Genocid nad Srbima u Prvom svetskom ratu

Genocid nad Srbima u Prvom svetskom ratu odnosi se na zločine austrougarske i bugarske vojske u Srbiji tokom Prvog svetskog rata (1914—1918). Zločini nad srpskim stanovništvom imali su obeležja organizovanog i sistematskog progona i terora koji je sprovođen ne samo u cilju vojnog i političkog slamanja, već i biološkog istrebljenja srpskog naroda.

Podela Kraljevine Srbije između Austrougarske i Bugarske, prema sporazumu iz 1915. godine

Austrougarski okupator je u Srbiji i Crnoj Gori podvrgao stanovništvo ekonomskoj eksploataciji i zaveo surov režim sa trajnim ciljem da u državama slomi svest naroda o samostalnoj državnosti. Okupator je uništavao i otuđivao kulturna dobra, zabranio nacionalno pismo ćirilicu te iz školskih programa izbacivao srpske rodoljubive pesnike poput Njegoša. Zavedeni su preki sudovi i vršeno je interniranja u velikim talasima i po 50.000 ljudi u koncentracione logore, gde je od terora stradao veliki broj ljudi a naročito dece, zbog čega je međunarodni Crveni krst intervenisao. Austrougari su izvršili brojne ratne zločine i više streljanja civila i ratnih zarobljenika. Bugarski okupator je radio na uništenju značajnog dela srpskog naroda i bugarizacije ljudi i teritorije.

Zločini počinjeni u Prvom svetskom ratu ostavili su dugoročne posledice na demografsku sliku srpskog naroda.

Vešanje civila u Mačvi

Streljani ranjenici u Šapcu

Austrougarski vojnici vešaju srpske civile za vreme okupacije Srbije u Prvom svetskom ratu

Posmrtni ostaci 2000-3000 Srba u Surdulici

Zločini bugarske vojske

Za više informacija pogledajte: Masakr u Surdulici i Masakr u Štipu

Cilj

Cilj bugarske politike bio je bugarizacija istočne, južne i stare Srbije. U tu svrhu je deportovano nekoliko desetina hiljada ljudi, žena i dece u logore, vršeni su masakri i ratni zločini nad civilima, niz sela je potpuno uništen, određene kategorije stanovništva posebno su targetirane, sa ciljem da si istrebi srpsko stanovništvo.

Tok događaja

Od novembra 1915. u jugoistočnom delu Srbije bugarski okupator je zaveo bezobzirnu eksploataciju i nepodnošljiv teror. Vršio je najbrutalniju denacionalizaciju srpskog naroda, nametnuvši mu bugarsku nacionalnost, jezik, pismo i bogosluženje u crkvama. U Nišu i Leskovcu su spalili sve srpske knjige, udžbenike i đačke sveske.

U vreme Prvog svetskog rata u Pirot dolazi bugarska uprava i na prostoru na kojem je već rađeno na formiranju srpske nacionalne svesti nameće bugarsku nacionalnu svest. Posle Prvog svetskog rata, Nejskim sporazumom, Dimitrovgrad i okolina su priključeni Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i srpska uprava na prostoru na kojem je već formirana bugarska nacionalna svest nameće srpsku nacionalnu svest. Sa bugarskom okupacijom ponovo oživljavaju neostvarene sanstefanske pretenzije kao i mere tzv. „bugarizacije”, koje su obuhvatile zatvaranje srpskih škola, zabranu bogosluženja na srpskom jeziku, uvođenje bugarskog kao službenog jezika, izmena prezimena u bugarskom duhu. Sve ove mere izvršene su smišljeno i nasilno. Najpre je izvršeno ubijanje učitelja i sveštenika i drugih rodoljuba, kao i masovne pljačke naroda i odvođenje u Bugarsku.

Ubrzo posle ulaska bugarskih jedinica na teritoriju Srbije, videlo se da nova okupaciona uprava želi što brže da izvrši proces denacionalizacije.

Sastavni deo mera koje je preduzimao bugarski okupator bilo je spaljivanje i uništavanje knjiga i pisanih dokumenata 1915. g. na dva mesta u Pirotu na trgu u Tijabari i na pijaci kod stare pošte na Pazaru. Veliki broj retkih i vrednih knjiga, među kojima i knjige gimnazijske biblioteke, nestalo je u toj „čistki”. Bugari su odneli i mnoge kulturne vrednosti sa okupiranih srpskih teritorija, među kojima i dvostranu ikonu iz Poganovskog manastira, koju je u 14. veku poklonila Jelena, kći Konstantina Dejanovića, zajedno sa ikonostasom izuzetne vrednosti.

