Историја Литваније

Историја Литваније је историја простора данашње Републике Литваније и народа Литванаца од праисторије до данас.

Антички „Пут јантара”

Античка историја

Први људи на подручју данашње Литваније су дошли у 10. миленијума пре нове ере након глацијарног повлачења на крају леденог доба. Према историчарки Марији Гимбутас, људи су дошли из два смера: са полуострва Јутланда и из данашње Пољске; о чему говоре два различита типа алата и технологија. Како су они већином били номади/ловци, они нису градили насеобине. У 8. миленијуму пре нове ере клима је знатно отоплила и настале су густе шуме, а људи су започели сакупљачку привреду (гљиве и бобичасто воће), али и риболов. Од 6. до 5. миленију пне људи су све више путовали и започели су припитомљавање животиња, а куће су постајале веће и комплексније. Земљорадња је стигла тек у 3. миленијуму пне због недостатка пољопривредног алата. Прото-европљани су стигли око 2500. п. н. е., а Балтичка племена су настала око 2000. п. н. е.

Балтичка племена око 1200. године.

Први Литванци су припадали већој групи народа који се називају Балтички народи. Група ових народа (Земгали, Сели, Курши и Жемајти) су се стопили у данашње Летонце и Литванце, док је друга група (Пруси, Скалви и Галиндијци) нестала. Балтички народи нису били под директним културним утицајем Античког Рима, али су трговином одржавали културну размену (Јантарни пут). Први спомен народа Литвананаца забележен је у аналима самостана у Кведлинбургу, 14. фебруара 1009. године.

Територија Велике кнежевине Литваније, Рус'и и Самогитије на врхунцу своје моћи у 15. веку

Средњи век

Током 11. века Литванско подручје је било део земаља које су плаћале данак Кијевској Русији, али већ у 12. веку Литванци су пустошили суседна подручја. Почетком 13. века немачки редови, Тевтонски ред и Ливонијско братство мача, су освојили подручја данашње Естоније, Латвије и Литваније. То је изазвало уједињење Литванских племена под водством Миндаугаса (Myndowe) који је поразио Немце код града Шјауљајја 1236. год.

Године 1250. Миндаугас је потписао споразум са Тевтонским редом, те је и крштен следеће године у присуству Хелмског бискупа. Дана 6. јула 1253. године, Миндаугас је окруњен за краља Литваније, чиме је службено Литванијско краљевство прешло на хришћанство. Миндаугаса је на крају убио његов нећак Трениота, што је изазвало опште незадовољство и повратак Литванаца поганским веровањима. Година 1241, 1259. и 1275. Краљевство су опустошили Монголи из клана Златне Хорде.

Була папе Иноћентија IV о подвргавању Литваније римском бискупу и Миндаугасовом крштењу и крунидби.

Martynas Mažvydas, Јасне речи катехизма, прва штампана књига на литванском језику (1547)

Миндаугасови наследници су владали Литванијом као велике војводе па се држава и звала Велико војводство Литванија.

У 14. веку литвански велики војвода Гедимин је са својим братом Витенисом ујединио сва литванска племена и успешном војном политиком проширио границе Литваније чиме је створено велика држава (највећа држава у тадашњој Европи, од Балтичког до Црног мора) која је доминирала великим делом источне Европе све до 16. века. У саставу нове мултикултурне државе нашли су се и многи православни становници, углавном Украјинци и Белоруси, који су у кнежевини чинили већину. Велика држава се оригинално звала Велика кнежевина Литваније, Руси и Самогитије те је представља кнежевину коју су са Литванцима заједно изграђивали високо образовани украјински и белоруски племићи.

Многи градови су прихватили немачки систем закона (Магдебуршко право), а највећи од њих - Вилниус, постао је 1322. године главни град Литванског војводства. Дана 2. фебруара 1386. године, Пољски парламент (Сејм) изабрао је Литванског војводу Јогаила за краља Пољске чиме су желели моћног савезника против Тевтонских витезова и Московске Русије. Слдећа четири века Литванија и Пољска су делиле исту историјску судбину.

Литванијанска ренесанса

Током 16. века многи Литванци су се вратили са студија из иностранства и Литванско војводство је врвило бурним културним животом који се некада назива литванском ренесансом. Тада се уводи италијанска архитектура, а литванска књижевност је цвала на латинском језику. У то време су настали и први руком писани слиси и штампани текстови на литванском језику који започиње да добија јасну структуру. Тај процес су водили водећи научници као Абраомас Кулвиетис, Станисловас Раполионис, Мартинас Мажвидас и Микалојус Даукша.

