Википедија

Indira Gandi

Indira Prijadaršini Gandi (engl. Indira Priyadarshini Gandhi, hind. इन्दिरा प्रियदर्शिनी गान्धी; 19. novembar 1917 — 31. oktobar 1984) bila je indijska političarka i državnica.

Indira Prijadaršini Gandi
Indira Gandi
Lični podaci
Datum rođenja(1917-11-19)19. novembar 1917.
Mesto rođenjaAlahabad, Britanska Indija
Datum smrti31. oktobar 1984.(1984-10-31) (66 god.)
Mesto smrtiNju Delhi, Indija
UniverzitetUniverzitet u Oksfordu, Somerville College
Porodica
DecaRadživ Gandi i Sandžaj Gandi
Politička karijera
Politička
stranka		Indijski nacionalni kongres
Potpis
U poseti Beogradu, 1967. godine

Ona je treći po redu premijer Indije, u dva mandata: od 1966. godine do 1977. godine, pa ponovo od 1980. godine do 1984. godine[1] te jedna od vodećih ličnosti Pokreta nesvrstanih, kao i jedna od najistaknutijih političkih figura druge polovine dvadesetog veka čija je kontroverzna politička karijera završila atentatom u 66. godini života, koji su izveli sikijski zaverenici.[2][3] Indira Gandi važi za jednu od najuticajnijih i najmoćnijih žena koje su imale vlast u svetskoj istoriji. Bila je prva i do sada jedina žena Premijer u Indiji. Bila je i lider Indijskog nacionalnog kongresa.

Kao premijerka, Gandi je bila poznat po svojoj političkoj nepopustljivosti i centralizaciji vlasti bez presedana. Godine 1967. predvodila je vojni sukob sa Kinom u kojem je Indija uspešno odbila kineske upade na Himalajima.[4] Godine 1971. ušla je u rat sa Pakistanom u znak podrške pokretu za nezavisnost i ratu za nezavisnost u Istočnom Pakistanu, što je rezultiralo pobedom Indije i stvaranjem Bangladeša, kao i povećanjem uticaja Indije do tačke u kojoj je postala jedina regionalna moć u Južnoj Aziji. Gandijeva vladavina je dovela do toga da se Indija približi Sovjetskom Savezu potpisivanjem ugovora o prijateljstvu 1971. godine, pri čemu je Indija dobila vojnu, finansijsku i diplomatsku podršku od Sovjetskog Saveza tokom sukoba sa Pakistanom iste godine.[5] Uprkos tome što je Indija bila na čelu pokreta nesvrstanih, Gandi je usmerila politiku zemlje da Indiju postane jedan od najbližih saveznika Sovjetskog Saveza u Aziji, pri čemu su Indija i Sovjetski Savez često podržavali jedni druge u proki ratovima i u Ujedinjenim nacijama.[6] Pozivajući se na separatističke tendencije i kao odgovor na poziv na revoluciju, Gandi je uvela vanredno stanje od 1975. do 1977. tokom kojeg su osnovne građanske slobode suspendovane, a štampa cenzurisana. U tom periodu počinjena su široko rasprostranjena zverstva.[7] Gandi se tokom svog trećeg premijerskog mandata suočila sa rastućim separatizmom Sika; kao odgovor, naredila je operaciju Plava zvezda, koja je uključivala vojnu akciju u Zlatnom hramu i rezultirala krvoprolićem i stotinama ubijenih Sika. Dana 31. oktobra 1984. godine, ubili su je njeni telohranitelji, od kojih su obojica bili etnički Siki koji su tražili odmazdu za događaje u hramu.

Indira Gandi je upamćena kao najmoćnija žena na svetu tokom svog mandata.[8][9][10] Njeni podržavaoci ističu njeno vođstvo tokom pobeda nad geopolitičkim rivalima Kinom i Pakistanom, Zelenu revoluciju, rastuću ekonomiju ranih 1980-ih, i njenu kampanju protiv siromaštva zbog koje je postala poznata kao „Majka Indira“ među siromašnim i slojevima stanovnštva sa sela. Međutim, kritičari primećuju njenu autoritarnu vladavinu Indijom tokom vanrednog stanja. Tokom 2020. godine, magazin Time je Gandi proglasio među 100 žena koje su definisale prošli vek kao pandan prethodnim izborima časopisa za čoveka godine.Indira Gandi je 1999. godine u onlajn anketi koju je organizovao Bi-Bi-Si proglašena za „ženu milenijuma“.[11] Godine 2020, Gandi je magazin Tajm proglasio među 100 moćnih žena sveta koje su definisale prošli vek.[12]

