Нови примитивизам

Нови примитивизам је био супкултурни покрет основан у Сарајеву, СР Босна и Херцеговина, СФР Југославија у Марту 1983. Првенствено је користио музику, заједно са сатиром, скечем и надреалном комедијом на радију и телевизији, као свој облик израза. Његови протагонисти и следбеници назвали су себе новим примитивцима.

Функционишући као транспарент који и обухвата рад два рок састава Забрањено Пушење и Елвиса Ј. Куртовића и његових метеора, као и радијског сегмента "Топ листа надреалиста" који је на крају прерастао у телевизијску скеч емисију, дискурс Новог примитивизма првенствено се посматрао као непоштен и духовит.

Покрет се званично распао негде 1987. године, иако су се бендови и телевизијска емисија наставили још неколико година након тога - Елвис Ј. Куртовић и његови метеори до 1988. године, Забрањено пушење до 1990. и Топ листа надреалиста до 1991. године.

КарактеристикеУреди

Заснивајући се на духу обичног босанског становништва изван културног маинстреама, покрет је заслужан за увођење жаргона сарајевских махала (препуних сленга и турских туђица) на званичну југословенску јавну сцену. Многе песме и скечеви новог примитивизма укључују приче о „малим људима“ - пензионерима, рударима, ситним криминалцима, уличним насилницима, девојкама из провинције итд. - које се стављају у необичне и апсурдне ситуације. Стилски, методе Нових примитиваца упоредиле су се са "Летећим циркусом Монтија Пајтона", делећи кратку форму скечева и користећи апсурдност као средство изазивања смеха код публике. Оличење новог примитивизма је омладина која у исто време чита изазовна дела попут Хегелове "Феноменологије духа", али такође не смета да се упусти у песничке борбе. Покрет се успоставио као сарајевска реакција новоталасне и панк покрете који су захватили алтернативну музичку сцену у Југославији. Неке од најистакнутијих особина покрета биле су промовисање и популаризовање сарајевског уличног жаргона и сленга који није био познат изван Сарајева, уздизање менталитета и културе Сарајевске махале, приказујући локалне ликове попут ситних криминалаца, алкохоличара, мање познате поп-културне личности, радничку класу и будалаштине на локалним улицама. Због тога се покрет сматрао локал-патриотским и еклектичним изразом сарајевске урбане културе.

Протагонисти покрета имали су специфичан поглед на нови примитивизам. Можда најистакнутија од њих, Неле Карајлић, објаснио је да је „настала у јасно дефинисаним историјским координатама, просторно и временски, на тачној средини између места где је Гаврило Принцип убио надвојводу Франца Фердинанда у Јуну 1914. године и места где је Олимпијски Пламен упаљен Фебруара 1984. године, док се временски, то догодило негдје у периоду између Титове смрти у мају 1980. и почетка афере Агрокомерц 1987. године "и видио га као" отпор било којем облику естаблишмента - културном, друштвеном и политичком - не само оном рокенролу који је тада доминирао Сарајевом са такозваним бендовима 'диносауруса' попут Бијелог Дугмета и Индекса, које су нови примитивци држали у одређеној мјери с презиром ". Доминантна метода друштвене и културне критике покрета била је потпуна локализација нарације у Сарајеву, те кориштење локалних урбаних легенди, културних и друштвених феномена и живих ликова и ликова са маргине као катализатора за осликавање шире политичке слике. Тиме је покрет постао и ригидно локална експресиона форма која је дала платформу језику, култури и митовима сарајевских улица, а истовремено је избила и на ширу југословенску арену. Главна карактеристика покрета било је усвајање псеудонима од стране свих водећих личности, које су имале тенденцију да буду или комичне природе или засноване на семантици надимака који су одувек били врло распрострањени у Сарајеву. Главни разлог за то био је тај што нико од чланова није могао бити етнички идентификован. Други разлог је био давање платформе за стилизацију надимака која је била истакнута у Сарајеву - облик локал-патриотизма и исмејавања самога себе.

"Главни идеолог покрета" Малколм Мухарем назвао је нови примитивизам једноставно "првим сарајевским метком који је погодио своју мету откад је Принцип убио Фердинанда 1914."

Порекло терминаУреди

Назив покрета уведен је као лажна реакција на два поп-културна покрета из раних 1980-их: Нови романтизам на Западу и Неуе Словенисцхе Кунст у југословенској конститутивној републици СР Словенији. С једне стране, термин Нови примитивизам био је јасна антиреференца на нови романтизам, јер су сарајевски момци настојали бити све само не романтични и слаткиши, док су с друге стране такођер желели нагласити стереотипе на које се наишло у многим популарним југославенским шала о Босанцима и Словенцима -први су приказани као сирови, несофистицирани, безумни и отвореног срца, а други као укочени, хладни, озбиљни, удаљени и прорачунати. У уметничком и изражајном смислу, нови примитивизам био је реакција на покрете Новог таласа и Панка.

ИсторијаУреди

Током касних 1970-их и раних 1980-их, долазила је генерација деце из сарајевског насеља Кошево, сви рођени почетком до средине 1960-их. Одгајани у породицама више средње класе које су настањивале стамбене зграде након Другог светског рата, њихови интереси су били музика, фудбал и филмови. Убрзо су почели да се баве музиком као основном делатношћу и истовремено са поласком у средњу школу почели су да стварају бендове упркос врло ограниченим музичким способностима. Већина њихових музичких утицаја пронађена је у западној популарној култури - од оних раних као што су Џери Ли Левис, Лу Рид, Ролинг Стоунс, Тхе Ху итд. До оних који су пронађени касније на панк сцени у настајању.

До почетка 1980. године, деца су успела да адаптирају подрум у приземљу стамбене зграде Фуада Миџића 19 у импровизовани простор за пробе у коме су одржавали вежбе бендова, камерне представе, чак и чудну ревију. У почетку врло неформални са нерегуларним пробама и често променом састава (често путем замене чланова бенда), до 1981. бендови - названи Забрањено Пушење и Елвис Ј. Куртовић и његови метеори - попримили су озбиљнију ноту. Усвојивши сензибилитет за гаражу/панк рок, почели су да посвећују више пажње писању песама и почели су да свирају за мале клубове по граду. Паралелно с тим, од маја 1981. године, неки од клинаца из оба бенда добили су прилику да сарађују на Топ листи надреалиста, комедији у емисији радија Примус која се емитирала недељно, суботом ујутро, на другом каналу Радио Сарајева.

1982-1983: Формирање покретаУреди

Идеја о стварању покрета као кровног ентитета који би обухватао њихову целокупну активност месецима се бацала током другог дела 1982. и почетка 1983. између појединаца у и око Елвиса Ј. Куртовића и његових метеора - менаџера бенда Малколма Мухарема, његовог главног текстописца и маскоте Елвис Ј. Куртовић и његов певача Горана Риза Петрановића - који је осмислио "Нови манифест о примитивизму" објављен 1982. године у локалном фанзину.

Додатни запажени чланови покрета били су др. Неле Карајлић, мр. Сејо Сексон, Дражен Ричл, Борис Шибер, Зенит Ђозић и други из сарајевског насеља Кошево. Успут су се придружили појединци изван кошевског миљеа, а посебно Бранко Ђурић Ђуро, који су такође постали истакнути. Упркос томе што је био мало старији и није из истог краја, филмски редитељ Емир Кустурица (који је већ био добро познат са својим награђиваним филмом "Сјећаш ли се Доли Бел?") био је сарадник и пријатељ екипе; иако се његови филмови не могу директно повезати са покретом, њихов дух свакако дели одређена осећања са новим примитивизмом. Док су бендови свирали мале демо свирке по граду, наишли су на друге надолазеће рок бендове, попут Плавог оркестра и Црвене јабуке који су такође неговали сличне тематске наративе усредсређене на приче о локалним ликовима малог времена, али ће се на крају удаљити од естетског и окренути ка мејнстриму.

