Zvuk

Zvuk je mehanički talas frekvencija od 20 Hz do 20 kHz, to jest u rasponu u kojem ga čuje ljudsko uvo. Zvuk frekvencije niže od 20 Hz naziva se infrazvukom, zvuk frekvencije više od 20 kHz ultrazvukom, a ako je frekvencija viša od 1 GHz, hiperzvukom. Zvuk nastaje više ili manje periodičnim oscilovanjem izvora zvuka koji u neposrednoj okolini menja pritisak sredstva (medijuma), poremećaj pritiska prenosi se na susedne čestice medijuma i tako se širi u obliku uglavnom longitudinalnih talasa u gasovima i tečnostima i longitudinalnih i transverzalnih talasa u čvrstim telima. Brzina zvuka uglavnom zavisi od gustine i elastičnih sila u čvrstim i tečnim sredinama, a u gasovima od gustine, temperature i pritiska. Osim u uobičajenim mernim jedinicama brzine (m/s, km/h), meri se i nenormiranom jedinicom mah (Mahov broj). Kada avion dosegne brzinu zvuka (oko 343 m/s), pritisak se neposredno pred avionom poremeti, otpor znatno poraste, pa nastaju udarni talasi, koje posmatrači na tlu doživljavaju kao prasak (takozvano probijanje zvučnoga zida).

Zvuk se širi u obliku prostornih longitudinalnih talasa u vazduhu.

Primer longitudinalnog talasa.

Primer transverzalnog talasa.

Talasna dužina λ je udaljenost između dva brega ili dola sinusoidalnog talasa.

Interferencija dva kružna talasa.

Zvuk se širi bez prenosa mase, ali se zvukom prenose impuls sile i energija. U vezi s tim, definišu se jačina, nivo jačine, glasnoća i nivo glasnoće zvuka (akustika). Kao i kod ostalih vrsta talasa, i u širenju zvuka očituju se pojave svojstvene svakom talasnom kretanju, kao što su apsorpcija, Doplerov učinak, interferencija talasa, lom (refrakcija), odbijanje (refleksija), ogib (difrakcija).

U muzici, zvuk se razlikuje od tona u užem smislu reči i od šuma po odnosima parcijalnih tonova ili parcijala. Parcijali tona maksimalno su harmonični, dok su parcijali zvuka tek delomično harmonični (više je neharmoničnih gornjih parcijalnih tonova nego kod zvuka), a kod šuma su odnosi parcijala potpuno neharmonični. Osnovna obiležja zvuka (visina, jačina, trajanje i boja) istoznačna su s osnovnim obiležjima tona, samo ih je teže precizno odrediti nego za ton. Pojam zvuk koristi se u muzici, ponajprije u svakodnevnoj upotrebi, i kao sinonim za pojedinačna i skupna obiležja zvuka (na primer boju zvuka) ili osetni utisak zvuka nekih muzičkih instrumenata ili ansambala (na primjer zvuk orgulja, zvuk zbora).

Zvuk se širi zbog elastične veze među molekulima sredstva. U gasovima i tečnostima talasi zvuka su isključivo longitudinalni (to jest šire se u istom pravcu u kojem se kreću čestice medijuma pri oscilovanju), dok u čvrstim telima talasi mogu biti takođe transverzalni, to jest čestice medijuma mogu oscilovati i uspravno na pravac širenja talasa. Zvuk se ne može širiti kroz vakuum. Izvor zvuka je uvek mehaničko oscilovanje nekog tela. Kad se udari o neki predmet, na primer trgne napeta žica, čuje se zvuk, a taj osećaj zvuka prestaje čim se spreči oscilovanje tela. Energija zvuka širi se nekim sredstvom (medijumom) u obliku mehaničkog talasa. To sredstvo je obično vazduh, a može biti i tekuće ili elastično čvrsto telo. Bez sredstva u kojem se šire mehanički talasi ne može se čuti zvuk. Prema pravilnosti oscilovanja razlikuju se ton, šum i buka. Ton je zvuk koji se sastoji od harmonijskih oscilacija, dok su šum i buka smesa oscilacija različitih frekvencija i amplituda.