Za sve vreme trajanja rata vršio je masovno ubijanje srpskog stanovništva, što je izazvalo spontani pokret otpora naroda. Delfa Ivanić spominje članicu Kola srpskih sestara iz Vranjskog odbora Milevu Škriljićku, učiteljicu, koju su Bugari isekli na komade 1915. godine na pijaci vranjskoj usred dana.

U januaru 1917. otpočeo je nasilnu mobilizaciju svih muškaraca od 18 do 45 godina starosti. Zbog toga je 26. februara 1917. izbio Jablaničko -Toplički ustanak u okolini Kuršumlije, Prokuplja, Puste reke, Jablanice i Ribarske Banje, pod vođstvom rezervnog poručnika Koste Vojinovića „Kosovca”.

Jake okupatorske snage (jedna austrougarska, jedna bugarska divizija, dva nemačka puka i veliki broj austrijskim novcem potplaćenih Albanaca sa Kosova) su ga u krvi ugušile sredinom marta 1917. godine.

Posle ugušenja ustanka na najzverskiji način pobijeno je preko 30.000 ljudi, žena i dece.

Toplički ustanak je bio jedini narodni ustanak u pozadini neprijatelja u Prvom svetskom ratu.

Otpor naroda u Srbiji i Crnoj Gori je sve više rastao i došao do izražaja u čestim napadima komitskih odreda na austrougarske i bugarske okupatorske snage. Njih su predvodili ranjeni i prezdraveli srpski i crnogorski oficiri i podoficiri.

Jedna od prvih mera nove uprave je bila sprovođenje masovne deportacije odraslih muškaraca. Generalni guverner je 14. decembra 1916. naredio da se pohvataju svi vojnici između 18 i 50 godina, kao i svi učitelji, sveštenici, novinari, poslanici i sva sumnjiva lica. Međutim, pod maskom deportacije, Bugari su izvršavali masovna ubistva. Ljude su prvo hapsili i navodno ih upućivali u Sofiju, a zapravo su ih ubijali na putu.

Od samog početka okupacije bila je zabranjena upotreba srpskih ličnih imena, natpisa, jezika i pisma.

Naredbom iz 15. februara 1916. oduzeti su udžbenici i učila na srpskom jeziku. Naredbom iz maja 1916. trebalo je oduzeti sve srpske knjige, mape i slike iz javnih ustanova, knjižara i privatnih kuća. Bilo je dozvoljeno trgovati samo bugarskim knjigama, kao i knjigama štampanim na drugim stranim jezicima, sem na srpskom.

Međunarodna anketna komisija je krajem 1918. godine utvrdila da je u krajevima oko Niša, Surdulice i Zaječara ubijeno barem sto srpskih sveštenika. Po drugim istraživanjima, samo u Vranjskom okrugu je ubijeno oko 3500 ljudi. Takođe je otkriveno da je većina ljudi koji su navodnu bili slani u Sofiju, dovođeni u Surdulicu i tu ubijani. Računa se da je tu samo u prvih par meseci okupacije ubijeno između 2 i 3 hiljade ljudi.

Akademik Paul Mojzes navodi da se bugarski zločini u najmanju ruku mogu označiti kao etničko čišćenje a maksimalno kao genocid.

Italijanski istoričar Milovan Pisari navodi da su Bugari počinili genocid nad Srbima i potom slali svoje sveštenike da bugarizuju preostalo stanovništvo.

Svedočanstva

Sveštenik Milije Jončića ostavio je svedočanstvo o ubistvu grupe sveštenika koje su bugarski vojnici na prevaru poveli prema Beloj Palanci: „Na mestu Jankova padina, iza Golemog kamena, vojnici se postrojiše za tren oka i počeše da nas puškaraju u leđa. Nastade jaukanje i samrtni krici nesretnika. Ja počeh bežati uz brdo… Oko šest sati videh vojnike sa jednim oficirom donesoše kante sa gasom, poliše nesretnike sveštenike i upališe ih a dalje od mene spazih kako sa brega svlače mrtvog Zariju, pa i njega metnuše na lomaču…”

Egon Ervin Kiš, književnik, kaplar 11. praškog puka, austrougarske 9. divizije, kazao je:

Tek u Srbiji 1914. godine shvatio sam da je ljubav prema slobodi malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek sam ovde shvatio Šatobrijana da neumitna sila – volja savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu…

Pukovnik fon Lustig, austrougarski oficir za vezu nemačke 11. armije, ovo je napisao u svom izveštaju iz februara 1916. godine:

Bugari ne propuštaju da iskoriste vreme svoje okupacije istočne Srbije i Makedonije. Oni su svoju novu upravu uveli bezobzirno i brutalno. Rad na bugarizaciji karakterišu dva osnovna pravca: uništenje gornjeg i srednjeg sloja (inteligencije) domaćeg stanovništva i nasilno uvođenje bugarskog jezika.

