Отворите главни мени
Five-pointed star.svg Босна и Херцеговина Five-pointed star.svg Војводина Roundel of Russia - Low Visibility.svg Србија (западна Србијајужна Србија) Roundel of Russia - Low Visibility.svg Хрватска Five-pointed star.svg

Овде се налазе биографије личности везаних за Народноослободилачки покрет у Србији, о којима није сакупљено довољно података да би били направљени самостални чланци, а такође неке од ових личности нису релевантне за општу енциклопедију, већ само спомињу у оквиру чланка о Хронологији револуционарног радничког покрета, Комунистичке партије Југославије и Народноослободилачке борбе или у чланцима о истакнутим личностима радничког покрета и НОП-а или народним херојима.

Брана АксентијевићУреди

 
датум и место рођења:
(1913-00-00)1913.
Грабовац, код Обреновца,
  Краљевина Србија
датум и место смрти:
новембар 1941.(1941-11-00) (27/28 год.)
  Србија

Бранимир Брана Аксентијевић (1913—1941), учитељ и учесник Народноослободилачке борбе.

Рођен је 1913. године у селу Грабовац, код Обреновца. Потицао је из учитељске породице. Завршио је Учитељску школу и као учитељ је службовао у селу Рогача, код Сопота.

Био је члан Учитељског удружења, којим је руководио комуниста Мића Марковић. Године 1939. је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Заједно са супругом Лепосавом Лепом Аксентијевићем, политички је деловао на терену Космајског среза.

После окупације Југославије, 1941. године, укуљчио се у Народноослободилачки покрет (НОП). Јула 1941. године ступио је у Космајско-посавски партизански одред, где се налазио на дужности политичког комесара Друге посавске чете. Крајем јула је прешао у Посавски партизански одред, у коме је био у Првом батаљону.

Погинуо је крајем новембра 1941. године, као политички комесар чете при Врховном штабу НОП одреда Југославије.

Његова супруга Лепа је била чланица Среског комитета КПЈ за Космај и све до краја 1941. године је деловала на Космају. Његов рођени брат Влада Аксентијевић, био је секретар Среског комитета КПЈ за Обреновац и обешен је 27. марта 1942. године, а после рата је био проглашен за народног хероја.


Литература:

  • Драгослав Димитријевић Бели Космај у НОБ. НИП „Четврти јули“, Београд 1972. година.
  • Милосав Бојић Посавски партизански одред. Војноиздавачки и новински центар, Београд 1987. година.


                                                                                 

Љубинка Ђурђевић БубаУреди

Љубинка Ђурђевић Буба (1909—1942), архитекта и учесник Народноослободилачке борбе.

Рођена је 29. септембра 1909. године у Чачку. Била је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) од 1940. године.

Након доласка Јосипа Броза Тита у окупирани Београд, маја 1941. године, он је крајем истог месеца одсео у кући њене сестре Вере Ненадовић на Дедињу. Љубинка је тада посатала један од специјалних курира Политбироа ЦК КПЈ. Преко Бубе и Даворјанке Пауновић Зденке, Тито је одржавао везу са осталим куририским пунктовима.

Љубинка је преносила Титове поруке, доносила му пошту и материјале. Након Титовог преласка на ослобођену територију, Буба је почетком октобра 1941. године напустила Београд и прешла на слободну територију Ужичке републике. Радила је у Врховном штабу НОП одреда Југославије.

Исцрпељена ратним напорима, а посебно напорима Игманског марша, умрла је 2. фебруара 1942. године у ослобођеној Фочи, где је и сахрањена.

Поред Љубинке у Народноослободилачкој борби су учествовали и други чланови њене породице. Њена сестра Вера Ненадовић и браћа Предраг Гага Ђурђевић и Миодраг Ђурђевић Миџа били су били партизански борци, док су као таоци у затвору Специјалне полиције и логору на Бањици били затврани њихови родитељи Тихомир и Станојка, браћа Петар и Слободан и снаја Борјанка.

Литература:

  • Жене Србије у НОБ. „Просвета”, Београд 1975. година.
  • Др Убавка Вујошевић Тито у Београду 1926–1944. Музеј града Београда, Београд 1977. године.


                                                                                 

Андрија ЂуровићУреди

Андрија Ђуровић (1916—1941), металски радник и учесник Народноослободилачке борбе.