Речено је да је шире неслужбено откриће покрета одржано на свирци Елвиса Ј. Куртовића и његових метеора у сарајевском клубу ЦЕДУС почетком марта 1983. Такође је свирао и Забрањено Пушење. Под утицајем филмова попут "Куадропхеније" из 1979. који приказују омладинску сцену Лондона са субкултурама попут модова, рокера и плишаних дечака, момци са Кошева покушали су да створе своју локалну верзију тога. Формално увођење новог ентитета није променило ништа у динамици интерне групе јер су сви они наставили да функционишу као комшијска дружина пријатеља, али је новинарима дало нешто за ухватити и олакшало пласман бендова изван града. По сопственом признању, Мухарем је искористио покрет "како би створио утисак код оних у Београду и Загребу да се у Сарајеву дешава нешто више него што се у ствари дешава".

Поред музике и комедије на радију, момци су одлучили да прошире своје начине изражавања сада када су функционисали као покрет - покушавајући да смисле стил одевања који ће се повезати са новим примитивизмом. Неслужбени изглед покрета рођен је тако са стилом демодеа који се састоји од уских звонастих панталона, карираних јакни, танке златне огрлице која се носи изнад кошуље и шиљатих ципела (тзв. Шпицоке) - сличних изгледу одела из 1970-их — који су момци усвојили од ситних силеџија и малих кријумчара и џепараоша виђених по Башчаршији - иако не носе, одевне предмете попут Левис 501 фармерки које су или прокријумчарене из Италије или су фалсификоване локално у Југославији. Елвис Ј. Куртовић и његови метеори посебно су прихватили овај повратнички изглед, а младa публика су се ускоро појавила на својим клупским свиркама обучена на овај начин. У међувремену, Карајлић је дошао до незваничне вере покрета: "Туђе хоћемо, своје немамо" ("Шта није наше, ми желимо; јер наше, немамо."), Пародија на један од често коришћених политичких слогана комунистички период: "Туђе нећемо, своје не дамо." ("Оно што није наше, не желимо; наше, нећемо одустати.").

"Током лета 1983, након што смо се негде вратили са свирке ван града, отишли ​​смо до наше омиљене кафане "Дедан" на Башчаршији, где нам је наш пријатељ Ђуро причао о новинару из Старт-а који нас тражи да направимо интервју. Били смо увјерени да се Ђуро зајебава с нама, али он је инсистирао, рекавши нам да нас је тип већ тражио на ТВ Сарајево (гдје, наравно, нико никада није чуо за нас), на Дискотону (гдје ни они нису знали ко смо) , пре него што је коначно прибегао питању о нама од кафане до кафане и на крају завршио на Дедану, оставивши телефонски број Ђури. Ово нам је још једном потврдило оно што смо већ покупили током наших свирки ван града-да људи изван града наше дословце схватају наше хвалисање и бомбастичне изјаве о томе да су 'краљеви Сарајева' сасвим озбиљно. У стварности смо били потпуне непознанице. Медији у Сарајеву нису нас бригали за нас, али примијетили смо да су наше уљепшане приче нашле пријемчиву публику у младим штампаним медијима из других југословенских градова. Посебно су преплавили наше приче о овом "великом новом покрету у Сарајеву под називом Нови примитивизам". -Елвис Ј. Куртовић о почетној промотивној стратегији бенда.'.

Једна од првих активности у име покрета била је писање отвореног писма Горану Бреговићу, најпознатијем и најутицајнијем рок музичару у Југославији, који је тренутно пролазио кроз добро документовану креативну и комерцијалну кризу са својим бендом Бијело Дугме, најновији студијски напори добијају лоше критике и продају се углавном, као и извештаји о сукобима и скором одласку вокалисте Жељка Бебека. Преплављено веселим сарказмом и заосталим комплиментима, писмо нових примитиваца позвало је Бреговића да им се придружи, нудећи му нови почетак уз креативно ресетовање.

1983–1984: Елвис Ј. Куртовић и његови метеори покрећу лоптуУреди

Елвис Ј. Куртовић и његови метеори били су први који су на сцени изазвали помаму. Промовисао га је Мухарем, који се поред пословне стране бенда бавио и многим његовим креативним аспектима, ЕЈК & ХМ нису само свирали у клубовима широм Сарајева, већ су 1983. почели свирати и по целој земљи; у Београду (СКЦ), Загребу (Кулушић и Лапидариј), Ријеци (Палах), Пули итд., изазивајући одушевљене реакције младих клубова свуда. Иако њихов звук није био оригиналан са равним обрадама Ролинг Стонса, Тхе Хуа итд. Који су доминирали репертоаром, емисије ЕЈК & ХМ уживо биле су јединствена мешавина рокенрола са елементима перформанса и стенд-уп комедије. младалачке бујности са Елвисом Ј. Куртовићем, текстописцем и маскотом бенда, који је непрестано комуницирао са публиком између песама. Углавном су играли студентски клубови са својим промотивним активностима строго ограниченим на штампану делатност. Мухарем би им донео публицитет говорећи о новом примитивизму и осигуравајући да новинари из листова усмерених на младе - Џубокс и Репортер из Београда, Полет из Загреба и Младина из Љубљане -имају 'прави угао' за причу, док чланови бенда допринели пружањем живописних интервјуа и цитираних звучних бајтова који се често испоручују у облику манифеста.

Крајем јула 1983, новопечени бенд добио је велико појачање након што је Старт, југословенски високотиражни недељни новински часопис у духу Плејбоја, послао свог новинара Горана Гајића у Сарајево за причу о неконвенционалној групи. Објављено као двострани текст са насловом "Метеорски успон Елвиса Ј. Куртовића" у часопису који је излазио у 200.000 примерака, прича је била далеко највећа медијска експонираност коју је бенд до тада имао . Надовезујући се на теме за говор које су већ добро установили и развили Мухарем и Куртовић путем омладинских штампаних медија у земљи, чланак је био изузетно афирмативан и ласкав за младе из ЕЈК -а и ХМ -а - прогласивши их "следећом важном ствари у југословенском року". Заједно са новом серијом заштитних знакова звучних бајтова чланова бенда, чланови су такође поново објављени на Мухаремово инсистирање упркос очигледном Куртовићевом противљењу - њихово саркастично отворено писмо Горану Бреговићу које је тако добило много већа публику.

Јашући на таласу публицитета који је изазвао чланак у Старту, Мухарем је брзо поступио у јесен 1983. године амбициозно резервишући Елвиса Ј. Куртовича и његове метеоре за концерт са са групом Д бојс у сарајевској дворани "Ђуро Ђаковић", са капацитетом за скоро 1000 људи. Емисија се брзо распродала и постигла је изванредан успех, изузетан тријумф бенда који у то време још није био на телевизији и још увек није имао студијске снимке.

Мухарем је ускоро договорио да бенд током децембра 1983. добије неко време у студију Акваријус у Београду како би снимили материјал за свој деби албум чијом продукцијом је првобитно требало да управља Пеђа Вранешевић из Лабораторије Звука, али је на крају то урадио Горан Вејвода као и сами Елвис Ј. Куртовић и Мухарем. Маргита Стефановић из Катарине II гостовала је на синтисајзеру током снимања албума јер је њен бенд истовремено снимао свој деби албум у истом студију.

