Драгослав Бокан

српски режисер, књижевник, колумниста, публициста, бивши политичар и ратни командант

Драгослав Бокан (Београд, 15. фебруар 1961) српски је режисер, књижевник, колумниста, публициста, бивши политичар и ратни командант.[1]

Драгослав Бокан
Драгослав Бокан, 2013. године
Датум рођења(1961-02-15)15. фебруар 1961.(63 год.)
Место рођењаБеоград, НР СрбијаФНР Југославија

Биографија уреди

По оцу Илији потиче из Осредака, а по мајци Милки (рођ. Деветак) са Мале Градусе. Његов деда Ђуро и прадеда Душан (отац и деда његове мајке Милке) су убијени у јасеновачком логору због чега је Боканова мајка одрасла у дому за ратну сирочад.

После завршене XI београдске гимназије, дипломирао је на катедри за филмску и телевизијску режију (у класи професора Александра Мандића) на Факултету драмских уметности и завршио постдипломске студије на Филозофском факултету.

Бокан је 1987. године глумио у филму „Телефоманија”. Заједно са рођеним братом Александром, књигу Томаса Карлајла „О херојима” је издао 1988. у приватној издавачкој кући „Хитрост”.[2] Преко тог издања се спријатељио са Драгошем Калајићем, који је написао поговор за књигу. Био је помоћни редитељ за филм „Срце и њена деца” 1988. године. У оквиру документарног серијала „Сведоци векова” у продукцији Телевизије Београд, режирао је 1989. године троделни документарни филм о манастиру Високи Дечани.[3][4] Касније те године, сели се у Сједињене Америчке ДржавеПорт Честер). По повратку из САД крајем 1990. године, уз подршку Калајића, добија запослење у Београдском издавачко-графичком заводу (БИГЗ) као уредник специјалних издања ексклузивних књига езотеријске традиције европске културе а помоћник му је био Александар Гаталица. Бокан је 1991. године (такође у оквиру серијала „Сведоци векова”) режирао дводелни докментарни филм о цркви Богородица Љевишка.[5][6] Такође је писао за часопис „Погледи”, био главни и одговорни уредник часописа „Нове идеје” и главни и одговорни уредник специјалних издања „Дуге”.

Као један од оснивача и потписника Српске народне обнове (СНО) у Новој Пазови, постао је председник омладине и генерални секретар СНО и члан паравојне формације „Бели орлови”.[7] Бокан је са Белим орловима прошао ратишта широм бивше Југославије, пре свега хрватско и босанско ратиште. Неки припадници Белих орлова су оптужени за ратне злочине пред Хашким судом[8][9] али не и они под Бокановом командом.[10] Бокан је 23. априла 1992. ухапшен у Београду.[11][12] Оптужен је за „поседовање једне ручне бомбе и четири метка пронађена у његовом стану” и осуђен је на седам дана затвора. Суђење је трајало годину и по дана и на крају је кулминирало казном од шест месеци затвора.[13] Страни медији су јавили да је хапшење био покушај да се ублаже критике на рачун улоге Србије у рату у Босни.[14] Након хапшења, Бокан и Мирко Јовић из Белих орлова су се разишли.

Бокан је један од првих држављана новостворене Републике Српске[15] где је по наредби министра науке и образовања Републике Српске Велибора Остојића, заједно са Соњом Караџић (ћерка Радована Караџића) и познатим предратним музичким продуцентом Малколмом Мухаремом, осмислио име Република Српска.[16] Бокан је током рата основао своју странку под називом „Српски отаџбински савез”. Учествовао је на републичким изборима за председника 1992. године, као председник СОС, под слоганом „Вечна Србија је увек модерна”. Бокан је и ко-сценариста филма „Три карте за Холивуд” који је изашао 1993. године.[17] Бокан је 1996. године оптужен да је са двојицом саучесника 1992. године организовао разбојништво над познатим новосадским бизнисменом Томиславом Ђорђевићем. Том приликом је из куће жртве опљачкано 250.000 немачких марака, а самој жртви су под претњама нанете тешке телесне повреде. На суду се бранио тврдњом да му је кривично дело намештено од стране Службе државне безбедности. Бокан је 2009. осуђен на годину дана затвора[18], али је интервенцијом Миломира Марића пресуда оборена 2010. на Апелационом суду.[19]