Пољско-литвански савез

Мапа историјске државе Пољско-литванске уније (1619).

Обриси Пољско-литванског савеза са главним покрајинама око 1619. године и данашње границе држава

  Пољско краљевство

  Пруско војводство, пољски вазал

  Велико војводство Литванија

  Војводство Курландија, придружени вазал

  Ливонија

Литванија се 1569. године ујединила с Пољском у такозвану Лублинску унију (пољски: Rzeczpospolita Obojga Narodow, литвански: Abiejų Tautų Respublika). Отада је Литванија била подређена јединица унутар пољско-литванске државне творевине, иако је задржала назив војводства, војску и ризницу. Полонизација је постала све јача, те је 1696. године пољски језик постао службени језик (уместо дотадашњег литванског и рутанског језика).

У пољском парламенту (Сејму) донесен је устав 3. маја 1791. године, са којим је Пољска покушала да још више повеже Литванију са матичном државом, премда је 20. октобра донесен амандман којим је сачувана, каква таква, аутономија Литваније. Међутим делови Савеза су већ од 1772. до 1793. године били под влашћу Прусије и Русије и након такозване Треће поделе Пољске 1795. године већи је део Литваније припао Руском царству и тако је Литванија престала да постоји као држава, више од једног века.

Руска Литванија

Руска Литванија(1867—1914)

Године 1812. Литванци су као ослободитеље дочекали Наполеонову војску, али након повлачења Француза, руски цар Никола I је започео прву русификацију литванског становништва. Русији је 1815. године припојено и подручје на левој обали Њемена (осим Клајпеде).

Литванци и Пољаци су дигли две неуспешне побуне против руске власти (1831. и 1863). На крају су Руси забранили литвански језик и латински алфабет у школама. У раздобљу од 1864. до 1905. године у Литванији се интензивно спроводио процес русификације литванског становништва. Литванци су пружали културолошки отпор тако што су штампали књиге на књигоноше у иностранству.

Ипак, на почетку 20. века дошло је до процвата литванског националног осећаја. За време окупације Немачког царства за време Првог светског рата дошло је до проглашења независности Републике Литваније (1918) која је одмах ступила у рат са советском Русијом.

10. и 11. издање Аушре из 1884. године.

Др. Јонас Басанавичиус, истакнута особа литванскон народног препорода, оснивач новина Аушра и председник Сабора у Вилниусу (1905)

Литванијански народни препород

За време руске окупације литвански језик је доживео препород након неколико векова занемаривања. Наиме, многи литвански племићи су били полонизирани и само је сиротиња и средња класа користила литвански језик, док се пољски сматрао отменијим и стваром престижа. Очекивало се чак да ће литвански језик изумрети са све јачом употребом пољског на западу и руског језика на истоку земље. Једино место где се литвански заиста одржао били су делови Литваније под немачком окупацијом, али су и овдје немачки досељеници потискивали овај језик.

Препород је започео с настанком новина Аушра и Варпас, а наставио се објавом песама и книга на литванском језику. Ова дела су већином славила славну прошлост Великог литванског војводства, описујућу снагу некада моћне државе и њене бројне народне хероје. Препород језика је покренуо Покрет за независност Литваније, на што је одговор царске Русије био још одлучнији, те су чак католичкој цркви забранили штампарску делатност.

Упркос томе, литвански национални покрет је јачао те је Сабор (Сејма) у Вилниусу, након Фебруарске револуције 1905. године, захтевао покрајинску аутономију (5. децембар 1905). Царска Русија је у страху од устанка учинила уступке, те се литвански језик вратио у школе и у јавне делатности, као и латински алфабет. Ипак, ни руски либерали нису разматрали аутономију Литваније, иако су је већ остварили Естонија и Латвија под немачком доминацијом.

Независна Република Литванија

Антанас Сметона

Заседање скупштине у Вилниусу 1917. године.

За време Првог светског рата, немачка окупациона управа је дозволила одржавање Конференције у Вилниусу (18. - 22. септембра, 1917) уз услов да Литванци изјаве верност Немачкој и пристану на анексију. Двадесеточлана комисија је усвојила Акт о независности (16. фебруара 1918) и прогласила Независну Републику Литванију која је заснована на демократским начелима. Како би спречили анексију од стране Немачке, комисија је прогласила монаршког принца Миндаугаса II својим краљем, мада он никада није сео на престоље.