Biografija uredi

Indira Prijadaršini Nehru rođena je u kašmirskoj panditskoj porodici 19. novembra 1917. godine u mestu Alahabadu, kao jedino dete Kamale Nehru i Džavaharlala Nehrua, kasnije prvog indijskog premijera i vodeće figure u pokretu za nezavisnost od britanske vladavine, i postao je prvi premijer Dominiona (a kasnije i Republike) Indije.[13][14] Bila je jedino dete (imala je mlađeg brata koji je umro mlad),[15] i odrasla je sa svojom majkom Kamalom Nehru u Anand Bhavanu, velikom porodičnom imanju u Alahabadu.[16] Godine 1930. porodica Nehru poklonila je vilu Indijskom nacionalnom kongresu i preimenovala je u Svaraj Bhavan (doslovno prebivalište slobode). U blizini je izgrađena nova vila koja je služila kao porodična rezidencija i dobila ime po starom Anand Bhavan.[16] Indira je imala usamljeno i nesrećno detinjstvo.[17] Njen otac je često bio odsutan, upravljao je političkim aktivnostima ili je bio u zatvoru, dok je njena majka često bila prikovana za krevet zbog bolesti, a kasnije je rano umrla od tuberkuloze.[18] Imala je ograničen kontakt sa ocem, uglavnom putem pisama.[19]

Indiru su uglavnom podučavali privatni učitelji kod kuće, a školu je pohađala povremeno sve do mature 1934. godine.

Diplomirala je na Univerzitetu Visva-Bharati u Bengalu, a takođe je studirala i na univerzitetu u Oksfordu u Ujedinjenom Kraljevstvu na departmanu za istoriju.[20] Od rane mladosti aktivna je u omladinskim, studentskim i ženskim organizacijama. Godine 1938. pridružila se Nacionalnoj kongresnoj stranci i postala aktivna u pokretu za indijsku nezavisnost.

Tokom boravka u Evropi Idira je povremeno bila lošeg zdravstvenog stanja i putovala je više puta u Švajcarsku na oporavak, što je malo ometalo njene studije. Kada je izbio Drugi svetski rat uspela je iz Portugala da pređe u Englesku, odakle se vratila u Indiju, zbog čega nije završila studije na Oksfordu, ali joj je univerzitet kasnije dodelio počasnu diplomu.

Tokom boravka u Britaniji često je sretala svog budućeg supruga kojeg je poznavala iz rodnog Alahabada i koji je završavao studije na Londonskoj školi ekonomije. Godine 1942. sa 25 godina udala se za Feroza Gandija, pariskog novinara, koji je takođe bio aktivni član stranke u venčali su se u Alahabadu i sa njim je kasnije dobila dva sina Radživa i Sandžaja. U braku su bili 18 godina, do 1960. godine kada je Feroza umro od srčanog udara.[21] Ubrzo nakon njihovog venčanja Britanci su uhapsili oboje po optužbi za protivdržavnu delatnost, te su proveli 13 meseci u zatvoru. Kada je Indija stekla nezavisnost 1947. godine i Nehru zauzeo premijersko mesto, Indira je postala njegova službena domaćica. Nehru joj se često obraćao za savete po pitanju nacionalnih problema, a ona ga je pratila i na putovanjima u inostranstvo.

