Vlada Milana Piroćanca

Vlada Milana Piroćanca je bila vlada Kneževine i Kraljevine Srbije od 2. novembra 1880. do 3. oktobra 1883.

Ministarski savet

Datum osnivanja	2. novembar 1880.
Prethodne administracije	Druga vlada Jovana Ristića
Rasformirano	3. oktobar 1883.
Zamenjena sa administracijom	Druga vlada Nikole Hristića
Sedište	Beograd Kneževina Srbija, Kraljevina Srbija
Predsednik Ministarskog saveta	Milan Piroćanac

Proglašenje Kraljevine Srbije 1882. godine

Istorija

Dolazak na vlast

U pregovorima oko trgovinskog pitanja, Austro-Ugarska se prema Srbiji nije ponašala kao prema ravnopravnom pregovaraču smatrajući da ona ima pravo na povlašćeni položaj u Srbiji. Više puta je prekidala pregovore i pretila carinskim ratom, što bi predstavljalo katastrofu za srpski izvoz. U otporu Austro-Ugarskoj, Srbija je imala podršku jedino u udaljenoj Britaniji, te je podrška imala samo moralnu vrednost. Austrougarska vlada postavila je Ristića pred izbor: politička kapitulacija ili carinski rat. Ristić je bio spreman za ekonomski rat, zbog čega ga je knez Milan otpustio. Time je završena era vladavine liberala.

Milan se za sastav vlade obratio najpre Jovanu Marinoviću, a kada je to propalo, mladokonzervativcima. Novu vladu sastavio je njihov prvak, Milan Piroćanac. Uslovi kneza bili su da Čedomilju Mijatoviću bude povereno ministarstvo finansija, a Milojku Lešjaninu vojske. Ključni resor ministarstva unutrašnjih poslova preuzeo je Milutin Garašanin, dok je ministar prosvete i crkve postao Stojan Novaković.

Nastanak političkih stranaka

Mladokonzervativci i radikali istupili su zajednički i odneli ubedljivu pobedu nad liberalima na skupštinskim izborima od novembra 1880. godine. Radikali su, međutim, zaobiđeni prilikom konstituisanja Skupštine. Naprednjacima koalicija više nije bila potrebna, te je Piroćančeva vlada bila jednopartijska. Radikali su glasali za adresu Skupštine 1881. godine. Međutim, ubrzo zatim pojavio se radikalski list „Samouprava“ sa programom stranke koja se stvarala (20. januar). Potpisalo ga je 38 poslanika Radikalne stranke (i još toliko istomišljenika). To je uznemirilo Videlovce koji su se uplašili da će izgubiti većinu u Skupštini, te su požurili sa osnivanjem vlastite stranke. Dva dana nakon pokretanja „Samouprave“ i nastanka Radikalne stranke, nastao je i program Napredne stranke (22. januar).

Liberali su se prvo organizovali u okviru političkog društva koje je nosilo naziv „Družina za potpomaganje srpske književnosti“ (septembar 1881). Oktobra meseca pokrenuli su svoje glasilo „Srpska nezavisnost“ u kome su objavili svoj program. U programu stranke istaknuto je da ona propagira slobodu rada. Ristić je isticao dve tačke programa Liberalne stranke: ujedinjenje srpskog naroda i ustavne promene. Time je završen proces nastanka prvih političkih stranaka u Srbiji.

Najzaslužniji za organizaciju Radikalne stranke bio je Pera Todorović. Prognan zbog učešća u buni „Crveno barjače“ 1876. godine, Todorović se u zemlju vratio 1880. godine. U članku „Organizujmo se“ on poziva radikale da se organizuju. Na partijskom skupu od oktobra 1881. godine doneti su Statuti stranke. Statute je odobio ministar unutrašnjih poslova, Milutin Garašanin. Statutom je određeno da je na vrhu stranke Glavni odbor. Mesni odbori stranke bili su na lokalu. Glavni godišnji skup bio je vrhovni organ stranke na kome se odlučivalo o važnijim pitanjima. Glavni odbor izvršavao je odluke Glavnog skupa i brinuo o disciplini stranke. Brojao je deset članova i šest zamenika, radio je svakog meseca. Mesni odbori stranke doprineli su širenju njenog uticaja širom zemlje. Pera Todorović je neumorno putovao po Srbiji i za „42 dana obišao 43 mesta“. Prvi glavni skup stranke održan je avgusta 1882. godine na Ilijinim vodama u Kragujevcu. Tamo je dovršena organizacija stranke i određen Glavni odbor stranke. Uvodnu besedu održao je predsednik Nikola Pašić. Posle njega govor je održao Pera Todorović. Slobodan Jovanović piše da je Todorović govorio ceo dan i da je besedništvom zasenio i samog Pašića.

