Википедија

Stanislav Vinaver

српски књижевник

Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) bio je srpski pesnik, književni kritičar i prevodilac.[1]

Stanislav Vinaver
Lični podaci
Datum rođenja(1891-03-01)1. mart 1891.
Mesto rođenjaŠabac, Kraljevina Srbija
Datum smrti1. avgust 1955.(1955-08-01) (64 god.)
Mesto smrtiNiška Banja, NR Srbija, FNR Jugoslavija
ObrazovanjeUniverzitet Sorbona
Naučni rad
Poznat poprevod "Bajke 1001 noći"
NagradeOrden Legije časti IV stepena

Biografija

uredi

Vinaver je rođen u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[2] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“.

Balkanski i Prvi svetski rat

uredi

Školovanje je privremeno prekinuo da bi učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara.[3] Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[4]

Diplomata i novinar

uredi
 
Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić

Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[5]

Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić).

Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[6] Radio je kao saradnik listova "Politika", "Republika", "Vreme" i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[7] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista "Vreme" i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[8]

Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[9][8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[8] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10]

Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[8] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[11][12] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[13]

U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[8] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[14][15]

Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[16]

Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[17] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača "Ošišanog ježa", decembra 1934. godine.[18] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[11] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[19] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[20] Prilikom posete francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Jugoslaviji 1937. godine, Vinaver je odlikovan IV stepenom ordena Legije časti.

Ekspresionista

uredi

Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović.

Drugi svetski rat

uredi

Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[21]

Osnivač Moderne i lucidni prevodilac

uredi

Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti.

Posleratna aktivnost

uredi
 
Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju

Poslednje godine (1945—1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela.

Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića.

Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama)[22], Čika Staša, Džim Dim Presni, Profesor Sveznanov.[23]

U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine.

U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh.

„Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte.

Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24]

Nasleđe

uredi

Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista...

U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25]

Bibliografija

uredi
  • Mjeća - Beograd 1911,
  • Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913,
  • „Misli“ (1913),
  • Varoš zlih volšebnika - Beograd 1920,
  • Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920.
  • Gromobran svemira - Beograd 1921,
  • Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922,
  • Čuvari sveta - Beograd 1926,
  • Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927,
  • Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935,
  • Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938,
  • Momčilo Nastasijević - Beograd 1938,
  • „Ikarov let“ (1937),
  • Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938,
  • Živi okviri - Beograd 1938,
  • Ratni drugovi - Beograd 1939,
  • Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945,
  • Evropska noć - Beograd 1952,
  • „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao najznačajniji njegovog rad na temu o srpskom jeziku
  • Nadgramatika - Beograd 1963,
  • Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963

Reference

uredi
  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 56. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ Ignjatović, Dragoljub S. (1992). Sa piscima i o piscima međuratnim. Beograd: Institut za književnost i umetnost. str. 22, 23. ISBN 86-7095-040-5. 
  3. ^ Dimitrijević, Vladimir (2014). Prećutana kulturna istorija Srba. Beograd: Catena Mundi. str. 35. 
  4. ^ Ignjatović, D. S. (1992). Sa piscima i o piscima međuratnim. str. 23. 
  5. ^ Rukopisno odeljenje Matice srpske, Pisana zaostavština Milana Jovanovića-Stoimirovića, predmet br. M.13.396, „Još ponešto o Vinaveruˮ, 3.
  6. ^ Arhiv Jugoslavije, Fond Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije (334), kutija 141, jedinica opisa 464, personalni dosije Stanislava Vinavera
  7. ^ Tri dana zatvora za kritičara Vinavera („Politika“, 31. oktobar 2012)
  8. ^ a b v g d AJ, f. 334, k. 141, j. o. 464
  9. ^ Šašić, Branko (2007). Dr Ninko Perić pocerski feniks. Šabac: Zaslon. str. 31, 32, 83. 
  10. ^ Mićić, Srđan (2018). Od birokratije do diplomatije. Istorija jugoslovenske diplomatske službe 1918-1939. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. str. 285, 286. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  11. ^ a b RO MS, M.13.396, „Još ponešto o Vinaveruˮ, 4.
  12. ^ Ignjatović, D. S. (1992). Sa piscima i o piscima međuratnim. str. 24. 
  13. ^ Arhiv Jugoslavije, Fond Stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda - Ženeva (159), kutija 2, fascikla II i kutija 4, fascikla I izveštaji Poslanstva u Bernu i Stalne delegacije u Ženevi iz 1928. i 1929. godine.
  14. ^ Bulajić, Vladimir (2002). „"Stanislav Vinaver u Berlinu. Iz izveštaja dopisnika Centralnog presbiroa 1929-1934"”. Arhiv. Časopis Arhiva Jugoslavije. 3 (Arhiv Jugoslavije): 109—120. Arhivirano iz originala 05. 11. 2013. g. Pristupljeno 26. 03. 2020. 
  15. ^ Popović, Radovan (2011). Žudnja za frakom. Srpski pisci u diplomatiji (2. izd.). Leskovac : Beograd: Zadužbina Nikolaj Timočenko : KIZ Altera. str. 168—189. ISBN 978-86-6007-073-1. 
  16. ^ Duvnjak Radić, Žaklina (2018). Estetika novinarske putopisne reportaže u međuratnoj srpskoj književnosti. Novi Sad: Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu. str. 8. 
  17. ^ Popović, R. Žudnja za frakom. str. 189—191. 
  18. ^ Bjelica (urednik), Mihajlo (1992). Dva veka srpskog novinarstva. Beograd: Institut za novinarstvo. str. 363. ISBN 86-81371-04-5. 
  19. ^ Ignjatović, D. S. Sa piscima i o piscima međuratnim. str. 23. 
  20. ^ Ignjatović, D. S. Sa piscima i o piscima međuratnim. str. 21. 
  21. ^ Popović, R. Žudnja za frakom. str. 191. 
  22. ^ Marjanović, Alek (1982). Jedna smešna istorija: (srpska humorističko-satirična štampa). Beograd: Jež. str. 84—87. 
  23. ^ „Šest decenija od smrti Stanislava Vinavera”. Nezavisne. Pristupljeno 5. 10. 2020. 
  24. ^ Ignjatović, D. S. Sa piscima i o piscima međuratnim. str. 24, 25. 
  25. ^ Promenada kroz istoriju Šapca („Politika”, 12. mart 2020)

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Станислав_Винавер&oldid=27856712”