Godine 1955. izabrana je u izvršno telo Kongresne stranke (Radni komitet), postajući tako samostalna nacionalna politička figura. Godine 1959. postala je predsednik stranke na period od godinu dana, a te godine je imala i značajnu ulogu u raspuštanju vlade državnog tela, vlade Kerale predvođene komunistima. Godine 1962. za vreme Kinesko-indijskog pograničnog rata koordinirala je aktivnosti civilne odbrane. Nakon smrti njenog oca u maju 1964. Gandi je postala ministar informacija i portparol u vladi Lala Bahadura Šastrija[22], iste godine je izabrana kao član gornjeg doma indijskog parlamenta. Boraveći na toj dužnosti povećala je vreme emitovanja radijskog i televizijskog programa, omekšala cenzuru i odobrila projekat planiranja porodice preko televizijskih obrazovnih emisija. Kada je u januaru 1966. godine Šastri iznenada preminuo Indira ga je, nakon kratkog prelaznog perioda i izbora, nasledila na premijerskom mestu, a naredne godine je izabrana na rok od pet godina za premijerku u parlamentu u kojem je Kongresna stranka imala većinu. Prva veća Indirina akcija nakon dolaska na vlast je bilo gušenje pobune separatističkog nacionalnog fronta Mizo u indijskoj saveznoj državi Mizoram 1966. godine. Na izborima 1971. godine bila je čelna osoba stranke i osvojila na nacionalnim izborima ubedljivu većinu glasova fokusirajući se na smanjenje siromaštva kao glavnog cilja kampanje. Te godine se Indija približila Sovjetskom Savezu potpisivanjem ugovora o prijateljstvu, usled čega je Indija dobila vojnu, finansijsku i diplomatsku podršku tokom sukoba sa Pakistanom. U narednim godinama, iako je Indija bila na čelu pokreta nesvrstanih postala je jedan od najbližih saveznika Sovjetskog Saveza, pri čemu su se međusobno podržavali u ratovima i u Ujedinjenim nacijama. Godine 1975. optužena je za manji izborni prekršaj za vreme izborne kampanje održane 1971. godine. Ostajući neokaljana u toj aferi, optužila je deo svoje stranke da je pokušava ukloniti sa položaja, i umesto podnošenja ostavke u državi proglasila 26. juna 1975. godine vanredno stanje, sve dok indijski Vrhovni sud nije odbacio optužbe upućene protiv nje.[23] Vanredno stanje je bilo i odgovor na separatističke tendencije i kao odgovor na poziv na revoluciju koju je pokrenula opozicija. Nakon uvođenja vanrednog stanja većina opozicije koja je učestvovala u stvaranju nemira. Policija je dobila ovlašćenje da uvodi policijski čas i zadržava građane na neodređeno vreme, a sve publikacije su bile podvrgnute značajnoj cenzuri od strane Ministarstva informisanja i radiodifuzije. Za razliku od svog oca Nehrua, koji je više voleo da ima posla sa jakim glavnim ministrima koji kontrolišu svoje zakonodavne stranke i partijske organizacije država, Indira je odlučila da smeni svakog glavnog ministra Kongresa koji je imao nezavisnu bazu i da svakog od njih zameni ministrima koji su joj odani.

Nekoliko meseci nakon razbijanja demonstracija još dve savezne države, Gudžarat i Tamil Nadu su potpale pod direktnu centralnu indijsku vlast predvođenu vladajućom Kongresnom partijom.

Što je duže boravila na vlasti, Indira je sve više stvarala policijsku, diktatorsku državu, a mnoge aspekte javnog života u Indiji stavljala pod svoj strogi nadzor, građanske slobode su suspendovane, a štampa cenzurisana. Mnogi su u tim njenim potezima videli uticaj njenog politički neiskusnog mlađeg sina Sandžaja, kome se Indira sve više obraćala za pomoć. Nadajući se kako će tako pokazati javnu podršku svom režimu, organizovala je u martu 1977. godine opšte izbore. Međutim ne samo da nakon proglašavanja izbornih rezultata Indira Gandi više nije bila premijerka, već nije izabrana ni za zastupnicu u indijski parlament, a Kongresna stranka je doživela strašan poraz jer je stanovništvo bilo protiv dugog vanrednog stanja i manjih prava koja je ona nametnula.

Indira je pogrešno procenila svoju popularnost čitajući šta je o njoj pisala štampa koja je bila pod velikom cenzurom, a i nije mislila da zatvorene vođe opozicije imaju ikakvu popularnost među stanovništvom.

Posle ponižavajućeg poraza na izborima, kralj Nepala je preko posrednika ponudio njoj i njenoj porodici da se presele na Nepal. Ona je odbila to, ali je bila otvorena da preseli svoja dva sina Sandžaja i Radživa Gandija. Međutim, nakon konsultacija, odbila je ponudu u potpunosti imajući u vidu svoju buduću političku karijeru, koju bi tim činom skroz ugasila.

Nakon njene smene novi ministar unutrašnjih poslova je naredio hapšenje Indire i njenog sina Sandžaja po više optužnica, a jedna od tih je bila i da su njih dvoje planirali ubistva opozicionih lidera u zatvoru tokom vanrednog stanja, ali je strategija ministra imala katastrofalan rezultat, pogotovo što su svi ti navodi i optužbe, iako su jednim delom bili i realni, sa druge strane bili teško dokazivi na sudu. Njeno hapšenje i dugotrajno suđenje su izazvali simpatije kod ljudi.

Nova Janata koalicija je uključivala više stranaka koje je mržnja prema diktatorskom režimu Indire ujedinila i to im je bila jedina zajednička stvar. Vladajuća većina je uključivala desničarske hindu nacionaliste, socijaliste, bivše članove Kongresne partije, kao i druge manjinske stranke. Sa tako malo zajedničkih ciljeva vladajuća koalicija se bila nesložna i česti sukobi su dovodili do stagnacije i otežanog funkcionisanja kako koalicije, tako i same države, pa je predsednik bio prinuđen da u avgustu 1979. godine raspusti parlament.

