Караими

(преусмерено са Караити)

Караими, Кримски Караити, Кримкарајлари или Караји (кримско-караимски: Кърымкъарайлар јд. къарай – qaray; тракајско-караимски: јд. karaj, мн. karajlar; хебр. קראי מזרח אירופה; тур. Karaylar) су кримски Јевреји следбеници караитског јудаизма, употребљавају караимски језик, који припада кипчачкој грани туркијске породице језика. Живе у централној и источној Европи, највише на територији бившег руског царства, пре свега на Криму и у Литванији. Караими је руски, украјински, литвански и пољски назив за припаднике ове етничке групе.

Караими
Qaraylar.jpg
Караими у традиционалној одећи, Крим, 19. век
Укупна популација
≈ 3.000
Региони са значајном популацијом
 Украјина (са Кримом)1.196[1]
 Крим715[2]
 Израел~500[3]
 Пољска346[4]
 Литванија241[5]
 Русија205[6]
Језици
Караимски, Литвански, Пољски, Руски
Религија
Караитски јудаизам, Хришћанство
Сродне етничке групе
Ашкенази, Сефарди, Мизрахи, Самарићани;
језички сродни: Туркијски народи

ПореклоУреди

 
Гробље близу Феодосије (Крим)
 
Бивша караимска синагога (кенеса) у Кијеву

Караими (на кримскотатарском језику Карајлари) говорници туркијског караитског језика су живели на Криму вековима. Њихово порекло је још увек неразјашњено. Неки их сматрају потомцима караитских Јевреја који су населили Крим и прихватили кипчачки језик. Други их сматрају потомцима Хазара или Кумана који су прихватили караитски јудаизам. Многи данашњи Караими одбијају етничко јеврејско порекло и идентификују се са Хазарима.[7] Специјалисти за хазарску теорију порекла Караима,[8][9] су предложили следеће:

Садашњи Караими опстају упркос идентификацији са Јеврејима, наглашавајући своје „туркијско порекло” и тврдећи да они практикују „Мојсијеву религију” која је одвојена и другачија од јудаизма. Милер напомиње да Каирами са Крима нису заговарали постојање посебног идентитита одвојеног од идентитета осталих Јевреја све до почетка 19. века. Заговорници овог одвајања су Абрахам Фиркович и Сима Бабович како би избегли талас јаког антисемитизма.[13]

Још од доба Златне хорде на овамо, Караими су насељавали села широм Крима и око Црног мора. За време Кримског каната, највеће заједнице Караима су биле у градовима: Чуфут кале, Судак, Феодосија и Бахчисарај.

ИсторијаУреди

Средњи векУреди

Према многим изворима, виши сталежи хазарског друштва прешли су на јудаизам у 8. и 9. веку н.е. Опсег овог преласка није познат. По пропадању хазарског Каната, група Хазара учесника неуспелог устанка се придружила Мађарима у инвазији данашње Мађарске и ту се населила на крају 9. века. Археолошки остаци хазарских насеобина пронађени су у 20. веку у Трансилванији (данашња Румунија). Пронађени су натписи на каменим плочама ове садржине:[14] (први ред) „Његова вила (палата) је позната”. (други ред) „Јуеди Кур Караит”.

Учењаци су ово узели као доказ да је бар део Хазара припадао караитској грани јудаизма.

Велика кнежевина Литванија и државна заједница Пољске и ЛитванијеУреди

Према традицији Караима,[15] Велики Војвода кнежевине Литваније Витолд је преселио једну групу кримских Караима у Литванију. Тамо су наставили да говоре својим језиком, мада постоје суштинске разлике између језика литванских и кримских Караима.[16] Литвански Караими су се населили прво у Виљнус и Тракај, а потом Биржај, Пасвалис, Наујаместис и Упите.

