Maletija Smotrickog u Poljskoga arhiepiskopa i još pet drugih episkopa (Polock, Volodimir, Luck, Pšemisl, Helm). Novi sveštenici stali su ponovo u "boj" za pravoslavnu raju, koja je za vreme Državne zajednice Poljske i Litvanije imala manja prava nego prije.

Pravoslavni mitropolit u Kijevu, Jov Borecki ponosno je izjavio:[21]

Sa Moskvom imamo jednu veru, jedno poreklo, jednu tradiciju i jedan jezik.

Bitka kod Hotina (1621) uredi
 
Bitka kod Hotina (1621)
 
 
Mirovni pregovori kod Hotina

Samostalni napad Kozaka[22] na osmansku Varnu i Carigrad doveo je do novog tursko-poljskog rata. Oktobra 1620. Turska je nanela težak poraz Poljacima u bitki kod Cecore (kod reke Prut, danas Moldavija). U bitki je pao i poljski hetman i vođa poljsko-litovske vojske, Stanislav Žolkevski.

Posle toga u Varšavi je bio savet ukrajinskih Kozaka sa vlastima Poljske, gde su dali saglasje na zahteve Kozaka:

  • Poljaci nisu više imali svoje starešine kod Kozaka
  • priznali su vlast hetmana koji je bio odabran od strane kozačkog Sabora Malorusije
  • ukinuli odluku Sejma koji je dao zabrane za Kozake
  • naselenju Malorusije dali slobodu veroispovesti
  • Jerarhija Pravoslavne crkve (metropoliti, episkopi) nije sklona poljskom sudu

Za Kozake to je bio velik uspeh u priznavanju autonomije. U junu 1621. kod Bele Crkve bio je velik Sajam Kozaka, gde su rešili da Poljskoj (u toku tursko-poljskog rata) šalju u pomoć 40 hiljada Kozaka, pod uslovom na dodatna prava Kozaka i pravoslavne raje u Malorusiji (odlazak Poljske vojske iz Ruskog carstva, povečanje registriranaih Kozaka). Vojsku 40 hiljada Kozaka vodio je hetman Petro Konaševič-Sagajdačni.[23]

Krajem avgusta 1621. kod zaporoške vojske došlo je do smene vlasti. Hetman Jakov Adamič Borodavka je uhapšen i izgubio svoju bulavu. Kasnije, 8. septembra 1621. je i smrtno kažnjen kod Hotina. Smena i ubistvo Jakova Borodavke je bila više političko odstranjenje, za vlast nad Kozacima kod kojih je bio Borodavka veoma popularan hetman. Poljski hetman Stanislav Žolkevski je o Borodavki zapisao:[24]

... najlošiji kozak koji je sklon buntima, sa kojima bi Kozaci išli ne samo na more nego i u pakao.

Sagajdačnom je bilo kasnije žao za pogibiju hetmana Borodavke, koji je uradio mnogo za oslobođenje pravoslavne raje i Kozaka. Kada je bio smrtno ranjen na bitki kod Hotina, naveo je zapisati u beležku o Borodavki "Jakov hetman". Očigledno je pred smrt izrazio svoje pokajanje.

Septembra 1621. došlo je do Hotinske bitke, gde su se udružene sile Poljsko-litovsko-kozačke, skupa oko 80 hiljada vojnika, udarile sa 162 hiljade vojnika Osmanskog carstva. Turski su imali velike gubitke i sa nadolazećom zimom i hladom, hteli su brzo dogovoriti za mir. Zaporoškim Kozacima sam mir nije doneo ništa konkretnog, iako je hetman Petro dobio iz ruka kralja Vladislava IV Vase nagradu (pozlačen meč sa briljantima sa motivima kralja Solomona i latinskom napisom "Vladislav (u dar) Konaševiču koševomu pod Hotinom protiv Osmana"), za uspešnu borbu Kozaka kod Hotina.

Po Hotinskoj bitki, Poljaci su hteli da obuzdaju upade Kozaka u Osmansko carstvo. Po mirovnim pregovorima trebalo je da Kozaci budu razoružani, ali na to nisu pristali i vratili su se u Zaporošku Seču.