Na izborima u maju 1980. godine je Indira Gandi priredila spektakularni povratak i oformila većinsku vladu. Na njen povratak na vlast je uticalo i slabo i nestručno vođenje države od strane Janata partije, prve nekongresne vlade u istoriji nezavisne Indije. Kad je Sandžaj poginuo u avionskoj nesreći iste godine u junu, počela je sve više da se oslanja na svog starijeg sina Radživa Gandija, videvši u njemu svog naslednika, iako on nije bio mnogo zainteresovan za politiku. Nakon sinovljeve smrti Indira je nacionalizovala Sahnjajevu dugovima opterećenu kompaniju automobila Maruti i krenula u potragu za kompanijama iz auto industrije širom sveta kako bi našla partnera za zajednička ulaganja. Kasnije je za partnera izabrana kompanija Suzuki iz Japana, pa su oni partnerski 1984. godine lansirali na tržište prvi automobil indijske proizvodnje.

Dana 31. oktobra 1984. godine, pošto je ugušila pobunu Sika, smrtno ju je ranio Sik koji je bio pripadnik garde zadužene za njenu sigurnost. Na jednom od predizbornih skupova u istočnoj državi Orisa, Indira Gandi je izjavila da bi bila spremna da umre služeći svojoj zemlji. „Kad bih umrla u službi nacije, bila bih ponosna na to. Svaka kap moje krvi, sigurna sam u to, doprineće rastu ove nacije, njenom izrastanju u snažnu i dinamičnu naciju.“[24] Nakon ovog atentata, Radživ Gandi je vršio dužnost premijera sve do 1989. godine i bio je šesti premijer te zemlje. On je ubijen u jeku predizborne trke u Madrasu 21. maja 1991. godine.

Tokom njene vlasti Indija je vodila ratove manjeg obima sa Kinom i kasnije Pakistanom.

Indijski ratovi sa Kinom i Pakistanom uredi

1967. godine izbio je kraći vojni sukob duž himalajske granice kraljrvine Sikim, tadašnjeg indijskog protektorata sa Kinom. Tada je Kina pokušala da okupira ovaj indijski protektorat, ali je Indija uspela da odbije kineske napade i primorala ih na povlačenje iz regiona. 1975. godine je nakon referenduma na osnovu većine glasova izglasano da se protektorat Sikim priključi Indiji.

U međuvremenu pre pripajanja protektorata Sikim 1971. godine je došlo i do sukoba sa Pakistanom. Tad se Indija umešala u nameri da zaštiti civilno stanovništvo koje se u Istočnom Pakistanu pobunilo protiv autoritarne vladavine i centralizacije od strane Zapadnog Pakistana. Pre nego što se Indija uključila u sukob, pakistanska vlada je, kao odgovor na pobunu počinila genocid nad bengalskim hindusima. Tad je Indirina vlada počela da podržava bengalske pobunjenike obezbeđivanjem vojne pomoći, a kasnije su se indijskesnage više puta sukobile sa pakistanskim na istočnoj granici. Kasnije su indijske snage zajedno sa pobunjenicima izvele napad na pakistanske snage, na teritoriji Pakistana kako bi se zaustavilo prekogranično granatiranje pobunjeničkih teritorija. Tad je uvedeno i vanredno stanje u Indiji i indijske vlasti počinju da se pripremaju za potpuni rat. Indijski generali su na istočnom frontu pokrenuli niz brzih napada koristeći mehanizovane i vazdušno desantne jedinice što im je ubrzo osiguralo vazdušnu nadmoć nad regionom nakon čega je oslobođeno više gradova. 11. decembra 1971. godine su indisjke snage izvele najveću vazdušnu operaciju od Drugog svetskog rata kada se 750 padobranaca spustilo na oblast Tangil i porazilo pakistanske snage u oblasti i otvorile put za nesmetano napredovanje vojske ka Daki, glavnom gradu Istočnog Pakistana. Već 12. decembra indijske snage su stigle do predgrađa Dake i počele granatiranje grada. Kada je predaja postala očigledna opcija pakistanske paravojne formacije i policija su pre predaje Dake izvodile akcije kidnapovanja i ubijanja obrazovanih Bengalaca, kao i svakog drugog pojedinca za koga se mislilo da možda može da vodi Bangladeš kada se Pakistan preda kad je ubijeno preko 200 ljudi.

16. decembra pakistanske snage su potpisale predaju i predale grad bez otpora. Tada se 93.000 pripadnika vojske i paravojnih formacija predalo indijskim vlastima nakon čega je Indijska vojska morala da formira ljudski štit da bi odbranila ratne zarobljenike od lokalnog stanovništva koje je htelo da ih linčuje u znak osvete za sav pretrpljeni teror.

Nakon pobede nad Pakistanom, Indira je pozdravljena od strane naroda, kao i indijskih opozicionih lidera.

