Elizabeta I Tjudor

Elizabeta I Tjudor (engl. Elizabeth I Tudor; Grinič, 7. septembar 1533 — London, 24. mart 1603) bila je kraljica Engleske i kraljica Irske, od 17. novembra 1558. do svoje smrti. Ponekad nazivana Kraljica Devica (Virgin Queen) i Dobra Kraljica Bes, bila je peti, i poslednji, vladar iz dinastije Tjudora, nasledivši svoju polusestru, kraljicu Mariju I. Vladala je u periodu velikih verskih previranja. Nakon kratke vladavine polubrata Edvarda VI i polusestre Marije, čiji se način upravljanja zemljom razlikovao u svakom pogledu, njeno 44-godišnje kraljevanje dovodi do porasta engleske moći i uticaja u svetu. U trenutku kada je došla na tron, primeri dveju prethodnih žena koje su vladale Engleskom nisu obećavali mirnu i uspešnu vladavinu nove kraljice. Čak i oni koji su je podržavali nadali su se da će se udati i vlast prepustiti mužu, ali Elizabeta je imala druge planove. Ona je jednom zauvek vratila Englesku protestantizmu. Za vreme njene vladavine je porasla ekonomska moć Engleske, cvetala nauka, filozofija i kultura, započela je kolonizacija Severne Amerike i osniva se Britanska istočnoindijska kompanija.

Elizabeta I Tjudor
Portret kraljice Elizabete
Lični podaci
Datum rođenja	(1533-09-07)7. septembar 1533.
Mesto rođenja	Grinič, Engleska
Datum smrti	24. mart 1603.(1603-03-24) (69 god.)
Mesto smrti	London, Engleska
Porodica
Roditelji	Henri VIII Tjudor Ana Bolen
Dinastija	Tjudor
Kraljica Engleske i Irske
Period	17. novembar 1558 — 24. mart 1603.
Krunisanje	15. januar 1559.
Prethodnik	Meri I Tjudor
Naslednik	Džejms I Stjuart
Potpis

Elizabeta je bila plahovit i ponekad neodlučan vladar. Ova druga osobina, koja je njene savetnike činila nervoznim, često je spašavala od loših političkih i bračnih odluka. Kao i njen otac, Henri VIII, bila je pisac i pesnik. Dodelila je kraljevske privilegije nekolikim organizacijama, uključujući Triniti koledž u Dablinu i Britanskoj istočnoindijskoj kompaniji.

Elizabetina vladavina naziva se Elizabetanskom erom ili Zlatnim dobom i okarakterisana je mnogim promenama u engleskoj kulturi. Vilijam Šekspir, Kristofer Marlou i Ben Džonson stvarali su za vreme ove ere. Frensis Drejk postao je prvi Englez koji je obišao Zemlju, Frensis Bekon je objavio svoja filozofska i politička gledišta.

Kraljica je bila skromna u deljenju počasti i odlikovanja. Samo devet plemićkih počasti - jedno vojvodstvo i sedam baronija engleskom, i jedna baronija irskom plemstvu - dodeljeno je za vreme Elizabetine vladavine. Elizabeta je, takođe, smanjila broj ličnih savetnika sa 38 na 19, i kasnije na 14.

Mladost

Detinjstvo

Bila je prvo i jedino preživelo dete Ane Bolen i engleskog kralja Henrija VIII. Rođena je malo ranije nego što je očekivano, 7. septembra 1533. godine u palati Placentia u Griniču, između tri i četiri sata poslepodne. Njen otac je porekao vrhovnost pape, odvojio Englesku crkvu od rimskog katolicizma i osnovao Anglikansku crkvu, a sve da bi se oženio njenom majkom i sa njom dobio naslednika. Dvorski astrolozi i lekari predviđali su rođenje muškog deteta, ali rođena je devojčica i imenovana po svojoj babi, Elizabeti od Jorka.

U trenutku svog rođenja Elizabeta je bila jedina službena naslednica engleske krune, budući da je njena starija polusestra Marija, iz Henrijevog poništenog braka sa Katarinom Aragonskom, smatrana vanbračnim detetom. Ana se bojala da će Marija predstavljati pretnju Elizabetinoj poziciji naslednice. Henri je zato otpustio sve sluge ledi Marije i poslao je u zamak Hetfild, gde je zajedno sa ostalom poslugom dvorila svoju dvadeset godina mlađu polusestru. Ana je bila brižna majka koja je često posećivala svoju kćerku i pritom se redovno sukobljavala sa pastorkom. Ana je gurala Elizabetu ispred Marije kada god je to bilo moguće i tiho je ohrabrivala Henrija da favorizuje Elizabetu, jer je to bio jedini način da se ona sama održi na dvoru. Ogorčena Marija je kasnije bila jako hladna prema sestri tokom njene adolescencije.

Korica rukopisa koji je jedanaestogodišnja Elizabeta izvezla i poklonila svojoj maćehi, Katarini Par. Radi se o kontroverznom delu Margarete Angulemske zvanom Ogledalo grešne duše, koga su rimokatolički teolozi proglasili za jeres. Stihove je u Englesku donela Elizabetina majka, koja je služila na dvoru protestantski nastrojene princeze Margarete, a Elizabeta ih je prevela sa francuskog.

Nekoliko kasnijih trudnoća Elizabetine majke završilo se ili pobačajem ili rođenjem mrtvorođenih sinova, što je Henrija podsetilo na njegov neuspeli brak sa Katarinom. Henri je uprkos svemu silno želeo sina koji bi osigurao kontinuitet dinastije Tjudor. Kako je Elizabeta bila jedino preživelo dete koje je Ana Bolen rodila Henriju, ubrzo je dospela u kraljevu nemilost. Henri je svu svoju pažnju počeo posvećivati Džejn Simor, a kako je sa njom želeo da dobije zakonitog sina morao je poništiti svoj brak sa Anom. Stoga je Elizabetina majka 1536. godine bila optužena za veštičarenje, preljubu i incest sa bratom, te je osuđena i pogubljena odrubljivanjem glave 19. maja iste godine. Njen brak sa Henrijem je poništen, a tada trogodišnja Elizabeta proglašena vanbračnom kćerkom i izbačena iz nasledne linije.

Henri se samo dan po Aninom pogubljenju oženio njenom dvorjankom Džejn Simor. Džejn je Henriju rodila sina, Elizabetinog polubrata Edvarda i umrla desetak dana posle porođaja. Elizabeta je na Edvardovom krštenju nosila krizom (odeću za krštenje) i ubrzo je dodata Edvardovom ličnom dvoru kao njegova dvorjanka. Nakon Džejnine smrti Elizabeta je dobila još tri maćehe, od kojih je jedna, takođe pogubljena, bila Katarina Hauard, najbliža rođaka njene majke. Iako više nije bila princeza, ne može se reći da nije živela lagodnim životom. Henri se potrudio da svojim kćerima osigura godišnji prihod i prednost nad svim ženama u kraljevstvu osim njegove trenutne žene.

Elizabeta je bila domišljata i inteligentna devojčica koje je izuzetno volela učiti. Kao i njena majka, bila je dopadljiva i harizmatična. Tokom mladosti stekla je vrlo kvalitetno obrazovanje koje ju je kasnije učinilo najobrazovanijom ženom svoje generacije i jednom od najobrazovanijih vladara 16. veka. Govorila je engleski, francuski, italijanski, španski, grčki i latinski jezik. Za njeno kvalitetno obrazovanje je, među ostalima, bila zaslužna i njena četvrta maćeha, Katarina Par. Katarina se zbližila sa svojim pastorcima, a u njene zasluge spada i pomirenje Henrija i njegovih kćeri i vraćanje Elizabete i Marije u naslednu liniju. Smatra se da su odluke koje je Katarina donosila kao regent za vreme Henrijevog odsustva, zajedno sa snažnim karakterom i dostojanstvom, uveliko uticale na Elizabetinu vladavinu.

