Sveta Gora

Sveta Gora (Atos) je planina i poluostrvo u severoistočnoj Grčkoj i važan je centar pravoslavnog monaškog života. Ona ima autonomno državno uređenje unutar Republike Grčke.

Autonomna monaška republika Sveta Gora Αὐτόνομη Μοναστικὴ Πολιτεία Ἁγίου Ὄρους  (grčki)
Zastava
Matična država	Grčka
Glavni grad	Kareja
Službeni jezik	grčki (zvanični), engleski (zajednički); kao i bugarski (u Zografu), rumunski (u Prodromu i Lakoskitu), srpski (u Hilandaru), ruski (u Rusikonu)
Vladavina
Oblik vlasti	monaška zajednica
— Patrijarh vaseljenski	Simeon Dionisijski
— Protepistat	Simeon Dionisijski
— Građanski administarator	Tanasis Martinos
Istorija
Geografija
Površina	‍
— ukupno	335,63 km2
Stanovništvo	‍
— 2021.	1779
— gustina	5,3 st./km2
Ekonomija
Valuta	evro
— stoti deo valute	‍цент‍
Ostale informacije
Vremenska zona	UTC +2 (CET) UTC +3 (CEST)
Internet domen	‍.gr и .eu‍
Pozivni broj	+30 23770

Na Svetoj gori nalazi se 20 manastira pod direktnom jurisdikcijom vaseljenskog patrijarha iz Carigrada (Istanbula).

Sveta gora je naseljena od antičkih vremena i poznata je po dugoj prisutnosti hrišćanstva i istorijskim monaškim tradicijama, koje u najmanju ruku datiraju iz 800. godine pre nove ere i vizantijskog doba. Danas, preko 2.000 monaha iz Grčke i mnogih drugih zemalja, uključujući pravoslavne zemlje, kao što su Rumunija, Moldavija, Gruzija, Bugarska, Srbija i Rusija, živi asketskim životom na Svetoj gori, izolovano od ostatka sveta. Svetogorski manastiri čuvaju bogate kolekcije dobro očuvanih artefakata, retkih knjiga, drevnih dokumenata i umetničkih predmeta ogromne istorijske vrednosti, a sama Sveta gora nalazi se na listi Svetske baštine od 1988. godine.

Iako je pravno Sveta Gora deo Evropske unije, kao i ostatak Grčke, Monaška Država Sveta Gora i njene institucije imaju posebnu jurisdikciju, koja je potvrđena prilikom prijema Grčke u Evropsku zajednicu (prethodnicu Evropske unije). To je omogućilo vlastima ove monaške države da regulišu slobodno kretanje ljudi i dobara na svojoj teritoriji, odnosno da dozvoli ulaz samo muškarcima.

Sveta Gora Όρος Άθως
Svetska baština Uneska
Mesto	, , Grčka
Koordinate	40° 09′ 30″ S; 24° 19′ 38″ I
Površina	33.042 ha (3,5566×109 sq ft)
Kriterijum	kulturna i prirodna: i, ii, iv, v, vi, vii
Referenca	454
Upis	1988. (12. sednica)
Veb-sajt	http://whc.unesco.org/en/list/454

Sveta Gora

Sveta Gora na karti Grčke

Sveta Gora, izlazak Sunca, pogled iz Sartija

Sveta Gora pogled sa Tasosa.

Atos 3D

Sveta Gora (grč. Άγιο Όρος) je jedan od centara pravoslavnog sveta. Nalazi se na poluostrvu Halkidiki (Egejska Makedonija) na severu Grčke, tačnije na najistočnijem od tri poluostrva Halkidikija — Atosu.

Atos je planina i poluostrvo u severnoj Grčkoj (na grčkom Άγιο Όρος (Ayio Oros što na srpskom znači „Sveta Gora“), ili Ἅγιον Ὄρος (Hagion Oros) na klasičnom grčkom). Atos je sedište 20 pravoslavnih manastira i čini autonomnu državu pod grčkim suverenitetom. Samo je monasima dozvoljeno da žive na Svetoj Gori, a trenutno na njoj živi oko 2.000 monaha. Poluostrvo, istočni krak većeg poluostrva Halkidikija dugačko je 60 km, a širina mu je 7 do 12 km i ima površinu od 390 km², s planinom Atos, čije strme, gusto pošumljene padine, dostižu visinu do 2.033 m.