ЕЈК & ХМ и Мухарем ускоро су договорили музички уговор са ЗКП РТЉ, а њихов деби албум "Митови и легенде о Краљу Елвису" изашао је у Фебруару 1984. године усред Зимских олимпијских игара које су се одржавале у граду. Сматрајући да би им промоција албума током Олимпијских игара привукла додатну пажњу због штампе и других посетилаца окупљених у граду, ЕЈК & ХМ су одржали прес-конференцију, као и низ клупских свирки за популаран студентски клуб Траса. Они су такође имали један од својих првих одговарајућих ТВ наступа, синхронизујући "Башчарши Ханумен" на Хит месецу (југословенски пандан Топ оф тхе Попс-а), док су га снимали за камере. Након објављивања албума услиједила је промотивна клупска турнеја по већим југословенским градовима, али пошто се плоча слабо продавала са мање од 15.000 продатих примјерака, турнеја се брзо завршила, а депримирани чланови бенда вратили су се у Сарајево.

Малколм Мухарем је ускоро престао да ради са бендом.

1984: Дас ис Валтер објављен, Топ листа надреалиста се проширила на телевизијуУреди

Неколико месеци касније, у априлу 1984, Југотон је објавио дебитантски албум Забрањеног пушења "Дас ист Валтер" у ограниченом броју од 3.000 примерака, што јасно указује на изузетно ниска комерцијална очекивања издавачке куће. Снимљен у изузетно скромним околностима током неразумно дугог периода од седам мјесеци из разлога који су били ван њихове контроле, албум садржи хиперлокализован панк и гаражни рок осећај са песмама које се позивају на различите топониме са подручја Сарајева и културне темеље попут Вратника, Башчаршије, гробља Баре, ФК Сарајево, Хаџићи, Бајрам, Тржница (главно градско тржиште), Валтер брани Сарајево, улица Фуада Миџића и опскурни кино с нискобуџетним страним филмовима. Већина песама усредсређена је на појединце са друштвене маргине, као што је хапшење затвореника у Зеници који је ножем убио човјека због сексуалног напада на његову супругу, која воли Ханку и Шабан, мрзи хипи, мрзи анархисте и графите, Локални Вратник, који презире Запад, који има велики ауторитет над суседством, таксиста који ради само ноћу, недавно се вратио кући у Сарајево након боравка у затвору у Зеници због неутврђеног прекршаја, жељан организатора / политичара локалне заједнице на свом путу према горе комунистичка номенклатура, рудници угља Крека и Бановићи итд.

О његовој почетној продаји није било ни говора.

Паралелно са изласком албума, Топ листа надреалиста прешла је на телевизију као недељни скеч-комични програм. Емисије су се почеле приказивати 2. јуна 1984. године на другом каналу ТВ Сарајево, као и на размјени ЈРТ -а за остатак земље. Упркос томе што су били смештени у миље које је било далеко од њиховог природног окружења -њихови комични скечеви су у суштини биле пуничи између нумера народне музике - емисија се на крају показала као добро средство за досезање шире публике. Након неколико уводних епизода које су у великој мери наишле на равнодушност, емисија је почела стицати мало публике изван свог сарајевског омладинског језгра с којим се на тај начин повезала.

Ово постепено повећање гледаности Топ листе надреалиста имало је позитиван ефекат на продају "Дас ист Валтера". Јахајући ужурбаност ТВ емисије, као и све већу популарност песме "Зеница Блуз" (обрада песме Јохнни Цасх -а "Сан Куентин"), Карајлићева и Секонова мешавина пунка и локалног приповедања почеле су да добијају све пријемчивију публику месецима након што је почетно издање објављено. Нико није био изненађен оваквим развојем догађаја од саме етикете јер је била приморана да наручи више нових серија копија албума на плочама и касетама.

Нови примитивизам као појам такође је почео да се хвата пошто су југословенски медији почели да га користе када се позивају на стил бенда или када говоре о телевизијској емисији. Такође, још једна од популарнијих песама на албуму, „Анархија на читавој Башчаршији“, изричито помиње Нове примитивце, доводећи их у контекст „насилних мештана Вратника који слушају југословенску народну музику, нападају хипи, а Запад их одбија “.

Дана 15. септембра 1984. године, након што су телевизијске епизоде ​​Топ листа надреалиста наставиле са емитовањем након летње паузе, бенд је свирао у сарајевском Дому Младих на приедлог закона који је укључивао и Бајагу и Инструкторе пред продорном публиком од 4.500 људи. Бенд је званично био ван клубова и сада свира у већим дворанама. У октобру 1984. Забрањено Пушење је отишло у Београд на наступ у СКЦ, где су били изненађени када су открили своју новооткривену популарност. Осим што су морали да додају додатну емисију на истом месту следећег дана због популарне потражње, деца су их почела препознавати и на улици. Две СКЦ емисије покренуле су бенд на опсежној и успешној турнеји широм Југославије; 4. новембра 1984. распродали су Халу спортова, спортску арену у Београду са 6.000 посетилаца. Истовремено, до новембра 1984. године, Карајлића су почели примећивати тиражни часописи о стилу живота у Југославији, попут ТВ новости и Студија, јер је јасно успостављена веза између његових ликова комичара у скечу Топ листа надреалиста и његове шарене сценске рок звезде са Забрањеним пушењем. Бенд је на тој турнеји свирао преко 60 концертних датума.

Паралелно, продаја албума је на крају достигла тираж од 100.000, док се појам Њу примитивс такође усталио у том процесу. Међутим, повећани профил значио је и повећану контролу што су Карајлић и бенд спремали да сазнају.

1984–1985: Афера "Маршал"Уреди

На концерту у ријечкој Дворани Младости пред гомилом од око две и по хиљаде људи у уторак, 27. новембра 1984. године, бенд је нехотице покренуо олују контроверзи.

Током провера звука пред наступ, појачало бенда је пропало, на шта је Карајлић у шали узвикнуо: "Црк'о маршал", након чега је уследила пауза пре него што је додао: "Мислим на појачало" ("Појачало, то је ") (скретничка напомена о смрти маршала Тита 1980), насмејући се од мале групе људи на дохват руке. Свиђајући се реакцији коју је добио током звучне провере, двадесетједногодишњак је одлучио да започне прави концерт износећи исту шалу као објашњење зашто емисија почиње касно

Реакција у СР ХрватскојУреди

Готово да није било негативних реакција током концерта или непосредно након њега, а бенд је наставио своју турнеју тријумфалним концертом у Дому спортова у Леденој дворани у Загребу пред 12.000 обожавалаца 10. децембра 1984. Иако је неколико записа спомињало Карајлићевог маршала који се појавио у неутралним тоновима у загребачким новинама уочи концерта Дома спортова, то је био чланак објављен од новинара Вељка Вичевића у ријечким дневним новинама Нови лист који је покренуо лавину са далекосежним последицама. Наслов "Опак дим Забрањеног пушења", Вичевићево дело снажно осуђује бенд због "недостатка морала" и "прекорачења",

Вичевићево дело бацило је први камен који ће се ускоро претворити у лавину критика, а на крају ће завршити у правном процесу против Карајлића, као и, проширено, потпуна јавна маргинализација бенда, нови примитивци и Топ листа надреалиста .