Organizaciju Napredne stranke činili su mesni odbori širom zemlje. Za predsednika Glavnog odbora najpre je izabran Aćim Čumić, ali se on povukao pod pritiskom Piroćanca i Garašanina. U odnosu na radikale, naprednjaci nisu imali ni približno toliko dobru organizaciju. U sela gde su radikali imali većinu, naprednjaci nisu ni zalazili već su svoje delovanje ograničili na varoši. Oktobra 1882. godine na zboru u Beogradu izvršena je organizacija Liberalne stranke. Predsednik Glavnog odbora, Jovan Ristić, je u uvodnom govoru pozdavio Glavni skup „Društva za potpomaganje srpske književnosti“. Na sastanku se govorilo o odnosu „Društva za potpomaganje srpske književnosti“ i stranke koja se upravo stvarala, kao i o političkom programu. Istaknuta je potreba očuvanja Društva koje je stranci obezbeđivalo publicističku delatnost. Odbor je na sastanku izradio Statut Liberalne stranke. Predviđeni su sledeći organi stranke: Glavni odbor, mesni odbori i Skupovi stranke.

Zakonodavstvo

Aprila 1881. godine donet je liberalni Zakon o štampi koji je usvojen jednoglasno, što je bio presedan u političkoj istoriji Srbije. Za pokretanje lista sada nije bila potrebna dozvola policijskih vlasti. Novine su mogle biti zabranjene ukoliko su vređale vladara ili pozivale na bunu. Sistem kazna bio je blaži. Slobodan Jovanović je ocenio da je sloboda štampe bila sasvim neograničena. Zakonom o zborovima zborovi su oglašeni slobodnim i mogli su se držati bez dozvole policije. Zakonom o sudijama sudska vlast postala je sasvim nezavisna od izvršne. Vlada više nije mogla po svojoj volji penzionisati sudije.

Trgovinski ugovor i Tajna konvencija

Naprednjaci su po preuzimanju vlasti prihvatili austrougarske uslove (ugovor iz 1862. i status povlašćene nacije), te je Austro-Ugarska odmah skinula zabranu za uvoz stoke i nastavila pregovore. Pregovori su vođeni bez zastoja i završeni su 6. maja 1881. godine potpisivanjem trgovinskog ugovora. Trgovinskim ugovorom (ratifikovanim 1882), omogućena je poptuna sloboda trgovine, s tim što je Monarhija zadržala povlastice i olakšice iz 1862. godine, shodno klauzuli najvećeg povlašćenja bez uzajamnosti. Ubrzo zatim sklopljena je i Veterinarska konvencija koja je važila samo za rogatu marvu (ne i za svinje), te je Austro-Ugarska mogla, kad god je htela, da zabrani Srbiji uvoz svinja. Trgovinski ugovor je doveo do razlaza naprednjaka i radikala jer ga drugi nisu prihvatili govoreći da je i carinski rat bolji od ovakvog sporazuma. Naprednjaci su, međutim, prihvatili Milanovu austrofilsku politiku.

Knez Milan je nakon sklapanja trgovačkog ugovora ispitivao mogućnost za sklapanjem političkog ugovora sa Austro-Ugarskom. Ne zna se tačno ko je pokrenuo inicijativu za pregovore o sklapanju Tajne konvencije. Pregovori su otpočeli u razgovorima Mijatovića sa austrijskim ministrom spoljnih poslova Hajnrihom Hajmerleom i načelnikom Benjaminom Kalajem. Usledila je Milanova poseta Beču tokom koje je on sam, bez saradnje sa svojim ministrima, pripremio tajnu konvenciju. Konvencija je zaključena 28. juna 1881. godine. Sklopili su je knez i Mijatović bez znanja ostalih ministara.