Egejsko more koje okružuje poluostrvo može biti vrlo opasno. Persijski car Kserks I naredio je da se iskopa kanal preko prevlake da bi omogućio prolaz svoje flote 482. p. n. e.

Legenda

Po jednom starom predanju Bogorodica je plovila sa Svetim apostolom Jovanom iz Jope u Kipar da poseti episkopa Lazara. Kada je oluja skrenula brod s kursa na tada paganski Atos, bili su prisiljeni da se usidre u blizini luke Klement, u blizini današnjeg manastira Iviron. Bogorodica je izašla na obalu i, oduševljena divljom lepotom planine, blagoslovila je i zamolila svog sina, Isusa Hrista, da ga pretvori u njen vrt. Začuo se glas: „Neka ovo mesto bude tvoje nasleđe i tvoj vrt, raj i nebo spasenja za one koji traže spasenje“. Od tog trenutka planina je posvećena kao vrt Majke Božje u koji nije dozvoljen pristup drugim ženama.

Antičko doba

U grčkoj mitologiji, Atos je ime jednog od Giganata koji su se žestoko borili protiv grčkih bogova tokom gigantomahije. Atos je bacio ogromnu stenu na Posejdona koja je pala u Egejsko more i od koje je nastala planina Atos. Prema drugoj verziji priče, Posejdon je na ovoj planini sahranio poraženog diva.

Homer pominje planinu Atos u Ilijadi. Herodot piše da je tokom persijske invazije na Trakiju 492. godine pre n. e. persijsku flotu pod vođstvom Mardonija potopio snažan severni vetar dok je pokušavala da oplovi obalu u blizini planine Atos, prilikom čega je izgubljeno 300 brodova i 20,000 ljudskih života. Herodot pominje ovo poluostrvo, koje se tada nazivalo Akta, i kaže da su ga naselili Pelazgi sa ostrva Limn, navodeći imena pet gradova na njemu – Sana, Kleone, Tis, Olofiks i Akrotoon. I Strabon pominje gradove Dion i Akrotoon. Eretrija je takođe osnovala kolonije na poluostrvu Akta. Barem još jedan grad je podignut u klasičnom periodu: Akant. Neki od ovih gradova kovali su sopstveni novac.

Ovo poluostrvo našlo se na osvajačkom putu Kserksa Prvog, koji je proveo tri godine kopajući Kserksov kanal preko prevlake da bi omogućio prolaz svojoj osvajačkoj floti 483. godine pre n. e. Nakon smrti Aleksandra Velikog, arhitekta Dinokrat predložio je da se iz čitave planine iskleše statua Aleksandra.

Istorija ovog poluostrva u kasnijim godinama umnogome je nepoznata, usled nedostatka istorijskih izvora. Arheolozi nisu uspeli da odrede tačnu lokaciju gradova koje navodi Strabon. Veruje se da su već bili napušteni kada su novi naseljenici, monasi, počeli da pristižu na Atos, nešto pre devetog veka n. e.

Istorija

Sveta Gora je kao manastirska zajednica formalno osnovana 963. godine, kada je monah Atanasije osnovao manastir Veliku Lavru, danas najveći i najznačajniji od 20 manastira. Manastir je uživao zaštitu vizantijskog cara tokom sledećih vekova pa je njegovo bogatstvo i imanje neprestano raslo. Sveta Gora se osamostalila za vreme vizantijskog cara Vasilija I. Četvrti krstaški rat s početka 13. veka doveo je nove rimokatoličke gospodare zbog kojih su svetogorski monasi bili prisiljeni da traže zaštitu od pape Inoćentija III, do obnove Vizantijskog carstva. Katalonski plaćenici (almogaveri) su je opljačkali s u prvoj deceniji 14. veka.