У почетку су критике Новог листа на рачун бенда служиле само за отварање новог фронта у будућем сукобу између две унутрашње фракције које су се бориле за контролу Хрватске лиге социјалистичке омладине (ССОХ), покрајинског огранка Савеза социјалистичке омладине Југославије ( ССОЈ), само омладинско крило једне и једине политичке партије у земљи - Савеза комуниста Југославије (СКЈ). Још од смрти Владимира Бакарића годину и по дана раније, борба за контролу над огранком СКЈ СР Хрватске (СКХ) водила се између две фракције: такозваних бакарићевацакоји су тобоже притиснули политику старе гарде Бакарића и такозване шуваровце , наводне реформаторе који су се окупили око надолазећег младог тридесетседмогодишњег комунисте Стипе Шувара . Будући да је ријечки концерт организирао локални про-Шувар ССО у Ријеци, супарнички про-Бакарићев камп ускочио је на Карајлићев маршал како би размазао организаторе концерта и друге про-шуварске елементе у организацији. Про-Шуварова фракција, која је држала контролу над загребачким недељним новинама Полет из Хрватског ССО-а , користила је своје странице као платформу за одговоре и противоптужбе. Такође , Полет је жестоко бранио Карајлића и Забрањено Пушење. Са своје стране, иако генерално цени Полет 'Уз подршку, Карајлић би у каснијим интервјуима такође признао да то није било ништа принципијелније од напада с друге стране: "Ниједној страни није било брига за мене, заиста, ја сам био само реторичко средство , реквизит који су обје стране користиле у својим унутрашњим борбама“.

Реакција у СарајевуУреди

Десетак дана касније, крајем децембра 1984. године, вијест о поклопцу Ријеке стигла је у Сарајево, гдје је више новинара, посебно Павле Павловић у недјељнику Ас , било спремно да осуди бенд даље. У свом делу под насловом "Отровни дим Забрањеног пушења", Павловић означава Карајлићеве речи "неосетљивом асоцијацијом и комадом сарказма који вређа право у срце". Колумниста се затим повлачи чак и да се позабави идеолошким питањем са духовитим звучним бајтовима у радио -џингловима, промовишући у децембру 1984. издавање радијског материјала Топ листа надреалиста на аудио касети компаније Дискотон . Он наставља предвиђањем да ће „млади бенд“"пре него што додамо да је" нажалост чак и тако кратко време довољно да импресионира импресивну децу новим мислима, укључујући непрестано исмевање свега што смо до сада створили, као и банално, непромишљено петљање у основно начело Народног ослобођења Рат —Туђе нећемо, своје не дамо ". Павловић закључује размишљајући„ да ли је дошло време да заувек угаси отровни дим Забрањеног Пушења ".  Објављује се у високотиражним новинама , чији је просечан број примерака дистрибуиран по броју редовно премашивао 350.000 до краја 1984. (а повремено би чак достигао чак 420.000),  дао је причи огромну публику у граду и шире.

Осим високотиражног Ас таблоида, и други сарајевски листови, попут Вен и Ослобођење, брзо су се придружили осуди бенда путем својих изразито написаних изјава.

Иронично, недељни таблоид Вен , релативно кратак филм о бенду под насловом "Смрдљив дим Забрањеног пушења" (Смрдљиви дим Забрањеног пушења), изашао је у следећем броју након што су исте новине прогласиле Забрањено пушење као "бенд године 1984." на сопственом испитивању југословенских поп-рок и народних композитора.  Само недељу дана по награђивању групе, Вен се дистанцира од Забрањеног пушења изражавајући "жаљење што смо ове младиће прогласили најбољим рок бендом 1984." и уверава јавност да је "вест о њиховом понашању била доступна недељу дана раније" , они никада не би били укључени у анкету “. Непотписано издање завршава говорећи Вен 'с читаоцима да "ови младићи користе платформу која им је омогућена да лансирају игре речи које изазивају недвосмислене асоцијације исмевања најсветијег од свих Југословена, као и презриво подсмевање једној од основних максима нашег друштва [Туђе нећемо, своје не дамо] ".

Ослобођењу комад, који репринт Вићевић је Нови лист Оп-Ед у потпуности следи Ослобођење ' сопствени тешке критике Забрањено пушење, посебно је најгора за бенд обзиром на дневни лист претпоставља озбиљнији углед и тон него Ас и Вен и као такав обично су се клонили поп културе и тема шоу бизниса. Под насловом "Опушци нових примитиваца" (Нови Вертикално ' Буттс ) је Ослобођењу уводник својим колумниста Рамо Колар упозорава Карајлић за "вређање и мазањем маршал Југославије на најружнији начин" и пита "који извори(живота) извлаче ли они [нови примитивци] своје увреде и мрље на људе којих су се једва сећали (и који су етички и на много других начина немерљиво бољи од њих) пре него што закључе: „Једно је локално пуцање -укусни вицеви, али сасвим је друго пљунути по стварима које су ову земљу, која је устала из пепела и крви својих најбољих синова, учиниле оним што је. То није нешто што би требало бити, извините, зајебано новим примитивцима или било ким другим “.

Убодени прилогом Ослобођења , већ сљедећег дана чланови Забрањеног пушења реагирали су упутивши писмо свим друштвено-политичким организацијама у граду Сарајеву и Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини, укључујући и штампане медије који су критиковали трака. Позивајући се на Ослобођењепишући, чланови бенда тврде да "садржи озбиљне неистине и невероватне оптужбе о нашем понашању на сцени засноване на непровереним и лажним гласинама које су злонамерно ширене како би нас морално и политички дискредитовале". Изражавајући дубоко разочарање што као рођени и одгајани Сарајлије доживљавају медијске нападе у свом граду, чланови Забрањеног пушења такође подсећају јавност на њихова социјалистичка својства износећи своја три наступа на разним штафетама младих, укључујући и њихов наступ уживо пре 100.000 младих на Тргу Маркса и Енгелса у Београду неких шест месеци раније на Дану младостипрославе. Писмо се наставља преносећи "огорченост над нападима који потичу из одељака штампе у нашем граду, а да чак нисмо ни тражили нашу страну приче", пре него што се заклоњено осврне на новинара Ас Павла Павловића, жалећи се да се "више поверења даје злонамерни произвођач лажних гласина и злобно износио неистине него нама који смо тамо заиста били ”. Суштина писма је њихова тврдња да никада нису увредили имиџ и наслеђе друга Тита, чиме су демантовали медијске извештаје који тврде супротно и означили их "монструозним лажима". Међутим, писмо је генерално игнорисано у Сарајеву и СР Босни и Херцеговини, јер су једини медији који су га објавили двадесетак дана касније били Загреб 'Политика .

Будући да ниједно од новинских кућа у Сарајеву и остатку Босне и Херцеговине није објавило своје писмо, чланови су одлучили да се директно обрате институцијама система, договоривши се два дана касније да их прими члан Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине Хрвоје Иштук  [ хр ] и успио је од њега добити увјеравања да ће се ситуација ускоро смирити. Међутим, почело се догађати управо супротно, јер су већ заказани концерти бенда почели да се отказују. Прва која ће се у наредним мјесецима показати као серија дневника отказаних концерата биле су двије емисије заказане у Сплиту 11. и 12. јануара 1985.

У комунистичкој земљи у којој је "вербални преступ" инкриминисан и наведен у кривичном закону као основа за кривично гоњење, Карајлић и други чланови бенда позвани су на десетине полицијских испитивања. Комунистичка Југославија имала је своје свете краве и јавна критика или исмијавање, било прикривено или отворено, према Титу, партији или је Народноослободилачки рат био основа за строге казне. Карајлић је на крају изведен пред суд уз кривичну пријаву која је на крају сведена на прекршајну у правном процесу који се развукао годинама.