Svojstva

Zvučni talas se kroz različite medijume kreće različitim brzinama. U vazduhu, taj se talas, kreće brzinom od približno 343 m/s, u vodi se kreće približnom brzinom od 1 500 m/s, a u gvozdenoj žici oko 5 000 m/s. Što je materijal gušći, to se zvuk kroz njega prenosi duže i brže. Zvuk je određen, kao i ostali talasi, sa dve fizičke veličine, frekvencijom i talasnom dužinom. Broj oscilacija koje materijal čini u jednoj sekundi se naziva frekvencija, oznaka je f, a merna jedinica Hz (Herc). Normalno ljudsko uvo može da čuje zvukove na frekvencijama od 16 Hz do 20 000 Hz. Sve zvučne frekvencije ispod 16 Hz se nazivaju infrazvukovima ili podzvukovima, a zvukove frekvencije više od 20 000 Hz se nazivaju ultrazvukovima ili nadzvukovima; oni se koriste u tehnici i medicini. Talasna dužina, s druge strane, je razmak između dva susedna najveća zgušnjenja, kao i između dva susedna razređenja, medijuma kroz koju se talas širi. U osnovi zvukove možemo podeliti na dve grupe: šumove i tonove. Šum je zvuk koji nastaje nepravilnim oscilovanjem zvučnog izvora pri čemu se frekvencija stalno mjenja, dok ton nastaje pravilnim oscilovanjem zvučnog izvora i frekvencija je stalna.

Izvori zvuka

Izvori zvuka su fizička tela koja osciluju frekvencijom od 16 do 20 000 Hz u nekom elastičnom sredstvu, na primer napeta struna ili muzička viljuška u vazduhu. Najjednostavniji je oblik oscilovanja izvora zvuka harmoničko oscilovanje. Ono stvara harmoničke talase. Čisti ton nastaje ako se frekvencija oscilovanja ne menja. Složeni tonovi sadrže više frekvencija. Po Furijeovoj teoremi složeni ton može se prikazati kao zbir sinusnih oscilacija sa osnovnom frekvencijom ν₀ i višim harmonicima frekvencije n · ν₀, (n = 1, 2, 3, ...). Šum je posledica potpuno nepravilnog oscilovanja. Talasi nastali oscilovanjem izvora frekvencijom većom od 20 kHz opisuju se kao ultrazvuk (mogu ih čuti neke životinje, na primer psi i šišmiši), a frekvencijom manjom od 16 Hz kao infrazvuk (mogu ih čuti na primer patke i slonovi).

Brzina zvuka

Glavni članak: Brzina zvuka

Brzina zvuka zavisi od karakteristika fluida i može se izračunati po relaciji:

$c={\sqrt {\frac {p_{a}\chi }{\rho }}}$

gde je:

• p_a – atmosferski pritisak,
• $\rho$ - gustina vazduha i
• $\chi$ = 1,4.

Zvuk se u vazduhu prostire kao longitudinalni talas brzinom od c = 344 m/s na temperaturi od 20 °C pri normalnim atmosferskim uslovima. Brzina zvuka u vazduhu zavisi od temperature vazduha i može se iskazati relacijom: $c=c_{0}+0,6\Theta$ gde je:

• c – brzina zvuka na temperaturi $\Theta$ u [m/s],
• c₀ = 330 m/s – brzina zvuka na $\Theta$ = 0 °C i

$\Theta$ – temperatura vazduha u [ °C].

Brzine zvuka u nekim drugim sredinama date su tablici:

T.1: Brzina prostiranja zvuka.

Materijal	v [m/s] [dB]
Guma	50
Voda	1480
Slana voda (21 °C, salinitet 3,5%)	1520
Pleksiglas	1800
Drvo (meko)	3350
Drvo (jela)	3800
Armirani beton	3400
Čelik	5050
Aluminijum	5150
Staklo	5200
Gipsana ploča	6800

Pod dejstvom zvuka čestice vazduha osciluju oko svog ravnotežnog položaja stvarajući čas na jednu, čas na drugu stranu nadpritisak u odnosu na svoj ravnotežni položaj pri atmosferskom pritisku (sl.1). Promene atmosferskog pritiska izazvane zvukom nazivaju se zvučni pritisak. Ove promene su u odnosu na atmosferski pritisak male.

