Жрвањ је насељено мјесто у општини Љубиње, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 99 становника.

Жрвањ
Административни подаци
ДржаваБосна и Херцеговина
ЕнтитетРепублика Српска
ОпштинаЉубиње
Становништво
 — 2013.99
Географске карактеристике
Координате42° 55′ 46″ СГШ; 18° 11′ 24″ ИГД / 42.9294° СГШ; 18.1900° ИГД / 42.9294; 18.1900
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Жрвањ на мапи Босне и Херцеговине
Жрвањ
Жрвањ
Жрвањ на мапи Босне и Херцеговине

ГеографијаУреди

Налази се на 900-1.100 метара надморске висине, површине 26,78 км2 , удаљено око l6 км од општинског центра. Разбијеног је типа. Дијели се на Доњи и Горњи Жрвањ, а засеоци су: Башљевци, Брезова дола, Вртине, Градиште, Доње село, Крњин камен, Кулина, Марића до, Мелијев до, Радимља и Црквина. Смјештено је на кречњачкој висоравни, коју окружују планине Видуша, Радимља и Ситница. Ободом села протиче Буков поток. Атар је богат грабовом, јасеновом и буковом шумом. Према предању, село је названо по жрвњу за мљевење житарица. У засеоку Вртине сачувана је богато украшена средњовјековна некропола, са два мрамора (стећка) у облику сандука и крстаче. На локалитету Годи налазе се остаци цркве и некропола са 15 мрамора у облику сандука.[1]

Становништво се углавном бави пољопривредом, посебно сточарством. Стока се напаја из сеоске локве у Вртинама и са извора Славањ у сусједном селу Кртиње. Основна четворогодишња школа отворена је 1937. године. Њен рад прекинут је током Другог свјетског рата, а послије је обновљен. Школа је 1958. прерасла у осмогодишњу, а 1964. добила је нову зграду. Припојена је ОШ "Миленко Мићић" у Љубињу 1973. и радила је до средине осамдесетих година. Отад ђаци похађају наставу у Љубињу. У селу има девет православних гробаља, од којих је седам активно (2019). Најближа црква је у селу Градац. Жрвањ је електрифициран 1975. и 1985. године. Мјештани се снабдијевају водом из чатрња.[1]

ИсторијаУреди

У Херцеговачком устанку 1875-1878, 44 устаника из Жрвња борила су се у саставу Завођског батаљона, којим је командовао војвода Глигор Милићевић из Звјерине. Солунци су били: Трифко И. и Трифко С. Бајат, Тодор Б. Дабић, Милан Ћ. и Мирко С. Дангубић, Михајло К. Лечић, Гашо А., Јован С. и Марко Ђ. Сикимић и Никола Л. Ћук. Почетком јуна 1941, у планинама Радимља и Ситница формиран је народни збјег, у којем је, испред усташких злочина, уточиште нашло неколико хиљада становника из југоисточног дијела љубињске и дијелова столачке општине. У Другом свјетском рату из Жрвња је погинуло 17 бораца Народноослободилачке војске Југославије и 32 припадника Југословенске војске у отаџбини. Имена погинулих припадника ЈВуО уклесана су на споменику испред Цркве Рођења Пресвете Богородице у Љубињу. На локалитету Студенац, код Буковог потока, подигнут је споменик седморици припадника ЈВуО из Жрвња, које су на том мјесту, 2. фебруара 1945, стријељали припадници НОВЈ. У Одбрамбено-отаџбинском рату 1992-1995. погинула су два борца Војске Републике Српске. Њихова имена уклесана су на спомен-плочи у Цркви Рођења Господа Исуса Христа у Љубињу. Из села је Симо А. Радић, вијећник ЗАВНОБиХ-а.[1]

СтановништвоУреди

У дефтеру из 1475/1477. помиње се Жрвањ као зимско пребивалиште доњовлашке скупине Ненковци, чије се средиште налазило у сусједном селу Ивица. Жрвањ је 1879. био општина, у чијем саставу су била села : Брезова Дола, Жрвањ Доњи, Жрвањ Горњи, Крњин Камен и Радимља, а имала је 41 домаћинство и 286 становника (православци); 1895. - 395 становника; 1921. - 487. Село Жрвањ 1948. имало је 384 становника; 1961. - 415; 1991. - 99; 2013. - 16 домаћинстава и 44 становника (Срби).[1]

Породице Бајат, Дангубић, Лечић, Тасовац славе Аранђеловдан; Бокић - Јовањдан; Вујовић, Кисић, Милићевић - Никољдан; Новчић, Радић, Сикимић - Ђурђевдан. У Жрвњу су живјеле и породице: Бојанић, Дабић, Илић, Нинковић, Перовић, Продан, Турнић, Ћук и Чучага, које су се раселиле или су изумрле. Већина данашњих породица доселила се у XIX вијеку. Према предању, преци Бајата дошли су из Дабра. Из сусједних села су Бакићи (село Кртиње) и Сикимићи (Влаховићи). Са требињског подручја дошли су: Вујовићи (село Тодорићи), Радићи (Домашево) и Тасовци (Требијови), а са билећког: Дангубићи (село Дола), Кисићи, Милићевићи (Звјерина), Новчићи (Врањска). Лечићи су поријеклом из Пиве, а Попаре са Чева (Црна Гора).[1]

Националност[2] 1991. 1981. 1971. 1961.
Срби 99 196 365 411
Југословени 1 4
Словенци 3
остали и непознато 2
Укупно 99 199 368 415
Демографија[2]
Година Становника
1879. 286
1895. 395
1921. 487
1948. 384
1953. 389
1961. 415
1971. 368
1981. 199
1991. 99
2013. 44

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 755-756. ISBN 978-99976-42-37-0. 
  2. ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Види јошУреди