... и његове последицеУреди

Међутим, још већи проблем је био тај што је Забрањено Пушење стало на црну листу због епизоде ​​Маршала. Иако нису биле потпуно забрањене, њихове песме скинуте су са радијских плејлисти, приступ телевизији је био ограничен, а више од 30 њихових већ резервисаних концерата почетком 1985. отказано је због притиска одозго који се манифестовао изненадним увођењем административних препрека као што је ускраћивање дозвола за места на дан емисије и тако даље.

Током цијелог јануара 1985. нови примитивци су доживјели више бизарних манифестација ове изненадне хистерије против Забрањеног пушења у Сарајеву.

По савету мог адвоката, одбрана коју сам изнео на рочишту пред судом ' Маршал је запечатио' непрестано је порицао примедбу коју су ме оптужили. Мој адвокат, који је био интелигентан човек потпуно свестан одређеног времена, политички, у Југославији, знао је до које мере је овај луди лов на вештице могао да дође да сам признао да сам заиста изговорио ту примедбу. Такође је знао да ће „маршал закукурикао“, што је још 1984. звучало као богохуљење, ускоро попримити сасвим другачије контекстуално значење. И заиста, у року од неколико година, сликовито речено, „маршал је кукао“ постао је званични политички програм за многе новоосноване политичке странке које су биле у процесу јачања и на крају освајања власти у целој Југославији. -Неле Карајлић у судском спору против њега усменог преступа 1985–86.

Сваког јануара, током зимског школског распуста, дневни распоред ТВ Сарајево састојао се од разних реприза дјечјих емисија, а једна таква емисија је случајно садржала хит пјесме "Зеница Блуес". Нису тога свесни, техничар који је тог дана водио контролну собу грешком је пустио емисију. Будући да је Забрањеном пушењу у суштини био забрањен приступ станици, руководиоци ТВ Сарајево нашли су за довољно потребно да се извину за пропуст касније тог дана у централном дневном дневнику станице Дневник 2, као и да привремено суспендују техничара, али и извршну власт у напунити.

Удруживањем, хистерија се проширила и на активности Топ листа надреалиста . Док су у Сарајеву промовирали свој тек објављени албум комедије (који је Дискотон објавио на аудио касети, са најбољом компилацијом радијског сегмента 'Топ листа надреалиста'), за активност групе у граду постојала је таква стигма да ниједан једини новинари су били довољно храбри да се појаве на промотивном догађају за штампу у музичкој продавници Музикалије у Штросмајеровој улици, плашећи се да ће то што се тамо види бити протумачено као јавно исказивање подршке опсједнутом Карајлићу и осталим његовим пријатељима.

Због свих проблема и гњаваже одједном повезаних са организовањем концерта Забрањено пушење, локални промотери почели су да избегавају бенд упркос јасној потражњи за њиховим концертима. Будући да су се све више изолирали, осим што су видјели како им комерцијални замах измиче, бенд је одлучио уложити сву своју енергију у организацију једне велике свирке која би, надамо се, послужила као охрабрење за све потенцијалне промотере да не стиде даље од бенда. Ипак, упркос распродаји Хале Пионир у Београду, у суботу, 16. фебруара 1985. године, са више од 7.000 људи, концерт није имао жељени медијски ефекат, а силазни ток бенда настављен је свиркама које су сада потпуно пресушиле.

Суочавајући се са непремостивим препрекама, група је привремено попустила, одлучујући да се неко вријеме смири, док су се неки чланови вратили на Топ листу надреалиста на Радио Сарајеву. Међутим, у марту 1985. власти су и томе ставиле тачку, заувек уклонивши сегмент из радијског програма.

Баш кад је каријера једног бенда Новог примитивизма, Забрањеног пушења, одједном кренула низбрдо, други бенд из истог миљеа, Плави Оркестар , постајао је све већи.

Остали бендови који су се у једном или другом тренутку идентификовали са новим примитивцима су: Бомбај Штампа , Плави Оркестар , Динар и Црвена Јабука , иако су брзо прешли на комерцијалније и комуникативније облике изражавања.

1984-1985: Мухаррем преузима Плави оркестар, Солдиер'с Балл га погађаУреди

Иако су бакљу новог примитивизма првенствено носили Елвис Ј. Куртовицх и његови метеори и Забрањено пушење, и други бендови су били повезани са покретом.

Након што су се растали са Елвисом Ј. Куртовичем и његовим метеорима након што је њихов албум првијенац био слаб, пријемчив менаџер Малколм Мухарем прешао је на другу локалну сарајевску одјећу - Плави Оркестар- бенд који је такође већ неко време наступао на сцени студентског клуба у граду и сада је желео да направи следећи корак снимањем и издавањем студијског албума. Иако су такође започели као гаражна/панк рок група која се често укрштала са Пушењем и ЕЈК -ом (Оркестаров басиста Ћера И је чак свирао на Пушениним демо снимцима пре него што се придружио Оркестар -у, док су бендови такође често одржавали клупске свирке), временом, посебно након што су постигли стабилан састав Лоше, Паве, Ћере И и Ћере ИИ почетком лета 1983. Плави Оркестар прешао је на конвенционалније облике изражавања у југословенском општем културном контексту. У пракси је то значило суштинско напуштање пунка у корист попа и отворено кокетирање са југословенским комерцијалним народом у њиховом звуку. Иако им отварају врата комерцијално, ова их је пракса донекле ставила на руб новог примитивизма. У поређењу са две главне нове примитивне одеће, њихов сценски изглед био је далеко уреднији, а текстови мање церебрални.

Да будем потпуно искрен, потписао сам тај уговор [за новајлију Плави Оркестар крајем 1984. и почетком 1985.] чисто на комерцијалном успеху Забрањеног Пушења са Дас ист Валтер . Мој главни циљ [Југотоновом директору] Шкарици био је у томе што је овај материјал још један нови примитивни пројекат, само из угла кампа. И даље је то била веома тешка продаја, иако се на крају повукао, чак се и одјавио на песмама попут „Суада“ и „Шта ће нама шоферима кућа“. Ипак, његово прихватање било је само прелиминарно јер је желио да се сними најмање 5-6 нових пјесама и тада ће донијети коначну одлуку. Дакле, у основи је бенд морао поново да прави демо снимке. А пошто су чланови били у потпуном расулу, а на располагању је био само Лоша, преко Јаје Хоуре успео сам да се докопам Хуса да произведе ове нове демо снимке. Хус је заузврат довео своје пријатеље из Парног ваљка да се играју, као нека врста ангажоване екипе за чишћење у хитним случајевима ... И тек тада је Шкарица дао свој коначни одговор. Дакле, да, снимци због којих је Југотон коначно потписао Плави Оркестар били су де фацто снимци Парног Ваљака. -Менаџер Плави Оркестар Малколм Мухарем о тајним пословима који су довели до ослобађања Солдатског бала .