Operacija Plava zvezda uredi

Posle izbora 1977. godine koalicija Sika je došla na vlast u severnoj indijskoj državi Pandžab. Kako bi oslabili uticaj te koalicije i dobili podršku među grupi Sika Indirina Kongresna partija je pomogla ortodoksnom verskom vođi Džarnailu da se istakne i probije u političkom životu Pandžaba. Ubrzo nakon toga je Džarnailova verska organizacija sukobila sa drugom verskom sektom, a on je optužen za podsticanje ubistva Jagata Naraina, vlasnika novinskog lista iz Pendžaba koga su ubile Džarnailove pristalice. Nakon njegovog hapšenja on se pridružio opozicionoj strani, istoj onoj koju je njegova pojava na političkoj sceni trebala da podeli i oslabi.

U julu 1982. Džarnail je počeo da vodi kampanju za primenu Rezolucije iz Amandpura, koja je zahtevala veću autonomiju za državu sa većinskom Sika populacijom. Indijske vlasti i Kongresna partija su hapsili Sike i Džarnailove sledbenike koji su propagirali Rezoluciju, zbog čega su se neki od njih okrenuli militantnim metodama kako bi se odbranili.

Otprilike 200 sledbenika se naoružalo i uselilo u jednu rezidenciju u blizini Zlatnog hrama, a kompleks je već sledeće godine postao uporište za mnoge militante. 23. aprila 1983. godine zamenik generalnog inspektora policije Pandžaba je ubijen dok je izlazio iz hrama. Tada počinju pregovori između militanata i indijskih vlasti, a posle nekoliko neuspelih pregovora, u junu 1984. godine Indira je naredila indijskoj vojsci da uđe u Zlatni hram kako bi uklonio Džarnaila i njegove pristalice iz kompleksa. Vojska je koristila tešku artiljeriju, uključujući i tenkove u akciji koju su nazvali Operacija Plava zvezda prilikom koje su teško oštetili ili uništili delove hrama uključujući i svetilište i biblioteku Sika. Prilikom te intervencije je stradalo dosta militanata, ali i nekih hodočasnika. Tačan broj stradalih je držan u tajnosti i nikad nije objavljen, pa procene variraju od nekoliko stotina do nekoliko hiljada.

Nakon ove akcije opozicija je optužila Indiru i njenu stranku da je napad izveden u političke svrhe kako bi sebe predstavila kao heroja na opštim izborima planiranim za kraj 1984. godine. Razne organizacije i grupe Sika širom sveta su osudile akcije indijskih vlasti i vojske, a došlo je i do pobune vojnika u okviru indijske vojske koji su poreklom bili Siki.

Atentat uredi

31. oktobra 1984. godine u 9:29 ujutru u bašti Indirine rezidencije u Nju Delhiju dvojica njenih telohranitelja koji su bili siki ubijaju premijerku iz njihovih službenog oružja u znak osvete zbog operacije Plava zvezda i smrti većeg broja svojih sunarodnika i rušenja svetilišta što je povredilo verska osećanja sika. Do pucnjave je došlo dok je prolazila pored kapije koju su čuvala dvojica muškaraca. Oni su ispalili veći broj metaka u njenom pravcu i ubili je, nakon čega su bacili oružje i predali se. Ostatak obezbeđenja ih hapsi i ubijaju jednog od njih dvojice, a drugi je kasnije osuđen na smrt vešanjem.

Indira je prebačena u medicinski institut gde je operisana, ali je proglašena mrtvom u 14. 20 časova.

Autopsijom je utvrđeno da su napadači pucajući iz automatskog oružja i iz pištolja ispalili u nju 31 metak, od kojih ju je 30 pogodilo. 23 zrna su prošla kroz njeno telo, a 7 ostalo u telu.

Vest o njenoj smrti je objavljena tek u večernjim vestima istog dana.

Indira je kremirana u skladu sa hinduističkom tradicijom 3. novembra, a sahrana je uživo emitovana na domaćim i stranim televizijama.

