Портал:Немачка/Изабрани чланак
Изабрани чланци
уреди
Јануар уреди
Хајделберг (нем. Heidelberg) је град у Немачкој, у покрајини Баден-Виртемберг. Налази се на реци Некар, на пола пута између Франкфурта и Штутгарта. Има 145 хиљада становника (2007).
Хајделберг је стари град. Први пут се помиње 1196. године. Изнад старог хајделбершког града уздиже се велики стари замак. Направљен као тврђава, а у XVI веку је претворен у замак. Запалили су га Французи у рату 1683. и ускоро потом је обновљен. Али, поново је изгорео 1764. и напустио га је кнез-изборник. Касније није обнављан, већ је грађа развлачена. Године 1800. делимично је конзервиран.
Данас је Хајделберг атрактивна мешавина старог и новог, средњовековног и модерног. У близини се налази велика америчка војна база, са командом америчке војске за Европу.
Фебруар уреди
Немачка марка (нем. Deutsche Mark), или скраћено DM је бивша званична валута Западне Немачке, као и уједињене Немачке у периоду од 1990. да усвајања евра почетком 2002. Немачка марка је први пут издавана за време савезничке окупације Немачке 1948. чиме је заменила рајхсмарку.
Једној марки је одговарало 100 пфенига. На Косову и Метохији и Црној Гори немачка марка је привремено била коришћена као званична валута, док су званичне валуте Босне и Херцеговине, конвертабилна марка, и Бугарске, лев, биле исте вредности као немачка марка.
Март уреди
Савезна Република Немачка (нем. Bundesrepublik Deutschland), је једна од највећих индустријских сила света, смештена у централном делу Европе. На северу излази на Северно и Балтичко море где се и граничи са Данском. На истоку се граничи са Пољском и Чешком Републиком, на југу са Аустријом и Швајцарском, а на западу са Француском, Луксембургом, Белгијом и Холандијом. Површина Немачке износи 357.021 km², а са преко 82 милиона становника је највећа држава-чланица Европске уније. По броју имиграната Немачка је трећа држава на свету.
Античка област Германија, коју је насељавало неколико германских племена, је била позната и документована пре 100. године. Од 10. века, територије насељене Немцима су чиниле централни део Светог римског царства које је трајало до 1806. Током тог периода, северне области Немачке су постале центар протестантске реформације. Као модерна држава, Немачка је први пут уједињена након Француско-пруског рата 1871. Након Другог светског рата, Немачка је била подељена на две одвојене државе, Западну и Источну Немачку, дуж линије савезничких окупационих зона. Те две државе су се поново ујединиле 1990. Западна Немачка је била једна од оснивача Европске заједнице, која је реорганизована у Европску унију 1993. Немачка је члан безграничне Шенгенске зоне, а 1999. је усвојила евро као своју валуту.
Немачка је савезна парламентарна република коју чини 16 држава. Главни и највећи град је Берлин. Савезна Република Немачка је чланица Уједињених нација, НАТО, групе Г8 и потписница протокола из Кјота. Немачка економија је једна од најразвијенијих на свету.
Април уреди
Штутгарт (њем. Stuttgart) је главни град њемачке покрајине Баден-Виртемберг. Са око 593.000 становника, Штутгарт је највећи град те покрајине и шести по величини у Њемачкој, после Дортмунда и Есена. Овај град је с покрајинским парламентом, сједиштем владе Баден-Виртемберга као и другим покрајинским институцијма, политички центар те покрајине. Најближи већи градови су Франкфурт (око 204 km сјеверозападно) и Минхен (око 220 km југоисточно од Штутгарта).
Штутгарт је сједиште владе штутгартског региона (са 2.666.849 становника) као и покрајинске виртенбершке евангелистичке и католичке бискупије (Бискупија Ротенбург-Штутгарт).
У другим језицима и дијалектима, име града се изговара другачије; „Штокарда“ на италијанском, „Ештугарда“ на португалском, „Штутгарто“ на есперанту. На баварском дијалекту се изговара „Штугарт“, на домаћем швапском дијалекту име града се изговара „Шдургерт“, док мјештани за свој град кажу „Штургерт“.