Pojavu oscilacija čestica vazduha, dakle zvuk, moguće je pratiti kao promene pritiska p odnosno promene gustine vazduha $\rho$ pa je preko ove dve fizičke veličine moguće opisati zvuk i njih koristiti za proučavanja u oblasti akustike. Na sl.2 prikazane su promene pritiska pri najjednostavnijem obliku oscilacija. Sa druge strane česticu koja osciluje mogu da opisuju i druge fizičke veličine karakteristične za oscilatorno kretanje: pomeraj čestice (udaljenje od ravnotežnog položaja ξ [m]), brzina oscilovanja čestice v [m/s] ili pak ubrzanje čestice a [m/s²]. Sve ove navedene fizičke veličine su fizičke veličine I reda.

Prostoperiodične promene zvučnog pritiska.

Pored njih za proučavanje se koriste i fizičke veličine II reda (srazmerne snazi): zvučna snaga P_A [W], zvučna energija E [J], gustina zvučne energije w [J/m³] i intenzitet zvuka I [W/m²].

Za proučavanja u akustici najčešće se koristi (zvučni) pritisak p.

Smatra se da je prosečna vrednost najnižeg zvučnog pritiska koji čovek može da čuje:

p = 2*10-5 Pa = 20 $\mu$Pa

Ova vrednost se naziva prag čujnosti.

Preciznosti radi, a pošto se radi o promenljivoj fizičkoj veličini (oscilacijama ili talasu) gore data vrednost zvučnog pritiska na pragu čujnosti je efektivna vrednost zvučnog pritiska.

Zvučni pritisci veličine 100 Pa izazivaju bol u čovečijem slušnom sistemu pa se te vrednosti opisuju kao granica bola.

Kao normalni atmosferski pritisak p_A može se uzeti pritisak:

p_A = 1000 hPa (1000 mbar),

pa proizilazi da je zvučni pritisak na pragu čujnosti 5*10⁹ puta manji od atmosferskog pritiska.

Jačina zvuka zavisi od amplitude oscilacija.

Visinu zvuka određuje frekvencija oscilacija. Boja je određena sadržajem komponenti.

Video 1: 1000 Hz.

Video 2: 315 Hz.

Veber-Flečerove krive.

Svaka periodično ili neperiodična promenljiva veličina može se, pod određenim uslovima, Furijeovom analizom i Furijeovom transformacijom razložiti na niz prostoperiodičnih komponenti. Ove komponente imaju frekvenciju koja je celobrojni umnožak osnovne frekvencije, a njihove amplitude predstavljaju opadajući niz što daje izuzetne mogućnosti za dalje proučavanje bilo kakvog složenog zvuka.

Ako se zvuk sastoji od samo jedne prostoperiodične komponente kažemo da se radi o čistom tonu ili jednostavno tonu.

Čovekov slušni sistem različito je osetljiv za različite frekvencije. Gorenavedeni prag čujnosti odnosi se na ton frekvencije 1000 Hz. Nekako, za tu komponentu ljudsko uho i najosetljivije. Za niže, ali i više tonove ljudsko uho nije tako osetljivo pa će se objektivno oscilacija iste amplitude čuti slabije. Na videu 1 i videu 2 prikani su uporedni primeri za 1 kHz i 315 Hz jednakih amplituda. Na sl.3 su prikazane poznate Veber-Flečerove krive koje pokazuju u kojoj meri se subjektivni osećaj jačine zvuka razlikuje od njegove objektivne jačine.

Iz praktičnih razloga u akustici je u upotrebi logaritamska jedinica jačine zvuka izražena u decibelima [dB].

Pored velikog frekvencijskog opsega od skoro 10 oktava specifičnost u akustici je i veliki dinamički opseg pri čemu je odnos snage najmanjeg i najvećeg signala čak 10¹⁴ (odnos zvučnog pritiska 10⁷). Ono što je važno imati u vidu da je analizom pojave često potrebno voditi računa istovremeno i o sasvim slabom i o vrlo jakom zvuku koji mogu da se razlikuju upravo za vrednost dinamičkog opsega. Problemi velikog dinamičkog opsega efikasno se prevazilaze uvođenjem logaritamske jedinice decibel, pa se umesto zvučnog pritiska u paskalima definiše nivo zvuka L u dB preko relacije:

$L=20\log {\frac {p}{p_{0}}}$

gde je:

p – zvučni pritisak o kome je reč, a

p₀ – referentni zvučni pritisak p₀ = 2*10^-5 Pa.

