Антон Вратуша
Др Антон Вратуша, рођен као Антал Вратуша (мађ. Antall Vratussa;[1][2][3] Долња Славеча код Мурске Соботе, 21. фебруар 1915 — Љубљана, 30. јул 2017)[4][5] био је дипломата, слависта, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Словеније.
| АНТОН ВРАТУША | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
 Вратуша (2009) | ||||||
| Име по рођењу | Антал Вратуша | |||||
| Надимак | Вран | |||||
| Датум рођења | 21. фебруар 1915. | |||||
| Место рођења | Долња Славеча код Мурске Соботе Аустроугарска | |||||
| Датум смрти | 30. јул 2017. (102 год.) | |||||
| Место смрти | Љубљана Словенија | |||||
| Професија | дипломата | |||||
| Члан КПЈ од | 1943. | |||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије | |||||
| Чин | пуковник у резерви | |||||
| У току НОБ-а | заменик команданта Рапске бригаде | |||||
| председник Извршног већа Скупштине СР Словеније | ||||||
| Период | април 1978. — јул 1980. | |||||
| Претходник | Андреј Маринц | |||||
| Наследник | Јанез Земљарич | |||||
| Одликовања |
| |||||
БиографијаУреди
Рођен је 21. фебруара 1915. године у Долњој Славечи код Мурске Соботе. Родитељи су му били Антон Вратуша и Ана Бокан. Докторирао је славистику на Филозофском факултету у Љубљани лета 1941. године. Положио стручни испит за учитеља стенографије.
Умро је 30. јула 2017. године у Љубљани, у 103. години живота.[4][5]
Народноослободилачка борбаУреди
Народноослободилачкој борби прикључио се 1941. године. Италијански фашисти су га заробили у северној Италији у фебруару 1942. године. Прво је био интерниран у концентрациони логор Гонарс, а затим на Раб, Тревизо и Падову, све до капитулације Италије септембра 1943. године. Док се налазио на Рабу, ступио је у редове Освободилне фронте.
Након ослобођења логора, Вратуша је постао заменик команданта Рапске партизанске бригаде. Члан Комунистичке партије Југославије постао је исте године. Био је вођа делегације НОВЈ при Комитету националног ослобођења Италије, антифашистичком покрету у северној Италији који је водио борбу против Италијанске социјалне републике.
Послератна каријераУреди
После ослобођења вршио, је одговорне дужности у Републици и Федерацији:
- заменик начелног одељења Управе државне безбедности ФНР Југославије
- заменик начелника Друге Управе генералштаба ЈНА
- начелник одељења и опуномоћени министар у Државном секретаријату за иностране послове
- шеф Кабинета потпредседника Савезног извршног већа
- шеф Кабинета председника Савезне скупштине у звању државног подсекретара од 1953. до 1965. године
- директор Института друштвених наука у Београду од 1965. до 1967. године
- изасланик Уједињених нација у Југозападној Африци од октобра 1966. до јуна 1967. године
- стални представник СФР Југославије у Уједињеним нацијама од 1967. до 1969. године
- посланик Савезне скупштине од 1965. до 1967. године
- заменик државног секретара за иностране послове
- председник Извршног већа Скупштине СР Словеније од априла 1978. до јула 1980. године
Пре рата писао у разним часописима о питању историје књижевности и језика, а по ослобођењу о политичким и друштвеним питањима.
Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена партизанске звезде другог реда, Ордена заслуга за народ првог реда и Ордена братства и јединства другог реда.
РеференцеУреди
- ^ Novak, Vilko (2004). Zgodovina iz spomina / Történelem emlékezetből. Založba ZRC. Ljubljana. стр 99. ISBN 961-6500-34-1.
- ^ Jerič, Ivan (јануар 2001). Zgodovina madžarizacije v Prekmurju. Murska Sobota. стр. 15.
- ^ „102 leti akademika dr. Antona Vratuše Vrana”. stajerska.eu. 25. 2. 2017. Приступљено 31. 7. 2017.
- ↑ 4,0 4,1 „Umrl je Anton Vratuša”. vecer.com. 30. 7. 2017. Приступљено 31. 7. 2017.
- ↑ 5,0 5,1 „V 103. letu starosti se je poslovil akademik in politik Anton Vratuša”. rtvslo.si. 30. 7. 2017. Приступљено 31. 7. 2017.
ЛитератураУреди
- Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Хронометар“, Београд 1970. година.