Kada je Vizantijsko carstvo propalo u 15. veku, vlast nad Svetom Gorom preuzelo je islamsko Osmansko carstvo. Osmanlije su udarile velike namete manastirima, ali su ih uglavnom ostavljali na miru. Broj monaha i njihovo bogatstvo opadali su u sledećim vekovima, ali je Sveta Gora oživela u 19. veku zahvaljujući poklonima i dolaskom mnogih monaha iz pravoslavnih zemalja, kao što su Rusija, Bugarska, Rumunija i Srbija i svaka od ovih država je preuzela staranje nad pojedinim manastirima. Godine 1912, za vreme Prvog balkanskog rata, Turci su proterani i nakon kratkog sukoba između Grčke i Rusije oko suvereniteta, poluostrvo je formalno došlo pod grčku vlast posle Drugog svetskog rata.

Prema grčkom ustavu, Planina Atos (Vlast Svete Gore) je politička samouprava 20 glavnih manastira koji čine Svetu zajednicu koja upravlja teritorijom, a glavni grad i administrativni centar, Kareja, takođe je i sedište guvernera kao predstavnika grčke vlasti. Duhovno, Sveta Gora je pod direktnom jurisdikcijom vaseljenskog patrijarha iz Carigrada. Pored manastira postoje 12 skitova, manjih monaških zajednica, kao i mnoge usamljene monaške kelije širom poluostrva. Sve osobe koje žive manastirskim životom, nakon što postanu monasi, postaju takođe i grčki državljani bez ikakvih formalnosti. Svetovnjaci mogu da posete Svetu goru, ali uz posebnu dozvolu.

Ženama je pristup poluostrvu potpuno zabranjen; čak su i ženke domaćih životinja zabranjene (s izuzetkom, kažu, mačaka i kokošaka koje legu jaja od čijih žumanaca se prave boje koje se koriste u ikonopisanju). Međutim, za vreme Grčkog građanskog rata, Atos je pružao utočište izbeglicama, među kojima su bile žene i devojčice.

U današnje vreme, manastiri Svete Gore su nekoliko puta bili pogođeni požarima, npr. u avgustu 1990. i martu 2004, kada je vatra progutala veliki deo srpskog manastira, Hilandar. Zbog usamljenih lokacija manastira, često na brdima, i zbog nemogućnosti pružanja adekvatne protivpožarne zaštite, štete koje su izazvali požari su često vrlo velike.

Pravoslavni patrijarh Aleksandrije, Petar VII, zajedno sa 16 osoba, poginuo je 11. septembra 2004.godine kad se helikopter srušio u Egejsko more na putu za Svetu Goru.

Srpsko doba i uticaji

Srpski vladari iz dinastije Nemanjića finansijski su pomagali manastire na Svetoj gori, a neki od njih su odlazili na hodočašća ili su tamo pristupali monaškom redu. Stefan Nemanja je pomogao izgradnju manastira Hilandar sa svojim sinom, arhiepiskopom Svetim Savom 1198. godine.

Između 1342. i 1372. godine, Sveta gora je bila pod srpskom vlašću. Car Stefan Dušan potpomagao je Svetu Goru velikim donacijama svim manastirima. Poveljom cara Stefana Dušana manastiru Hilandaru car je ovom manastiru dao direktnu vlast nad brojnim selima i crkvama, uključujući Crkvu Svetog Nikole u Dobrušti u Prizrenu, Crkvu Svetih Arhanđela u Štipu, kao i Crkvu Svetog Nikole u Vranju sa okolnim zemljištem i posedima. Takođe je dao velike posede i donacije Isposnici Svetog Save Osvećenog u Kareji, Manastiru Svetih arhangela u Jerusalimu, kao i brojnim drugim manastirima. Dušan je bio jedini srednjovekovni vladar koji je veliki deo vremena provodio na Svetoj gori istovremeno vladajući carstvom – proveo tamo je sa suprugom 9 meseci oko 1347. godine. Carica Jelena, supruga cara Stefana Dušana, jedna je od malog broja žena kojima je bilo dozvoljeno da posete Svetu goru i borave na njoj.