Intenzitet zvuka

Glavni članak: Intenzitet zvuka

Intenzitet zvuka u pravcu prostiranja zvučnog talasa definiše se kao količnik zvučne energije ΔE koja u vremenu Δt prođe kroz površinu ΔS normalnu na pravac prostiranja:

Intenzitet zvuka. Prostiranje zvuka u prostoru.

$I={\frac {\Delta E}{\Delta t\Delta S}}$

Nivo zvuka izražen preko intenziteta zvuka dat je relacijom:

$L=10\log {\frac {I}{I_{0}}}$

gde je:

• I – intenzitet o kome je reč, a
• I₀ – referentni intenzitet I₀ = 1*10⁻¹² W/m².

Jačina zvuka (oznaka I) je fizička merna veličina koja opisuje energiju zvučnog talasa u vremenskom razdoblju (intervalu) kroz površinu okomitu na smer širenja talasa. Merna je jedinica vat po kvadratnom metru (W/m²).

Prag čujnosti je najmanja jačina zvuka koju ljudsko uvo može čuti:

$I_{0}=1~\mathrm {pW/m^{2}} =0,000\,000\,000\,001~\mathrm {W/m^{2}} .$

Nivo jačine zvuka (oznaka L) je merna veličina prilagođena osetljivosti ljudskoga uva, deseterostruki logaritam odnosa jačine nekoga zvuka i praga čujnosti, odnosno:

$L={\frac {1}{2}}\cdot \ln \!\left({\frac {I}{I_{0}}}\right)\!~\mathrm {Np} =\log _{10}\!\left({\frac {I}{I_{0}}}\right)\!~\mathrm {B} =10\cdot \log _{10}\!\left({\frac {I}{I_{0}}}\right)\!~\mathrm {dB}$

gde je:

• I - nivo jačine zvuka;
• I₀ - prag čujnosti;
• Np - neper;
• B - bel;
• dB - decibel.

Decibel

Decibel (oznaka dB) je decimalna jedinica brojčane jedinice bel koja je u širokoj upotrebi, mada je izvan SI (Međunarodni sistem jedinica). Decibel je jedinica nivoa neke fizičke veličine (nivoa snage, napona, struje, jačine zvuka i drugog). Poseban je naziv za broj jedan kada je nivo (na primer snage P₂ prema snazi P₁) izračunat jednačinom:

$L=10\cdot \log _{10}\!\left({\frac {P_{2}}{P_{1}}}\right)\!~\mathrm {dB}$

$1\,\mathrm {dB} ={\frac {1}{10}}\,\mathrm {B}$

Bel

Glavni članak: Bel (jedinica)

Bel (prema A. G. Belu; oznaka B) je brojčana jedinica nivoa određene fizičke veličine prema odabranoj uporednoj vrednosti, kada je ta nivo određen dekadnim logaritmom odnosa vrednosti tih veličina. Bel je izuzetno dopuštena jedinica izvan SI (Međunarodni sistem jedinica), povezana s jedinicom neper (Np) jednačinom:

$L={\frac {1}{2}}\cdot \ln 10\,(\mathrm {Np} )$

Većinom se upotrebljava decimalna jedinica decibel (dB = 0,1 B). Na primer, ako je snaga nekog signala 1 W, a dogovorena uporedna snaga 1 mW, tada je nivo signala:

$L=10\cdot \log _{10}\!\left({\frac {1}{0,001}}\right)\!~\mathrm {dB} =10\cdot \log _{10}\,10^{3}\!~\mathrm {dB} =30\,\mathrm {dB}$

Neper

Glavni članak: Neper

Neper (po Džonu Neperu; oznaka Np) je brojčana jedinica nivoa određene fizičke veličine prema odabranoj uporednoj vrednosti, kada je taj nivo određen prirodnim logaritmom odnosa vrednosti tih veličina, pa je poseban naziv broja jedan (Np = 1). Neper je izuzetno dopuštena jedinica izvan SI. Koristi se uglavnom u elektrokomunikacijama za izražavanje gušenja signala.

Northrop F/A-18 probija zvučni zid.