Литвански Караими су касније населили територију данашње Белорусије и Украјине, које су биле под Великом кнежевином Литванијом. Караимске заједнице су се појавиле у Галичу и Кокизову (близу Лавова) у области Галиција, а такође и у Луцку и Деражну у области Волинија.[17][18][19] Јевреји (рабинисти и караити) су у Литванији имали одређени степен аутономије, а на челу им је био Михел Езофович Старији.[20] Тракајски Караими су одбили да се придржавају правила, наводећи постојање разлика у вери. Касније су се сви Јевреји, укључујући и Караиме,[21] приклонили рабинском „Већу четири земље”[22] и постали део система опорезивања „Већа земље Литваније” (1580–1646). Рабинити који су говорили јидишким су сматрали туркојезичне Караиме отпадницима, које треба држати у потчињеном положају. Караими су због тога били незадовољни. Године 1646, Караими су успели да избаце рабинисте из Тракаја. Упркос оваквим тензијама, 1680. године лидери рабинитских заједница су одбранили Карајиме села Шати (близу Тракаја) од крвне освете. Представници обеју група су потписали споразум 1714. године којим су се обавезали на поштовање повластица које су уживале обе стране и решавање размирица без укључивања нејеврејских власти.

Према традиционалним предањима кримских Караима (насталим у 20. веку у међуратној Пољској)[23] преци кримских Караима су били земљорадници и чланови војске, како у Великој Кнежевини Литваније и Државној заједници Пољске и Литваније,[24] тако и у кримском Канату. Према историјским документима Велике Кнежевине Литваније, главно занимање Кримских Караима је било зеленаштво.[25] Имали су неке привилегије, па чак и били ослобођени од служења војске.[26] У Кримском Канату, Караими су били угњетавани јер су Јевреји, а једна од забрана је била јахање коња.[27]

Познати караимски учењаци у Литванији су били Исак бен Аврам Трокијски (1543–1598), Јозеф бен Мордекај Малиновски, Зера бен Натан Трокијски, Саломон бен Ахарон Трокијски, Езра бен Нисан (умро 1666.) и Јосија бен Јуда (умро после 1658. године). Неки Караими су били јако богати.

За време државне заједнице Пољске и Литваније, Караими су платили високу цену за време устанка Хмељницког 1648. године и рата између Русије и државне заједнице Пољске и Литваније између 1654–1667 године. Многи градови су опљачкани и запаљени, међу њима Деражне и Тракај, где је остало само 30 породица 1680. године. Уништење караимског насеља Деражне 1649. године је описано у поеми (и на хебрејском и караимском) лидера заједнице Хазана Јозефа бен Јешуа Ха-Машбира.[28] Католички мисионари су радили на покрштавању локалних Караима, мада нису имали много успеха.

Руско царствоУреди

 
Караимска кенеса у Тракају (данашња Литванија)

Лидери Караима 19. века, као што су Сима Бобовоч и Аврам Фрикович, су били главна покретачка снага иза напора да се промени положај Караима у правном систему Руског царства. Фрикович је био јако трврдоглав у намери да повеже Караиме са Хазарима, те је био оптужен за лажирање докумената и натписа којима је доказивао своје тврдње.[29]

На крају, влада руског царства је признала Караиме као један од туркијских народа, а не део јеврејског народа. Пошто је оцењено да Караими нису одговорни за смрт Исуса, били су изузети од многих оштрих ограничења постављених другим Јеврејима. Имали су исти статус као и кримски Татари. Сродни Кримчаци, са сличним етнолингвистичком позадином, са том разликом што су они рабински јудаисти, били су обесправљени усвајањем антисемитских закона за време руског царства.

Соломон Самојлович Крим (1864-1936), кримски Караим агроном, изабран је 1906. године на заседању Прве Думе (1906–1907) за Кадет-а (Демократске партије). Новембра 16. 1918. године он постаје премијер краткотрајних кримских руских либерала, антисепаратистичке и антисовјетске владе, која је подржавала немачку војску.[30]

По припајању Крима руском царству главни центар Караја постаје град Јевпаторија. Њихов статус под руском царском влашћу им је омогућио добар положај и деценијама касније.

Ера ХолокаустаУреди

Године 1934, представници караимске заједнице у Берлину затражили су од нацистичких вођа да искључе Караиме из антисемитских регулатива на основу њиховог статуса који имају у Русији, тврдећи да су они Руси. Агенција за утврђивање порекла и породице је установила да се са гледишта немачког закона, Караими не могу сматрати Јеврејима. Писмо Канцеларије за истраживање сродства Рајха (нем. Reichsstelle für Sippenforschung) званично наредио:

Караитска секта се не може сматрати јеврејском верском заједницом на основу параграфа 2, тачке 2 првог закона о стицању држављанства. Међутим, не може се утврдити да су Караими у целини крвно повезана група, јер се расна категоризација појединца не може одредити без његовог личног порекла и расних карактеристика…[31]

