Džejms II Stjuart
Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
Džejms II ili Džejms VII od Škotske (engl. James II of England; London, 14. oktobar 1633 — Pariz, 16. septembar 1701) je bio kralj Engleske, Škotske i Irske od 6. februara 1685. do 11. decembra 1688. Bio je poslednji katolički kralj, koji je vladao Engleskom, Škotskom i Irskom. Mnogi njegovi podanici mu nisu verovali zbog njegove verske politike i navodnog despotizma. Svrgnut je u Slavnoj revoluciji 1688. Na prestolu su ga zamenili njegova kćerka Meri II od Engleske i njen suprug Vilijam III Oranski, koji su postali zajednički vladari 1689.
| Džejms II Stjuart | |
|---|---|
.jpg) | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 14. oktobar 1633. |
| Mesto rođenja | London, Engleska |
| Datum smrti | 16. septembar 1701. (67 god.) |
| Mesto smrti | Pariz, Francuska |
| Porodica | |
| Supružnik | Ana Hajd Marija Modenska |
| Potomstvo | Meri II od Engleske, Ana od Velike Britanije, Džejms Frensis Edvard Stjuart, Louisa Maria Teresa Stuart, James Stuart, Duke of Cambridge, Henrietta FitzJames, James FitzJames, 1st Duke of Berwick, Henry FitzJames, Isabel Stuart, Charles Stuart, Duke of Cambridge, Charles Stuart, Duke of Cambridge, Edgar Stuart, Duke of Cambridge, Charles Stuart, Duke of Kendal |
| Roditelji | Čarls I Henrijeta Marija od Francuske |
| Dinastija | Stjuart |
| Kralj Engleske, Škotske i Irske | |
| Period | 6. februar 1685 — 11. decembar 1688. |
| Prethodnik | Čarls II |
| Naslednik | Vilijam III Oranski Meri II |
Verovanje da je Džejms pravi zakoniti kralj, a ne Vilijam i Meri postao je poznat kao jakobitizam, a sledbenici kao jakobiti. Džejms je pokušao da povrati krunu 1689, kada se iskrcao u Irskoj. Nakon poraza u bici kod Bojne 1690. vratio se u Francusku, gde je živeo ostatak života pod zaštitom francuskog kralja Luja XIV. Njegov sin Džejms Frensis Edvard Stjuart i unuk Čarls Edvard Stjuart pokušavali su bezuspešno da obnove jakobitsku liniju i da dođu na vlast u Engleskoj.
Detinjstvo i mladost
urediDžejms je rođen 1633. kao drugi preživeli sin Čarlsa I i Anrijete Marije od Francuske. Postao je vojvoda od Jorka 1644. Za vreme Engleskog građanskog rata ostao je u rojalističkom uporištu Oksfordu. Kada se Oksford predao 1646. Džejms (tada vojvoda od Jorka) bio je zatvoren u palatu svetog Džejmsa. Pobegao je 1648. iz palate i prerušen je otišao u Hag. Kada su pobunjenici 1649. ubili kralja Čarlsa I, monarhisti su proglasili Džejmsovog starijeg brata Čarlsa II za kralja. Parlament Škotske i parlament Irske su priznavali Čarlsa II, pa je krunisan kao kralj Škota 1651. Međutim nije uspevao da se okruni engleskom krunom, pa je pobegao u Francusku.
Kao i njegov stariji brat Čarls, tako je i Džejms tražio utočište u Francuskoj, gde je služio vojsku pod Anrijem Tirenom. Kad je njegov brat Čarls II ušao u savez sa Španijom, koja je bila francuski neporijatelj i Džejms II se priključio španskoj vojsci pod Velikim Kondeom.
Oliver Kromvel je umro 1658. i Džejmsov brat Čarls II je restaurisan kao engleski kralj. Iako je Džejms bio pretpostavljani naslednik mala je bila verovatnoća da će naslediti krunu, jer je Čarls II bio još dovoljno mlad da ima sopstvenog naslednika. Džejms je komandovao mornaricom za vreme Drugog (1665—1667) i Trećeg anglo-holandskog rata (1672—1674). Englezi su 1664. zauzeli Novu Nizozemsku i teritoriju su preimenovali Njujork u njegovu čast, jer je bio vojvoda od Jorka. Fort Oranje, oko 240 km uzvodno uz reku Hadson, preimenovan je u Olbani. Džejms je zapovedao i Kraljevskom afričkom kompanijom, koja je učestvovala u trgovini robljem.