Tajnom konvencijom Srbija i Austro-Ugarska obavezale su se na uzajamno vođenje prijateljske politike. Srbija mora sprečiti bilo kakvu propagandu sa svoje teritorije protiv Monarhije, Bosne, Hercegovine, Novopazarskog sandžaka. Istu obavezu prema Srbiji preuzela je i Monarhija. Naglašena je zaštita dinastije Obrenović uz prihvatanje kraljevske titule i uticaj na druge sile da urade isto. Monarhija je tražila da Srbija bez prethodnog sporazuma sa njom ne može zaključiti nikakav politički ugovor sa bilo kojom državom, niti pustiti nijednu stranu vojsku na svoju teritoriju. Ugovor je važio na 10 godina.

Kada je knez obavestio Piroćanca i Garašanina o Tajnoj konvenciji, oni se nisu složili sa njenom sadržinom i ponudili su ostavke. Rešenje je pronađeno u ispravci člana 4. U deklaraciji koju su potpisali Piroćanac i Kalaj Srbija je preuzela obavezu da neće zaključivati samo političke sporazume koji su protivni konvenciji. Austro-Ugarska, inače, na ovakvu ispravku ne bi pristala da Kalaj u rukama nije imao kneževu svojeručno potpisanu izjavu o anuliranju ove povoljne odredbe. Za ovo Piroćanac i Garašanin nisu znali. Piroćanac je preuzeo ministarstvo spoljnih poslova.

Milan je do kraja svoje vladavine održavao dobre odnose sa Monarhijom. O sadržini Tajne konvencije obavestio je još jedino Jovana Ristića koji se složio sa vladarevim planom. Konvencija će 1889. godine biti proširena, a njena važnost produžena do 1895. godine. Za Konvenciju se saznalo tek 1893. godine. Milan i naprednjački ministri koji su je potpisali nazivani su izdajnicima i grobarima Srbije, što nije osnovano. Srbija Bosnu nije izgubila Tajnom konvencijom, nego na Berlinskom kongresu 1878. godine, te je širenje ka tom pravcu i pre potpisivanja Konvencije bilo nemoguće.

Proglašenje Srbije Kraljevinom

Jedan od najznačajnijih momenata Milanove vladavine bilo je proglašenje Srbije Kraljevinom. Dušanova carska kruna bila je nerealan san svih vladara, počev od Karađorđa. O proglašenju Kraljevinom tokom Milanove vladavine kao kneza razmišljalo se tri puta: 1872, 1876. i 1878. godine. Prvi put u vreme sticanja kneževog punoletstva, a drugi put tokom Prvog srpsko-turskog rata (Deligradski događaj). Nakon Drugog srpsko-turskog rata širile su se glasine da se Srbija želi proglasiti Kraljevinom i da je tokom rata želela da prestonica takve države bude u Skoplju. Ristić je morao da demantuje glasine.

Tri momenta presudno su uticala na proglašenje Srbije Kraljevinom: sticanje nezavisnosti, proglašenje Rumunije Kraljevinom i krah Generalne unije. Bankrotstvom Generalne unije naneta je velika materijalna šteta srpskoj državi i knezu, te se pažnja naroda morala skrenuti sa tog neuspeha vlade. Generalna unija bila je pariska kompanija koja je finansirala izgradnju železnice u Srbiji. Ona je naprednjačkoj vladi ponudila najbolje uslove 1881. godine. Kada je Bontu (predsednik Generalne unije) bankrotirao, u njegovom posedu našao se veliki broj obveznica srpske železnice u vrednosti od 42 miliona dinara. Čedomilj Mijatović je u Parizu uspeo da spasi samo deo novca.