Ова пресуда је поставила темељ за даље поступање нациста према караимској заједници у источној Европи. У исто време су Нацисти имали много резерви према Караимима. СС Обергрупенфирер Бергер Готлоб написао је новембра 24. 1944. године следеће:

„Њихова мојскијевска религија је недобродошла. Међутим, на основу расне припадности, језика и религијских догми ... дискриминација Караима је недопустива због њихових сродника (Бергер је овде мислио на кримске Татаре). Но, како не би нарушавали јединствену антијеврејску оријентацију нација под вођством Немачке, препоручује се овој малој групи могућност одвојеног постојања (на пример, на затвореним градилиштима близу радничких батаљона)...”

Упркос томе што су имали статус изузетих, групе Караима су масакриране у раним фазама рата. Немачки војници који су током инвазије наишли на Караите у Русији (Операција Барбароса), не знајући за њихов правни положај по немачком закону су их напали. Њих 200 је убијено код Бабиног Јара. Савезник Немаца, Вишијевска Француска је почела да захтева регистрацију Караима као Јевреја, али се све завршило добијањем нејеврејског статуса после добијање наредбе од Берлина.[32]

Приликом испитивања ашкенаски рабини на Криму, су Немцима говорили да Караими нису Јевреји, са намером да их спасу субдине њихових рабинских сународника.[33] Многи Караими су ризиковали животе кријући Јевреје тврдећи да су Јевреји део њихове заједница.

 
Караимско гробље у Варшави основано 1890. године
 
Караимско гробље у Тракају.
 
Караимско гробље у Бахчисарају на Криму.

У Виљнусу и Тракају, нацисти су натерали караимског хакима Сераја Шапшала да направи листу чланова његове заједнице. Иако је дао све од себе, није успео да сачува све Караиме своје заједнице.

Послератни периодУреди

Након што су Совјети преузели Крим од нацистичких снага 1944. године, совјетске власти пребројале су 6.357 преосталих Караима. Караими нису били подвргнути масовној депортацији за разлику од кримских Татара, Грка, Јермена и других, за које су совјетске власти тврдиле да су сарађивали са нацистима током окупације нацистичке Немачке. Неки појединачни Караими су депортовани.

Асимилација и емиграција су значајно смањили број чланова караимске заједнице. Неколико хиљада је преостало у Литванији, Белорусији, Украјини, Русији и Пољској. Мале заједнице постоје у Израелу, Турској, САД и Уједињеном Краљевству.

Географска распрострањеностУреди

Име „кримски Караити” се често тумачи као неправилно, пошто су многе гране ове заједнице пронашле пут до разних делова Европе. Током времена, неке од ових заједница су се шириле у читавом региону, укључујући и Крим. Према караитској традицији, све источноевропске караитске заједнице су произашле из оних са Крима,[34] али неки модерни историчари сумњају у кримско порекло литванских Караима.[16][35] Ипак, њихово име, „Кримски Караити”, користи се за турко-говорне Караиме, који би требало да потичу са Крима, разликујући их од историјских арамејско, хебрејско и арапско-говорних Караита Леванта, Анатолије и Блиског Истока. За потребе писања овог чланака, термин „Кримски Караити”, „Караими” и „Караји” се користе наизменично (за Кримске Караите), док се термином „Караити” (без префикса кримски) означава караитска грана јудаизма.

ЛитванијаУреди

 
Кенеса у Виљнусу

Локалне заједнице Караима и даље постоје у Литванији (где су пре свега око Паневежиса и Тракаја) и Пољској. Попис из 1979. године у СССР-у је показао 3.300 Караима. Културна заједница Караима Литваније је основана 1988. године.

Према веб страници литванских Караима, Одсек за статистику Литваније је 1997. године спровео етностатистичко истраживање под називом „Караими у Литванији”. Одлучено је да се испитају сви одрасли Караими и мешовите породице у којима је бар један од чланова Караим. Током анкетирања, на почетку 1997. године било је 257 особа караимске националности, од којих је 32 деце до 16 година.