Zahvaljujući Dušanovim donacijama, srpski manastir Hilandar proširio se na 10,000 hektara, što je najveći posed u odnosu na druge manastire na Svetoj gori i što predstavlja jednu trećinu njene površine. Srpski plemić Antonije Bagaš, zajedno sa Nikolom Radonjom, kupio je i obnovio ruinirani Manastir Svetog Pavla između 1355. i 1365. godine i postao njegov iguman.

Period srpskog carstva je bio period napretka za Hilandar i ostale manastire na Svetoj gori, kada su mnogi od njih obnovljeni, ponovo sagrađeni i znatno prošireni. Donacije su se nastavile i nakon pada srpskog carstva, a knez Lazar i docnija dinastija Brankovića nastavila je da podržava manastirsku zajednicu. Srpski vlastelin Radič (veliki čelnik) obnovio je manastir Konstamonit nakon požara 1420. godine, a potom se zamonašio, uzevši monaško ime Roman (posle 1433.).

Srpska princeza Mara Branković druga je žena kojoj je bilo dozvoljeno da poseti ovu oblast. Kao Supruga Murata Drugog, Mara Branković je iskoristila svoj uticaj na osmanskom dvoru da bi osigurala specijalan status Svete Gore unutar Osmanskog carstva. Krajem 15. veka, u pet manastira na Svetoj gori živeli su srpski monasi pod srpskim nastojstvom: u manastirima Dohijar i Grigorijat, Manastiru Svetog Pavla, Manastiru Svetog Dionisija i manastiru Hilandar.

Za vreme osmanske vladavine, mnogi srpski plemići, uključujući i one koji su bili direktno pod osmanskom vlašću, kao i one koji su morali da prime islam, nastavili su da pomažu Svetu Goru. U moderno doba, nakon oslobođenja od Turaka, novi srpski kraljevi iz dinastija Obrenovića i Karađorđevića, kao i novoformirana buržoaska klasa, nastavili su da pomažu Svetu Goru. Nakon raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, mnogi predsednici i predsednici vlade Republike Srbije posetili su Svetu goru.

Jezici

Grčki jezik je u opštoj upotrebi u svim grčkim manastirima, ali se u nekim manastirima govori drugim jezicima: u Svetom Pantelejmonu ruski (35 monaha), u Hilandaru srpski (46), u Zografu bugarski (15), a u skitovima Prodromos i Laku rumunski (64). Danas mnogi grčki i drugi monasi govore engleski.

Izdavanje poštanskih maraka

U zimu 1915/1916. godine savezničke snage su planirale iskrcavanje na Svetu Goru. U iščekivanju iskrcavanja pripremili su seriju poštanskih maraka koje je trebalo da se izdaju 25. januara 1916. radi upotrebe privremene vlade monaške republike.

Ove marke su štampane na tabacima od 12 komada (3 reda po 4), a štampane su na nosaču aviona HMS Ark Royal. Marke su imale šest vrednosti, počev od jednog šilinga, i sve su štampane crno-belo, ali na različitim vrstama papira.

Marke su imale četvrtasti ram s imenom „Brdo Atos“ na dnu na engleskom, levo na ruskom, a desno na grčkom. Na vrhu je pisalo „Teokratija“, na engleskom. Vrednost maraka je bila u svakom uglu, na engleskom u donjim uglovima, grčkom na gornjem levom i ruskom na gornjem desnom uglu. U unutrašnjem delu nalazio se dvoglavi vizantijski orao s likom Bogorodice sa Hristom na grudima, u ovalu.

Ove marke nisu imale zvaničan status ali spadaju u kategoriju maraka koje su pripremljene a neizdate.

Dve zanimljivosti su vezane za ove marke:

• To su jedine marke koje su imale vrednosti i natpise na tri različita jezika.
• To su bile jedine marke koje su pripremljene na jednom ratnom brodu za vreme rata.