Mladost

Henri VIII je umro 1547. godine i krunu je nasledio Edvard VI. Kako sa četrnaest godina nije imala nijednog roditelja, niti su joj roditelji imali žive braće ili sestara podobnih za starateljstvo nad njom, Elizabetu je usvojila Katarina Par. Elizabeta je u ovom periodu, zbog svoje blizine kruni, bila jedna od najpoželjnijih udavača u kraljevstvu. Katarinin četvrti i poslednji muž, Tomas Simor, ujak Elizabetinog polubrata i mlađi brat njegovog regenta Edvarda Simora, gajio je planove o venčanju sa Elizabetom. Tomas je bio ljubomoran na bratovljevu zavidnu poziciju i želio je da se oženi Elizabetom čim Katarina umre, kako bi i sam došao do izvesne moći. Napastvovao je petnaestogodišnju Elizabetu, a kada je to otkrila Katarina, Elizabeta je poslana u kuću Hetfild. Tomas se ni tada nije zaustavio, on je već naučio kako kontrolisati i manipulisati kraljevskom porodicom, a kada je 1548. godine Katarina umrla nakon porođaja, počeo je u stvarnost provoditi svoje prvobitne zamisli da se oženi Elizabetom i tako dođe do krune. Za njegovog brata ovo je bila kap koja je prelila čašu — Tomas je uhapšen pod optužbom da je planirao da se oženi kraljevskom princezom bez dopuštenja kralja, njenog brata i za zaveru protiv Edvarda VI. Elizabeta je na sva pitanja u vezi sa slučajem odgovarala ćutanjem i na kraju bila oslobođena optužbi, ali Simor je 1549. pogubljen.

Edvard Simor je skončao na isti način i bio zamenjen Džonom Dadlijem, vojvodom od Northamberlenda. Dadli je bio protestant kojem je reformacija i uvođenje protestantizma u potpunosti pogodovala, te je uvek preferirao protestantkinju Elizabetu u odnosu na katolikinju Mariju. Dadli je ohrabrivao mladog kralja da takođe favorizuje Elizabetu, zbog čega je njegov odnos sa Marijom bio vrlo napet. Kada je postalo jasno da Edvard neće još dugo živeti, Dadli je počeo panično tražiti način da spreči Mariju da nasledi tron. Dadli, međutim, nije nameravao da osigura tron Elizabeti već je za tu namenu izabrao ledi Džejn Grej, takođe protestantkinju koja je imala pravo na tron kao praunuka Henrija VII, a koju je udao za svoga sina, Gildforda Dadlija. Znao je da će manipulisanje šesnaestogodišnjom snahom biti lakše nego manipulisanje inteligentnom i svojeglavom Elizabetom.

Edvardova oporuka, na koju je Dadli uticao u velikoj meri, ponovo je isključivala Mariju iz nasledne linije. Pošto je za zvanični razlog izbacivanja Marije iz nasledne linije uzeta njena nelegitimnost, iz nasledne linije je morala biti izbačena i Elizabeta koja je takođe službeno bila nezakonita. Istoričari i pravni stručnjaci danas osporavaju pravnu ispravnost ove oporuke iz više razloga, među kojima su najjači argumenti to što je oporuku sastavio tada maloletni i teško bolesni kralj, i to što je bila u protivnosti sa Zakonom o nasleđivanju donesenim u vreme Henrija VIII.

Nakon Edvardove smrti 6. jula 1553. godine, krunu je, prema njegovoj oporuci, nasledila Džejn Grej. Džejn je proglašena kraljicom 10. jula 1553. godine. U trenutku proglašenja, tada u narodu mnogo popularnija Marija, pobegla je u Safok. Tu je skupila vojsku od 20.000 ljudi i do 19. jula umarširala u London i zbacila Džejn Grej s trona. Elizabeta je podržavala svoju polusestru kada je ona odlučila da zbaci njihovu rođaku sa trona, pa je i sama okupila dve hiljade konjanika kako bi joj pomogla u nameri da osvoji tron. Međutim, sestrinska solidarnost nije potrajala. Elizabeta se glasno protivila Merinoj odluci da pogubi Džejn Grej, ali bezuspešno — njenom voljom zbačena šesnaestogodišnja kraljica pogubljena je 12. februara 1554.

Obnova katolicizma

Elizabeta sa trinaest godina

Marija je bila odlučna da vrati celo kraljevstvo pod okrilje rimskog katolicizma, počevši od svoga dvora. Svima je bilo naređeno da prisustvuju misi, pa Elizabeta nije imala izbora već da posluša kraljičino naređenje, iako je tokom cele mise vešto glumila da se ne oseća dobro. Elizabeta je, međutim, bila uporna u praktikovanju vlastite religije jednako koliko je Marija bila uporna nametnuti joj svoju.

Protiv Marije je ubrzo bila dignuta protestantska pobuna u koju je Elizabeta bila pozivana, ali nije jasno je li prihvatila poziv za učešće u njoj. Marija joj, u svakom slučaju, nije verovala zbog njene prevrtljivosti i spremnosti da svoja uverenja prilagodi situaciji u kojoj se nalazi, što je takođe karakterisalo Henrija VII. Zbog opredeljenja za protestantizam i sumnji da je učestvovala u pobuni protiv kraljice, dva meseca je bila zatvorena u tornju Tauer. Svesna u kakvoj se opasnosti nalazi, te da joj glava doslovno zavisi od Marijinog raspoloženja, Elizabeta je glasno protestovala i potvrđivala svoju nevinost. Ministar Karla V, cara Svetog rimskog carstva, upozoravao je Mariju da joj tron neće biti siguran dok god je njena polusestra u životu, ali članovi vlade koji su simpatisali Elizabetu savetovali su kraljicu da je u nedostatku dokaza poštedi. Ostavljanje Elizabete u životu savetovao je i Filip II Španski, Marijin muž. Marija je poslušala Filipov savet i Elizabeti odredila šestomesečni kućni pritvor. Na putu do Vudstoka Elizabetinu kočiju pratile su kolone žena.

Marija je često pozivala sestru na dvor i Elizabeta je nevoljno pristajala, mada je žaleći se na „tešku prehladu“ nastojala da odloži njoj neugodno druženje sa Marijom. Na Marijinu zapovest, a Filipovo insistiranje, Elizabeta se na kraju vratila na dvor, kako bi negovala „trudnu“ kraljicu. Marija, međutim, nije bila trudna — to je bila poslednja od njene dve lažne trudnoće, nakon koje niko, pa ni sama Marija, nije verovao da će ijedno dete biti rođeno iz njenog braka sa španskim kraljem. Elizabeta je počela planirati svoju vladu već u oktobru 1558. godine.

Zlatna elizabetanska era

Elizabetin portret sa krunisanja; na haljinama su izvezene Tjudorske ruže, a kosa je puštena kao simbol devičanstva.

Dana 17. novembra 1558. godine, samo jedanaest dana nakon što je zakonski imenovala polusestru svojom naslednicom, umrla je kraljica Marija I i u skladu sa Zakonom o nasleđivanju, Elizabeta je nasledila englesku krunu. Narod je slavio smrt nepopularne Marije i uz veselje je prihvatio Elizabetin dolazak na tron. Puna suverenska titula Elizabete I glasila je: Milošću Božijom, kraljica Engleske, Francuske i Irske, branitelj vere, vrhovni poglavar Crkve Engleske i Crkve Irske. Elizabeta je, kao i svi engleski vladari počevši od Edvarda III, nasledila titulu francuskog vladara, ali nije nikada vladala Kraljevinom Francuskom.

Za krunisanje Elizabete bio je zadužen Oven Ogletorp, biskup od Karlajla. Nadbiskup od Kenteberija, koji je inače zadužen za krunisanje monarha, umro je na isti dan kao i Marija I, a nadbiskup od Jorka i biskup od Darama, koji su bili iznad biskupa od Karlajla u rangu, našli su način da izbegnu krunisanje protestantske kraljice. Biskup od Karlajla je bio katolik, a sama ceremonija zbunjujuća mešavina protestantskih i katoličkih običaja. Elizabeta I je krunisana 15. januara 1559. u svojoj dvadeset i petoj godini.

Religijski problemi

Prvi problem sa kojim se nova kraljica morala suočiti bio je problem religije, koji je zadavao muke Henriju, Edvardu i Mariji. Elizabeta, međutim, za razliku od njih nije bila preterano religiozna, te je njena verska politika bila relativno tolerantna prema svim verskim grupama tada prisutnim u Engleskoj i Irskoj. Nije sumnjala u to da većina njenih podanika želi da se Engleska opet oslobodi papske manipulacije i španskog uticaja. Takođe je znala da je ni papa ni Katolička crkva nikada neće priznati za zakonitu vladarku, budući da su brak njenih roditelja smatrali nezakonitim od njegovog samog početka. Elizabeta je zato odlučila ponovo da stavi na snagu Akt o uniformnosti kojim je protestantizam ponovno uveden kao jedina zakonita religija. Zakonom o vrhovništvu Crkvu je vratila pod kraljevsku vlast.