Njena smrt je izazvala žaljenje širom sveta. Svetski lideri osudili su atentat i rekli da će njena smrt ostaviti veliku prazninu u međunarodnim poslovima. U Moskvi je sovjetski predsednik Konstantin Černenko uputio saučešće u kome je naveo: „Sovjetski narod je sa bolom i tugom saznao za preranu smrt u zlikovskom ubistvu slavne kćeri velikog indijskog naroda, vatrenog borca za mir i bezbednost naroda i velikog prijatelj Sovjetskog Saveza“. Predsednik Ronald Regan, zajedno sa državnim sekretarom Džordžom Šulcom, posetio je indijsku ambasadu da se upiše u knjigu saučešća i izrazio je „šok, odbojnost i tugu“ zbog ubistva. 42. potpredsednik Sjedinjenih Država Volter Mondejl nazvao je Gandijevu „velikim vođom velike demokratije“ i osudio „ovaj šokantni čin nasilja“. Azijski, afrički i evropski lideri oplakivali su Gandija jer je veliki šampion demokratije i lider Pokreta nesvrstanih izrazio svoju "najdublju tugu" i nazvao ubistvo "terorističkim" činom. Južnokorejski predsednik Čun Du Hvan rekao je da Gandijeva smrt znači „gubitak velikog lidera za ceo svet“. Ubistvo su osudili jugoslovenski predsednik Veselin Đuranović, pakistanski predsednik Mohamed Zia ul-Hak, predsednik Italije Sandro Pertini, papa Jovan Pavle II u Vatikanu, francuski predsednik Fransoa Miteran. U Ujedinjenim nacijama, Generalna skupština je zastala u svom radu dok su šokirani delegati oplakivali smrt. Predsednik Skupštine Pol Lusaka iz Zambije odložio je zakazanu debatu i na brzinu organizovao memorijalni sastanak.[25]

Nakon njene smrti politička struktura se znatno promenila, a Radživ je nekoliko sati nakon njene smrti nasledio majku na premijerskoj poziciji, a odmah su izbili i nemiri usmereni protiv pripadnika sika koji su trajali nekoliko dana gde je ubijeno oko 8.000 sika širom Indije, a mnogi politički lideri iz vladajuće koalicije su čak i podsticali narod koji je krenuo u progon sika.

Spoljni poslovi uredi

Gandi je ostala upamćena po njenoj sposobnosti da efikasno promoviše mere indijske spoljne politike.[26][27][28]

Južna Azija uredi

 
Indira Gandi sa Žaklin Kenedi, prvom damom SAD u Nju Delhiju, 1962.

Početkom 1971. godine, sporni izbori u Pakistanu doveli su do toga da istočni Pakistan proglasi nezavisnost kao Bangladeš. Represija i nasilje pakistanske vojske doveli su do toga da je 10 miliona izbeglica prešlo granicu sa Indijom tokom narednih meseci.[29] Konačno, u decembru 1971, Gandi je direktno intervenisala u sukobu da bi oslobodio Bangladeš. Indija je izašla kao pobednik nakon rata sa Pakistanom i postala dominantna sila Južne Azije.[30] Indija je potpisala sporazum sa Sovjetskim Savezom koji je obećao međusobnu pomoć u slučaju rata,[29] dok je Pakistan dobio aktivnu podršku od Sjedinjenih Država tokom sukoba.[31] Američki predsednik Ričard Nikson nije voleo Indiru Gandi i nazivao ju je „kučkom“[32] i „pametnom lijom“ u svojoj privatnoj komunikaciji sa državnim sekretarom Henrijem Kisindžerom.[33] Nikson je kasnije pisao o ratu: „[Gandi] je nasamarila [Ameriku]. ... ova žena nas je izludila.“[34] Odnosi sa SAD su postali dinstanciraniji kako je Gandi razvijala bliže veze sa Sovjetskim Savezom nakon rata. Ovaj drugi je narastao i postao najveći trgovinski partner Indije i njen najveći snabdevač oružjem tokom većeg dela Gandijevog premijerskog mandata.[35] Nova hegemonistička pozicija Indije, kako je artikulisana u „doktrini Indira“, dovela je do pokušaja da se himalajske države dovedu pod indijsku sferu uticaja.[36] Nepal i Butan ostali su u skladu sa Indijom, dok je 1975. godine, nakon godina kampanje, Sikim glasao za pridruživanje Indiji na referendumu.[37][38]

Indija je održavala bliske veze sa susednim Bangladešom (bivši Istočni Pakistan) nakon Oslobodilačkog rata. Premijer Šeik Mudžibur Rahman priznao je Gandijev doprinos nezavisnosti Bangladeša. Međutim, proindijska politika Mudžibura Rahmana izazvala je antagonizam kod mnogih u bangladeškoj politici i vojsci, koja je strahovala da je Bangladeš postao država klijent Indije.[39][40] Ubistvo Mudžibura Rahmana 1975. dovelo je do uspostavljanja islamističkih vojnih režima koji su nastojali da udalje zemlju od Indije.[41] Gandijev odnos sa vojnim režimima bio je zategnut zbog njene navodne podrške antiislamističkim levičarskim gerilskim snagama u Bangladešu.[41] Međutim, generalno gledano, došlo je do približavanja između Gandijeve i bangladeških režima, iako su pitanja kao što su granični sporovi i brana Faraka ostala iritantna za bilateralne veze.[42] Vlada Bangladeša je 2011. godine posthumno dodelila svoju najvišu državnu nagradu za nedržavljane Bangladeša za slobodu za njen „izuzetan doprinos“ u uspostavljanjz nezavisnosti zemlje.[43]

 
Indira Gandi se sastaje sa iranskim šahom Mohamedom Rezom Pahlavijem i Šahbanuom Farahom Pahlavijem tokom državne posete Indiji 1970.