Refleksija ili odbijanje zvuka

Zvuk se odbija ili reflektuje kad u svom rasprostiranju naiđe na prepreku. Refleksija zvuka zbiva se uvek tako da je ugao upadanja jednak uglu odbijanja. U šumi ili planinama se refleksija ili odbijanje zvuka još jače osećaju. Odbijeni zvuk se vraća i može se čuti kao ponovljeni zvuk. To vraćanje zvuka, koje nastaje odbijanjem zvučnih talasa zove se jeka. Međutim, jeka može postati vrlo neugodna i nezgodna u prostorijama. Da bi se jeku čula odeljeno od zvuka, mora se biti na udaljenosti od pregrade od koje se zvuk odbija više od 17 metara, jer se inače zvuk i jeka stope zajedno u jedan zvuk.

Lom i ogib zvuka

Da postoji lom zvučnih talasa, pokazuju pojave koje nastaju pri eksploziji. Tom prilikom zraci zvuka dolaze u visini do slojeva u atmosferi niže temperature u kojima se zvuk širi manjom brzinom. Zato se zraci zvuka lome prema vertikali na taj sloj. Međutim, na visinama od 40 do 60 km temperatura zraka opet raste, pa se zvuk širi većom brzinom, a zraci zvuka se lome od vertikala i konačno odbijaju na jednom sloju vazduha. Posledica je toga da se zvuk čuje do udaljenosti od 70 km, a onda se do otprilike 180 km uopšte ne čuje. Taj pojas od 70 do 180 km, u kojem se zvuk ne čuje zove se pojas tišine. Od 180 km pa do 250 km, zvuk se ponovo čuje.

Ogib zvuka je pojava širenja zvuka takođe iza prepreke što se tumači Hajgensovim načelom ili Hajgensovim principom. Ta je pojava ogiba vazduha mnogo veća kod zvučnih talasa nego kod talasa na vodi.

Zvučni zid

Glavni članak: Zvučni zid

Zvučni zid je aerodinamička pojava koja nastaje pri dosezanju brzine zvuka neke letelice ili drugog objekta. Premda se vazduh pri malim brzinama strujanja smatra nestišljivim fluidom, pri većim brzinama postaje stišljiv. Tako avion u letu stvara poremećaj pritiska okolnog vazduha, koji se pri manjim brzinama strujanja nalazi neznatno ispred aviona. Kada avion dosegne brzinu zvuka (zavisno od temperature, od 1 152 do 1 224 km/h), stvara se poremećaj pritiska neposredno pred avionom, otpor znatno poraste, pa nastaju udarni talasi, koje posmatrači na tlu doživljavaju kao prasak (takozvano probijanje zvučnoga zida). Razvojem aviona vršne su se brzine približavale brzini zvuka, pa je postao očit razoran uticaj udarnih talasa, jer su neki avioni bili znatno oštećeni pri letu u tom području brzina. Zbog toga se dugo verovalo da avion ne može da nadmaši brzinu zvuka. Ipak su nakon Drugog svetskog rata američki inženjeri, primenjujući rezultate nemačkih istraživanja, konstruisali raketni avion X-1, kojim je 1947. pilot Čak Jeger prvi probio zvučni zid, a posle su i neki putnički avioni (na primer francuski Konkord, te ruski Tupoljev Tu-144) leteli brzinom većom od brzine zvuka. Iz tog razloga kod današnjih aviona brzina se izražava Mahovim brojem. Mahov broj je odnos između brzine aviona i brzine zvuka. Tako na primer avion ima Mahov broj 1 ako može postići brzinu zvuka, a Mahov broj 2 ako može postići dvaput veću brzinu od brzine zvuka.

Jedinice

Krive A, B, C i D težinskih faktora za utvrđivanje glasnoće zvuka u odnosu na frekvenciju (prema EN 61672-1/-2).

Frekvencija (visina) zvuka se meri u hercima (Hz).

Glasnoća zvuka se često izražava u decibelima, iako ju je moguće izraziti i preko snage koju zvuk nosi (W, W/m², W/srad), ili kao efektivni ili maksimalni iznos promene pritiska u odnosu na pritisak neporemećenog sredstva u kojem se zvuk širi (Pa).