Elizabeta I na sednici parlamenta

Odluke nove monarhinje naišle su na opoziciju u Domu lordova, pogotovo kod biskupa, ali Elizabeta je imala sreće pošto su, u vreme donošenja ovih zakona, mesta biskupa bila upražnjena zbog epidemije koja je harala episkopijom. Protestanti su tako bili u mogućnosti da nadglasaju konzervativce i biskupe, kojih je nedostajalo deset. Sve crkvene službenike koji se nisu hteli pokoriti njenom zakonu Elizabeta je smenjivala i kažnjavala. Elizabeta je uglavnom izbegavala upotrebu sile u svrhu ostvarivanja svojih religijskih ciljeva. Jednom prilikom je izjavila da su joj draži odani katolici nego puritanci, protestantski ekstremisti koji su se zalagali za ograničavanje kraljevskih ovlašćenja.

Mnogi katolici, posebno evropski, smatrali su Elizabetu jeretikom. Godine 1570. papa Pije V ju je ekskomunicirao, nazivajući je navodnom kraljicom Engleske. Ova sankcija, koja je faktički oslobađala katolike od pokoravanja Elizabeti, postigla je samo zbližavanje Anglikanske crkve i Krune. Pije V ovim potezom nije nimalo popravio stanje katolika u Engleskoj, nasuprot — njihov položaj postao je samo teži zbog njihove upitne odanosti kraljici. Godine 1571. Parlament je zabranio proglašavanje kraljice jeretikom i dovođenje u pitanje njenog prava na krunu, a pošto se taj čin smatrao veleizdajom, u slučaju izvršenja nosio je smrtnu kaznu. Kasnije je, nakon nekoliko zavera protiv Elizabete, kao veleizdaja proglašeno je i preobraćenje na rimski katolicizam, a rimokatolički sveštenici su bili proterani iz Engleske.

Odnosi sa Škotskom

Na spoljnopolitičkom planu Elizabeta je bila u sukobu sa svojom rivalkom, ujedno kćerkom njenog bliskog rođaka, škotskom i katoličkom kraljicom Meri I. Njen prvi muž bio je kralj Francuske, tradicionalno neprijateljske sile spram Engleske. U očima engleskih i evropskih katolika, Meri je bila zakonita naslednica trona. Francuzi su za vreme njenog braka sa Fransoaom II podržavali njeno pravo na tron, koje je držala kao unuka Henrijeve sestre Meri Tjuodor. Nakon gubitka te podrške zbog francuskih unutrašnjih problema sa hugenotima i smrti njenog supruga, Marija je i sama upala u probleme sa nadirućim protestantizmom u Škotskoj. Godine 1560. Škoti su bili prisiljeni da sa Englezima sklope Sporazum iz Edinburga, prema kojem su francuske trupe bile dužne da se povuku iz Škotske. Marija I nikada nije htela da ratifikuje niti prihvati ovaj sporazum.

Elizabeta je uvredila Mariju predloživši joj Roberta Dadlija, vlastitog bivšeg prosca, kao mogućeg muža. Neiskusna Marija je zatim počinila još jednu u nizu grešaka koje su je odvele u propast: sklopila je brak sa svojim rođakom, Henrijem Stjuartom, koji je i sam držao pravo na engleski tron. Marija se Henrija ubrzo zasitila, te se odlučila osloboditi njegovih prohteva. Henri je ubijen pod sumnjivim okolnostima, od strane grupe koju je predvodio Džejms Hepbern. Marija se nedugo nakon nakon Henrijeve smrti preudala, za četvrtog supruga izabravši upravo Hepberna. Sama Elizabeta je pismima kudila svoju rođaku zbog ove odluke.

Marija I Škotska

Suočena sa protestantskom pobunom, Marija je 19. maja 1568. godine bila prisiljena da pobegne u Englesku, gde se nadala gostoprimstvu rođake. Škotski lordovi naterali su je na abdikaciju u korist svog jednogodišnjeg sina Džejmsa. Elizabeta je instinktivno prvo poželjela pomoći Mariji da povrati tron, ali je odustala od tih namera nakon konsultacija sa parlamentom. Umesto da je vrate u Škotsku ili Francusku, obe katoličke i neprijateljske države Engleske, Elizabeta je odlučila igrati na sigurnu kartu — uhapsila je Mariju kratko nakon što je ona prešla granicu njenog kraljevstva.

Za vreme svog zatvoreništva u Engleskoj Marija je premeštana po raznim zamkovima, te je jedno vreme odsedala samo sedamdeset kilometara daleko od Elizabete, ali to je najviše što joj se ikada približila — Marija i Elizabeta se nisu nikada srele.

Nakon neslaganja oko pitanja treba li Mariji suditi za ubistvo Henrija Stjuarta, odlučeno je da će biti sprovedeno samo ispitivanje. Ono je održavano od oktobra 1568. do januara 1569. godine. Na ispitivanje jesu uticale političke pogodnosti, ali Elizabeta nije želela da osudi Mariju zbog ubistva. Ispitivanje se baziralo na Marijinim ličnim dokumentima pronađenim u Edinburgu, između ostalog uključujući grupu od osam pisama od Marije upućenih Hepbernu, za koja se danas veruje da su lažna.

Godine 1570. Šarl IX je pregovarao sa Elizabetom i pokušao da je uveri da pomogne Mariji da vrati škotsku krunu. Kao preduslov Elizabeta je tražila da Marija ratifikuje Sporazum iz Edinburga, kojim bi Elizabetu priznala za zakonitu englesku kraljicu i odrekla se svojih zahteva za tronom. Marija je to opet odbila, ali su pregovori nastavljeni. Zavera čiji je cilj bilo ujedinjenje Marije i Tomasa Hauarda, 4. vojvode od Norfoka, u bračnu uniju, naterala je Elizabetu da prekine pregovore sa Šarlom IX, a parlament je 1572. godine izglasao zakon kojim se Mariji oduzima pravo na tron. Elizabeta je otišla do te mere da je 1584. godine zatražila da se potpiše dokument koji bi sprečio svakoga da profitira od njenog ubistva. Iako taj dokument nije nikada ozakonjen, potpisale su ga stotine ljudi, uključujući i samu Mariju.

Marija je vremenom postajala teret koji Elizabeta nije mogla niti htela da podnosi. Tokom godina umešala se u nekoliko zavera sa ciljem ubistva Elizabete, dizanja katoličkog ustanka i preuzimanja engleske krune uz pomoć Francuske i Španije. Nakon devetnaest godina zatvora, Marija je, zbog pretpostavljenog učestvovanja u Babingtonovoj zaveri čiji je cilj bio zbacivanje Elizabete, osuđena za veleizdaju i 8. februara 1587. pogubljena nestručnim odrubljivanjem glave.

Ratovi i prekomorska trgovina

Elizabetina spoljna politika je uglavnom bila defanzivna. Izuzetak je bila engleska okupacija Avra od oktobra 1562. do juna 1563. godine, koja se završila neuspehom kada su se Elizabetini saveznici hugenoti pridružili katolicima u cilju da ponovo zauzmu luku. Elizabetina namera je bila da zameni Havr za Kale, koji je osvojila Francuska u januaru 1558. Samo kroz aktivnosti svojih flota Elizabeta je vodila agresivnu politiku. To se isplatilo u ratu protiv Španije, od čega je 80% vođeno na moru. Ona je imenovala Frensisa Drejka za viteza nakon njegovog obilaska sveta od 1577. do 1580. godine, a on je stekao slavu zbog svojih napada na španske luke i flote. Element piraterije i samobogaćenja vodio je elizabetanske moreplovce, nad kojima je kraljica imala malo kontrole.

Unutrašnje pobune

Godine 1569. Elizabeta se suočila sa katoličkom pobunom u Irskoj, koju je podstakao i papa. Pobunjenici su želeli Irsku učiniti bazom koja bi Špancima pružila potporu u napadu na Englesku. Pobunu je uspešno savladala i uprkos njoj nije započela proganjanja katolika, već je i dalje nastavila sa tolerantnom politikom, iako nije prezala od upotrebe sile kada je to bilo potrebno. Naredila je da se prema Ircima, „tom nepristojnom i varvarskom narodu“, odnosi na isti način kao i prema Englezima.