Religija
urediDžejms je postao katolik 1668. ili 1669, što je izvesno vreme bila tajna. Zbog velikog straha od uticaja katolika na krljevski dvor parlament je 1673. doneo Probni zakon. Po tom aktu državni i vojni službenici su obavezni da se zakunu i dobiju pričest od anglikanske crkve. Tom prilikom su morali i da poreknu izvesne doktrine katoličke crkve kao praznoverje i idolopoklonstvo. Džejms je odbio da postupi po tom aktu. Umesto toga napustio je položaj komandanta mornarice. Tada je postalo poznato javnosti da je on katolik. Čarls II je pokazao negodovanje zbog toga što je Džejms prešao u katolike i naredio je da se Džejmsova deca odgajaju kao protestanti. Ipak 1673. dozvolio je Džejmsu da se oženi katolikinjom Marijom od Modene. Mnogi Englezi, koji nisu verovali Katoličkoj crkvi, smatrali su vojvotkinju od Jorka papinim agentom.
Džejms je 1677. pokušao da umiri protestante time što je dozvolio svojoj ćerci Meri II da se uda za protestanta Vilijama III Oranskog. Uprkos takvim koncesijama ostao je strah od katoličkog kralja. Jedan anglikanski raspop lažno je govorio o papskoj zaveri da se ubije Čarls i da se postavi Džejms na tron. To je izazvalo antikatoličku histeriju u Engleskoj, da je Džejms morao da se skloni u Brisel. Džejms je 1680. imenovan visokim komesarom za Škotsku i živeo je u dvorcu u Edinburgu. U Engleskoj je bilo raznih pokušaja da se Džejms isključi iz linije nasleđivanja ili da kruna posle Čarlsa ide Čarlsovom nezakonitom sinu. Od 1678. do 1681. bilo je pokušaja da se usvoji Akt o izuzeću (engl. Exclusion Bill) po kome Džejms ne bi nasledio tron. Čarls II je raspustio parlament da bi sprečio njegovo donošenje. Kriza o izuzeću doprinela je razvoju engleskog dvopartijskog sistema. Vigovci su podržavali zakon, a torijevci su se opirali donošenju zakona. Još dva puta je biran parlament 1680. i 1681. i oba puta ga je kralj raspuštao da se ne bi proglasio Akt o izuzeću.
Godine 1683. sprečena je jedna protestantska zavera da se ubiju kralj Čarls i njegov brat Džejms. Nakon toga porasla je Džejmsova popularnost. Džejms se ponovo našao u vladi, a brat ga je postavio ponovo za komandanta mornarice.
Vlast
urediKralj Čarls II je umro 1685. bez zakonskih naslednika. I on je postao katolik na samrtničkoj postelji. Nasledio ga je brat, koji je vladao Engleskom i Irskom kao Džejms II, a Škotskom kao Džejms VI. Džejms je krunisan 23. aprila 1685. U početku je izgledalo da nema otvorene opozicije novom kralju. Novi parlament, koji je zasedao maja 1685. izgledao je kao naklonjen Džejmsu, jer mu je odobrio veću sumu novca. Ipak nezakoniti sin Čarlsa II vojvoda od Monmuta proglasio je sebe kraljem 20. juna 1685. Međutim kratko nakon toga potučen je u bici kod Sedžmura i pogubljen u Londonskoj kuli. Kraljevi suci su brutalno kaznili pobunjenike.
Da bi se zaštitio od daljnjih pobuna Džejms II je tražio da se uspostavi velika stajaća vojska. Pošto je u nekoliko regimenti dozvolio katolicizam kralj je ponovo došao u sukob sa parlamentom. Religiozne napetosti su se pojačale tokom 1686, jer je Džejms dozvolio katolicima da zauzimaju najviše položaje u kraljevini. Osim toga primio je na dvoru i papskog nuncija, prvoga predstavnika Rima u Londonu nakon vlasti Krvave Meri, dakle nakon više od jednog veka. Donošenjem Deklaracije o oproštaju 1687. Džejms je poništio zakone, koji su kažnjavali katolike i protestantske disidente. Kralj je naročito isprovocirao opoziciju sa politikom vezanom za univerzitet u Oksfordu. Uvredio je anglikance, kada je dozvolio katolicima da su na značajnim pozicijama u dva najveća oksfordska koledža. Još je nepopularniji potez povukao kad je otpustio protestante sa Magdalen koledža i umesto njih postavio katolike.