Decibel je bezdimenzionalna, logaritamska mera odnosa dve veličina, te je potrebno odrediti iznos referentne veličine. Standardno se nivo zvuka u decibelima prikazuje u odnosu na referentni iznos od 20 µPa koji načelno odgovara pragu čujnosti, pa se to obično naznačuje dodatkom SPL (engl.: Sound Pressure level). Na primer, šapat ima 30 dB(A)_SPL, govor 60 dB(A)_SPL, buka 90 dB(A)_SPL, a za zvuk intenziteta 120 dB_SPL kažemo da je granica bola. Kod izražavanja glasnoće uzima se u obzir da ljudsko uvo nije jednako osetljivo na sve frekvencije. Stoga su definirani težinski faktori kojima se određuje s kojim značajem se pojedina frekvencija uzima u obzir kod merenja glasnoće zvuka. Za ljudsko uvo su ti težinski faktori dati kao kriva A (prema standardu EN 61672-1/-2), a merenja zasnovana na tim težinskim faktorima se označavaju kao dB(A), a ponekad i kao dBA ili dB_A.

Decibel je merna jedinica izvedena iz jedinice bel (B) - nazvan tako u čast A. G. Bela, izumitelja telefona - međutim iz praktičnih se razloga koristi deset puta manja logaritamska mera decibel (dB).

Osećaj zvuka ili osetljivost uva

Slušni osećaj jačine zvuka zasniva se na fiziološkom delovanju, to jest na podraživanju slušnih živaca. Zato je potrebno utvrditi kako taj slušni osećaj zavisi od jačine zvuka, odnosno od zvučnog pritiska. Ispitivanje je pokazalo da je za svaki čist ton potreban neki minimalni zvučni pritisak da bi ga uvo moglo čuti. Taj minimalni pritisak kod kojeg se još određeni ton čuje zove se prag ili granica čujnosti. Zvučni pritisak može biti opet tako velik da prouzrokuje bol u ušima pa se zato zove granica bola. Granica čujnosti i granica bola zavisne su od frekvenciji, to jest kod različitih frekvencija one su različite. Osetljivost uva je najveća kod frekvencije oko 2 700 Hz. Ljudsko uvo osjeća zvukom izazvanu promenu pritiska vazduha (akustički pritisak). Za zvučni talas frekvencije 1 kHz i jačine koja odgovara pragu čujnosti (I₀ = 10⁻¹² W/m²), amplituda pomaka čestice iznosi oko 10⁻¹¹ m, dok je amplituda akustičkog pritiska oko 2 · 10⁻⁵ Pa. Za zvuk na granici bola pomak je čestice 10⁻⁵ m, a akustički pritisak 30 Pa.

Glasnost ili jačina glasa

Glavni članak: Glasost

Kao mera za fiziološko delovanje izvora zvuka na uvo služi jačina glasa. Jačina glasa zavisi od jačine zvuka, odnosno od zvučnog pritiska i s ovim se ne sme zameniti. Jačina glasa ili glasnoća je fiziološki, a jačina zvuka fizički pojam. Tako na primer jačina glasa 10 motornih vozila nije 10 puta veća od jačine glasa jednog vozila. Jedinica za jačinu glasa je fon. Jačina zvuka od 2,5 ∙ 10⁻¹² W/m² odgovara jačina glasa od nula fona.

Glasnost zvuka je osećaj jačine zvuka u ljudskom uvu. Zavisi od jačine i frekvencije zvuka. Nivo glasnosti izražen u fonima je, dogovorno, jednak nivou jačine u decibelima za zvuk frekvencije 1 000 Hz u celom području od granice čujnosti do granice bola. Primeri nivoa glasnosti različitih složenih zvukova dati su u sledećoj tabeli:

Vrsta zvuka	Nivo glasnoće (fon)
prag osećaja	0
šaptanje	20
tiha muzika	40
bučan govor	60
prometna ulica	80
prolazak brzog voza	100
motor aviona	120
prag bola	130

Objektivni i subjektivni osećaj jačine zvuka

Dva tona različite frekvencije a iste objektivne jačine izazvaće različit osećaj subjektivne jačine.

U želji da se (subjektivni) osećaj jačine zvuka objektivizuje i uvede mera koja će predstavljati čovekov osećaj jačine zvuka uvedena je frekvencijska ponderizacija (pogledaj članak: Fonometar). Frekvencijske ponderizacije obeležavaju se slovima A, B, C, D. Danas je najčešće u upotrebi A-ponderizacija. Postupak frekvencijske ponderizacije je jednostavan. Usvojeno je da se ton frekvencije 1000 Hz meri njegovom stvarnom objektivnom jačinom, a ton neke druge frekvencije koriguje – ponderizuje – na taj način što se od njegove stvarne vrednosti oduzima određen broj decibela. Tako npr. ton frekvencije 1000 Hz i objektivne jačine 60 dB posle frekvencijske ponderizacije tipa A imaće istu vrednost, dakle L_A = 60 dBA, ali ton frekvencije 160 Hz i objektivne jačine 60 dB posle A-ponderizacije biće registrovan jačinom 43,9 dB. U tabeli T.2 su date frekvencijske karakteristike A, B, C i D ponderizacije u dB.