Ranjavanje hetmana kod Hotina uredi
 
Bratski manastir u Kijevu (1800-ih)

U bitki kod Hotina, hetman je bio težko ranjen u ruku od tatarske strele. Ranjen je u spremstvu kraljevkog lekara prebačen u Kijev.[25]

na tom trgu naš hetman je došao do Kijeva, napola mrtav

U Kijevu ga nisu mogli spasiti, za vreme stradnja još je smogao neke političke akcije oko Poljaka, Kozaka, o školama, bratstvima, crkvama i bolnicama. Umro je 20. aprila 1622. godine[26], pola godine nakon ranjavanja kod Hotina. Zakopan je u Kijevu u (tada) Bratskom manastiru.[27]

Nasleđe uredi

 
Grb dinastije Sagajdačni.
 
Poštanska marka Ukrajine sa likom hetmana (1995)
  • u Kijevu je postavljen spomenik Petru Konaševiču-Sagajdačnom, takođe je po njemu imenovana ulica (bivša Ždanova ulica)
  • u Sevastopolju 2008. postavljem je spomenik, koji je demontiran, po nalogu gubernatora, 26. aprila 2014. nakon aneksije Krima.[28] Spomenik je postavljen u Harkovu 22. avgusta 2015.[29]
  • 1995. pošta Ukrajine je izdala poštnu marku posvećena Petru Konaševiču-Sagajdačnom
  • 1991. na 370. godišnjicu hotinske bitke kod ostrva Hotina postavljen je jedan od prvih spomenika nezavisne Ukrajine, spomenik hetmanu (vajar i. Gamalj)[30]
  • ime vojnog broda, fregate Sagajdačni, glavnog broda ukrajinske flote
  • lice hetmana na 10 ukrajinskih grivna

Reference uredi

  1. ^ Nataliia Polonska-Vasylenko (1992). History of Ukraine. 1. "Libid" press Kyiv. str. 440. Adrian Kashchenko (1917). A Short History of the Zaporozhian Host (4th ed.). Ukrainian press in Katerinoslav, Leipsig, Germany. str. 91–92.
  2. ^ a b v g d Kovalenko, L. T. Petro Konaševič Sagaйdačniй (do 380-rіččя vіd dnя smertі) // Voєnna іstorія. — 2002. — № 2. (ukr.)
  3. ^ Vernadskiй G. V. Moskovskoe carstvo. (Istoriя Rossii t. 5) /Rossiя, Polьša i kazaki (1619-1642 gg.)// M.: Agraf, 2000.
  4. ^ Konisskiй G. Istoriя rusov ili Maloй Rossii. / Izdano na iždivenii Imperatorskogo Obщestva Istorii i Drevnosteй Rossiйskih — M.: V Universitetskoй tipografii, 1846. — S. 44
  5. ^ Ševčenko A. Neizvraщёnnaя istoriя Ukrainы-Rusi — Pravoslavnoe molodёžnoe bratstvo vo imя Sv. Velikomučenika i Pobedonosca Georgiя, 2006. — 399 s. Andreй Dikiй Neizvraщёnnaя istoriя Ukrainы-Rusi — Pravda o Rossii, 1960; Samoteka, 2007.
  6. ^ Reči ukrajinskog istoričara V. A. Antonoviča
  7. ^ Kizi-Kermen na Dnjepru je danas kod grada Berislava
  8. ^ ostrov Tavanь (Tavanskiй perevoz; ranee – Vitovtovaя tamožnя) nahodilsя meždu sovremennoй Kahovkoй i Berislavom (s XVI veka — tureckaя krepostь Kizi-Kermen na Dnepre), Hersonskaя oblastь.
  9. ^ Яvornickiй D. Nazvana pracя. — S. 35.
  10. ^ A prišol on, pan Saadačnoй, s čerkasы pod ukrainnoй gorod pod Livnы, i Livnы pristupom vzяl, i mnoguю krovь hristiяnskuю prolil, mnogo pravoslavnыh krestьяn i z ženami i z detьmi posek nepovinno, i mnogo pravoslavnыh hristiяn poruganья učinil i hramы Božiя oskvernil i razoril i domы vse hristiяnskie pograbil i mnogih žen i deteй v plen poimal.
  11. ^ Sas, 2010, s. 331–333.
  12. ^ Šablon:Dokumenti rosiйsьskih arhiviv z istoriї Ukraїni, Lьvov, 2000, T. 1
  13. ^ Vernadskiй G. V. Istoriя Rossii — T. 5. Moskovskoe carstvo — Gl. II. Smutnoe vremя, 1605-1618 gg. — § 5. Pobeda nacionalьnoй armii i izbranie na carstvo Mihaila Romanova (1612-1613 gg.)
  14. ^ Fedorovsьkiй 2006, str. 42–43.
  15. ^ Іstorія Ukraїni (Rostavicьka ugoda 1619) (ukr.)
  16. ^ Fedorovsьkiй 2006, str. 43.
  17. ^ Vosstanovlenie pravoslavnoй ierarhii patriarhom Feofanom // Kartašev A. V. Očerki po istorii Russkoй Cerkvi. — © Holy Trinity Orthodox School — T. 2. — Razd. Patriaršiй period (1586—1700). — Gl. Osuщestvlenie Brestskoй Unii i samozaщita Pravoslaviя. // Pravoslavie i sovremennostь. Informacionno-analitičeskiй portal Saratovskoй eparhii Russkoй Pravoslavnoй Cerkvi. Эlektronnaя biblioteka. (www.eparhia-saratov.ru)
  18. ^ manastir se nalazio kod Čerkasija, razrušen je od Poljaka 1664—1665
  19. ^ Slavяnskaя эnciklopediя: XVII vek v 2-h tomah. Avt-sost. V. V. Boguslavskoiй — M.: Olma-Press, 2004. — T. 1, «A−M». — S. 569. — 780 s.: il.
  20. ^ Kievo-Bratskiй Bogoяvlenskiй monastыrь
  21. ^ s Moskvoй u nas odna vera i bogosluženie, odno proishoždenie, яzыk i obыčaй
  22. ^ Kozaki koji nisu bilu registrirani (nelegalni); Poljska je dozvolila samo jedan broj registrovanih Kozaka
  23. ^ Ю. Fedorovsьkiй. Іstorія ukraїnsьkogo kozactva. — Lugansьk: Globus, — . 2006. ISBN 978-966-590-535-6. str. 45.
  24. ^ Mikola Fedorovič Kotlяr, V. A Smolій. Istoriя v žizneopisaniяh. Kiev, Nauk. dumka, (1990). str. 156
  25. ^ Smoliй V. A. Vladelьcы getmanskoй bulavы. — K.: Varta, 1994. — S. 323−324.
  26. ^ Konaševič-Sagaйdačniй Petro Kononovič
  27. ^ Srušen za vreme boljševika
  28. ^ V Sevastopole demontiruюt pamяtnik Getmanu Sagaйdačnomu i monument v čestь 10-letiя VMS Ukrainы
  29. ^ V Harьkove otkrыli pamяtnik getmanu Sagaйdačnomu. Oficialьnый saйt Harьkovskogo gorodskogo soveta, gorodskogo golovы, ispolnitelьnogo komiteta (22.08.2015).
  30. ^ Deržavniй іstoriko-arhіtekturniй zapovіdnik «Hotinsьka fortecя» (m. Hotin Černіvecьkoї obl.)