Био је металски радник у Ужицу. Након ослобођења Ужица, септембра 1941. године постао је политички комесар месне партизанске милиције и командант Радничког батаљона, који је формиран од ужичких радника и налазио се у саставу Ужичког партизанског одреда. Погинуо је у борби на Кадињачи 29. новембра 1941. године, када је Раднички батаљон штитио евакуацију из Ужица.


Литература:

  • Пали непобеђени 1944—1964. Београд 1965. година.


                                                                                 

Олга ЂуровићУреди

Олга Ђуровић (1920—1941), учитељица и учесник Народноослободилачке борбе.

Рођена је 1920. године у Ужицу. Још као ученица Учитељске школе у Ужицу прикључила се револуционалном оладинском покрету. Потом је радила је као учитељица у Ужицу.

Непосредно пред почетак Другог светског рата била је руководилац две омладинске групе. У њеној кући су се окупљали омладинци и ту се добијала веза из града за одлазак у одред. Била је члан Окружног комитета СКОЈ-а за Ужице.

Била је организатор санитетских курсева, на којима су омладинсци стицали прва знања из прве помоћи. Била је курир Окружног комитета КПЈ за Ужице и често је одлазила из Ужица у партизански одред, носећи у торби бомбе или револвере сакупљене за одред преко омладинске организације.

Заједно са инструктором Покрајинског комитета КПЈ за Србију Миланом Мијалковићем кренула је 18. августа 1941. године, као његов водич на Дрежничку градину, где се тада налазила Прва ужичка партизанска чета „Радоје Марић”. Не знајући да је су чету опколили Немци и албански жандарми, они су упали у ватру непријатељског стрељачког строја и страдали.

Након ослобођења Ужица, 2. октобра 1941. године, заједно са осталим погинулма на Дрежничкој градини, сахрањена је на партизанском гробљу на Доварју.


Литература:

  • Жене Србије у НОБ. „Просвета”, Београд 1975. година.


                                                                                 

Светислав КаначкиУреди

 
датум и место рођења:
(1911-00-00)1911.
Баваниште, код Ковина,
  Аустроугарска
датум и место смрти:
септембар 1944.(1944-09-00) (32/33 год.)
Јајинци, код Београда
  Србија

Светислав Каначки (1911—1944), револуционар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе.

Рођен је 1911. године у Баваништу, код Ковина. Радио је као механичар. Као млади радник прикључио се револуционарном радничком покрету и постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Јуна 1937. године, на позив КПЈ, отишао је у Шпанију, где се у Интернационалним бригадама борио против фашизма у Шпанском грађанском рату. После завршетка рата, 1939. године са осталим борцима Интернационалних бригада се пребацио у Француску, где су се налазили у логорима. Крајем 1941. године, успео је да се пребаци у Југославију.

По доласку у земљу, одмах се укључио у Народноослободилачку борбу. Покрајински комитет КПЈ за Србију задужио га је да води партијску технику, а од 1942. године је био њен руководилац. Био је један од најактивнијих руководилаца НОП-а у окупираном Београду. Агенти Специјалне полиције су покушали да га 5. октобра 1943. године, истог дана када су ухапшени Вера Милетић и Василије Буха, али је он успео да им се супротстави и умакне.

Ухапшен је 28. јула 1944. године у Горњомилановачкој улици у Београду. Приликом хапшења је пружио отпор, а када је видео да ће бити ухапшен, покушао је да изврши самоубиство, али је само био рањен. Агенти Специјалне полиције су га подвргли страховитим мучењима, која није издржао и полицији је одао одређена партијска склоништа. Убрзо по његовом хапшењу, полиција је успела да открије неколико партијских склоништа у окупираном Београду. Откривена су подземна склоништа у Крајинској улици 24 (овде се налазила илегална штампарија ЦК КПЈ), Гарибалдијевој 4, Великоморавској 7, као и партијски станови у Војводе Глигора 24, Стевана Првовенчаног 69 и радионица ПК КПЈ за Србију у Колубраској 20.

Тачан датум Светислављеве егзекуције није познат, али је највероватније убијен у последњим групама логораша из Бањичког логора, септембра 1944. године.


Литература:

  • Србија у Народноослободилачкој борби - Београд. „Просвета“, Београд и „Нолит“, Београд 1964. година.