Boraveći u Beču, Berlinu i Petrogradu, knez Milan nije naišao na otpor na svoju ideju o kraljevini. Rusija i Nemačka upućivale su Srbiju na Austro-Ugarsku, mada je Bizmark mislio da je za proglašenje suviše rano. Proglašenje se trebalo izvršiti na Velikoj narodnoj skupštini, po običaju i savetu Rusije. Međutim, usled žurbe ova privilegija pripala je običnoj Skupštini koja se sastala 6. marta 1882. godine i donela Zakon kojim se „Knjažestvo Srbija proglašava za Kraljevinu Srbiju“. Skupština je otpočela rad sa malim zakašnjenjem. Predsednik Skupštine, Aleksa Popović, doveo je Obrenoviće u vezu sa srednjovekovnim Nemanjićima i predložio Skupštini da se Kneževina proglasi Kraljevinom. Predsednik vlade, Milan Piroćanac, obavestio je poslanike da velike sile oko toga neće praviti probleme i podržao je predlog. Skupština je zatim otišla u dvor Obrenovića i zamolila Milana da prihvati njene odluke, što je Milan i učinio. Zabeleženo je da Milan i kneginja nisu znali da će tog jutra biti proglašena Kraljevina. Kralj je organizovao svečani ručak u dvoru, u bašti pod šatorom, gde se pominjalo i Dušanovo carstvo. Sva crkvena zvona oglasila su proglas Kraljevine.

Milan je želeo da obnovi i čin krunisanja. Miropomazan je 5. jula 1868. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu za kneza. U Beču se čuvala jedna kruna za koju se pogrešno smatralo da je pripadala kralju Milutinu. Franjo Josif je nije dao, te se od krunisanja odustalo . Kraljevinu je prva priznala Austro-Ugarska, potom Nemačka, a zatim sve ostale države, Vatikan i Vaseljenski patrijarh. Ni Turska nije pravila pitanje. Kraljev rođendan, dan sticanja nezavisnosti i dan proglasa Srbije Kraljevinom proglašeni su za državne praznike.

Jula 1882. godine donet je Zakon o grbu Kraljevine Srbije. Grb je urađen tako da se vidi veza sa srednjovekovnom nemanjićkom državom. Nemanjićki orao i grb Kneževine ukomponovani su u grb Kraljevine; dvoglavi orao na crvenom štitu sa kraljevskom krunom. Izradio ga je u Beču baron Štrel. Srbija je nezvanično dobila himnu još 1872. godine, povodom punoletstva kneza Milana. Bila je to Srpska himna, a istovremeno je nastala i Kneževa himna, obe napisane od strane Jovana Đorđevića. Srpska himna uneta je u pozorišni komad „Markova sablja“. Sa izmenjenim stihovima i novim naslovom (Bože pravde), Srpska himna postala je himna Kraljevine Srbije. Komponovao ju je Davorin Jenko.

Proglašenje Kraljevinom donelo je Srbiji izvesne prednosti u pogledu diplomatskog tretmana. Evropske države bile su zainteresovane za uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Srbijom još tokom njenog nastanka. Jedine diplomate u Karađorđevoj Srbiji bili su ruski Rodofinikin i Teodor Nedoba. Nakon sticanja autonomije, u Srbiji prva konzulat otvara Austrija (1836), a zatim Engleska (1837), Rusija (1838) i Francuska (1839). Srbija je sa Turskom opštila putem deputacija i nakon što je dobila svog kapućehaju u Carigradu (1830). Drugo diplomatsko predstavništvo otvoreno je u Bukureštu. Nezvaničnog tajnog agenta u Parizu postavili su ustavobranitelji 1854. godine. Nakon sticanja nezavisnosti, Srbija otvara diplomatska predstavništva u Parizu (1879), Petrogradu (1879), Sofiji, Atini, Berlinu, Londonu, Rimu, Cetinju, Briselu, Vašingtonu, Madridu i Stokholmu. Zakonom o Ministarstvu inostranih dela (1886), osnovano je Ministarstvo inostranih poslova. Najviše konzulata bilo je u Turskoj. Poznatije diplomate su: Avram Petronijević, Ilija Garašanin, Jovan Marinović, Jovan Ristić (koji su nastavili svoj rad i u periodu nezavisnosti), Milan Piroćanac, Milovan Milovanović, Nikola Pašić, Ljubomir Kaljević, Stojan Novaković i Milenko Vesnić.

