Анте Банина

Анте Банина (Вели Иж, код Задра, 6. април 1915 — Београд, 15. април 1977), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

анте банина
Анте Банина
Датум рођења	(1915-04-06)6. април 1915.
Место рођења	Вели Иж, код Задра Аустроугарска
Датум смрти	15. април 1977.(1977-04-15) (62 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија СФР Југославија
Супруга	Мира Банина
Професија	војно лице
Члан КПЈ од	1939.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије и Југословенска народна армија 1941 — 1975.
Чин	генерал-пуковник
Народни херој од	20. децембра 1951.
Одликовања	југословенска одликовања: страна одликовања:

Биографија

Рођен је 6. априла 1915. године у селу Велом Ижу, код Задра. Потиче из сиромашне сељачке породице. У родном селу је завршио шест разреда основне школа, а потом одлази у Чаковец, где изучава молерски занат.

Године 1932. се запослио у Загребу, а до 1936. је радио у Сплиту и Шибенику, када одлази на одслужење војног рока. Као млади радник, Анте, се још у Чаковцу упознао с радничким покретом. Члан Комунистичке партије Југославије је постао 1939. године, а 1940. секретар Обласног комитета КПЈ за Преко.

Активно је учествовао је у организовању устанка, против окупатора, 1941. године на подручју Задра и Шибеника. По налогу ОК КПХ за северну Далмацију, основао је прву партијску ћелију у Задру и био њен секретар.

Анте је, 7. децембра 1941. године, повео групу од 30 бораца, са подручја Задра и Шибеника, и успео да их доведе у Лику. Ови борци су ушли у састав Далматинске партизанске чете батаљона „Марко Орешковић“, а Анте је био политички комесар чете.

Када је 7. маја 1942. године у ослобођеној Кореници формиран Први пролетерски батаљон Хрватске, Анте је постао командант батаљона и са њим учествовао у великом броју борби на територији Лике, Далмације, Горског котара и Кордуна. Посебно се истакао у борби код Голубића, маја 1942. године, када је иако рањен наставио да командује батаљоном. Такође се истакао у борбама на Жумберку, октобра исте године, када је поново тешко рањен, наставио да командује батаљоном, до пробоја из окружења. За ове успехе Анте Банина и Први пролетерски батаљон похваљени су од Главног штаба НОП одреда Хрватске.

Када је, 7. новембра 1942. године, формирана Тринаеста хрватска бригада „Јосип Краш“ (од децембра 1942. Тринаеста пролетерска ударна бригада „Раде Кончар“) Први пролетерски батаљон Хрватске ушао је у њен састав Анте Банина је именован за команданта бригаде, али је због рањавања, команду над бригадом је преузео Милан Жежељ, а Банина је упућен на лечење.

Фебруара 1943. године постављен је за заменика команданта Девете далматинске дивизије. Са дивизијом је, током Четврте нерпријатељске офанзиве, учествовао у свим борбама које је водила од Имотског до преласка Неретве. Уз непрестане борбе, борци Девете дивизије су учествовали у преносу рањеника, преко Прења и обезбеђењу Централне болнице.

После битке на Неретви, Анте је именован за команданта Шеснаесте банијске бригаде, с којом је учествовао у Петој непријатељкој офанзиви. Јуна 1943. постављен је за команданта Седме банијске ударне бригаде, а по наређењу Врховног штаба НОВ и ПОЈ, крајем августа 1943. године, из источне Босне се вратио у Далмацију.

За команданта Девете далматинске дивизије, постављен је 8. септембра 1943. године. Ова дивизија се, под његовим руководством, борила у непрестаним двадесетодневним борбама, када је спречила продор немачких снага у ослобођени Сплит. До краја 1943. године, дивизија је одбила честе нападе немачких и усташких снага из Сиња, Имотског и Посушја ка Дувну и Ливну; водила борбе код Аржана и на Пељешцу. Од 9. до 17. децембра 1943. учествовала је у нападу на Ливно.

У првој половини 1944. године Девета дивизија је водила тешке борбе с немачким и четничким јединицама код Босанског Грахова, а посебно у време десанта на Дрвар, од 25. маја до 6. јуна 1944. године. У децембру 1944. године Анте Банина је упућен на школовање у Совјетски Савез, где је завршио Војну академију „Ворошилов“.

После ослобођења Југославије, обављао је разне дужности у Југословенској народној армији. Био је командант дивизије, командант армије и комндант армијске области.

Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Хрватске, посланик Сабора СР Хрватске и Скупштине СФРЈ, а једно време је обављао функцију секретара Опуномоћства ЦК СКЈ за организацију Савеза комуниста у ЈНА.

Умро је 15. априла 1977. године, у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература

• Војна енциклопедија том I. Београд. 1970. 
• Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982.