Njen pristup rešavanju etničkih problema Šri Lanke u početku je bio susretljiv. Bila je u srdačnim odnosima sa premijerom Sirimavom Bandaranaikeom. Indija je 1974. godine ustupila maleno ostrvce Katchatheevu Šri Lanki kako bi spasila socijalističku vladu Bandaranaike od političke katastrofe.[44] Međutim, odnosi su se pogoršali zbog pokreta Šri Lanke od socijalizma pod JR Jaievardeneom, kojeg je Gandi prezirao kao „zapadnu marionetu“.[45] Indija je pod Gandijevom navodno podržavala militante Tamilske tigorove (LTTE) 1980-ih kako bi izvršila pritisak na Džajevardena da se pridržava indijskih interesa.[46] Ipak, Gandi je odbila zahteve da izvrši invaziju na Šri Lanku nakon Crnog jula 1983. godine, antitamilskog pogroma koji su izvršile singalske mafije.[47] Gandi je dala izjavu u kojoj je istakla da se zalaže za teritorijalni integritet Šri Lanke, iako je navela i da Indija ne može „ostati nemi posmatrač bilo kakve nepravde učinjene tamilskoj zajednici“.[47][48]

Odnosi Indije sa Pakistanom ostali su napeti nakon sporazuma u Šimli 1972. Gandijevo odobrenje za detonaciju nuklearnog uređaja u Pokhranu 1974. pakistanski lider Zulfikar Ali Buto je smatrao pokušajem da zastraši Pakistan da prihvati indijsku hegemoniju na potkontinentu. Međutim, u maju 1976, Gandi i Buto su se složili da ponovo otvore diplomatske ustanove i normalizuju odnose.[49] Nakon dolaska na vlast generala Muhameda Zia-ul-Haka u Pakistanu 1978. godine, odnosi Indije sa njenim susedom dostigli su najniži nivo. Gandi je optužila generala Ziju da podržava halistanske militante u Pendžabu.[49] Vojni sukobi su ponovo počeli 1984. nakon što je Gandhi odobrio operaciju Megdut.[50] Indija je pobedila u sukobu u Siačenu protiv Pakistana.[50]

Kako bi zadržala Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države podalje od Južne Azije, Gandi je bila ključan faktor u uspostavljanju Južnoazijske asocijacije za regionalnu saradnju (SAARC) 1983.[51]

Srednji Istok uredi

Gandijeva je ostalka nepokolebljiva pristalica Palestinaca u arapsko-izraelskom sukobu i bila je kritična prema bliskoistočnoj diplomatiji koju su sponzorisale Sjedinjene Države.[45] Na Izrael se gledalo kao na versku državu, a samim tim i na analogiju indijskom najbitnijem Pakistanu. Indijske diplomate su se nadale da će dobiti podršku Arapa u suprotstavljanju Pakistanu u Kašmiru. Ipak, Gandi je dozvolila razvoj tajnog kanala za kontakt i bezbednosnu pomoć sa Izraelom kasnih 1960-ih. Njen poručnik, Narasima Rao, kasnije je postao premijer i odobrio pune diplomatske veze sa Izraelom 1992.[52]

 
Indira Gandi i Nehru posećuju Alberta Ajnštajna

Indijska proarapska politika imala je različit uspeh. Uspostavljanje bliskih veza sa socijalističkim i sekularnim batističkim režimima donekle je neutralisalo pakistansku propagandu protiv Indije.[53] Međutim, Indo-pakistanski rat 1971. predstavljao je dilemu za arapske i muslimanske države na Bliskom istoku, jer su rat vodile dve države koje su bile prijateljske prema Arapima.[54] Progresivni arapski režimi u Egiptu, Siriji i Alžiru su odlučili da ostanu neutralni, dok su konzervativne proameričke arapske monarhije u Jordanu, Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima otvoreno podržavale Pakistan. Stav Egipta naišao je na užasnutost Indijanaca, koji su očekivali blisku saradnju sa batističkim režimima.[53] Ali, Naserova smrt 1970. i Sadatovo rastuće prijateljstvo sa Rijadom, i njegove sve veće razlike sa Moskvom, ograničile su Egipat na politiku neutralnosti.[53] Gandijeve uvertira Muameru Gadafiju su odbijene.[54] Libija se usaglasila sa arapskim monarhijama u verovanju da je Gandijeva intervencija u istočnom Pakistanu napad na islam.[54]