Sukob sa opozicijom

Oduševljenje izazvano proglasom Kraljevine bilo je kratkog veka. Ubrzo se nastavljaju svađe u Skupštini. Vlada nije htela da odgovori na Pašićevo pitanje koliko je bankrotstvo Bontua pogodilo srpsku privredu, nazivajući takva pitanja uvredom vlasti. Stoga je opozicija (53 poslanika) odlučila da apstinira sa sednica Skupštine koja je tako izgubila kvorum potreban za donošenje odluka. Nezakonito, Skupština se proglasila nadležnom da raspiše izbore za 53 upražnjena poslanička mesta. Ovaj pokušaj nije uspeo jer su na izborima ponovo izabrani poslanici koji su apstinirali. Piroćanac je ponudio ostavku, ali je kralj nije prihvatio. Naprednjački klub poslanika doneo je odluku kojom su raspisani drugi, dopunski izbori, s tim da su tamo gde pobede opozicioni poslanici poništavani izbori. Tako se desilo da je u Narodnu skupštinu ušlo još 40 naprednjačkih poslanika od kojih su neki imali svega dva dobijena glasa (tzv. dvoglasci). Usledilo je čišćenje činovničkog aparata. Čistke nisu zaobišle ni crkvu. Smenjen je čuveni mitropolit Mihailo, istaknut liberal i slavenofil. On nije hteo da prihvatio Zakon o taksama koji bi za crkvu predstavljao simoniju. Arhijerejski sabor odbio je da izabere novog mitropolita, te je vlada (po nagovoru Austro-Ugarske) smenila čitav sabor i preko svetovnih lica izabrala za mitropolita Teodosija Mraovića, profesora Bogoslovije. On je rukopoložen od strane karlovačkog mitropolita Germana Anđelića, a promenjeni su i episkopi.

Piroćančeva vlada (1880—1883) donela je tri zakona koji su ograničavali političke slobode. Zakon o kažnjavanju narodnih poslanika uveo je visoke kazne (1000 dinara) za nedolazak na sednice koji bi onemogućio Skupštinu u radu. Zakonom o osnivanju konjičke žandarmerije vlada je organizovala žandarmeriju koja će navodno goniti hajduke, ali joj je prava meta bila opozicija, odnosno radikali. Zakonom o pečatnji zavedena je stroža cenzura (1882) i suzbijene su slobode date Zakonom o štampi iz 1881. godine. Novine su sada mogle biti zabranjene ukoliko šire komunističke ideje. Zakonom o ustrojstvu vojske uveden je obavezni vojni rok (2 godine) čime se Srbija izjednačila sa evropskim državama. Zakon je napadan u javnosti jer je srpski seljak pozivan na vojne vežbe čime mu je ometan rad na poljoprivredi. Radikali su okrivljavali kralja da želi militarizovati zemlju.

Ilkin atentat

Nezavodovljstvo Milanovim režimom radikali su potpirivali u masama. Pašiće je avgusta 1882. godine održao zbor u Kragujevcu na kome je ućestvovalo veliki broj ljudi. Oktobra meseca na kralja je pokušan atentat u Sabornoj crkvi u Beogradu. Ilkin atentat izvršila je 11. oktobra 1882. godine Jelena Ilka Marković, udovica pukovnika Jevrema Markovića (brata Svetozara Markovića) koji je, po naređenju kralja, streljan zbog navodnog učešća u Topolskoj buni. Jelena je čekala kralja (koji se vratio sa diplomatskog puta iz Beča) u unutrašnjosti crkve i pucala u njega dok je celivao ikonu. Nevešta pucanju, promašila ga je, a metak je pogodio ikonu. Kralj je kasnije metak optočio dragim kamenjem i koristio ga kao iglu za kravatu. Ilka je kaznu izdržavala u požarevačkom zatvoru gde je zadavljena. Kralj je sumnjao da je u atentat umešan i Milutin Garašanin (ministar unutrašnjih poslova), ali je kasnije učešće u organizovanju atentata priznao jedino radikalski prvak Raša Milošević (u svojim memoarima). Kralj je atentat želeo da iskoristi za obračun sa radikalima, ali su se tome usprotivile vođe ostale dve stranke: Ristić i Piroćanac, kao i austrougarski poslanik. Krajem godine politička situacija bila je ovakva: naprednjaci su iza sebe imali birokratski aparat i kralja, radikali ceo narod, dok liberali nisu imali nikakvu podršku.