Град је био један од домаћина свјетског првенства у фудбалу 2006. године.
Мај уреди
.svg)
Шлезвиг-Холштајн (нем. Schleswig-Holstein, зфриз. Slaswik-Holstiinj, дан. Slesvig-Holsten, ниснем. Sleswig-Holsteen) је најсевернија савезна држава Немачке. Главни град од краја Другог светског рата је Кил (пре тога је био Шлезвиг). Други већи градови су Либек и Флензбург. Са површином од 15.761,4 km², Шлезвиг-Холштајн је једна од најмањих савезних држава. На северу се граничи са Данском, на југу са немачким државама Хамбург, Мекленбург-Западна Померанија и Доња Саксонија.
Јун уреди
Парсифал (нем. Parsifal) је опера немачког композитора Рихарда Вагнера. Вагнер ју је дефинисао као „Bühnenweihfestspiel“ - представу за освећење позорнице. Првобитно је била намењена за ивођења искључиво у његовој оперској кући у Бајројту крај Минхена. Била је то његова последња опера, премијерно изведена 26. јула 1882. Дириговао је Херман Леви, Вагнеров пријатељ јеврејског порекла.
„Парсифал“ је заснован на средњовековној легенди о витезу округлог стола Парсифалу. О њему су писали велики средњовековни песници Кретјен де Троа и Волфрам фон Ешенбах (Вагнер је као извор користио Ешенбахово дело, које је прочитао још 1845). Парсифал је био отац још једног легендарног витеза, Лоенгрина, кога је Вагнер изабрао за протагонисту своје раније опере.
Опера је написана под изузетним утицајем филозофа Артура Шопенхауера и, кроз њега, будизма. На тај начин се у „Парсифалу“ јављају мотиви самоодрицања, саосећања и реинкарнације. Вагнер је доста раније написао скицу опере „Победници“ (нем. Die Sieger), која је за тему требало да има живот Буде. Опстала је и скица опере са сличном тематиком, „Исус Назарећанин“ (нем. Jesus von Nazareth). „Парсифал“ је такође Вагнерова најкотроверзнија опера, јер су неки аутори (после Другог светског рата) сугерисали да она садржи скривене поруке расизма и антисемитизма.
Вагнерова је жеља била да се „Парсифал“ не изводи ван Бајројта, али пар деценија након његове смрти од срчаног удара у Венецији, 13. фебруара 1883. извођења дела престала су да буду искључиво везана за Бајројт. Такође, Вагнер је од публике тражио да не тапше на крају првог чина из поштовања према Светом гралу, што је у раним извођењима доводило до комичних ситуација, када збуњена публика није била сигурна ни да ли сме на крају опере да тапше, или је чак ућуткивала Вагнера који је покушавао да јој сопственим „Браво!“ да знак за аплауз.
Напослетку, „Парсифал“, као Вагнерово последње дело, уједно је и његов како музички, тако и филозофски тестамент и завештање.
Јул уреди
Берлински зид (нем. Berliner Mauer) саграђен је 1961. године, раздвајао је град Берлин подељен између две државе: капиталистичке Западне Немачке и социјалистичке Источне Немачке. Био је дугачак преко 155 km, а требало је да заустави одлазак радника и спречи бекство политичких неистомишљеника. Зид је срушен 1989. године и његови комадићи продају се као сувенири.
Идеју о изградњи зида донела је источнонемачка влада Валтера Улбрихта и одобрио совјетски вођа Никита Хрушчов. Зид је био дуга баријера између Западног Берлина (који је припадао Савезној Републици Немачкој) и Демократске Републике Немачке (која је често називана Источна Немачка), који је чврсто затворио границу између Источног и Западног Берлина у периоду од 28 година. Зид је саграђен са намером да се заустави одлив радника и економски биланс који је био повезан са дневном миграцијом великог броја професионалних и квалификованих радника између Источног и Западног Берлина, и бекства која су имала политичке и економске последице по Источни блок. Он је ефикасно смањио емиграцију са 2,5 милиона између 1949. и 1962. на 5.000 између 1962. и 1989. године.