РелигијаУреди

 
Давидова звезда је склоњена са куполе тракајске кенесе 1962. године.[36] Неколико година касније, звезда је скинута и са гвоздене капије[37]

До 20. века, Караизам је била једина религија Караима.[38] Током руског грађанског рата значајан број Караима је побегао у Југославију, Чехословачку, Пољску и Мађарску, а потом у Француску и Немачку.[39][40] Већина њих је прешла на хришћанство.

Еманципација кримских Караита у руском царству је изазвало културну асимилацију, праћену секуларизацијом. Овај процес је настављен широм СССР-а док су кенесе биле затворене.[41]

Године 1928. секуларни караимски филолог Сераја Шапшал је изабран за хакама пољских и литванских Караима. Као велики присталица теорије руског оријенталисте В. Григорјева о хазарском пореклу кримских Караита, Шапшал ствара караимску религију и историјску доктрину о дејудаизацији.[42]

Средином тридесетих година, он је почео да ствара теорију која описује алтај-турскијско порекло Караима и паганске корене караитских религијских учења (обожавање светог храста, политеизам, где је врховни бог Тенгри, жртва). Шапшалова доктрина је и даље тема критичког истраживања и јавне расправе. Направио је низ других промена у циљу туркификације Караима и брисања елемената караитског јудаизма из њихове културе и језика.[43][44] Он је издао наређење којим се укида учење хебрејског у караитским школама и замењује имена јеврејских празника и месеци са туркијским еквивалентима (табела) .

Према Шапшалу, Кримски Караити су били пагани који су усвојили Мојсијеве законе, али су наставили да се придржавају својих древних турскијских веровања. Осим тога, тврдио је да су Караити вековима поштовали Исуса и Мухамеда као пророке. У пост-совјетском периоду, Шапшалова теорија о историји и пореклу је даље развијана у модерним карајларским публикацијама[45] (нпр. „Легенде кримских Караита”) и званично ју је усвојило удружење кримских Караима “Крымкарайлар”, као једини исправан поглед на караимску прошлост и садашњост у 2000. години.[46]

Еволуција кримско-караитских имена празника у 20. векуУреди

Традиционална хебрејска имена (1915)[47][48] Друго име Модерна турскијска имена[49] Српски превод туркијских имена.[50][51]
Пасха Хаг ха-маца (Фестивал бесквасног хлеба) Тимбил Чуџи Бесквасни хлеб («Тимбил») фестивал
Омер Сефира
  • Бројање Омера
Сан Баши Почетак бројања
Јарти Сан Средина бројања
Шавуот Хаг Шавуот
  • Гозбе недеље
Афталар Чудзи Гозбе недеље
9. Тамуз Чом Харевији (4. месец поста) Бурунху Оруч Први пост
7. Ав Чом Хахамиши (5. месец поста) Ортанчи Оруч Средина поста
10. Ав Јом ха-Чурбан
  • Дан уништења (Соломонов храм).
  • Друго име: "Недава"(приношење жртвоване животиње)
Курбан Жртвовање
Рош Хашана Јом Теру'ах Биру Киуниу Дан рогова
Јом кипур буквално "Дан помирења" Бошатлих Киуниу Дан помирења
Гедалија Чом Хашвији (7. месец поста) изостављено
Сукот "Хаг Ха Асиф"
  • буквално "Табернакул"
  • "Фестивал жетве"
Алачих Чудзу или Орак Тоју Фестивал жетве
9. Тавет Чом Хасири ((10. месец поста)) Оруч Пост
Пурим "Судбина". Киниш троугласти колач са са филом .[52]
Не сматра се празником Јил Баши Почетак године

ГенетикаУреди

Леон Кул и Кевин Алан Брук предводили су прву научну студију кримских Караита користећи генетско тестирање Y хромозома ДНК и митохондријалну ДНК, а резултати су показали да су кримски Караити заправо делимично блискоисточног порекла и повезани са потомцима рабинских Јевреја.[53][54]

КултураУреди

ЈезикУреди

Караимски језик је кипчачко-туркијски језик, сродан кримотатарском, Армено-кипчачком и осталим. Поред много различитих утицаја на караимски језик, најранији је утицај арапског, хебрејског и персијског, они су први променили изглед караимског речника. Касније, због значајног пољског, руског и украјинског утицаја, многе словенске и балтичке речи ушле су у језик пољских, литванских, украјинских и руских Караима. Хебрејски је остао у употреби у литургијске сврхе. Након окупације Крима, Турски језик се користио за пословне и управљачке сврхе. Постоје три различита дијалекта:

Последњи припада источној групи, док су тракајски и галички део западне групе дијалеката. Тренутно само мали број Караима говори караимским језиком, око 210 (72 који говоре кримским,[1] 118 тракајским и око 20 галичким дијалектом).