Ипак, Мухарем је угледао нову прилику са четворицом свежих момака од којих је сваки тек напунио 20 година након што су се недавно вратили у град са својих једногодишњих обавезних војних служби.  Осим што се у претходних неколико година укрштао са њима на разним свиркама док је водио Елвиса Ј. Куртовича и његове метеоре, Мухарем је већ поделио неколико примера кратке пословне сарадње са младима из Плавог оркестра, попут помоћи њима, септембра 1983, организујте демо снимање у студију Друга Маца Енца Лесића у Београду непосредно пре него што су отишли ​​да одслуже своје обавезно војно време. У јесен 1984. године, када је Мухарем званично узео бенд под своје, једва да је постојао са својим главним креативним двојцем-фронтменом Сашом Лошићем и гитаристом Младеном "Павом" Павичићем  [ хр ] -не под увјетом да говори и Пава не учествује у било каквим активностима везаним за бенд . Не одустану, Мухарема су своје 1983 демо у изврłних Југотон је Синиса Шкарица  [ ср ] , бацање му још један нови примитивни бенд представљајући Плави оркестар је звук и слику као логор .  По сопственом признању, Мухарем је такође искористио огроман успех Дас ист Валтер Забрењеног Пушењаалбум као његова главна продајна тачка са Шкарицом којем је наводно било потребно додатно убедјење јер је учинио да бенд сними још демо снимака.  веза попут Прљаво казалиште 'а Јасенко Хоура  [ хр ] , Мухарема добио Парни ваљак ' а Хусеина "Куће" Хасанефендић  [ ср ] да пристане да сними још неколико демо снимака са Плави оркестар младих, који су довели Павичић леђа у преклоп и до јануара 1985. сва четворица су отишли ​​у Загреб на снимање у СИМ студио .  Након тога, ови нови демо снимци су такође успели да обезбеде предуговор са Југотоном.

Албум под називом Солдатски бал изашао је у фебруару 1985. године и тренутно је створио сензацију у целој Југославији, стављајући млади бенд међу најуспешније југословенске рок извођаче попут Бијелог дугмета и Рибље Чорбе . Мухарем је у суштини остао веран промотивним техникама које је претходно применио са Елвисом Ј. Куртовичем и његовим метеорима - штампаним медијима и звучним записима - иако је саркастична бравура ЕЈК & ХМ -а сада замењена сањивим дечачким шармом Плавог Оркестара. Међутим, овог пута то је имало огроман комерцијални ефекат јер је бенд крајем лета 1985. кренуо на југословенску турнеју са сценама хиљада вриштећих и несвесних тинејџерки које су се понављале из града у град. Названа „Боље бити пијан него стар“ (Боље пијана него стара) по хиту бенда, турнеја је укључивала 140 концерата у спортским аренама и на другим великим местима широм земље. Мухарем додатно ангажовала новинар који је постао режисер Горан Гајић да сними документарац турнеје на тај начин спајања са њим две године након Гајиц је написао блистави лета 1983 чланак о Елвис Ј. Куртовић у Старт . Осим тога, Гајић је режирао видео спот за хит песму Плави Оркестар "Кад ми кажеш, паша" са глумицама Тањом Бошковић , Соњом Савић , новинарком Мирјаном Бобић-Мојсиловић  [ ср ] и ТВ личношћу Сузаном Манчић. Албум је на крају продан у 550.000 примјерака. Иако се неочекиваним и изненадним успехом, сензибилитет бенда брзо претворио још више у фолк фолк, пошто су се скоро претворили у слатки дечачки бенд , многи медији су их и даље представљали као нову примитивну групу, дајући покрету незапамћену промоцију у Југославији током прве половине 1985.

1985–1986: Ричл напушта Елвиса Ј. Куртовића и његове метеоре како би оформио Црвену Јабуку, одмах постаје великиУреди

Након што су се средином 1984. године растали од свог менаџера Малколма Мухарема, након разочаравајуће комерцијалне изведбе њиховог деби албума Митови и легенде о Краљу Елвису , Елвис Ј. Куртовицх и његови метеори наставили су да се труде у истој постави, објавивши још једну плочу-1985. Да Бог да црк'о рок'н'рол - који на сличан начин није успео да се повеже са општом публиком.

Њихово појављивање у јуну 1985. на ИУ Роцк Мисији на стадиону Маракана у Београду показало се као лабудова песма бенда . Гитариста Дражен Ричл-који се од маја 1985. музички поново повезивао са Злајом Арсланагић, његовим старим колегом из групе Озбиљно Питање и ко-протагонистом Топ листе надреалиста -званично је напустио Елвиса Ј. Куртовића и његове метеоре након наступа ИУ Роцк Мисија. Остатак чланова - вокал Ризо Петрановић, бубњар Радомир "Харе" Гавриловић, басиста Нермин "Фићо" Дедић и клавијатуриста Зоран "Пока" Деган - такође су следили овај пример пошто је бенд у суштини престао да постоји.

Иако су Ричл и Арсланагић били у контакту током година од раскида Озбиљно Питање 1982. године, њих двоје су се поново окупили у лето 1985. године и основали нови бенд који ће на крају назвати Црвена Јабука .  Будући да су и двадесеттрогодишњи Ричл и двадесетчетворогодишњи Арсланагић већ постигли одређену важност путем Топ листе надреалиста , њихово љето 1985. окупљање за музички пројекат створило је штампу и прије него што је нови бенд објавио било коју песму. Поређења и паралеле у штампи са Плавим Оркестаром , још једним сарајевским бендом чији су млади чланови дошли до новог примитивизма пре него што су прешли на комерцијалнији звук и експлодирали на југословенској музичкој сцени, били су посебно чести. Нарација за штампу о Црвеној Јабуци која је кренула стопама креативног и пословног модела Плавог Оркестара посебно се интензивирала када је нови бенд потписао уговор са Југотоном крајем 1985.  Снимање албума у студију СИМ у Загребу такође су помно пратили Југословенска музичка штампа укључујући чак и телевизијско извештавање.

Крајем марта 1986. године објављен је истоимени деби албум Црвене Јабуке који је одмах постигао велики комерцијални успех. Иако користи неку од локализованих естетика новог примитивизма, албум је широка југословенска комерцијална плоча дизајнирана да допре до што већег броја младих са звуком у распону између мелодичне моћи попа и поп рока .  Ипак, многи критичари и посматрачи настављали су повезивати Црвену Јабуку са новим примитивизмом упркос томе што су чак и Ричл и Арсланагић удаљили свој нови бенд од покрета док су радили промотивну штампу за албум.

1987: Службена смртУреди

Нови примитивизам је распуштен 1987. године на лажној церемонији којој је присуствовала већина његових оснивача и истакнутих личности. Снимљено на сарајевској Академији сценских умјетности (АСУ) у облику скеча телевизијске комедије за ТВ Сарајево, Службени нови распад примитивизма уоквирен је као конгрес Југословенске комунистичке лиге (СКЈ) са делегатима који су се измјењивали да говоре за говорницом. Назван Седми изванредни конгрес новог примитивизма, закључио је да ће покрет одмах распустити његови чланови мантром "боље ми [да то урадимо] него неко други".

Реакција пријемаУреди

1983Уреди

Почетна реакција ширих југословенских медија на покрет није била позитивна. Током почетне позорнице Новог примитивизма, након летњег концерта Елвиса Ј. Куртовича и његових метеора и Плавија Оркестара у београдском СКЦ-у 1983. године, у високотиражном дневном листу Политика појавио се исечак који је разматрао покрет уопште . У свом негативном осврту, рок критичар Љуба Трифуновић ставља нови примитивизам у исти контекст са тада актуелним кокетирањем комерцијалне фолк певачице Лепе Брене са рок звуком (које је пежоративно назвао " наивни рок"), изражавајући разочарење што су се "обоје појавили управо када почели смо да мислимо на југословенски рокконачно постао имун на такве болести због новог таласа ефикасно испира такозвани " пастир роцк 'и сви његови деривати". појављују нови Примитивсм у континуитету са неколико последњих понудама из сарајевске музичке сцене као што су композитора Никола Борота Радован ' с опус, Јутро , рано Бијело Дугме и сарадња Милића Вукашиновића са Ханком Палдум , Трифуновић осећа да је придев „нови“ потпуно сувишан у називу покрета: „Елвис Ј. Куртовицх & Хис Метеори и Плави Оркестар представници су овог обновљеног и огољени примитивизам, па чак и ако постоје неке безначајне разлике када се упореде интерпретативни дилетантизам ова два бенда (са ЕЈК -ом и ХМ -ом на врху), оно што заиста депримира је њихов апсолутни стваралачки патос оличен у вероисповести „будимо сами“ - примитивни балканоиди “.