Engleski brodovi su tokom 1569. dolazili u sukob sa španskim brodovima, pri čemu je bilo gubitaka na obe strane. Suprug pokojne kraljice Marije I, španski kralj Filip II i Elizabetin zet koji ju je bio svojevremeno spasio iz zatvora, pokrenuo je 1567. vojnu kampanju kako bi suzbio protestantsku pobunu u Holandiji. Iz tih razloga nije bio u mogućnosti da odmah krene u rat protiv Engleske. Za taj poduhvat se pripremao tako što je unutar Engleske organizovao zaveru protiv Elizabete, koja je na vreme otkrivena i nepravedno pripisana Mariji I Škotskoj.

Sukob sa Španijom

Glavni članci: Anglo-španski rat (1585—1604) i Španska armada

Portret naslikan u čast Elizabete, nakon pobede nad moćnom španskom armadom. Elizabetina ruka prekriva globus, što predstavlja moć njene imperije.

Filip II planirao je 1587. godine izvršiti invaziju na Englesku, ali ga je Elizabetin veliki pomorski zapovednik, Frensis Drejk, sprečio u tome, spalivši mu deo flote kod Kadiza. Kao zvaničan razlog za invaziju uzeo je papinu bulu koja je Elizabetu proglašavala jeretikom i smrt katolikinje Marije Stjuart. Filip nije podnosio engleske gusare koji su pljačkali njegove brodove prilikom njihovog povratka iz Amerike, a Elizabeta je odobravala gusarstvo. Čak je svog glavnog gusara, Frensisa Drejka, proglasila vitezom 1581. godine. Ono što je nedostajalo engleskoj mornarici bio je novac koji Elizabeta nije rado davala.

U julu 1587. Filip II je dobio zvaničnu dozvolu pape da izvrši invaziju na Englesku i vrati je rimskom katolicizmu, te da sam izabere novog engleskog monarha.

Armada je u početku imala veoma iskusnog komandanta, 1. markiza od Santa Kruza, ali on je umro u februaru 1588. godine, tako da je vojvoda od Medine Sidonije zauzeo njegovo mesto. Flota je krenula sa 22 ratna broda Španske kraljevske mornarice i 108 trgovačkih brodova adaptiranih za borbu. Namera je bila da se pređe Lamanš, da se ukotvi u Flandriji gde je vojvoda od Parme čekao spreman za invaziju na jugoistočnu Englesku.

Armada je postigla svoj prvi cilj i ukotvila se u Severnom moru nedaleko od Gravelena, na morskoj granici između Francuske i Španske Nizozemske. Dok su čekali na uspostavljanje komunikacije sa vojskom vojvode od Parme, engleski ratni brodovi su osuli paljbu po španskim brodovima, naterali ih da dignu sidra i napuste mesto sastanka sa vojvodom od Parme. Armada je uspela da se regrupiše i povuče na sever, dok su je progonili engleski brodovi. Povratak u Španiju je takođe bio poguban — snažne oluje su flotu skrenule sa kursa i više od 24 broda je nastradalo na severnoj i zapadnoj obali Irske, dok su preživeli našli utočište u Škotskoj. Flota je izgubila oko pedeset plovila od početnih 22 galije i 108 naoružanih trgovačkih brodova.

Neupoznata sa ovim porazom Španaca, engleska vojska je u neizvesnosti čekala na obalama Tilberija. Elizabeta je tu održala jedan od njenih najuticajnijih govora, u kojem je, između ostalog, rekla da "zna da ima tijelo slabašne žene, ali i srce i stomak kralja, i to engleskog kralja", ali da će sama predvoditi vojsku na ratnom polju ukoliko Parma ili Španija, ili bilo koji evropski princ, odluči napasti granice njenoga kraljevstva. Pobeda nad "Nepobedivom armadom" je Elizabeti donijela veliku popularnost i slavu u narodu. Ceremonija kojom je ona proslavljena parirala je samom Elizabetinom krunisanju.

Nizozemska

Nakon okupacije i gubitka Havra 1562–1563, Elizabeta je izbegavala vojne ekspedicije na kontinentu sve do 1585. godine, kada je poslala englesku vojsku da pomogne protestantskim holandskim pobunjenicima protiv Filipa II. Ovo je usledilo nakon smrti kraljičinih saveznika Vilijama Tihe, princa od Oranskog i vojvode od Anžuja 1584, i predaje niza holandskih gradova Aleksandru Farnezeu, vojvodi od Parme, Filipovom guverneru Španske Holandije. U decembru 1584. savez između Filipa II i Francuske katoličke lige u Žoinvilu potkopao je sposobnost Anžujevog brata, Henrija III od Francuske, da se suprotstavi španskoj dominaciji u Holandiji. Takođe je proširio španski uticaj duž francuske obale kanala, gde je Katolička liga bila jaka, i izložila Englesku invaziji. Opsada Antverpena u leto 1585. od strane vojvode od Parme zahtevala je reakciju od strane Engleza i Holanđana. Ishod je bio ugovor iz avgusta 1585, u kojem je Elizabeta obećala vojnu podršku Holanđanima. Ugovor je označio početak Anglo-španskog rata, koji je trajao sve do Londonskog ugovora 1604.

Ekspediciju je predvodio Elizabetin bivši prosac, grof od Lestera. Elizabet od samog početka nije podržala ovakav način delovanja. Njena strategija, da podrži Holanđane na površini sa engleskom vojskom, dok je započinjala tajne mirovne pregovore sa Španijom u roku od nekoliko dana od Lesterovog dolaska u Holandiju, je nužno morala da bude u suprotnosti sa Lesterovom, koji je uspostavio protektorat i bio od Holanđana očekuju da će voditi aktivnu kampanju. Elizabeta je, s druge strane, želela da „po svaku cenu izbegne bilo kakvu odlučnu akciju sa neprijateljem“. Razbesneo je Elizabetu prihvatanjem funkcije generalnog guvernera od strane holandskih Generalnih država. Elizabeta je ovo videla kao holandski trik da je natera da prihvati suverenitet nad Holandijom, što je do sada uvek odbijala.

Elizabetina „zapovest” je bila da njen izaslanik javno čita njena pisma neodobravanja pred Holandskim državnim savetom, pri čemu je Lester morao da stoji u blizini. Ovo javno poniženje njenog „generala-potpukovnika” u kombinaciji sa njenim neprekidnim pregovorima o separatnom miru sa Španijom nepovratno je potkopala poziciju Lestera među Holanđanima. Vojna kampanja je bila ozbiljno otežana Elizabetinim uzastopnim odbijanjem da pošalje obećana sredstva za svoje gladne vojnike. Njena nespremnost da se posveti cilju, Lesterovi sopstveni nedostaci kao političkog i vojnog vođe, i frakcijska i haotična situacija holandske politike doveli su do neuspeha kampanje. Lester je konačno podneo ostavku na komandnom mestu u decembru 1587.

Francuska

Kada je francuska kruna došla u ruke protestanta, Anrija IV, kome su pravo na krunu osporavali papa i Filip II, Elizabeta je pristala poslati mu vojnu podršku. Uvođenje protestantizma kao zvanične vere Francuza značilo bi jačanje položaja engleskih protestanata, ali ni Elizabeta ni njeni komandanti nisu se značajnije potrudili pomoći Anriju IV — njihove kampanje u Francuskoj bile su slabo organizovane i neefikasne, a sama Elizabeta je oklevala poslati pojačanje u Francusku i osigurati potrepštine za sve slične ekspedicije.

Uprkos njenom uplitanju u vojna pitanja i kontroli koju je ostvarivala nad svojim komandantima dok su ovi bili unutar granica njenog kraljevstva, te iste vojskovođe koji su zadobili Elizabetino povjerenje često su je držali neinformisanom i ona je uglavnom bila potpuno neupoznata sa situacijom na ratištima van Engleske. U julu, Elizabeta je poslala još jednu vojsku pod vođstvom Roberta Devereuka, 2. grofa od Eseksa, da pomogne Henriju IV u opsadi Ruana. Rezultat je bio jednako tužan. Eseks nije postigao ništa i vratio se kući januara 1592. Henri je napustio opsadu u aprilu. Kao i obično, Elizabeta nije imala kontrolu nad svojim komandantima kada su bili u inostranstvu. „Gde je on, ili šta radi, ili šta treba da radi“, napisala je o Eseksu, „mi smo u mraku“.