Као маркетиншки стручњак, био је и саветник за медије начелника Генералштаба Војске Југославије Небојше Павковића. Осмислио је председничку кампању кнегиње Јелисавете Карађорђевић под називом „Иницијатива за лепшу Србију”, на којој је она освојила 62.737 гласова на изборима за председника Србије 2004. године. Бокан је 2004. написао и збирку за децу „Јунаци српског устанка” под псеудонимом Вук Деветак. Осмислио је кампању билборда 2007. године са цитатима Шарла де Гола, Винстона Черчила, Џорџа Вашингтона, Џона Кенедија и Вилија Бранта уз поруку Косово је Србија. Кампања је пропраћена и у свету, у часопису Њујорк тајмс, који је приредио и интервју са Боканом.[20]

Стални је сарадник часописа „Еко кућа”[21], сарадник часописа „Печат[22] и један од оснивача београдског „Центра за стратешке пројекте”. Заједно са Дејаном Мировићем и Младеном Обрадовићем, суоснивач је Руско-српског културног центра. Написао је и објавио велики број новинских колумни и текстова за часописе „Прес” и „Стандард” а 2012. године изабран је за најбољег колумнисту у Србији, по избору часописа „The Man” у категорији човека године. Сарадник је Урбаног књижевног круга из Канаде.[23]

Урадио је и кампању за патриотску коалицију СРС, Образ и СНП Наши 2014. године, под слоганом „И Косово и Русија”. Основао је часописе „Лепа Србија”, „Русија данас” и „Водич за живот”. У издању „Службеног гласника”, Бокан је осмислио и режирао дванаест звучних књига. Режирао је и кратки филм „Српско завештање”. Био је један од актера монументалног документарно-историјског филма „Смрт Југославије”, као и учесник филма о животу познате српске поп-звезде и победнице Евровизије 2007. Марије Шерифовић, у епизоди „Енергија”, где је представио своју визију српске идеје.

Током рата на истоку Украјине, Бокан је од стране високих званичника Доњецке Народне Републике постављен за дипломатског представника ДНР у Србији, тиме и званично постајући први амбасадор новостворене Новоруске Републике. Као предани русофил, основао је и удружење „Отаџбина Русија” (чији је био председник). Удружење „Отаџбина Русија” својеврсна је претходница Народног представништва ДНР у Србији. Због овога је од стране кијевских власти стављен на списак особа којима је забрањен улазак у Украјину.[24]

Од 2018. је председник Института за националну стратегију.[1]

Бокан је путем свог Фејсбук профила објавио велики број есеја и текстова на верске, националне и културне теме[25] али га је Фејсбук јануара 2021. године трајно суспендовао.[26]

Крајем новембра 2021. године, Драгослав Бокан је шовинистички оптужио носитељку листе једног дела удружене опозиције Маринику Тепић да је „румунски непријатељ” алудирајући на њено порекло.[27] Тепић је најавила тужбу,[27] а изјаву Бокана су осудили многи, између осталих Амбасада Румуније у Србији,[28] и Оливера Зекић из РЕМ-а.[29] Бокан је касније објаснио да није говорио о румунском народу у целини, са којим Срби имају традиционално најбоље односе, већ о Мариники Тепић коју сматра за изрода и неког ко прави раздор између два народа.[30]

Иако је раније био критичар политике Александра Вучића,[2] потписао је подршку његовој председничкој кандидатури пред априлске изборе 2022. године.[31]

Приватни живот уреди

Бокан има шесторо деце.[1] Ожењен је оперском певачицом Жељком Здјелар,[32] са којом има сина Леониду и близанце Стефана и Душана. Из претходних бракова има ћерку Софију, и синове Владислава и Вука.[1]

Његово прво дете Влад преминуо је у доби од три дана 16. априла 1993. од повреде нанете порођајем.[33]

Дела уреди

Књиге
  • „Огњени љиљани” (1998)
  • „Портрет младог дендија” (2000)
  • „Јунаци српског устанка” (2004, под псеудонимом Вук Деветак)
  • „Београд, град тајни” (2004)
  • „Нови Сад: Од вароши до града” (2005)
  • „Косово је срце Србије” (2008)
  • „Политика: Мит, хроника, енциклопедија”[а] (2008)
  • „Србија на првом месту” (2022)[34]
Филм