Иако су југословенски рок критичари у почетку углавном негативно критиковали, овај покрет је добио неочекивани комплимент од најуспешнијег и најпознатијег југословенског рок музичара Горана Бреговића , кога су нови примитивци често немилосрдно презивали.  Током јесени 1983. године, гостујући у емисији Роцк око ТВ Сарајева , назвао је Нови примитивизам као "једини аутентични југословенски одговор на панк ".

1984Уреди

Како се покрет све више профилирао крајем 1983. године, а посебно током 1984. године појавом дебитантског албума Забрањеног пушења и покретањем Топ листе надреалиста на телевизији, почео је добијати све боље запажање у југословенским медијима.

У јулу 1984. рок критичар Дарко Главан написао је детаљно мишљење о новом примитивизму уопште, као и о ЕЈК & ХМ -у и посебно о Забрањеном пушењу. Изражавајући благо одобравање, он износи своје лично прихватање покрета: "Ако се некоме свиђају, нећу га одвраћати, међутим, ако се некоме не свиђају, нећу покушати да га убедим у супротно". Штавише, иако је примећивање нових примитиваца заслужило медијску пажњу коју су добили, он се пита да ли је количина публицитета постала превелика јер су „сјајни као додатни зачин развијеној и разноврсној рок сцени, али тешко могу да функционишу као доминантни тренд ".  Фокусирајући се на ЕЈК & ХМ, он их означава као „одговор Босне на Сха На Нану", пре него што су их прогласили прихватљивим обликом забаве за широке масе и добродошлим одмором од некохерентне уметничке рок претенциозности. Иако додатно изражава скептицизам да ли је то још увек довољно за конвенционалну рок каријеру, наводећи неспремност ЕЈК -а и ХМ -а да освеже њихове понављајуће шале као забринутост за њихове дугорочне изгледе у каријери.  Главан је оптимистичнији за Пушење, сматрајући их „музикалнијим, талентованијим и у контексту ЛП -а , једноставно јачим од ЕЈК -а и ХМ -а“. Упоређивање Пушења са Тхе Цласх -ом поред тога што уздижу своју уметничку амбицију да „спасава их да постану једнодимензионалне карикатуре и додатно се позива на стилизовани неореализам са локалним укусомод Емир Кустурица 'с сјецас ли се Доли Доли Бел? ", Главан сматра да, упркос повременом неуспеху да артикулише своју инвентивност, бенд има свеж глас и неколико сјајних песама са свог деби албума.

1985Уреди

Нови примитивизам привукао је много више пажње штампе током почетка 1985. године, док је такозвана „афера маршала“ бјеснила у медијима у земљи након наводно увредљиве досјетке фронтмена Забрањеног пушења Неле Карајлић о смрти маршала Тита на концерту бенда крајем новембра 1984. у Ријеци.

Као део свог чланка из јануара 1985. о различитим аспектима "афере Маршал" Забрањеног Пушења, док се скандал још увек одвијао и чији је исход био у великој мери променљив, рок критичар Златко Галл укључио је своја запажања о бенду конкретно и Новом примитивизму уопште. Писање кроз призму текућег политичког скандала који се расправљало у југословенским медијима и суд јавног мњења, он сажима филозофију јавног деловања Нове примитивизму као "поседују јасне против интелектуалне особине које укључују величање на СТРЕЕТВИСЕ локалног Нобле Саваге преко хумор који свира јефтиним мјестима и као такав прелази танку границу између алузијас једне стране и вулгарност и одбојност с друге ". Галл наставља наводећи да дебитантски албум Забрањеног Пушења Дас ист Валтер " углавном слеће с десне стране те линије упркос грубости бенда и разним недостацима које су успели да претворе у предност " пре него што је даље похвалио, баш као што је то учинио Главан шест месеци раније, за „успешно дочарање и поновно стварање атмосфере Кустурицине Сјећаш ли се Доли Бел? ", који Галл види као" филм који је поред распиривања носталгије пробудио и свијест младих Сарајлија о властитом (новом примитивном) идентитету ". Новинар закључује да је тако Забрањено Пушење поставило позорницу за каријеру каква је Булдожер'с, али да је његов огроман успех "олакшан еуфоријом око нове примитивне Топ листе надреалиста " током протекле године "често гурао бенд на погрешну страну линије вулгарности током њихових наступа уживо, а то је онда само мали корак" на неукусну опаску и неуспешну шалу о америчком појачалу “.

У контексту „афере Маршал“, пребацивања у вишу брзину која је довела до тога да су Забрањено Пушење и Нови Примитивизам у суштини забрањени од јавних активности у разним деловима Југославије - са мноштвом отказаних свирки Забрањеног Пушења, забранама радијских плејлисти за њихове песме, уклањањем Топ листа надреалиста са сарајевског радија и телевизије, покренут је судски спор против Карајлића итд.-филмски критичар и колумниста Богдан Тирнанић написао је дугометражни комадмарта 1985. критикујући југословенске културне политике одозго према горе користећи феномен новог примитивизма као пример. Посматрајући како је покрет угушен на политичкој основи и уклоњен из вида одмах након што му је посвећена огромна медијска пажња, Тирнанић нуди личну подршку опсједнутим новим примитивцима изјављујући да "вјерује да је верзија младог Карајлића заиста била само проклето појачало “. Писац затим поставља да „иако ће у неком будућем тренутку бити потпуно неважно да ли су ова деца измасила оно што им се приписује, ништа од тога не утиче на суштину ствари, јер чак и ако је ова јавна истрага била усредсређена на оно што је Карајлић мислио је да његова шала на сцени у Ријеци није лансирана на начин на који је била,на рачун једног момка, рекао ми је тако , цела нова примитивна ствар ће се увек горко решавати на овај или онај начин. "Пре него што изложи ову тврдњу, Тирнанић се повлачи да понуди своје погледе на стваралачке заслуге Нове Примитивизам, проглашавајући га "несумњиво једном од највећих медијских и културних атракција 1984. године који се појавио као локална субкултурна филозофија као реакција на ране осамдесете године у Београду, Загребу и Љубљани у одговарајућим роцк'н'ролл миљеима када су ти градови били пунк и сцене новог таласа почеле су да се смањују "и сажимају као" јединствен и једноставан програм који потпуно елиминише опасност да икада постане, чак и несвесно или случајно,епигон глобалног тренда због афирмације осебујног културног садржаја који потиче из аутентичног природног ресурса -хомо балцаницус - са својим широким спектром друштвено - фолклорних карактеристика: од повлачења чакије до опционалне личне хигијене ". Тирнанић наставља напомињући да" није увек лако рећи да ли је др. Неле Карајлић и Елвис Ј. Куртовић ражњују ликове о којима приповедају, препуштајући их ироничном кампус Дас ист Валтер . Када је у питањуТоп листе Надреалиста " а 1984 серије, иако га је" добродошао дашак свежег ваздуха на бајатог југословенској телевизији "с обзиром, писац и сматра да је" његова социјалистичка - камп стил је двадесетак година прекасно, након Јована Ристиц  [ р ] 'с еарли 1960с игра у ДАДОВ  [ ср ] и комарац кабаре ".