Literatura uredi

  • Fedorovsьkiй, Ю. (2006). Іstorія ukraїnsьkogo kozactva. Lugansьk: Globus. ISBN 978-966-590-535-6.  (jezik: ukrajinski)
  • Solovьёv S. M. Istoriя Rossii s drevneйših vremёn: v 29 t. — SPb., Izd.: Tovariщestvo «Obщestvennaя polьza», 1851—1879; M.: Golos; Kolokol-Press, 1993—1998; M., 2001. (jezik: ruski)
  • Klюčevskiй V. O. Kurs russkoй istorii: v 5 č. — SPb., 1904− — 1146 s., [3], [4]; Russkaя istoriя. Polnый kurs lekciй — M., ; 1993; — v 2 kn. — OLMA-PRESS, 2002. 1922. ISBN 978-5-224-03900-5.. ISBN 978-5-224-03901-2.; OLMA-PRESS Obrazovanie, 2004. — 831 s. 1988. ISBN 978-5-94849-564-4. (jezik: ruski)
  • Sas P. M. Zaporožcі u polьsьko-moskovsьkій vійnі naprikіncі Smuti (1617–1618 pp.) / NAN Ukraїni. Іnstitut іstorії Ukraїni. — Vid. O. V. Pšonkіvsьkiй. — Bіla Cerkva, — 512 s. 2010. ISBN 978-966-2083-736. (jezik: ukrajinski)
  • Antonovych, V. (1991). Hetmany Ukrayiny, istorichni portrety. Zbirnyk. 
  • Haidai, L. (2000). Petro Sahaidachny. Vezha. 
  • Sas, P. Petro (1992). Kyivska starovyna. 
  • Yavornytsky, Dmytro (1990). Hetman Petro Konashevych-Sahaidachny. Dnipro. 


Spoljašnje veze uredi

 
Petro Konaševič-Sagajdačni na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петро_Конашевич-Сагајдачни&oldid=27499974”