Slavna revolucija
urediU aprilu 1688. Džejms je ponovo izdao Deklaraciju o indulgenciji i naredio je anglikanskim sveštenicima da je čitaju po crkvama. Nadbiskup Kanterberija i šest drugih biskupa, zajedno poznati kao Sedam biskupa uputili su peticiju zahtevajući da kralj razmotri svoju versku politiku. Posle peticije su uhapšeni i suđeni za buntovničke reči. Javnost je dodatno alarmirana kada se juna 1688. rodio naslednik, ponovo katolik. Pošto su se osećali ugroženi od moguće katoličke dinastije uticajni protestantski plemići i sveštenici su se obratili Vilijamu III Oranskom.
Grupa protestantskih plemića, poznata kao Sedam besmrtnih zahtevala je 30. juna 1688. od Vilijama III Oranskog da dođe u Englesku sa vojskom. Do septembra je postalo jasno da Vilijam namerva da izvrši invaziju. Džejms je tada odbio francusku pomoć, koju mu je ponudio Luj XIV, jer je znao da će se Englezi opirati francuskoj intervenciji. Verovao je da je njegova vojska dovoljna da odbrani Englesku od invazije. Kada se Vilijam III Oranski iskrcao 5. novembra 1688. u Engleskoj mnogi protestantski oficiri su prebegli iz Džejmsove vojske i prišli Vilijamu. Mnogi plemići su isto prišli Vilijamu, koji je zato veoma lako napredovao do Londona, gde je došao 11. decembra 1688. Kralj Džejms je pokušao da beži u Francusku. Međutim uhvaćen je u Kentu. Pošto nije želeo da od njega napravi mučenika Vilijam ga je pustio 23. decembra da pobegne. Luj XIV je primio Džejmsa i dao mu palatu i novca.
Vilijam je na neregularan način sazvao konvencioni parlament. Procedura za saziv konvencionog parlamenta se pre koristila kada nije jasno ko nasleđuje tron. Parlament je proglasio 12. februara 1689. da je Džejms pokušao da pobegne iz Engleske 11. decembra 1688. i da to predstavlja akt abdikacije i da je tron posle toga prazan. Džejmsova ćerka Meri II je proglašena kraljicom i proglašeno je da vlada zajedno sa Vilijamom III. Škotski parlament je proglasio sličnu odluku 11. aprila 1689.
Parlament je donio poseban zakon zvan Povelja o pravima. Po tom zakonu potvrđuje se ranija odluka konvencionog parlamenta da Džejmsov beg predstavlja abdikaciju i da su Vilijam III Oranski i Meri II kralj i kraljica. Osim toga optužuje se Džejms II da je zloupotrebio vlast. Poseno se kritikuje zbog suspenzije Test akta i zbog kažnjavanja sedam biskupa jer su se samo potpisali peticiju kruni. Kritikovan je zbog uspostavljanja stajaće vojske i uvođenja okrutnih kazni. Po tom zakonu zabranjuje se katolicima da postanu engleski kraljevi, a zabranjuje se i venčanje kralja sa katolicima. Osim toga taj akt je odredio i redosled nasleđivanja po kome su deca Vilijama i Meri prvi u liniji nasleđivanja. Tada Vilijam i Meri nisu imali dece, a nisu ih imali ni kasnije. Sledeći u liniji nasleđivanja je Merina sestra Ana od Velike Britanije, pa zatim Vilijamova deca iz sledećih brakova.
Kasnije godine
urediUz pomoć francuske vojske Džejms se marta 1689. iskrcao u Irskoj. Irski parlament nije sledio primer engleskog parlamenta. Oni su proglasili da je Džejms II još uvek njihov kralj. Na Džejmsovo insistiranje irski parlament je izglasao Akt o slobodi savesti, kojim su dane verske slobode katolicima i protestantima u Irskoj. Međutim Vilijam III je pobedio Džejmsa 1. jula 1690. po starom kalendaru u bici na Bojnu. Pobegao je u Francusku, a zbog kukavičluka izgubio je mnogo podrške u Irskoj.
U Francuskoj je dobio na raspolaganje palatu Sen Žermen. Njegovi sledbenici su se zvali jakobiti. Nisu to bili samo katolici. Bila je jedna neuspešna zavera 1696. kada su pokušali ubiti Vilijama i ponovo vratiti Džejmsa na tron. Francuski kralj Luj XIV ponudio je 1696. Džejmsu da bude kralj Poljske, ali Džejms je odbio jer bi Englezi onda smatrali da nije za kralja Engleske. Posle toga Luj je prestao da mu pruža pomoć. Džejms je umro 16. septembra 1701. od izliva krvi u mozak. Njegovo telo je bilo položeno u kovčegu u crkvi engleskih benediktinaca u Parizu. Za vreme Francuske revolucije njegovi ostaci su izgubljeni. Mozak mu je sačuvan u jednoj urni u Parizu.