НаслеђеУреди

Нови примитивизам као поткултурни покрет задржао је значај и након званичног распада 1987. године.

Романописац, рођен у Сарајеву и одрастао, Миљенко Јерговић у свом се књижевном опусу као новински колумниста у више наврата осврнуо на нови примитивизам, износећи га радо и у позитивном свјетлу. Његове похвале за протагонисте покрета покривају широк распон: од аплаудирања њиховим доприносима сарајевском грађанском поносу до дивљења техникама приповиједања и употреби језика у њиховим пјесмама и комичним скечевима. Почетком деведесетих година прошлог века он је резимирао нови примитивизам као "општи културни еманципаторски покрет који је требало да Бошњаке ослободи њиховог комплекса вечне инфериорности према Загребу и Београду". У колумни из 2014. године то је објаснио као "гест самоироније, који је послужио као начин да се град Сарајево извуче из свог културног чахура и, бар на кратко, постане културна престоница Југославије" пре него што је додао да је то такође донело "исмевање режима и потпуну карневализацију свакодневног живота, док је повезало фантастичну способност да исприча" малу причу ", као и да пружи данак и омаж кроз приповедање".  Пишући 2017. о језику, стилу и метафоричким асоцијацијама које су користили нови примитивци, Јерговић је на све то гледао као на "дио умјетне сарајевске чаршије"код који су ови момци измислили да би испричали своје приче и написали своје песме, исти код који би на крају нашао пут до градских улица, па чак и до његових интелектуалних салона - говнара нове сарајевске културне и књижевне елите ". Јерговић надаље узвикнуо у истом делу да "језик у раним Топ листама надреалиста и почетним албумима Забрањеног пушења и ЕЈК & ХМ -а није имао никаквог утицаја у стварности јер нико у граду Сарајеву није тако говорио", објашњавајући све то као " персифлаж"својеврсно исмијавање самог себе које је претпостављало све врсте уљепшавања. "Закључио је рекавши да је" оно што је почело као персифлажа ускоро завршило као широко прихваћен стандард [у Југославији] толико да је због ових неколицине јединствено талентованих и духовитих појединаца, дар хумора постао је колективан у смислу да ако је истинит стереотип да су Цигани добри у пјевању и свирању инструмената, и ако сви црнци знају плесати и држати ритам, онда сви у Босни морају бити способни испричати виц и забавити гомилу “.

У свом оштром укору покрета из 1993. године, Мухидин Џанко, професор на Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву , означио је нови примитивизам као "изузетно антиисламски покрет" који је "захваљујући харизми његових протагониста, успио директно опструирати па чак и елиминирати национална осјећања босанско -муслиманске омладине, од којих су већина поносни припадници 'нове примитивне нације' ". Надаље, видио је да је поетика новог примитивизма укоријењена у његовом специфичном језику који садржи "наводне говорне обрасце и говор сарајевске чаршије и махале ", прије него што ју је одбацио као "Оријентална лексикологија “.

Зоран "Цане" Костић , фронтмен Партибрејкерса , није био љубитељ новог примитивизма; то је успут споменуо током интервјуа 1997. године, осврћући се на ране године свог бенда и посебно се присећајући комерцијалног успеха у целој Југославији Плави Оркестар и Црвене Јабуке из средине осамдесетих, који је имао своју одскочну даску у Београду: „Средином 1980-их , музичка сцена у граду је поново почела да се појављује и нови бендови су почели да се појављују. Али, то је био лош пут. Босанци (Плави Оркестар и Црвена Јабука) ушли су у Београд негде око 1986. одмах након што су ови храбри нови примитивни момци поставили сцену за њих су били њихови тројански коњи. Никада нисам ушао у ту нову примитивну ствар управо зато што сам у њој видео нешто друго. Мислим, на крају, њихова глупа глупост омогућила је бенду попут Валентина  [ ср ] да освоји Београд.

Многима је нови примитивизам добио додатну важност у контексту распада Југославије . Књиге попут „ Схаке, Раттле анд Ролл“ из 2013 .: Југословенска рок музика и поетика друштвене критике коју је написао Далибор Мишина, доцент за социологију на Универзитету Лакехеад , посвећују значајан део проучавању укупног значаја новог примитивизма у последњој деценији СФР Југославије. постојања, тврдећи да је земља могла опстати да је усвојила вредности које пропагира нови примитивизам и слични жанрови као свој нови културни модел.

Помињући успут Нови примитивизам у колумни о фолк рок бенду Нервозни Поштар из 2018. године , романописац Мухарем Баздуљ упоредио је покрет са „несташним дететом које воли да искушава стрпљење својих родитеља, својих учитеља и директора школе, али није сасвим спреман да учини чак и нешто што би заправо ризиковало избацивање из школе "пре него што закључи да је" баш као што је барок завршио у рококоутако је и Нови примитивизам завршио у Нервозном Поштару "јер се" Нервозни Поштар појавио у време када је естетика Новог примитивизма практично постала владајућа у југословенској јавној сфери и када страх од неодобравања културне елите више није био присутан ни у том облику где вас пали да вас културна елита сматра одвратном “

Нови примитивизам је првенствено била јебачина која се на крају схватила превише озбиљно. Настао је као наш одговор на глобалне музичке трендове које је западна музичка индустрија производила и лансирала у редовним интервалима како би продала више плоча. Кад год дође до застоја у продаји, индустрија долази до нечега што се зове, на пример, нови романтизам . И онда се појављује бенд који се зове Ултравок, на пример, па смо се сви ошишали као Ултравок и ту ствар купујемо годину или годину и по дана. А онда је време за нешто ново, а исти циклус се понавља изнова ..... Као осетљиви и пријемчиви потрошачи поп-културе, брзо смо схватили да је цела ствар лажна па смо одлучили да се „придружимо“ мјузиклу индустрији тако што смо дошли до сопственог покрета. Нови примитивизам био би генијалан да га је преузео и неговао озбиљан концептуални уметник спреман да у њега уложи бар онолико енергије колико су они словеначки момци уложили у своју Неуе Словенисцхе Кунст. Међутим, објективно говорећи, то је увек било немогуће јер су момци из НСК озбиљно схватили своје ствари док никада нисмо прошли јебену фазу ..... Требао бих додати и да је највећа разлика између Новог примитивизма и НСК била у чињеница да је "стари примитивизам" опипљиво постојао, док "Алтсловенисцхе Кунст", строго говорећи, никада није постојао. -Неле Карајлић 2012. о томе да ли је нови примитивизам био политички или културни покрет.

Кад дођем на плави месец, назваће ме неко да каже да је истраживач који ради на неком универзитету и да жели да ми поставља питања о новом примитивизму. Моја тренутна реакција је да се зајебавам са њима. Међутим, када ми касније пошаљу лепо повезану књигу са тврдим повезом, морам рећи да сам испуњен поносом. Ништа ме не задовољава више него што видим тридесетогодишње срање које сам написао чисто из ината, немара или злонамерности, које су сада преведене на енглески, а озбиљни људи их сецирали ради дубљег смисла. -Елвис Ј. Куртовић у својој интернетској колумни 2013. о интересовању Нови примитивизам добија од друштвених научних кругова.

Види јошУреди

РеференцеУреди