Ипак, подизање зида је била пропагандна катастрофа за Источну Немачку и цео Источни блок. Он је постао кључни симбол онога што су западне силе сматрале комунистичком тиранијом, нарочито након убијања потенцијалних бегунаца. Политичка либерализација касних осамдесетих, повезана са падом Совјетског Савеза, је довела до слободнијих пограничних ограничења у Источној Немачкој, која је кулминирала масовним демонстрацијама и падом источнонемачке владе. Када је 9. новембра емитовано владино саопштење да ће прелазак бити допуштен, масе Источних Немаца се приближило и затим и прешло зид, а њима се приближио велики број Западних Немаца у слављеничкој атмосфери. Зид је касније уништила еуфорична маса у периоду након неколико недеља, а његов пад је био први корак ка уједињењу Немачке, које је званично завршено 3. октобра 1990. године.
Август уреди
Гелзенкирхен (нем. Gelsenkirchen) је град немачке савезне државе Северна Рајна-Вестфалија. Налази се у северном делу Рурске области. Укупан број становника је 274.926, по подацима од 31. децембра 2002. године.
Први документовани подаци у којима се помиње Гелзенкирхен датирају из 1150. године. Као мало село помиње се у 19. веку, када је целу област захватила Индустријска револуција. 1840. године, када се почело са експлоатацијом угља у оближњем руднику, 6000 становника је живело у Гелзенкирхену. 1900. године број становника је порастао на 138.000.
Почетком 20. века Гелзенкирхен је био најзначајнији индустријски град по ископавању угља у Европи. Називан је „Градом хиљаду ватри“ (нем. Stadt der 1000 Feuer), због димова који су замрачивали град. 1928. године Гелзенкирхен се спојио са суседним градовима - Буером и Хорстом. Град је од тад носио име Гелзенкирхен-Буер. Тако је било све до 1930. године када је град вратио свој првобитни назив - Гелзенкирхен. Током нацистичке ере Гелзенкирхен је поново постао центар производње угља и рафинисања нафте, па је због тога често бомбардован од завезника у Другом светском рату. Данас у Гелзенкирхену нема више угљенокопа. У граду је деценијама била највећа незапосленост у Немачкој. Данас се у граду налази највећа соларна електрана. У Гелзенкирхен-Шолвему се налази термоелектрана на угаљ са највећим димњаком у Немачкој (чак 302 метара).
У Хелзенкирхену је смештен бундеслигашки фудбалски клуб Шалке 04. Стадион Шалкеа, Велтинс Арена, је окарактерисан као најиновативнији стадион саграђен последњих година. На њему је било организовано неколико утакмица СП у фудбалу 2006.
Септембар уреди
Баухаус (нем. Bauhaus) или пуним именом Државна школа Баухаус у Вајмару је била државна школа за архитектуру и примењене уметности, коју је 1919. године у Вајмару у Немачкој основао архитекта Валтер Гропијус (нем. Walter Gropius) (1883. - 1970.) а предавачи су били и Кандински и Кле.
Разлог оснивања школе била је идеја о стварању удружења занатлија-уметника под управом уметника-предавача, у циљу заједничког истаживања професора и студената у примени нових техника, материјала и облика у архитектури, производњи намештаја и производњи употребних предмета. Теорија изучавања процеса опажања и боја примењивана су у пракси. Програми по којима се радило у Баухаусу били су веома напредни за то време.
Као резултат, групног рада и климе великог ентузијазма, која је у Баухаусу владала од фазе пројектовања реализације, настају предмети од којих је потекао модерни индустријски дизајн.
Октобар уреди
.svg)
Немачко царство (нем. Deutsches Reich, Deutsches Kaiserreich) био је назив за немачку државу у периоду од 47 година, од када се пруски краљ Вилхелм I прогласио за немачког цара 18. јануара 1871. до 9. децембра 1918. и абдикације Вилхелма II после пораза у Првом светском рату. Службено име државе, Немачки Рајх, се користило све до 1943. иако Немачка није све ово време била царство.
Израз Други рајх (нем. Zweites Reich) понекад и најбоље означава овај период у историји Немачке. Израз је увео Артур Мелер ван ден Брук 20-тих година 20. века. Закључио је да је Свето римско царство било Први немачки рајх, док је Немачко царство било Други рајх. Том логиком је и настао израз Трећи рајх који се односи на Хитлерову Немачку.