Irska

Iako je Irska bila jedno od njena dva kraljevstva, Elizabeta se suočila sa neprijateljskim, i delimično praktično autonomnim, irskim stanovništvom koje se pridržavalo katolicizma i bilo spremno da prkosi njenom autoritetu i zaveri sa njenim neprijateljima. Njena politika u Irskoj bila je da dodeli zemlju svojim dvorjanima i spreči pobunjenike da daju Španiji bazu iz koje će napasti Englesku. Tokom niza ustanaka, krunske snage su sprovodile taktiku spaljene zemlje, spaljivali su zemlju i ubijali su muškarce, žene i decu. Tokom pobune u Minsteru koju je predvodio Džerald Ficdžerald 1582. godine, oko 30.000 Iraca je umrlo od gladi. Pesnik i kolonista Edmund Spenser napisao je da su žrtve „dovedene do takve bede da bi svako kameno srce žalilo isto”. Elizabeta je savetovala svoje komandante da se prema Ircima, „toj gruboj i varvarskoj naciji“, dobro postupa, ali ona ili njeni komandanti nisu pokazivali kajanje kada su sila i krvoproliće služili njihovoj autoritarnoj svrsi.

Između 1594. i 1603. godine, Elizabeta se suočila sa najtežim testom u Irskoj, tokom Devetogodišnjeg rata, pobune koja se dogodila na vrhuncu neprijateljstava sa Španijom, koja je podržavala vođu pobunjenika Hjua O'Nila. U proleće 1599, Elizabeta je poslala Roberta Devereuka, da uguši pobunu. Na njenu frustraciju, on je malo napredovao i vratio se u Englesku prkoseći njenim naređenjima. Zamenio ga je Čarls Blaunt, kome je trebalo tri godine da pobedi pobunjenike. O'Nil se konačno predao 1603. godine, nekoliko dana nakon Elizabetine smrti. Ubrzo nakon toga, potpisan je mirovni sporazum između Engleske i Španije.

Rusija

Elizabeta je nastavila da održava diplomatske odnose sa ruskim carstvom koje je prvobitno uspostavio njen polubrat Edvard VI. Često je pisala caru Ivanu Groznom, sa kojim je bila u prijateljskim odnosima, iako je cara često nervirala njena usredsređenost na trgovinu, umesto na mogućnost vojnog saveza. Ivan ju je čak jednom zaprosio, a tokom svoje kasnije vladavine, zatražio je garanciju da će dobiti azil u Engleskoj ako bi njegova vladavina bila ugrožena. Engleski trgovac i istraživač Entoni Dženkinson, postao je kraljičin specijalni ambasador na dvoru cara Ivana.

Nakon njegove smrti 1584. godine, Ivana je nasledio sin Fjodor I Zvonar. Za razliku od svog oca, Fjodor nije održavao ekskluzivna trgovačka prava sa Engleskom. Svoje kraljevstvo je proglasio otvorenim za sve strance i otpustio engleskog ambasadora Džerouma Bouza. Elizabeta je poslala novog ambasadora, dr Džajlsa Flečera, da zahteva od regenta Borisa Godunova da ubedi cara da promeni mišljenje. Pregovori su propali, jer se Flečer obratio Feodoru a da je dve od njegovih brojnih titula izostavio. Elizabeta je nastavila da apeluje na Feodora u pola privlačnim, napola prekornim pismima. Predložila je savez, nešto što je odbila da učini kada ga je ponudio Feodorov otac, ali je odbijena.

Muslimanske zemlje

Trgovinski i diplomatski odnosi razvili su se između Engleske i berberskih država za vreme njene vladavine. Engleska je uspostavila trgovinske odnose sa Marokom, što je bilo i usmereno protiv Španijom, prodajući oklope, municiju, drvo i metal u zamenu za marokanski šećer, uprkos papskoj zabrani. Godine 1600. Abd el-Uahed ben Mesaud, glavni sekretar marokanskog vladara Mulaja Ahmada al-Mansura, posetio je Englesku kao ambasador na engleskom dvoru, da bi pregovarao o anglo-marokanskom savezu protiv Španije. Elizabet je „pristala da proda zalihe municije Maroku, a ona i Mulai Ahmad el-Mansur su neprestano razgovarali o pokretanju zajedničke operacije protiv Španaca“. Diskusije su, međutim, ostale neuverljive, a oba vladara su umrla u roku od dve godine od ambasade.

Diplomatski odnosi su uspostavljeni i sa Otomanskim carstvom izdavanjem kompanije Levant i slanjem prvog engleskog ambasadora u Visoku Portu, Vilijema Harborna 1578. Prvi put je trgovački ugovor potpisan 1580. godine Brojni izaslanici su poslani u oba pravca i došlo je do epistolarne razmene između Elizabete i sultana Murata III. U jednoj prepisci, Murad je zastupao ideju da protestantizam i islam imaju „mnogo više zajedničkog nego bilo ko drugi sa rimokatolicizmom, pošto su obe religije odbacile obožavanje idola“, i zalagao se za savez između Engleske i Otomanskog carstva. Na zaprepašćenje katoličke Evrope, Engleska je izvozila kalaj i olovo (za livenje topova) i municiju u Otomansko carstvo, a Elizabeta je ozbiljno razgovarala o zajedničkim vojnim operacijama sa Muradom tokom izbijanja rata sa Španijom 1585, dok je Fransis Volsingem lobirao za direktno otomansko vojno učešće protiv zajedničkog španskog neprijatelja.

Amerika

1583. Hamfri Gilbert je otplovio na zapad da bi osnovao koloniju u Njufaundlendu. Nikad se nije vratio u Englesku. Gilbertov polubrat Volter Roli istražio je obalu Atlantika i preuzeo teritoriju Virdžinije, možda nazvanu u čast Elizabete, Kraljice djevice. Ova teritorija je bila mnogo veća od današnje države Virdžinije, koja se protezala od Nove Engleske do Karoline. Tokom 1585 Roli se vratio u Virdžiniju sa malom grupom ljudi. Iskrcali su se na ostrvo Roanouk, u blizini današnje Severne Karoline. Nakon neuspeha prve kolonije, Reli je regrutovao drugu grupu i za komandu postavio Džona Vajta . Kada se Roli vratio 1590. godine, nije bilo traga o koloniji Roanouk koju je ostavio, ali je to bilo prvo englesko naselje u Severnoj Americi.

Britanska istočnoindijska kompanija

Istočnoindijska kompanija je osnovana za trgovinu u regionu Indijskog okeana i Kini, a svoju povelju je dobila od kraljice Elizabete 31. decembra 1600. Na period od 15 godina, kompanija je dobila monopol na englesku trgovinu sa svim zemljama istočno od Rta dobre nade i zapadno od Magelanovog moreuza. Džejms Lankaster je komandovao prvom ekspedicijom 1601. Kompanija je na kraju kontrolisala polovinu svetske trgovine i značajnu teritoriju Indije u 18. i 19. veku.

Pitanje braka i naslednika

Ovo delo nepoznatog umetnika naslikano je samo tri godine pre Elizabetine smrti, ali prikazuje kraljicu mnogo mlađu nego što je tada bila.

Razlozi zbog kojih je Elizabeta odlučila ostati usedelica i danas su nepoznati, a nagađanja o njima oduvek su bila zanimljiva romantičarima. Neki misle da ju je Tomas Simor, četvrti muž Katarine Par i čovek u čijoj je kući živela kao mlada devojka, svojim napastvovanjem odvratio od seksualnih odnosa. Drugi smatraju da je Elizabeta znala da je i ona, baš kao i njena sestra, neplodna. Iako je je možda mogla roditi sebi naslednika, najverovatniji razlog zbog kojeg je redom odbijala sve prosce bio je strah da bi njen muž mogao poljuljati njen status vladarke, kao što se desilo Mariji I Škotskoj, i preoteti joj moć.

Nedugo nakon smrti Marije I Tjudor, njen udovac, španski kralj Filip II, želio je da se oženi Elizabetom i tako zadrži titulu engleskog kralja, koja mu je bila zagarantovana samo za vreme Marijinog života. Ovaj plan je bio odmah osuđen na propast, ne samo zbog Elizabetine nevoljnosti da se odrekne protestantizma, već i iz istog razloga iz kojeg je valjanost braka između Henrija VIII i Katarine Aragonske bila upitna — crkveni zakoni sprečavali su osobu da sklopi brak sa muževim bratom ili ženinom sestrom, što je bio slučaj sa Filipom i Elizabetom.