Литавски рат за независност

Република Централна Литванија, зелено (1920—1922)

Немачка је потписала предају у Компјењу (11. новембра 1918), чиме је Литванија добила прилику да успостави своју владу, коју је повео Аугустинас Волдемарас, и да објави устав. Међутим одласком немачких снага у земљу су ушле совјетске које су шириле пролетерску револуцију. Совјетски савез је на Балтику установио неколико вазалних држава; међу њима била је и Совјетска Република Литванија. До краја децембра совјетске снаге су дошле до Литваније и започео је Литванско-руски рат. Литванска влада је избјегла из Вилниуса у Каунас који је постао привременим главним градом. Вилниус је окупиран 5. јануара 1919. године, а како је Литванска војска још била у зачетку совјетске снаге су до половице јануара заузеле две трећине Литваније. Да ситуација буде гора, литавске снаге су се половицом априла поделиле због учествовања и у Пољско-литванском рату због тероторије Вилниуса. Половином маја генерал Силвестрас Жукаускас је започео офанзиву против совјетских снага и до краја августа одбацио их је из Литваније. Међутим, истовремено су на северу напали Бермонтијанци, руски Немци и Руси који су желели да обнове немачку окупацију. Они су побеђени до краја 1919. године.

Демократска и диктаторска Литванија

Прва прелазна влада успостављена је у априлу 1920. године и у јуну је усвојен устав и потписан је мир са Совјетским Савезом који је признао независност Литваније. Иако је с Пољском у августу потписан споразум у Сувалки, пољски генерал Луцјан Зелиговски је извео побуну и извршио инвазију на Литванију, заузео Вилниус, и установио краткотрајну Републику средњу Литванију, која је референдумом у марту 1922. године уклопљења у Пољску.

Године 1922. међународни положај Литваније је учвршћен када су је признале најутицајније светске државе. Литванија је била у сукобу са Пољском због Вилниуса који је Литванија заузела 1920. године, али и са Немачком због Мемела који је Литванија заузела 1923. године. У раздобљу до 1926. године Литванија је била демократска држава у којој су редовно одржавани парламентарни избори. Године 1926. у Литванији су Литавска национална унија (таутининкај) и Литавски демохршћани (због страха од бољшевизације Литваније) извели војни пуч којим су делимично укинута демократска начела. Председник је постао Антанас Сметона (до 1940) који је за премијера поставио А. Волдемараса (до 1929) који је постао његов главни противник и вођа опозиције. Сметона је учвртио председничку власт, усвојио наслов „tautos vadas” (вођа нације) и започео да градити свој култ личности.

Литванија у Другом светском рату

Такође погледајте: Холокауст у Литванији

Одмах након почетка Другог светског рата (1939) Мемел је запосела нацистичка Немачка, а пактом између Хитлера и Стаљина из 1939. године Литванија је ушла у совјетску интересну сферу. Споразумом о узајамној помоћи са Совјетским Савезом, од 3. априла 1939. године, у Вилниусу (који је враћен Литванији) смештен је совјетски војни гарнизон.

У јуну 1940. године СССР је ултимативно затражио од Литваније оснивање нове литванске владе која је требало да буде пријатељска Совјетском Савезу. Одмах након тога совјетска војска је ушла у Литванију и окупирала је у складу са Немачко-Руским споразумом. Литванска влада је била присиљена да пристане на оснивање Литванске ССР као савезне јединице у саставу Совјетског Савеза. Само годину дана касније дошла је под власт нацистичка Немачка. Након повлачења немачких снага (Wехрмацхт), Литванија је поновно окупирана од стране Совјетског Савеза 1944. године.

За време совјетске и нацистичке окупације између 1940. и 1944. године, Литванија је изгубила преко 780.000 становника. Међу њима око 190.000 литваских Жидова (91% предратног жидовског становништва), један од највећих губитака по држави за време холокауста. Процењује се да је од тог броја око 120.000 до 300.000 убијено од стране совјетских снага или је депортовано у Сибир, док је су остале депортовали нацисти у концентрационе радне логоре или су пак својевољно избегли на Запад.