Новембар уреди
Кнут (нем. Knut; Берлин, Немачка, 5. децембар 2006) је бели медвед рођен у заточеништву у Берлинском зоолошком врту. Пошто га је мајка одбацила на рођењу, одгајили су га радници зоолошког врта. Био је прво младунче белог медведа које је преживело после рођења у Берлинском зоолошком врту после више од 30 година. Поставши у једном тренутку предмет међународне контроверзе, постао је популарна туристичка атракција која је донела велики комерцијални успех. Пошто је немачки таблоид „Билт“ цитирао једног активисту за права животиња, који је изјавио да би младунче требало убити, изазван је бес светске јавности, а обожаваоци су се окупили у знак подршке његовог одгајања од стране људи. Деца су протестовала испред зоолошког врта а бројни имејлови и писма подршке животу мечета су стигли из целог света.
Кнут је постао центар медијског феномена званог „кнутоманија“, који се раширио светом и брзо изнедрио бројне играчке, емисије у медијима, видео дискове и књиге. Због овога, мече је било „одговорно“ за значајно повећање прихода у Берлинском зоолошком врту 2007. године, процењено на 5 милиона евра. Посета зоолошком врту се по неким проценама повећала за 30%, што је 2007. годину учинило најпрофитабилнијом у 163 године дугој историји Берлинског зоолошког врта.
Децембар уреди
Анелис „Ана” Мари Франк (хол. и нем. Annelies Marie Frank, рођена 12. јуна 1929. у Франкфурту на Мајни, а умрла марта 1945. у концентрационом логору Берген-Белзену) једна је од најпознатијих јеврејских жртава Холокауста. За време скривања од нациста у Амстердаму написала је познати Дневник Ане Франк.
Рођена је у Франкфурту на Мајни у Немачкој, али је већи део живота провела у Амстердаму. Била је држављанин Немачке до 1941, када јој је одузето држављанство по Нирнбершким законима. Постала је позната после смрти, захваљујући објављивању њеног дневника. У њему је описала живот током скривања за време нацистичке окупације у Другом светском рату.
Анина породица се 1933. преселила у Холандију, коју је Нацистичка Немачка окупирала 1940, а прогони Јевреја су се појачали јула 1942, када се породица Франк сакрила у тајне просторије у пословној згради Ота Франка — Тајно скровиште. После две године, по дојави, њихово склониште је откривено, а породица Франк, ван Пелс и Фриц Пфефер су депортовани у концентрационе логоре. Ана је умрла седам месеци касније од тифуса у концентрационом логору Берген-Белзену, неколико дана после смрти своје сестре Марго.
Анин отац, Ото Франк, који је једини преживео рат, вратио се у Амстердам и пронашао дневник своје ћерке. Дневник је објављен 1947, у оригиналној и делимично скраћеној верзији на холандском језику, и говори о Ани од 12. јуна 1942. до 1. августа 1944.
Ана је рођена 12. јуна 1929. у Франкфурту у Немачкој. Друга је ћерка Ота (1889—1980) и Едит Франк-Холендер (1900—1945), а старија сестра јој је Марго (1926—1945). Франкови су били либерални Јевреји, нису поштовали све обичаје Јудаизма, и живели су у помешаној заједници Јевреја и не-Јевреја различитог порекла. Едит је била посвећенији родитељ, док је Ото био заинтересован за образовање и поседовао доста књига. Обоје су подстицали децу да читају.
На изборима за Градски савет Франкфурта 13. марта 1933, победила је Нацистичка партија Адолфа Хитлера. Антисемитске демонстрације почеле су скоро па одмах, па су се Франкови плашили за себе. Касније те године, Едит и деца су отишли у Ахен, где су живели код Едитине мајке, Розе Холендер. Ото је остао у Франкфурту, а након што је добио понуду за оснивање предузећа у Амстердаму, преселио се тамо. Ту је, 1934, нашао смештај за себе и своју породицу, која је тиме постала део 300.000 Јевреја који су напустили Немачку у периоду између краја Вајмарске Републике 1933. и почетка рата 1939.