Bez obzira na nevoljnost da se uda, Elizabeta je tajno flertovala sa svojim mladim savetnicima, pogotovo oženjenim Robertom Dadlijem. Dadli je bio njen prijatelj iz detinjstva, a kada se između njih počela javljati romansa 1559. godine Dadli je već bio oženjen. Dvorom su se širili glasine da tada dvadesetpetogodišnja kraljica spava sa Dadlijem. Vilijam Sesil, Elizabetin najuticajniji savetnik, jasno je izjavio da ne podržava vezu. Veliki skandal izbio je kada je Dadlijeva supruga, Ejmi Robsart, pronađena mrtva pod sumnjivim okolnostima 1560. godine. Danas se smatra da je umrla od raka dojke, ali u trenutku njene smrti mislilo se da ju je ubio Dadli kako bi se oženio kraljicom. Tokom nekoliko meseci Elizabeta je ozbiljno razmišljala o udaji za Dadlija, ali je na kraju tu pomisao ostavila po strani. Dadliju je dala titulu grofa od Lestera, a njihov odnos se vremenom vratio na nivo snažnog i trajnog prijateljstva. Dadli je umro 1588. godine, a nakon Elizabetine smrti petnaest godina kasnije, kod nje je nađena njegova poruka označena kao njegovo poslednje pismo.

Robert Dadli, Elizabetin udvarač i dugogodišnji prijatelj. Njihovo prijateljstvo trajalo je preko trideset godina.

Elizabeta jeste ozbiljno razmatrala bračne ponude nekih muškaraca, ali je svoj mogući brak smatrala dužnošću, a ne radošću. Još pre dolaska na tron, za vreme sestrine vladavine, savojskom vojvodi je preko rođaka poslala poruku o svojoj zainteresovanosti za njega, ali nije dobila odgovor. Najbliže što se približila udaji bila je ponuda Fransoa, vojvode od Anžuja, sina Anrija II, ali ovu ponudu je 47-godišnja kraljica odbacila nakon tri meseca udvaranja. Na pritiske parlamenta da se uda odgovarala je kako će radije „biti neudata prosjakinja, nego udata kraljica“. Kada se Elizabeta 1562. godine razbolela od boginja, parlament je prihvatio činjenicu da će njihova kraljica umreti neudata, pa su je molili da bar imenuje naslednika. Elizabeta je i to odbila da uradi, plašeći se da bi izabrani naslednik mogao ugroziti njeno pravo na tron. Zbog ovih propusta je u određenim trenucima smatrana i neodgovornom.

Elizabeta je kao usedelica stvorila svojevrstan kult devičanstva. U poeziji i likovnoj umetnosti prikazivana je kao boginja češće nego kao obična žena. Nosila je perike i tešku šminku. U to doba metafora, Elizabeta je često govorila kako je „udata za svoje kraljevstvo“, te u javnim govorima svoje podanike spominjala kao „svoje muževe“.

Dok je ona odgađala svoju udaju, parlament i ostatak kraljevstva su nagađali ko će biti njen mogući naslednik. Postojale su dve moguće linije nasleđivanja, i to prema dve sestre kralja Henrija VIII, mlađoj — Mariji, i starijoj — Margareti. Po mlađoj sestri linija je vodila prema Katarini Grej, sestri zbačene i pogubljene kraljice, Džejn Grej. Katarina je umrla nedugo nakon što je predložena za naslednicu. Druga je linija vodila prema Stjuartima, potomcima starije Henrijeve sestre. Margareta je bila baba škotske kraljice, Marije I, koja je pogubljena Elizabetinom odlukom. Marijin sin, Džejms VI i Elizabetino kumče, je tako ostao poslednji u naslednoj liniji.

Poslednje godine vladavine i smrt

Elizabeta u poznim godinama

Poslednje godine Elizabetine vladavine obeležene su slavnim umetnicima Kristoferom Marlouom, Vilijamom Šekspirom i Benom Džonsonom, osvajanjem i kolonizacijom Severne Amerike i jačanjem engleske pomorske flote, a time i velikim razmahom trgovine. Elizabeta je 1600. osnovala Britansku istočnoindijsku kompaniju, a njena tolerantna i prosvećena politika dovela je do procvata filozofije i nauke.

Kako je Elizabeta starila, njen imidž se postepeno menjao. Prikazana je kao Belfiba ili Astreja, a posle Armade kao Glorijana, večno mlada Vila kraljica iz pesme Edmunda Spensera. Elizabet je Edmundu Spenseru dala penziju; što je bilo atipično za njeno ponašanje, što ukazuje da joj se dopao njegov rad. Njeni slikani portreti postali su manje realistični, a više skup zagonetnih prikaza zbog kojih je izgledala mnogo mlađe nego što je bila. U stvari, njena koža je 1562. godine imala ožiljke od malih boginja, zbog čega je bila polućelava i njen imidž je bio zavisan od nošenja perike i upotrebe kozmetičkih sredstava. Njena ljubav prema slatkišima i strah od zubara doprineli su teškom karijesu i gubitku zuba u tolikoj meri da su strani ambasadori teško razumeli njen govor. Andre Hurault de Maisse, izvanredni ambasador Henrija IV od Francuske, prijavio je audijenciju kod kraljice, tokom koje je primetio da su joj „zubi veoma žuti i nejednaki ... a na levoj strani manje nego na desnoj. Mnogi od njih nedostaju, tako da se ne može lako razumeti kada brzo govori." Ipak, dodao je, „njena figura je lepa, visoka i graciozna u svemu što radi; toliko da ona čuva svoje dostojanstvo, a ipak ponizno i ljubazno." Volter Reli ju je nazvao „damom koju je vreme iznenadilo“.

Što je Elizabetina lepota više bledela, dvorjani su je više hvalili. Elizabeta je bila voljna da igra ulogu i da prihvata laskave komplimente, ali je moguće da je u poslednjoj deceniji svog života počela da veruje u svoju glumu. Postala je naklonjena i popustljiva prema šarmantnom, ali razdražljivom mladom grofu od Eseksa, koji je bio Lesterov posinak i dozvolio je sebi slobode u ponašanju, zbog čega mu je oprostila. U više navrata ga je postavljala na vojne položaje uprkos njegovoj sve većoj neodgovornosti. Nakon što je Eseks napustio svoju komandu u Irskoj 1599. godine, Elizabeta ga je stavila u kućni pritvor, a sledeće godine ga je lišila monopola. U februaru 1601. Eseks je pokušao da podigne pobunu u Londonu. Nameravao je da zgrabi kraljicu, ali malo ko je pribrao njegovu podršku, pa mu je 25. februara odsečena glava. Elizabet je znala da su njene pogrešne procene delom krive za ovakav razvoj događaja. Jedan posmatrač je 1602. napisao: „Oduševljava je da sedi u mraku, a ponekad i sa suzama oplakuje Eseks.

Sama Elizabeta bila je obuzeta melanholijom, postala je cinična i potpuno se osamila. Zdravlje joj je bilo zadovoljavajuće sve do jeseni 1602. godine, kada pada u depresiju zbog naglih smrti bližih prijatelja. Tuga uzrokovana gubitkom prijatelja dosegla je svoj vrhunac u februaru, kada joj umire rođaka i vrlo bliska prijateljica, grofica Katarina Keri. Povukla se u palatu Ričmond gde je provela svoje poslednje dane. Šezdesetdevetogodišnja kraljica umrla je u ranim jutarnjim satima, između dva i tri sata nakon ponoći, dana 24. marta 1603. godine, nakon 44 godine na tronu. Njeni ministri počeli su se pripremati da Džejmsa VI Stjuarta proglase kraljem Engleske. Dok se kočija sa Elizabetinim telom vozila kroz London prema Vestminsterskoj opatiji, gde je Elizabeta sahranjena 28. aprila, ljudi su, prema opisu Džona Stoua, sa nevericom izlazili na ulice i prozore posmatrati kraljicu na njenom posljednjem putovanju. Elizabeta I sahranjena je u Vestminsterskoj opatiji. Na grobu koji deli sa svojom sestrom, Marijom I, zapisano je na latinskom: „Zajedno na tronu i u grobu, ovdje ležimo mi, dvije sestre, Elizabeta i Marija, nadajući se uskrsnuću.“

Proglašenjem Džejmsa VI za engleskog kralja Džejmsa I, sa istorijske i dinastičke scene u Engleskoj sišla je dinastija Tjudor, a engleski presto zauzeli su članovi dinastije Stjuart.