Fon Lustig je u jednom svom izveštaju napisao:

Tek koju nedelju po zauzimanju Niša, u gradu se nigde nije mogao naći srpski natpis na ulicama ili radnjama. Od Petrovića, Markovića, Živkovića, itd., jednim potezom su nastali Petrovi, Markovi, Žekovi (Živkovi?).

Logori

Za više informacija pogledajte: Interniranje građana Kraljevine Srbije u zarobljeničke logore tokom Velikog rata

Spomenik žrtvama dobojskog logora uspostavljenom od strane austrougarskih okupatora tokom Prvog svjetskog rata

U toku Prvog svetskog rata austrougarska vlast pojačala je teror u zemljama u kojima žive Srbi i drugi južni Sloveni pod njenom vlašću.

Bugarska i austrougarska vojska su vršile masovnu deportaciju civila iz njihovih kuća u uspostavljene logore. Civili su morali da idu peške ili u vagonima, vozovima ili vagonima za stoku. Do dolaska u logore smeštene na teritoriji bugarskih gradova poput Plovdiva i Sofije već je bilo mrtvih tokom puta. Pronađeni su podaci za 22 logora.

Na desetine hiljada jugoslovenskih rodoljuba iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Dalmacije, Vojvodine i Slovenije internirano je u koncentracione logore u Doboju, Mariboru, Aradu, Ašahu, Komarnu, Dahauu, Nežideru, Boldogasonju, Gracu i drugim, a od prekih sudova kao i u tzv. veleizdajničkim procesima u Sarajevu, Banjoj Luci, Zagrebu, Ljubljani, Mariboru i drugim, osuđen je na smrt streljanjem ili vešanjem veliki broj ljudi.

Od logora koje su austrougarski okupatori uspostavili za Srbe, po svireposti i strahotama ističe se Dobojski logor.

Ostavljena su brojna svedočenja srpskih civila smeštenim u bugarskim logorima. Ljudi oko njih su masovno umirali od gladi, bolesti i drugih razloga.

Sistematske zločine potvrđuju kako srpski tako i bugarski i drugi izvori.

Zločini prema ratnim zarobljenicima

Bugarska artiljerija dejstvuje granatama sa bojnim otrovima. Srpski vojnici žurno navlače gas maske, 1917.

Od početka rata austrougarske i bugarske trupe su izigravale odredbe međunarodnog ratnog prava — Ženevsku konvenciju od 1907. godine za zaštitu ranjenika, bolesnika, ratnih zarobljenika i civilnog stanovništva za vreme ratnog sukoba i Hašku deklaraciju od 1899. godine, kojom je izričito zabranjena upotreba vojnih otrova i eksplozivnih puščanih zrna dum-dum, kao suprotna zahtevima čovečnosti i javne svesti.

Austrougarska vojska masovno je streljala zarobljene srpske vojnike II i III poziva, koji su ratovali u svom odelu. Ni ranjenike nisu štedeli.

Zbog krajnjeg neljudskog postupka i tortura, zime, gladi, bolesti i iscrpljujućih teških fizičkih radova, srpski i crnogorski ratni zarobljenici su u masama umirali u austrougarskim i bugarskim zarobljeničkim logorima.

Iz direktive komandanta austrougarskog 9. korpusa, 1914.:

Pre svega, ne trpim da se neuniformisanim ali naoružani ljudi neprijateljske zemlje, bilo da se nađu u grupama i pojedinačno, zarobljavaju. Oni se imaju bezuslovno poubijati…

Anri Barbi, dopisnik pariskog „Ilustrasiona”, kazao je:

Prinuđen sam da žigošem strahovita varvarstva austrougarskih trupa. Da nisam svojim očima gledao njihova nedela i da nisam fotografisao njihove žrtve, ne bih verovao u zločine… Za sada su njihovi ranjenici smešteni zajedno sa Srbima po srpskim bolnicama, neguju ih isto tako kao i Srbe.

Arčibald Rajs, profesor Lozanskog univerziteta, kriminolog svetskog glasa, dobrovoljac srpske vojske od 1914—1918, kazao je:

Vaš narod zna šta je milosrđe i samilost, divna osobina ljudske duše, kad bi se to moglo najmanje da očekuje. Koliko sam puta, na primer, u toku rata video, kako su dovedeni neprijateljski zarobljenici, iscrpljeni glađu. Umesto da budu grubi prema ovim ljudima koji su zapalili njihove domove i pobili njihove žene i decu, vaši vojnici su se sažalili nad njihovim sudbinama i davali im poslednje parče hleba.