КухињаУреди

 
Кибин

Најпознатија храна је Кибин, руско име Кибина (множина Кибин), караимски назив кибин (множина кибинлар). Кибинлар су пите од укисељеног теста у облику полумесеца са надевом сецкане говедине или овчетине, печене у пећници или у папиру за печење. Други оброци који су заједнички за кримске Караите и Липка Татаре су чебурек, пелмени и шашлик (Најчешће се производе од овчетине).[55]

Свечана јела кувана за верске празнике и свадбе су:

  • Тимбил је округли колач пасхе и без квасца,[56] умешен са кремом и маслацем или маслацем и јајима. Име овог празника је Тимбил Чиџи[57],
  • Квалтама је пита која се прави за празник Шивут (Афтала Чуџи[57]). То је пита од сирева, која има седам слојева који симболишу седам недеља после пасхе, четири слоја квасца, три сира.
  • Свадбени колач је Кијовлиук (са младожењине стране) и Киелинлик (са младине стране).

Видети јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,196 Karaites in the Ukraine as a whole (including the Crimea) [ http://2001.ukrcensus.gov.ua/rus/results/nationality_population/nationality_popul1/select_51/?botton=cens_db&box=5.1W&k_t=00&p=50&rz=1_1&rz_b=2_1&n_page=3%29 Распределение населения по национальности и родному языку УКРАИНА Distribution of the population by nationality and mother tongue, Ukraine (Russian language version)]
  2. ^ Population in Autonomous Republic of the Crimea = 671, population in Sevastopol city council area = 44. 671+44 = 715. Распределение населения по национальности и родному языку, Автономная Республика Крым (Distribution of the population by nationality and mother tongue, Autonomous Republic of the Crimea )
    Распределение населения по национальности и родному языку, Г.Севастополь (горсовет) (Distribution of the population by nationality and mother tongue, Sevastopol city council)
  3. ^ The Karaites of Galicia : an ethnoreligious minority among the Ashkenazim, the Turks, and the Slavs, 1772-1945. Brill. 2008. ISBN 978-90-47-44288-2. 
  4. ^ Ludność. Stan i struktura demograficzno-społeczna.Narodowy Spis Powszechny Ludności i Mieszkań 2011.
  5. ^ „Gyventojai pagal tautybę, gimtąją kalbą ir tikybą” (PDF). Statistics Lithuania. Приступљено 9. 01. 2015. 
  6. ^ Russian Census 2010: Population by ethnicity Архивирано 2012-04-24 на сајту Wayback Machine (језик: руски)
  7. ^ Blady 113–130.
  8. ^ Golden 2007a, стр. 9
  9. ^ Brook 2006, стр. 110–111, 231
  10. ^ Ердал, Марсел (1999). „Хазарски језик”. In: Golden et al., 1999:75–107
  11. ^ «...After the days of Bulan there arose one of his descendants, a king Obadiah by name, who reorganized the kingdom and established the Jewish religion properly and correctly. He built synagogues and yeshiva/yeshivot, brought in Jewish scholars, and rewarded them with gold and silver. … They explained to him the Bible, Mishnah, Talmud and the order of divine services. The King was a man who revered and loved the Torah. He was one of the true servants of God. May the Divine Spirit give him rest!…» Khazar Correspondence text
  12. ^ A. Harkavy, Altjudische Denkmaler aus der Krim, mitgetheilt von Abraham Firkowitsch, SPb., 1876.
  13. ^ Miller ___.
  14. ^ Vékony, Gábor (1997): Szkíthiától Hungáriáig: válogatott tanulmányok. [From Scythia to Hungary: Selected Studies] Szombathely: Életünk Szerk. Magyar Írók Szövetsége. Nyugat-magyarországi Csoport. Ser.: Életünk könyvek. стр. 110
  15. ^ хебр. «…ובשנת 1218 תתקע"ח לאלף החמשי וויטולט דוכוס הגדול של ליטא ערך מלחמה על הטטארים והשיג באי קרים ונלחם וישב שבי ויקח עמו מקירים 483 משפחות קראים ויוליכם לליטא ויצו לבנות להם עיר ויקרא אותה טראק החדשה ויתן להם כתב חרות ושדות ואדמה ויושיבם בעיר ההיא 330 משפחות...…» ( «… At 1218 Витолд, Велики Војвода Литваније је заратио са Татарима, стигао до Крима, борио се, заробио и са собом одвео 483 караимских породица, за које је наложио изградњу града, названог Тракај и дао им слободу, земљу и сигурност…») . Абрахам Фрикович // Споменици Јевреја на Криму, pp. 252— Виљнус 1872 (хебр. ספר אבני זכרון המאסף רשימות המצבות על קברי בני ישראל בחצי האי קירים אשר אסף ורשם… כמהר״ר אברהם פירקאוויץ ירו׳ נר״ו.)