Nasleđe

Kraj rata sa Španijom i smanjenje poreza naveli su neke ljude na lagano olakšanje u trenutku Elizabetine smrti. Većina će, međutim, već dvadeset godina nakon njene smrti osetiti nostalgiju za zlatnom elizabetanskom erom — vladavinu Džejmsa I obeležavala je korumpiranost dvora i poklanjanje pažnje dvorskim aferama i intrigama, na štetu državnih poslova. Dok je Elizabeta smatrana heroinom od strane protestanata, isti su Džejmsa, čiji su roditelji bili katolici i koji je uvek simpatisao katolike, gledali sa velikim nepoverenjem. Elizabetina vladavina smatrana je idealom saradnje između parlamenta, Crkve i same Krune.

Slika koju su početkom 17. veka sačinili njeni protestantski simpatizeri pokazala se trajnim i uticajnim opisom Elizabete. Sećanje na Elizabetu oživljavano je za vreme Napoleonovih ratova, kada se nacija opet našla na rubu invazije, u istoj situaciji koju je vekovima pre prouzrokovala Marija I udavši se za španskog kralja, a razrešila Elizabeta. Na uspešnost Elizabetine ideologije podsećano je i tokom viktorijanske ere, kao deo propagiranja britanskog imperijalizma koji je razvila kraljica Viktorija. Sredinom 20. veka Elizabeta je postala romantičarski simbol otpora stranim silama. Papa Sikst V o Elizabeti je rekao: „Ona je samo žena, samo gospodarica polovine ostrva, a opet sebe čini strahom Španije, Francuske, Carstva, sviju.“ Virdžinija, engleska kolonija u Severnoj Americi i kasnije članica Sjedinjenih Država, je nazvana u čast Elizabete I.

Današnji istoričari međutim, Elizabetu gledaju u nešto kompleksnijem svjetlu. Iako proslavljena pobedom nad Filipovom Nepobedivom armadom, Elizabetina vojska pretrpela je neke ozbiljne poraze na kopnu, u šta spada gubitak poslednjeg kopnenog komadića engleske teritorije. Kritičari se osvrću i na Elizabetinu nepoverljivost pri vojnom i finansijskom pomaganju protestantskih zemalja na kontinentu, u cilju odbrane njene vere od Habzburgovaca. Iako slavljena kao heroina protestantskih naroda, sama Elizabeta se nije nikada odrekla svih katoličkih običaja. Elizabeta je čvrsto verovala da je vera ljudi njihova privatna stvar i nije želela, kako je to Frensis Bejkon citirao, da „gradi prozore u ljudska srca i njihove tajne“.

Elizabeta I je bila prvi Tjudor koji je priznao da monarh vlada uz saglasnost naroda, te je uvek blisko sarađivala sa parlamentom i poverljivim savetnicima, što je bio stil vladanja koji su njeni naslednici propustili pratiti.

Porodično stablo

16. Oven Tjudor

8. Edmund Tjudor

17. Katarina Valoa

4. Henri VII Tjudor

18. Džon Bofort, 1. vojvoda od Samerseta

9. Margaret Bofort

19. Margaret Bošan od Bletsa

2. Henri VIII Tjudor

20. Ričard Plantagenet, 3. vojvoda od Jorka

10. Edvard IV Jork

21. Sesili Nevil

5. Elizabeta od Jorka

22. Ričard Vudvil

11. Elizabeta Vudvil

23. Žakota Luksemburška

1. Elizabeta I Tjudor

24. Geoffrey Boleyn

12. William Boleyn

25. Anne Hoo

6. Tomas Bolen

26. Thomas Butler, 7th Earl of Ormonde

13. Margaret Butler

27. Anne Hankford

3. Ana Bolen

28. Džon Hauard, 1. vojvoda od Norfoka

14. Tomas Hauard, 2. vojvoda od Norfoka

29. Catherine Moleyns

7. Elizabeta Hauard

30. Frederick Tilney

15. Elizabeth Tilney

31. Elizabeth Cheney

Literatura

• Somerset, Anne (2003). Elizabeth I. ISBN 978-0-385-72157-8. 
• Loades, David (2003). Elizabeth I: The Golden Reign of Gloriana. ISBN 978-1-903365-43-4. 
• Adams, Simon (2002), Leicester and the Court: Essays in Elizabethan Politics, Manchester: Manchester University Press, ISBN 978-0-7190-5325-2 .
• Black, J. B. (1945), The Reign of Elizabeth: 1558–1603, Oxford: Clarendon, OCLC 5077207  .
• Chamberlin, Frederick (1939), Elizabeth and Leycester, Dodd, Mead & Co. .
• Collinson, Patrick (2007), Elizabeth I, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-1992-1356-6 .
• Collinson, Patrick (2008). „Elizabeth I (1533–1603)”. Oxford Dictionary of National Biography (online izd.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/8636.  (Subscription or UK public library membership required.).
• Croft, Pauline (2003), King James, Basingstoke and New York: Palgrave Macmillan, ISBN 978-0-3336-1395-5 .
• Davenport, Cyril (1899), Pollard, Alfred, ur., English Embroidered Bookbindings, London: Kegan Paul, Trench, Trübner and Co., OCLC 705685 .
• Dobson, Michael; Watson, Nicola (2003), Elizabeth's Legacy  in Elizabeth: The Exhibition at the National Maritime Museum 2003.
• Doran, Susan (1996), Monarchy and Matrimony: The Courtships of Elizabeth I, London: Routledge, ISBN 978-0-4151-1969-6 .
• ——, ur. (2003), Elizabeth: The Exhibition at the National Maritime Museum, London: Chatto and Windus, ISBN 978-0-7011-7476-7 .
• —— (2003), The Queen's Suitors and the Problem of the Succession  in Elizabeth: The Exhibition at the National Maritime Museum 2003.
• —— (2003), Queen Elizabeth I, London: British Library, ISBN 978-0-7123-4802-7 .
• Edwards, Philip (2004), The Making of the Modern English State: 1460–1660, Basingstoke and New York: Palgrave Macmillan, ISBN 978-0-3122-3614-4 .
• Flynn, Sian; Spence, David (2003), Elizabeth's Adventurers  in Elizabeth: The Exhibition at the National Maritime Museum 2003.
• Frieda, Leonie (2005), Catherine de Medici, London: Phoenix, ISBN 978-0-7538-2039-1 .
• Guy, John (2004), My Heart is My Own: The Life of Mary Queen of Scots, London and New York: Fourth Estate, ISBN 978-1-8411-5752-8 .
• Haigh, Christopher (2000), Elizabeth I (2nd izd.), Harlow (UK): Longman Pearson, ISBN 978-0-5824-3754-8 .
• Hammer, P. E. J. (1999), The Polarisation of Elizabethan Politics: The Political Career of Robert Devereux, 2nd Earl of Essex, 1585–1597, Cambridge University Press, ISBN 978-0-5210-1941-5 .
• Haynes, Alan (1987), The White Bear: The Elizabethan Earl of Leicester, Peter Owen, ISBN 978-0-7206-0672-0 .
• Hogge, Alice (2005), God's Secret Agents: Queen Elizabeth's Forbidden Priests and the Hatching of the Gunpowder Plot, London: HarperCollins, ISBN 978-0-0071-5637-5 .
• Jenkins, Elizabeth (1967), Elizabeth the Great, New York: Capricorn Books, G.P. Putnam's and Sons, ISBN 978-1-8987-9970-2  .
• —— (2002), Elizabeth and Leicester, The Phoenix Press, ISBN 978-1-8421-2560-1  .
• Kantorowicz, Ernst Hartwig (1997). The king's two bodies: a study in mediaeval political theology (2nd izd.). Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-6910-1704-4. .
• Kenyon, John P. (1983), The History Men: The Historical Profession in England since the Renaissance, London: Weidenfeld & Nicolson, ISBN 978-0-2977-8254-4 .
• Kupperman, Karen Ordahl (2007), The Jamestown Project, Harvard University Press, ISBN 978-0-6740-2474-8 .
• Lacey, Robert (1971), Robert Earl of Essex: An Elizabethan Icarus, London: Weidenfeld & Nicolson, ISBN 978-0-2970-0320-5 .
• Loades, David (2003), Elizabeth I: The Golden Reign of Gloriana, London: The National Archives, ISBN 978-1-9033-6543-4 .
• McGrath, Patrick (1967), Papists and Puritans under Elizabeth I, London: Blandford Press .
• Neale, J. E. (1954), Queen Elizabeth I: A Biography (reprint izd.), London: Jonathan Cape, OCLC 220518  .
• Parker, Geoffrey (2000), The Grand Strategy of Philip II, New Haven: Yale University Press, ISBN 978-0-3000-8273-9 .
• Rowse, A. L. (1950), The England of Elizabeth, London: Macmillan, OCLC 181656553 .
• Skidmore, Chris (2010), Death and the Virgin: Elizabeth, Dudley and the Mysterious Fate of Amy Robsart, London: Weidenfeld & Nicolson, ISBN 978-0-2978-4650-5 .
• Somerset, Anne (2003), Elizabeth I, London: Anchor Books, ISBN 978-0-3857-2157-8 .
• Starkey, David (2001), Elizabeth: Apprenticeship, London: Vintage, ISBN 978-0-0992-8657-8 .
• —— (2003), Elizabeth: Woman, Monarch, Mission  in Elizabeth: The Exhibition at the National Maritime Museum 2003.
• Strong, Roy C.; van Dorsten, J. A. (1964), Leicester's Triumph, Oxford University Press  .
• Strong, Roy C. (2003), Gloriana: The Portraits of Queen Elizabeth I, London: Pimlico, ISBN 978-0-7126-0944-9  .
• Weir, Alison (1997), The Children of Henry VIII, London: Random House, ISBN 978-0-3454-0786-3 .
• —— (1999), Elizabeth the Queen, London: Pimlico, ISBN 978-0-7126-7312-9 .
• Williams, Neville (1964), Thomas Howard, Fourth Duke of Norfolk, London: Barrie & Rockliff .
• —— (1972), The Life and Times of Elizabeth I, London: Weidenfeld & Nicolson, ISBN 978-0-2978-3168-6 .
• Willson, David Harris (1963), King James VI & I, London: Jonathan Cape, ISBN 978-0-2246-0572-4  .
• Wilson, Derek (1981), Sweet Robin: A Biography of Robert Dudley Earl of Leicester 1533–1588, London: Hamish Hamilton, ISBN 978-0-2411-0149-0 .
• Woodward, Jennifer (1997), The Theatre of Death: The Ritual Management of Royal Funerals in Renaissance England, 1570–1625, Boydell & Brewer, ISBN 978-0-8511-5704-7 .