U selu Glišiće kod Kragujevca okupator je ubio 35 civila. U okolini Leskovca su uništena čitava sela.

Galerija

• 
  Austrougarska objava o streljanju i zabrani izlaska. Palanka, 9. maj 1917.
• 
  Posprdnim tonom napisana umrlica srpskoj ćirilici koju je objavila austrougarska uprava po okupiranju Beograda
• 
  Francusko izdanje o ratnim zločinima i kršenjima konvencija ratovanja bugarskih trupa u okupiranoj Srbiji, 1919.
• 
  Srpski ratni zarobljenik u Austriji, 1915/16

Vidi još

• Srbija u Prvom svetskom ratu
• Interniranje građana Kraljevine Srbije u zarobljeničke logore tokom Velikog rata
• Spomenici srpskim žrtvama i borcima u Prvom svetskom ratu
• Austrougarska vojna uprava u Srbiji
• Moravska vojno-inspekciona oblast
• Makedonska vojno-inspekciona oblast
• Progon Srba u Bosni i Hercegovini (1914—1918)
• Šuckori

Literatura

• Jagodić, Miloš (2015). „Procena demografskih gubitaka Srba u periodu 1910—1921” (PDF). Srpske studije (6): 11—65. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 08. 2018. g. Pristupljeno 31. 07. 2017. 
• Mitrović, Andrej (1981). Prodor na Balkan: Srbija u planovima Austro-Ugarske i Nemačke 1908—1918. Beograd: Nolit. 
• Mitrović, Andrej (1984). Srbija u Prvom svetskom ratu. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Mitrović, Andrej (1987). Ustaničke borbe u Srbiji 1916—1918. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Mitrović, Andrej (1993). Toplički ustanak: Mesto u srpskoj istoriji. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. 
• Popović, Nikola B. (1998). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918. Beograd: DMP. 
• Puzović, Predrag (2015). „Postradali sveštenici tokom Prvog svetskog rata sa prostora Timočke eparhije” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 74 (1): 261—268. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 06. 2020. g. Pristupljeno 06. 02. 2018. 
• Puzović, Predrag (2015). „Stradanje sveštenika tokom Prvog svetskog rata na području Cetinjske, Pećske i Nikšićke eparhije” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 74 (2): 211—220. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 09. 2023. g. Pristupljeno 06. 02. 2018. 
• Puzović, Predrag (2015). „Stradanje sveštenika tokom Prvog svetskog rata na području Šabačko-Valjevske eparhije” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 74 (2): 221—232. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 06. 2020. g. Pristupljeno 06. 02. 2018. 
• Puzović, Predrag (2017). „Stradanje sveštenika tokom Prvog svetskog rata na području Pakračke i Bitoljske eparhije” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 76 (1): 151—158. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 09. 2020. g. Pristupljeno 06. 02. 2018. 
• Puzović, Predrag (2018). „Stradanje sveštenika Raško-prizrenske eparhije tokom Prvog svetskog rata” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 77 (1): 123—138. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 04. 2020. g. Pristupljeno 02. 12. 2021. 
• Radić, Radmila; Isić, Momčilo (2015). Srpska crkva u Velikom ratu 1914—1918. Beograd-Gacko: Filip Višnjić, Prosvjeta. 
• Radojević, Mira; Dimić, Ljubodrag (2014). Srbija u Velikom ratu 1914—1918: Kratka istorija. Beograd: Srpska književna zadruga, Beogradski forum za svet ravnopravnih. 
• Raković, Aleksandar (2014). „Izgradnja rimokatoličke crkve Svete Ane u Šapcu (1928): Hrišćansko praštanje pravoslavnih Srba za zločine hrvatskih vojnika austrougarske vojske u Mačvi (1914)” (PDF). Kultura polisa: Časopis za negovanje demokratske političke kulture. 11 (25): 85—95. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 03. 2019. g. Pristupljeno 28. 10. 2019. 
• Stojančević, Vladimir (1988). Srbija i srpski narod za vreme rata i okupacije 1914—1918. godine. Leskovac: Narodni muzej. 
• Terzić, Slavenko (2012). „Austrougarski logor za Srbe u Doboju 1915—1917”. Glas SANU. 420 (16): 409—421. 
• Ćorović, Vladimir (1920). Crna knjiga: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog Rata 1914—1918 (1. izd.). Beograd-Sarajevo.