  16. 16,0 16,1 „Karaites of Crimea: History and Present-Day Situation in Community”. Архивирано из оригинала на датум 04. 07. 2017. Приступљено 14. 04. 2016. 
  17. ^ Nosonovsky, M.; Shabarovsky, V. (2005). „Караимская община XVI-XVIII веков в Деражном на Волыни”. Vestnik EUM. 9: 31—52. 
  18. ^ Шабаровський, В. В (Shabarovsky, V.V.) (2013). Караими Волиније. Lutsk: Tverdynya. 
  19. ^ Shapira, Dan; Lasker, Daniel, J. (2011). Последње генерације источноевропских Караима. Jerusalem: Ben-Zvi Институт и Центар за студије и културу пољских Јевреја. 
  20. ^ Jews and Heretics in Catholic Poland – A Beleaguered Church in the Post-Reformation Era – by Magda Teter
  21. ^ «He-Avar» («Хе-Авар») Magazine, Petrograd, № 1, 1918
  22. ^ Jacob Mann, "Karaica", Texts and Studies in Jewish History and Literature, no. 11, Philadelphia, 1935; Jurgita Šiaučiūnaitė – Verbickienė, Žydai Lietuvos Didžiosios Kunigaikštystės visuomenėje: sambūvio aspektai, Vilnius, 2009; Idem, Ką rado Trakuose Žiliberas de Lanua, arba kas yra Trakų žydai, in Lietuvos istorijos studijos, no. 7, 1999.
  23. ^ Кизилов М. Ильяш Караимович и Тимофей Хмельницкий: кровная месть, которой не было, (М. Kizilov. Ilyash Karaimovich and Timofey Khmelnitsky: the blood feud that never took place) Institute of Oriental Studies of the Russian Academy of Sciences in publication Фальсификация исторических источников и конструирование этнократических мифов Архивирано 2013-01-27 на сајту Wayback Machine.«Hачиная приблизительно с межвоенного периода и вплоть до наших дней, караимские националисты стараются представить мирное караимское население Восточной Европы в роли «неустрашимых и храбрых воителей», что едва ли одобрили их богобоязненные исторические предки, которые были преимущественно торговцами и ремесленниками».
  24. ^ „Universitas Helsingiensis”. Приступљено 14. 04. 2016. 
  25. ^ Древние привилегии литовско-волынских караимов, извлеченные из актов замка Луцкого 1791 г«Но вникнув в смысл привилегии Витольда замечаем, что в древние времена тамошние Караимы более всего занимались заимодавством; да, и по сие время зажиточные люди этого общества не оставляют этого прибыльного промысла; и отдавая свои капиталы в рост, в обеспечение их берут у своих должников в арендное содержание мельницы, корчмы, а чаще всего ссудят под заклад движимого имущества».
  26. ^ Древние привилегии литовско-волынских караимов, извлеченные из актов замка Луцкого 1791 г«В следствие того они били челом его Королевской милости, что издавна еще при Великом Князе Витольде и при Сигизмунде и при отце нашем Короле Казимире его милости, жиды [Троцкие] (i.e Karaite Jews) никогда на войну не хаживали и не посылали».
  27. ^ P. S. Pallas Bemerkungen auf einer Reise in die Südlichen Statthalterschaften des Russischen Reichs (1799–1801)
  28. ^ Nosonovsky, M. (2011). „The Karaite Community in Derażne and its Leader Hazzan Joseph ben Yeshu'ah”. Eastern European Karaites in the Last Generations: 17—35. 
  29. ^ Harkavy, Albert. "Altjudische Denkmaller aus der Krim mitgetheilt von Abraham Firkowitsch, 1839–1872." In Memoires de l’Academie Imperiale de St.-Peterboug, VIIe Serie, 24, 1877; reprinted Wiesbaden, 1969.
  30. ^ Fisher, Alan W. (1978). The Crimean Tatars. Hoover Press. стр. 264. ISBN 978-0-8179-6662-1. Приступљено 08. 11. 2009. 
  31. ^ YIVO archives, Berlin Collection, Occ E, 3, Box 100, letter dated January 5, 1939.
  32. ^ Semi passim.