Литература

• Еидинтас, Алфонсас; Бумблаускас, Алфредас; Кулакаускас, Антанас; Тамошаитис, Миндаугас (2013). Тхе Хисторy оф Литхуаниа (ПДФ). Еугримас. ИСБН 978-609-437-204-9. Архивирано из оригинала (ПДФ) 15. 12. 2013. г. Приступљено 15. 12. 2013. 
• Алишаускиене, Милда, анд Инго W. Сцхрöдер, едс. Религиоус Диверситy ин Пост-Совиет Социетy: Етхнограпхиес оф Цатхолиц Хегемонy & тхе Неw Плуралисм ин Литхуаниа (2011)
• Бацкус III, Осwалд П. "Тхе Проблем оф Феудалисм ин Литхуаниа, 1506-1548," Славиц Ревиеw (1962) 21#4 пп. 639–659 ин ЈСТОР
• Будрецкис, Алгирдас M. Ан интродуцтион то тхе хисторy оф Литхуаниа (1985)
• Фриедрицх, Карин, анд Барбара M. Пендзицх, едс. Цитизенсхип анд Идентитy ин а Мултинатионал Цоммонwеалтх: Поланд-Литхуаниа ин Цонтеxт, 1550-1772 (2011)
• Гимиус, Кестутис К. "Тхе Цоллецтивизатион оф Литхуаниан Агрицултуре, 1944-50," Совиет Студиес (1988) 40#3 пп. 460–478.
• Киаупа, Зигмантас. Тхе Хисторy оф Литхуаниа (2005)
• Кирбy Давид Г. Тхе Балтиц Wорлд 1772-1993 (Лонгман, 1995).
• Кунцевициус, Албинас ет ал. Тхе Хисторy оф Литхуаниа Бефоре 1795 (2000)
• Лане, Тхомас. Литхуаниа: Степпинг Wестwард (2001); 20тх центурy хисторy есп. пост 1991 онлине Архивирано на сајту Wayback Machine (17. новембар 2019)
• Лиекис, Сарунас. 1939: Тхе Yеар тхат Цхангед Еверyтхинг ин Литхуаниа'с Хисторy (2009)
• Лиевен Анатол. Тхе Балтиц Револутион (2нд ед. 1994). агаинст тхе УССР
• Лукоwски, Јерзy; Заwадзки, Хуберт (2001). А Цонцисе Хисторy оф Поланд. Цамбридге Цонцисе Хисториес. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 9780521559171. 
• Мисиунас Ромуалд Ј. Тхе Балтиц Статес: Yеарс оф Депенденце, 1940-1990 (2нд ед. 1993).
• Оцхмаńски, Јерзy (1982). Хисториа Литwy [Тхе Хисторy оф Литхуаниа] (на језику: пољски) (2нд изд.). Закłад Народоwy им. Оссолиńскицх. ИСБН 9788304008861. 
• Палмер, Алан. Тхе Балтиц: А неw хисторy оф тхе регион анд итс пеопле (Неw Yорк: Оверлоок Пресс, 2006; публисхед Ин Лондон wитх тхе титле Нортхерн схорес: а хисторy оф тхе Балтиц Сеа анд итс пеоплес (Јохн Мурраy, 2006).
• Снyдер, Тимотхy (2003). Тхе Рецонструцтион оф Натионс: Поланд, Украине, Литхуаниа, Беларус, 1569-1999. Yале Университy Пресс. ИСБН 9780300105865. 
• Стоне, Даниел. Тхе Полисх–Литхуаниан стате: 1386–1795 (Университy оф Wасхингтон Пресс, 2001)
• Сузиеделис, Саулиус. Тхе Сwорд анд тхе Цросс: А Хисторy оф тхе Цхурцх ин Литхуаниа (1988)
• Тхаден Едwард C. Руссиа'с Wестерн Бордерландс, 1710-1870 (Принцетон Университy Пресс, 1984).
• Вилкаускаите, Довиле О. "Фром Емпире то Индепенденце: Тхе Цуриоус Цасе оф тхе Балтиц Статес 1917-1922." (тхесис, Университy оф Цоннецтицут, 2013). онлине; Библиограпхy пп. 70 – 75.

Историографија

• Крапаускас, Виргил. "Рецент Трендс ин Литхуаниан Хисториограпхy" Литуанус (2010) 56#4 пп. 5–28.
• Шведас, Ауримас. Ин тхе Цаптивитy оф тхе Матриx: Совиет Литхуаниан Хисториограпхy, 1944−1985 (Амстердам анд Неw Yорк: Родопи, 2014). 280 пп.

Спољашње везе

• Пагес анд Форумс он тхе Литхуаниан Хисторy Архивирано на сајту Wayback Machine (22. септембар 2020)