Nasleđe
urediDžejmsova mlađa ćerka Ana od Velike Britanije nasledila je krunu nakon smrti Vilijama III 1702. godine. Njena sestra Meri II je umrla ranije 1694. godine. Ana je imala dece, ali su sva pomrla, tako da se postavljalo pitanje nasleđivanja krune nakon nje. Zbog toga je engleski parlament doneo 1701. poseban zakon Akt o nasleđivanju, po kome je nakon Ane sledeći u liniji nasleđivanja Sofija od Hanovera i njeni protestantski naslednici. Sofija je umrla 1714. godine, a samo dva meseca kasnije Ana od Velike Britanije. Krunu je nasledio Sofijin sin Džordž I.
Sin Džejmsa II Džejms Frensis Edvard Stjuart (poznat među pristalicama kao Džejms III i kao Džejms VIII, a među protivnicima kao Stari pretendent) založio se za jakobitsku stvar. Predvodio je 1715. pobunu u Škotskoj, ali bio je poražen. I druge pobune su slično prošle. Poslednja ozbiljna pobuna je bila 1745. godine, a predvodio ju je Čarls Edvard Stjuart.
Džejms Frensis Edvard Stjuart je umro 1766. i nasledio ga je najstariji sin Čarls Edvard Stjuart (poznat pristalicama kao Čarls III, a među protivnicima kao Mladi pretendent). Čarlsa je nasledio Henri Benedikt Stjuart, koji je bio poslednji od Džejmsovih legitimnih naslednika. Kada je on umro 1807. jakobiti su smatrali da kralj treba biti potomak Čarlsa I, Karlo Emanuel IV od Sardinije.
Porodično stablo
uredi| 16. Metju Stjuart | ||||||||||||||||
| 8. Henri Stjuart | ||||||||||||||||
| 17. Margareta Daglas | ||||||||||||||||
| 4. Džejms I | ||||||||||||||||
| 18. Džejms V od Škotske | ||||||||||||||||
| 9. Meri Stjuart | ||||||||||||||||
| 19. Marija od Giza | ||||||||||||||||
| 2. Čarls I Stjuart | ||||||||||||||||
| 20. Kristijan III od Danske | ||||||||||||||||
| 10. Fridrih II od Danske | ||||||||||||||||
| 21. Doroteja od Sakse-Lauenburga | ||||||||||||||||
| 5. Ana od Danske | ||||||||||||||||
| 22. Ulrih III Meklenburški | ||||||||||||||||
| 11. Sofija Meklenburška | ||||||||||||||||
| 23. Elizabeta od Danske | ||||||||||||||||
| 1. Džejms II Stjuart | ||||||||||||||||
| 24. Šarl IV od Burbon-Vandoma | ||||||||||||||||
| 12. Antonio Burbonski | ||||||||||||||||
| 25. Fransuaza Alansonska | ||||||||||||||||
| 6. Anri IV | ||||||||||||||||
| 26. Henrik II od Navare | ||||||||||||||||
| 13. Huana III od Navare | ||||||||||||||||
| 27. Margarita od Navare | ||||||||||||||||
| 3. Henrijeta Marija od Francuske | ||||||||||||||||
| 28. Kosimo I Mediči | ||||||||||||||||
| 14. Frančesko Mediči | ||||||||||||||||
| 29. Elenora od Taleda | ||||||||||||||||
| 7. Marija Mediči | ||||||||||||||||
| 30. Ferdinand I Habzburški | ||||||||||||||||
| 15. Johana od Austrije | ||||||||||||||||
| 31. Ana Jagelonska | ||||||||||||||||
Literatura
uredi- Belloc, Hilaire. James the Second. Faber and Gwyer, 1928.
- Clarke, James S. (Editor). (1816). The Life of James II. London.
- Davis, Richard B. (Editor). (1963). William Fitzhugh and His Chesapeake World, 1676-1701. Chapel Hill: The Virginia Historical Society by University of North Carolina Press.
- "James II." (1911). Encyclopædia Britannica. 11th ed. London|publisher=Cambridge University Press.
- Miller, John (2000). James II, 3d. ed. Yale University Press. ISBN 978-0-300-08728-4.
- McFerran, Noel S. (2003). "James II and VII."
- Turner, Francis C. (1948). James II. London: Eyre and Spottiswoode.
Spoljašnje veze
uredi