  33. ^ Blady, стр. 125–126
  34. ^ The Karaite Encyclopedia by Nathan Schur (Frankfurt, 1995) Архивирано 2007-12-28 на сајту Wayback Machine
  35. ^ Ahiezer, G. and Shapira, D. 2001.'Karaites in Lithuania and in Volhynia-Galicia until the Eighteenth Century' [Hebrew]. Peamin 89: 19–60
  36. ^ "...its cupola was originally surmounted by a shield of David, but the removal of this emblem was ordered some ten years ago by the local hakham [i.e. Szapszał] as smacking too much of traditional Judaism. The offending symbol, however, still remains on the iron gate, from which it could hardly be removed without causing a conspicuous blemish...”Published in : ISRAEL COHEN, Vilna, Philadelphia (1943). стр. 463–464
  37. ^ Seraphim, Peter Heinz. Das Judentum im Osteuropäischen Raum, 1938 "...126. Das Wappen der Karaimen am Eingang zu ihrer "Kenessa" in Troki bei Wilna..."
  38. ^ Катехизис, основы Караимского закона. Руководство по обучению Закону-Божию Караимского юношества. — СПб., 1890.
  39. ^ Album «Archive of the Dmitri Penbeck’s family» – compiled by V. Penbek — Simferopol-Slippery Rock, 2004. — C. 24
  40. ^ Кропотов В. С. Военные традиции крымских караимов — Симферополь, 2004. — C. 75
  41. ^ Kizilov, Mikhail. „Karaites and Karaism: Recent Developments”. paper presented at the CESNUR 2003 Conference, Vilnius, Lithuania. Приступљено 14. 04. 2016. 
  42. ^ Roman Freund «Karaites and Dejudaization» (Acta Universitas Stockholmiensis. 1991. – №30).
  43. ^ М. Кизилов, «Новые материалы к биографии Шапшала»// Материалы девятой международной конференции по иудаике (2002), с. 255—273.
  44. ^ E.g compare the Trakai kenassa gate in 1932 [1] and today File:Trakai Kenesa.JPG
  45. ^ „A. Malgin. Евреи или тюрки. Новые элементы в идентичности караимов и крымчаков в современном Крыму [Jews or Turks. New elements in the identity of the Karaites and Krypchaks in modern Crimea] (2002)”. Архивирано из оригинала на датум 23. 05. 2013. Приступљено 11. 09. 2017. 
  46. ^ «Попытки приписать крымским караимам чуждые этнос и религию, смешение этнических крымских караимов с караимами по религии, искажение истории — оскорбляют национальные чувства и создают предпосылки для национальных и религиозных конфликтов.» («Attempts to attribute the Crimean Karaites alien ethnicity and religion, mixing ethnic Crimean Karaites with the Karaites on religion, the distortion of history – offend the national feelings and create the conditions for national and religious conflicts») Караи (крымские караимы). История, культура, святыни. — Симферополь, 2000.
  47. ^ КАРАИМСКИЙ КАТИХИЗИС ВКРАТЦЕ/ Сост. М. Я. Фиркович. — Мелитополь:1915г( Karaite Catechism briefly/ M.J Firchovich. – Melitopol 1915 )
  48. ^ THE BRIEF CATECHISM -THE INSTRUCTIONS for basic education of karaite children in the Law of God and the brief history of karaism //Y B. Shamash(Translation from Russian of КРАТКИЙ КАТИХИЗИС/ Сост. Я. Б. ШАМАШ)
  49. ^ «Lithuanian Karaim Calendar» Архивирано 2008-03-28 на сајту Wayback Machine
  50. ^ Караимско-русско-польский словарь / Н. А. Баскаков, А. Зайончковский, С. Ш. Шапшал, 1974,
  51. ^ „Караимские праздники.”. Приступљено 14. 04. 2016. 
  52. ^ „Народы России - Национальная кухня крымских караимов (караев)”. Приступљено 11. 09. 2017. 
  53. ^ Kevin Alan Brook, Leon Kull, and Adam J. Levin, "The Genetic Signatures of East European Karaites," August 28, 2013, [2]
  54. ^ Kevin Alan Brook, "The Genetics of Crimean Karaites," Karadeniz Araştırmaları №42 (Summer 2014): pp. 69–84, pdf
  55. ^ Virtual Karaim Museum Архивирано 2013-04-14 на сајту Archive.today
  56. ^ «Lietuvos karaimai: Religija: Šventės».» Архивирано 2011-10-09 на сајту Wayback Machine
  57. 57,0 57,1 „Шапшалов календар”. Караитски народи Русије. Приступљено 11. 9. 2017. 