T.2: Frekvencijska ponderizacija..

Nominalna frekvencija [Hz]	Egzaktna frekvencija [Hz]	A pond.	B pond.	C pond.	D pond.
10	10,00	-70,4	-38,2	-14,3	-26,6
12,5	12,59	-63,4	-33,2	-11,2	-24,6
16	15,85	-56,7	-28,5	-8,5	-22,6
20	19,95	-50,5	-24,2	-6,2	-20,6
25	25,12	-44,7	-20,4	-4,4	-18,7
31,5	31,62	-39,4	-17,1	-3,0	-16,7
40	39,81	-34,6	-14,2	-2,0	-14,7
50	50,12	-30,2	-11,6	-1,3	-12,8
63	63,10	-26,2	-9,3	-0,8	-10,9
80	79,43	-22,5	-7,4	-0,5	-9,0
100	100,0	-19,1	-5,6	-0,3	-7,2
125	125,9	-16,1	-4,2	-0,2	-5,5
160	158,5	-13,4	-3,0	-0,1	-4,0
200	199,5	-10,9	-2,0	-0,0	-2,6
250	251,2	-8,6	-1,3	-0,0	-1,6
315	316,2	-6,6	-0,8	-0,0	-0,8
400	398,1	-4,8	-0,5	-0,0	-0,4
500	501,2	-3,2	-0,3	-0,0	-0,3
630	613,0	-1,9	-0,1	-0,0	-0,5
800	794,3	-0,8	-0,0	-0,0	-0,6
1000	1000	0	0	0	0
1250	1259	+0,6	-0,0	-0,0	+2,0
1600	1585	+0,1	-0,0	-0,1	+4,9
2000	1995	+1,2	-0,1	-0,2	+7,9
2500	2512	+1,3	-0,2	-0,3	+10,4
3150	3162	+1,2	-0,4	-0,5	+11,6
4000	3981	+1,0	-0,7	-0,8	+11,1
5000	5012	+0,5	-1,2	-1,3	+9,6
6300	6310	-0,1	-1,9	-2,0	+7,6
8000	7943	-1,1	-2,9	-3,0	+5,5
10000	10000	-2,5	-4,3	-4,4	+3,4
12500	12590	-4,3	-6,1	-6,2	+1,4
16000	15850	-6,6	-8,4	-8,5	-0,7
20000	19950	-9,3	-11,1	-11,2	-2,7

Istorija uređaja koji su zapisali zvuk

1. Fonoautograf (Eduar Leon Skot de Martenvil, 1857)
2. Paleofon (nije patentiran) (Šarl Kro, 1877)
3. Fonograf (Tomas Edison, 1877)
4. Grafofon (Čarls Samner Tejnter i Čičester Aleksandar Bel, 1886)
5. Gramofon (Emil Berliner, 1887)

Vidi još

• Infrazvuk
• Ultrazvuk

Literatura

• Webster, Noah (1947). Sound. In Webster's New Twentieth Century Dictionary (Revised izd.). Clevelend Ohio: The World Publishing Company. str. 1621—2. 
• Olson, Harry F. Autor (1967). Music, Physics and Engineering. str. 249. ISBN 9780486217697. 
• Fundamentals of Telephone Communication Systems. Western Electrical Company. 1969. str. 2.1. 

Spoljašnje veze

• Sounds Amazing; a KS3/4 learning resource for sound and waves Архивирано на сајту Wayback Machine (13. март 2012)
• HyperPhysics: Sound and Hearing
• Introduction to the Physics of Sound
• Hearing curves and on-line hearing test
• Audio for the 21st Century
• Conversion of sound units and levels
• Sound calculations
• Audio Check: a free collection of audio tests and test tones playable on-line
• More Sounds Amazing; a sixth-form learning resource about sound waves Архивирано на сајту Wayback Machine (17. јун 2014)