Напомене уреди

  1. ^ Монографија је освојила диплому „Златни печат” на Београдском сајму књига 2008. године.[1]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д Урбани књижевни круг (6. 9. 2018). „Биографија Драгослава Бокана на српском”. Приступљено 15. 2. 2019. 
  2. ^ а б Драгослав Бокан - Истиномер
  3. ^ Сведоци векова: Високи Дечани, први и други део („РТС”, 2. маја 2021)
  4. ^ Високи Дечани 3. део, РТБ 1989 (манастир Високи Дечани)
  5. ^ Богородица Љевишка - први део на сајту YouTube, Званични канал РТС-а.
  6. ^ Богородица Љевишка - други део на сајту YouTube, Званични канал РТС-а.
  7. ^ Радио Слободна Европа - Паравојне формације
  8. ^ "AU Washington College of Law: War Crimes Research Office - ICTY Status Reports" 21 February 2006, from Internet Archive
  9. ^ Croatian "Evening News" 9 September 2001, from Internet Archive
  10. ^ Бокан: Страни медији имају више разумевања („Политика”, 12. децембар 2007)
  11. ^ „Bokan arrested in Belgrade”. Приступљено 13. 7. 2015. , Refworld.org;,.
  12. ^ „ICTY”. 
  13. ^ TOL/Vreme (22. 11. 1993). „War Crimes: Eagles With Clipped Wings” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. Приступљено 14. 06. 2022. 
  14. ^ The Times-News (25. 4. 1992). „Ongoing battles threaten European Community peace efforts”. News.google.com (на језику: енглески). Приступљено 2. 9. 2015. 
  15. ^ Погледи, број 114, страница 18, 21. августа 1992.
  16. ^ Pressrs.ba (19. 07. 2014). „Srpska suverenija od Srbije!”. Архивирано из оригинала 8. 9. 2015. г. Приступљено 15. 02. 2019. 
  17. ^ IN4S (25. 01. 2014). „Da se sjetimo filma Tri karte za Holivud”. Приступљено 13. 03. 2019. 
  18. ^ Бокану годину дана затвора после 17 година („Политика”, 16. маја 2009)
  19. ^ КО ЈЕ ЗАПРАВО ДРАГОСЛАВ БОКАН? Командант Белих орлова повезиван са Арканом, а изјавом о Мики дигао Србију на ноге! („Мондо”, 2. фебруара 2021)
  20. ^ Wood, Nicholas (24. 12. 2007). „Serbia Enlisting Some Unlikely Faces”. The New York Times. Приступљено 18. 11. 2016. 
  21. ^ Еко кућа - Драгослав Бокан
  22. ^ Печат - Драгослав Бокан
  23. ^ „Сарадници Урбаног књижевног круга”. Архивирано из оригинала 18. 05. 2022. г. Приступљено 14. 07. 2013. 
  24. ^ „Kijev "progoni" i naprednjake”. Вечерње новости (на језику: српски). 2016-10-16. Приступљено 2022-06-14. 
  25. ^ „Драгослав Бокан: Неустрашива ведрина православља („Урбани књижевни круг”, 1. фебруара 2014)”. Архивирано из оригинала 01. 01. 2017. г. Приступљено 31. 12. 2016. 
  26. ^ „Fejsbuk cenzura: Dragoslavu Bokanu trajno ugašen nalog”. IN4S (на језику: српски). 2021-01-11. Приступљено 2021-12-06. 
  27. ^ а б „Bokan optužio Mariniku Tepić da je "rumunski neprijatelj", ona najavila tužbu, opozicija optužuje vlast - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). Приступљено 2021-11-30. 
  28. ^ „Амбасада Румуније осудила говор мржње према румунској мањини у Србији”. Politika Online. Приступљено 2021-11-30. 
  29. ^ „: Оливера Зекић: Осуђујем говор мржње Драгослава Бокана. Изјаву дала очигледно особа са смањеном урачунљивошћу”. Нова српска политичка мисао (на језику: српски). Приступљено 2021-11-30. 
  30. ^ „Bokan: Iz revolta sam pomenuo Tepić kao prvu Rumunku koja kvari fenomenalne odnose dva naroda - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2021-11-30. Приступљено 2023-06-03. 
  31. ^ Гаталица, Петронијевић, Бокан и Радуновић стали уз председника („Вечерње новости”, 30. марта 2022)
  32. ^ „Željka Zdjelar: Biografija sa pevanjem i pucanjem”. Espreso.rs. 21. 02. 2016. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. Приступљено 04. 12. 2016. 
  33. ^ Slobodan Despot (18. 04. 2014). „Quand un père doit baptiser seul son bébé mourant” (на језику: French). Приступљено 30. 05. 2018. 
  34. ^ Jović, Nikola (22. 7. 2022). „Драгослав Бокан – Србија на првом месту” (на језику: српски). Pečat. Приступљено 25. 3. 2023. 

Спољашње везе уреди