Umetničko blago

Atoski manastiri poseduju bogate riznice neprocenjivog srednjovekovnog umetničkog blaga, uključujući ikone, liturgijske odežde, krstove, putire, kodekse i druge hrišćanske dokumente, carske hrisovulje, svete mošti i drugo. Donedavno nije bilo organizovane studije i arhiviranja, ali je nedavno Evropska unija osnovala fond koji je počeo da uređuje, štiti i popravlja ovo blago. Mnoge pravoslavne zemlje takođe su počele da vode brigu o umetničkom blagu svojih manastira na Atosu.

Dvadeset manastira sa samoupravom

Manastir Hilandar

Manastir Pantelejmon

Po podacima iz 2001. na Atosu je živelo 2.262 stanovnika, od kojih su većina monasi.

Na Svetoj Gori se nalazi 20 manastira.

1. Manastir Velika Lavra (64 monaha)
2. Manastir Vatoped (163)
3. Manastir Iviron (71)
4. Manastir Hilandar (92)
5. Manastir Dionisijat (71)
6. Manastir Kutlumuš (86)
7. Manastir Pantokrator (25)
8. Manastir Ksiropotam (25)
9. Manastir Zograf (48)
10. Manastir Dohijar (32)
11. Manastir Karakal (60)
12. Manastir Filotej (57)
13. Manastir Simonopetra (94)
14. Manastir Svetog Pavla (112)
15. Manastir Stavronikita (42)
16. Manastir Ksenofont (123)
17. Manastir Grigorijat (107)
18. Manastir Esfigmen (121)
19. Manastir Pantelejmon (88)
20. Manastir Konstamonit (44)

U skitovima i kelijama živi još oko 290 monaha.