Ustavni nacrt vlade

Aprila 1881. godine vlada Milana Piroćanca pokrenula je predlog za promenu namesničkog Ustava iz 1869. godine. Piroćanac je početkom 1883. godine ministrima dao nalog da izrade nacrt Ustava. Sredinom jula on je bio gotov. Ustavni nacrt Napredne stranke Garašanin i Stojan Novaković podneli su kralju po čijem mišljenju je on bio suviše radikalan. Nacrt je sadržao 134 članova podeljenih u 16 poglavlja. Sloboda štampe bila je garantovana. Zborovi su bili slobodni. Zakonodavnu vlast obavljao je kralj sa Narodnim predstavništvom koje se sastojalo iz dva doma: Narodne skupštine i Senata. Da bi zakon postao punosnažan, morala su ga prihvatiti sva tri činioca zakonodavne vlati. Zakonodavnu inicijativu imao je kralj i Predstavništvo. Izvršnu vlast vršio je kralj preko ministara, a sudsku nezavisni sudovi. Ustavni nacrt Napredne stranke predstavlja značajan korak napred u odnosu na Ustav iz 1869. godine jer je u pogledu zakonodavstva izjednačio kralja i Narodno predstavništvo (koje dobija pravo zakonodavne inicijative). Kralj mu se protivio jer je nacrt ograničavao njegov uticaj. On nije hteo da deli zakonodavnu vlast. Jula 1883. godine Glavni odbor Radikalne stranke izradio je svoj nacrt Ustava. Prema njemu, narod je suveren u Kraljevini Srbiji i iz naroda potiče svaka vlast. Zakonodavnu vlast vršili su kralj i Narodna skupština. Zakon se nije mogao doneti, ukidati ili menjati bez saglasnosti Skupštine. Kraljev veto bio je suspenzivan, a ne apsolutan; ukoliko kralj dva puta odbije zakonski predlog Skupštine, on postaje punosnažan bez obzira na veto. Ministrima je sudio poseban sud sastavljen za tu funkciju. Kralju Milanu nije padalo na pamet da prihvati radikalski nacrt Ustava jer je u tolikoj meri ograničavao njegovu vlast „da nije imao toliko vlasti koliko su imali predsednici republika“.

Pad vlade

Na septembarskim izborima 1883. godine radikali su odneli ubedljivu pobedu i većinu u Skupštini. Kralj je prihvatio Piroćančevu ostavku i na čelo vlade postavio Nikolu Hristića, oprobanog policajca i knez-Mihailovog ministra unutrašnjih poslova koji je bio i poslušni izvršilac kraljeve volje.

Članovi vlade

Ministarski savet, 21.10/2.11.1880 — 21.9/3.10.1883.

Funkcija	Slika	Ime i prezime	Detalji
Predsednik ministarskog saveta		Milan Piroćanac
Ministar inostranih dela		Čedomilj Mijatović	do 10/22.10.1881.
		Milan Piroćanac
Ministar unutrašnjih dela		Milutin Garašanin
Ministar pravde		Milan Piroćanac	do 10/22.10.1881.
		Dimitrije G. Radović
Ministar finansija		Čedomilj Mijatović	zastupnik, do 10/22.10.1881, a od tada stalan
Ministar prosvete i crkvenih dela		Stojan Novaković
Ministar vojni		Milojko Lešjanin	do 12/24.2.1882.
		Tihomilj Nikolić
Ministar građevina		Jevrem P. Gudović	do 9/21.3.1882.
		Milutin Garašanin	zastupnik, do 4/16.1.1883.
		Jovan Petrović
Ministar narodne privrede		Jevrem P. Gudović	od 18/30.3.1883.

Izvori

• Grupa autora; Istorija srpskog naroda, knjiga 6, tom 1, drugo izdanje, Beograd 1994.
• Miroslav Pešić, Političke stranke i uvođenje parlamentarizma u Srbiji od 1881-1903, Niš 2017.
• Radoš Ljušić, Istorija srpske državnosti 2, Novi Sad 2001.