ЛитератураУреди

  • Шабаровський, В. В (Shabarovsky, V.V.) (2013). Караими Волиније. Lutsk: Tverdynya. 
  • Ben-Tzvi, Yitzhak. The Exiled and the Redeemed. Philadelphia: Jewish Publication Society, 1957.
  • Blady, Ken. Jewish Communities in Exotic Places. Northvale, N.J.: Jason Aronson Inc., (2000). стр. 115–130.
  • Brook, Kevin Alan (2006). The Jews of Khazaria (2nd изд.). Rowman & Littlefield Publishers, Inc. 
  • Friedman, Philip. "The Karaites under Nazi Rule". On the Tracks of Tyranny. London, 1960.
  • Green, W.P. "Nazi Racial Policy Towards the Karaites", Soviet Jewish Affairs 8,2 (1978). стр. 36.–44
  • Golden, Peter B. (2007a). „Khazar Studies: Achievements and Perspectives”. Ур.: Golden, Peter B.; Ben-Shammai, Haggai; Róna-Tas, András. The World of the Khazars: New Perspectives. Handbook of Oriental Studies. 17. BRILL. стр. 7—57. ISBN 978-9-004-16042-2. Приступљено 13. 02. 2013. 
  • Karaite Judaism: Introduction to Karaite Studies. Edited by M. Polliack. Leiden: Brill Publishers, 2004, 657–708.
  • Kizilov, Mikhail. Karaites Through the Travelers' Eyes: Ethnic History, Traditional Culture and Everyday Life of the Crimean Karaites According to the Descriptions of the Travelers. Qirqisani Center, 2003.
  • Kizilov, Mikhail. "Faithful Unto Death: Language, Tradition, and the Disappearance of the East European Karaite Communities," East European Jewish Affairs 36:1 (2006): 73–93.
  • Krymskiye karaimy: istoricheskaya territoriya: etnokul'tura. Edited by V.S. Kropotov, V.Yu. Ormeli, A. Yu. Polkanova. Simferpol': Dolya, 2005
  • Miller, Philip. Karaite Separatism in 19th Century Russia. HUC Press, 1993.
  • Semi, Emanuela T. "The Image of the Karaites in Nazi and Vichy France Documents," Jewish Journal of Sociology 33:2 (December ). (1990). стр. 81.–94.
  • Shapira, Dan. "Remarks on Avraham Firkowicz and the Hebrew Mejelis 'Document'." Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae 59:2 (2006): 131–180.
  • Shapira, Dan. "A Jewish Pan-Turkist: Seraya Szapszał (Şapşaloğlu) and His Work 'Qırım Qaray Türkleri'," Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae 58:4 (2005): 349–380.
  • Shapira, Dan. Avraham Firkowicz in Istanbul (1830–1832). Paving the Way for Turkic Nationalism. Ankara: KaraM, 2003.
  • Shapshal, S. M.: Karaimy SSSR v otnoshenii etnicheskom: karaimy na sluzhbe u krymskich chanov. Simferopol', 2004
  • Zajączkowski, Ananiasz. Karaims in Poland: History, Language, Folklore, Science. Panistwowe Wydawn, 1961.

Спољашње везеУреди