Vidi još

• Skitovi na Svetoj gori

Literatura

• Blagojević, Miloš (1989). Srbija u doba Nemanjića: Od kneževine do carstva 1168-1371. Beograd: Vajat. 
• Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Živković, Tibor; Bojanin, Stanoje; Petrović, Vladeta, ur. (2000). Selected Charters of Serbian Rulers (XII-XV Century): Relating to the Territory of Kosovo and Metohia. Athens: Center for Studies of Byzantine Civilisation. 
• Živojinović, Mirjana (1970). „O autentičnosti Svetogorskog tipika patrijarha Antonija od maja 1394.”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 12: 79—90. 
• Živojinović, Mirjana (1971). „Svetogorski protat posle prota Isaka”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 13: 203—206. 
• Živojinović, Mirjana (1972). Svetogorske kelije i pirgovi u srednjem veku. Beograd: Vizantološki institut. 
• Živojinović, Mirjana (1974). „Monaški adelfati na Svetoj gori”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 12 (1): 291—303. 
• Živojinović, Mirjana (1976). „Sveta Gora u doba Latinskog carstva”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 17: 77—92. 
• Živojinović, Mirjana (1978). „Sveta Gora i Lionska unija”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 18: 141—154. 
• Živojinović, Mirjana (1979). „O napadima Turaka na Svetu Goru na osnovu vizantijskih izvora”. Jugoslovenski istorijski časopis. 18 (1-2): 5—19. 
• Živojinović, Mirjana (1983). „Svetogorci i stonski dohodak”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 22: 165—206. 
• Živojinović, Mirjana (2005). „Sveta Gora oko 1204. godine”. 950 godina od Velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke krstaša (1204): Međunarodni naučni simposion. Beograd: Pravoslavni bogoslovski fakultet. str. 91—99. 
• Živojinović, Mirjana (2006). „Dragaši i Sveta Gora”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 43: 41—57. 
• Živojinović, Mirjana (2008). „Crkvenjaci na Svetoj Gori i njihove dužnosti” (PDF). Istorijski časopis. 56: 69—86. 
• Mutavdžić, Predrag (2009). „Bibliotečka aktivnost monaha Joasafa na Svetoj Gori i na Meteorima” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 68 (2): 107—114. 
• Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261–1453. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Nicol, Donald M. (1984) [1957]. The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. expanded izd.). Cambridge University Press. 
• Ostrogorski, Georgije (1965). Serska oblast posle Dušanove smrti. Beograd: Naučno delo. 
• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Radić, Radivoj (2018). „Da li je monah Joasaf bio bibliotekar na Svetoj Gori i na Meteorima? (O jednoj nepostojećoj temi)” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 77 (1): 109—122. 
• Soulis, George Christos (1984). The Serbs and Byzantium during the reign of Tsar Stephen Dušan (1331-1355) and his successors. Washington: Dumbarton Oaks Library and Collection. 
• Speake, Graham (2018). „A History of the Athonite Commonwealth: The Spiritual and Cultural Diaspora of Mount Athos”. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
• Ćirković, Sima (1995). Srbi u srednjem veku. Beograd: Idea. 
• Ćirković, Sima (2004). Srbi među evropskim narodima. Beograd: Equilibrium. 
• Ferjančić, Božidar (1974). Tesalija u XIII i XIV veku. Beograd: Vizantološki institut SANU. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Fotić, Aleksandar (1995). „Otkup imanja svetogorskih manastira u vreme Selima II”. Kazivanja o Svetoj Gori. Beograd: Prosveta. str. 171—186. 
• Fotić, Aleksandar (1997). „Pad Svete Gore pod vlast Osmanlija”. Druga kazivanja o Svetoj Gori. Beograd: Prosveta. str. 101—121. 
• Fotić, Aleksandar (1997). „Sveta Gora u doba Selima II”. Hilandarski zbornik. 9: 143—162. 
• Fotić, Aleksandar (1998). „Svetogorski metosi u doba prve turske vlasti 1383-1403 (pitanje opšte konfiskacije)”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 37: 213—219. 
• Fotić, Aleksandar (2000). Sveta Gora i Hilandar u Osmanskom carstvu (XV-XVII vek). Beograd: Balkanološki institut. 
• Fotić, Aleksandar (2000). „Svetogorci u pisaniji (XVI-XVII vek)”. Crkva: Kalendar Srpske pravoslavne patrijaršije za prostu 2001. godinu: 72—80. 
• Fotić, Aleksandar (2010). „Izdaja, iznuda, krv i zlatnici: Svetogorci na obodu ratnih vrtloga i u središtu razbojničkih nasrtaja (XVI-XVIII vek)”. Šesta kazivanja o Svetoj Gori. Beograd: Zadužbina Svetog manastira Hilandara. str. 43—70. 
• Fotić, Aleksandar (2010). „Osmanska pomorska kartografija i Sveta Gora (XVI-XVIII vek)”. Sedma kazivanja o Svetoj Gori. Beograd: Zadužbina Svetog manastira Hilandara. str. 101—132. 
• Fotić, Aleksandar (2010). „Athonite Travelling Monks and the Ottoman Authorities (16th - 18th Centuries)”. Perspectives on Ottoman Studies: Papers from the 18th Symposium of the International Committee of Pre-Ottoman and Ottoman Studies (CIEPO). Berlin: LIT Verlag. str. 157—165. 

Spoljašnje veze

• Sveta Gora - nebeski grad (RTS Aktuelnosti - Zvanični kanal)
• Od Karulje do Atosa (RTS Trag - Zvanični kanal)
• Walk in Mount Athos — Stranica o Svetoj gori.
• Planina Atos: Sveta gora — Istorija, kultura, geografija i informacije o poseti.
• Sveta gora Atos — Informacije o teokratskoj monaškoj republici.
• Linkovi ka Svetoj gori Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. mart 2017)
• Vaseljenska patrijaršija Konstantinopolja — Duhovni pokrovitelj monaške republike.
• Slike sa Svete gore
• Vodič kroz Svetu goru (s vizantijskom muzikom)
• O Svetoj Gori, Atosu
• Mirko Sajlović: Zabrana ulaska ženama na Svetu Goru Atonsku (Bogoslovlje, 2015)
• Putnik po Svetoj Gori („Večernje novosti”, feljton, avgust 2019) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. avgust 2019)