Dodatna literatura

• Beem, Charles (2011). The Foreign Relations of Elizabeth I. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-2301-1214-8. OL 25553298M. 
• Bridgen, Susan (2001). New Worlds, Lost Worlds: The Rule of the Tudors, 1485–1603. New York: Viking Penguin. ISBN 978-0-6708-9985-2. 
• Dunn, Jane. Elizabeth and Mary: Cousins, Rivals, Queens. London: HarperCollins Publishers, 2003; New York: Alfred A. Knopf, 2004; New York: Vintage Books, (2005) ISBN 0-3757-0820-0.
• Hodges, J. P. The Nature of the Lion: Elizabeth I and Our Anglican Heritage (London: Faith Press, 1962).
• Jones, Norman. The Birth of the Elizabethan Age: England in the 1560s (Blackwell, 1993)
• MacCaffrey, Wallace T. (1993). Elizabeth I. E. Arnold. ISBN 0-3405-6167-X. OL 1396177M.  political biography summarising his multivolume study:
  • —— (1969). The Shaping of the Elizabethan Regime: Elizabethan Politics, 1558–1572. Princeton University Press. ISBN 0-6910-5168-2. OL 22365254M. 
  • —— (1988). Queen Elizabeth and the Making of Policy, 1572–1588. Princeton University Press. ISBN 0-6911-0112-4. OL 22365258M. 
  • —— (1994). Elizabeth I: War and Politics, 1588–1603. Princeton University Press. ISBN 0691031886. OL 1553610M. 
• McLaren, A. N. (1999). Political Culture in the Reign of Elizabeth I: Queen and Commonwealth, 1558–1585. Cambridge University Press. ISBN 978-0-5210-2483-9. OL 7714150M. 
• Palliser, D. M. The Age of Elizabeth: England Under the Later Tudors, 1547–1603 (1983) survey of social and economic history
• Paranque, Estelle. Blood, Fire & Gold: The Story of Elizabeth I & Catherine de Medici. London: Edbury Press, 2022; New York: Hatchette Books. ISBN 978-0-3068-3051-8.
• Pollard, Albert Frederick (1911). „Elizabeth of England”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 11 (11 izd.). str. 282—283. 
• Ridley, Jasper Godwin (1989). Elizabeth I: The Shrewdness of Virtue. Fromm International. ISBN 978-0-8806-4110-4. 
• Wernham, R. B. Before the Armada: The Growth of English Foreign Policy, 1485–1588 (1966).
• Whitelock, Anna (2013). Elizabeth's Bedfellows: An Intimate History of the Queen's Court. London: Bloomsbury. ISBN 978-1-4088-0880-1. 
• Elizabeth I (2002). Elizabeth I: Collected Works. University of Chicago Press. ISBN 978-0-2265-0465-0. 
• Susan M. Felch, ed. Elizabeth I and Her Age (Norton Critical Editions) (2009); primary and secondary sources, with an emphasis on literature
• William Camden. History of the Most Renowned and Victorious Princess Elizabeth. Wallace T. MacCaffrey (ed). Chicago: University of Chicago Press, selected chapters, 1970 edition. OCLC 59210072.
• William Camden. Annales Rerum Gestarum Angliae et Hiberniae Regnante Elizabetha. Arhivirano 18 decembar 2020 na sajtu Wayback Machine (1615 and 1625.) Hypertext edition, with English translation. Dana F. Sutton (ed.), 2000. Retrieved 7 December 2007.
• Clapham, John. Elizabeth of England. E. P. Read and Conyers Read (eds). Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 1951. OCLC 1350639.
• Carlson, Eric Josef. "Teaching Elizabeth Tudor with Movies: Film, Historical Thinking, and the Classroom," Sixteenth Century Journal, Summer 2007, Vol. 38 Issue 2, pp. 419–440
• Collinson, Patrick. "Elizabeth I and the verdicts of history," Historical Research, Nov 2003, Vol. 76 Issue 194, pp. 469–491
• Dobson, Michael; Watson, Nicola Jane (2002). England's Elizabeth: An Afterlife in Fame and Fantasy. Oxford University Press, US. ISBN 978-0-1981-8377-8. 
• Doran, Susan, and Thomas S. Freeman, eds. The Myth of Elizabeth.(2003).
• Epstein, Joel (2022). „Elizabeth I: Queen of Music”. Music for the Love of It: Episodes in Amateur Music-Making. Juwal Publications. ISBN 978-9-6592-7823-7. 
• Greaves, Richard L., ed. Elizabeth I, Queen of England (1974), excerpts from historians
• Haigh, Christopher, ed. The Reign of Elizabeth I (1984), essays by scholars
• Howard, Maurice. "Elizabeth I: a sense of place in stone, print and paint", Transactions of the Royal Historical Society, December 2004, Vol. 14, Issue 1, pp. 261–268
• Hulme, Harold (1958). „Elizabeth I and Her Parliaments: The Work of Sir John Neale”. Journal of Modern History. 30 (3): 236—240. JSTOR 1872838. S2CID 144764596. doi:10.1086/238230. 
• Montrose, Louis. The Subject of Elizabeth: Authority, Gender, and Representation. (2006).
• Rowse, A. L. "Queen Elizabeth and the Historians." History Today (September 1953) 3#9 pp. 630–641.
• Watkins, John. Representing Elizabeth in Stuart England: Literature, History, Sovereignty (2002)
• Woolf, D. R. "Two Elizabeths? James I and the Late Queen's Famous Memory," Canadian Journal of History, August 1985, Vol. 20 Issue 2, pp. 167–191

Spoljašnje veze

• Pravedna i surova („Večernje novosti“, 13. avgust 2009)