Rat iz 1971. postao je privremeni kamen spoticanja u tada rastućim indoiranskim vezama.[55] Iako je Iran ranije okarakterisao indo-pakistanski rat 1965. godine kao indijsku agresiju, šah je 1969. godine pokrenuo napore na zbližavanju sa Indijom kao deo svojih napora da obezbedi podršku za veću iransku ulogu u Persijskom zalivu.[55] Gandijev okret ka Moskvi i njeno rasparčavanje Pakistana šah je shvatio kao deo veće antiiranske zavere koja uključuje Indiju, Irak i Sovjetski Savez.[55] Ipak, Iran se odupreo pakistanskom pritisku da aktivira Bagdadski pakt i uvuče Organizaciju centralnog ugovora (CENTO) u sukob.[55] Postepeno, indijsko i iransko razočaranje svojim regionalnim saveznicima dovelo je do obnove partnerstva između nacija.[56] Gandi je bila nezadovoljna nedostatkom podrške arapskih saveznika Indije tokom rata sa Pakistanom, dok je šah bio zabrinut zbog rastućeg prijateljstva između Pakistana i arapskih država Persijskog zaliva, posebno Saudijske Arabije, i sve većeg uticaja islama u pakistanskom društvu.[56] Tokom 1970-ih godina došlo je do povećanja indijske ekonomske i vojne saradnje sa Iranom.[56] Indijsko-iranski sporazum iz 1974. doveo je do toga da Iran isporučuje skoro 75 odsto indijskih potreba za sirovom naftom.[57] Gandi je cenila šahovo zanemarivanje panislamizma u diplomatiji.[56]

Azija-Pacifik uredi

Jedan od glavnih događaja u jugoistočnoj Aziji tokom Gandijevog premijerskog mandata bilo je formiranje Asocijacije nacija jugoistočne Azije (ASEAN) 1967. godine. Odnosi između ASEAN-a i Indije bili su međusobno antagonistički. Indija je smatrala da je ASEAN povezan sa Organizacijom sporazuma Jugoistočne Azije (SEATO) i, stoga, na nju se gledalo kao na proameričku organizaciju. Sa svoje strane, zemlje ASEAN-a bile su nezadovoljne Gandijevim simpatijama prema Vijetkongu i jakim vezama Indije sa SSSR-om. Štaviše, oni su takođe bili strahovi u regionu zbog Gandijevih planova, posebno nakon što je Indija odigrala veliku ulogu u razbijanju Pakistana i omogućila pojavu Bangladeša kao suverene zemlje 1971. godine. Ulazak Indije u klub za nuklearno oružje 1974. takođe je doprineo tenzijama u jugoistočnoj Aziji.[58] Odnosi su tek počeli da se poboljšavaju nakon Gandijevog prihvatanja deklaracije ZOPFAN i raspada SEATO alijanse nakon pakistanskih i američkih poraza u regionu. Ipak, Gandijevi bliski odnosi sa ujedinjenim Vijetnamom i njena odluka da prizna vladu Kambodže koju je instalirao Vijetnam 1980. značili su da Indija i ASEAN nisu bili u stanju da razviju održivo partnerstvo.[58]

Septembra 1981. Gandi je dobila počasni doktorat na Univerzitetu Južnog Pacifika na Fidžiju.[59]

Afrika uredi

Iako se na nezavisnu Indiju u početku gledalo kao na šampiona promovisanja različitih afričkih pokreta za nezavisnost, njen srdačan odnos sa Komonveltom nacijaa i njeni liberalni pogledi na britansku politiku u istočnoj Africi naštetili su njenom imidžu kao čvrstog pristalica različitih pokreta za nezavisnost u trećem svetu.[60] Indijska osuda militantnih borbi u Keniji i Alžiru bila je u oštroj suprotnosti sa Kinom, koja je podržavala oružanu borbu za osvajanje afričke nezavisnosti.[60] Nakon što je dostigla visoku diplomatsku tačku nakon Nehruove uloge u Sueckoj krizi, izolacija Indije od Afrike bila je skoro potpuna kada su je samo četiri nacije — Etiopija, Kenija, Nigerija i Libija — podržale tokom kinesko-indijskog rata 1962. godine.[60] Nakon što je Gandi postala premijer, prošireni su diplomatski i ekonomski odnosi sa državama koje su bile na strani Indije tokom kinesko-indijskog rata.[60] Gandi je započela pregovore sa kenijskom vladom o uspostavljanju Afričko-indijske razvojne saradnje. Indijska vlada je takođe počela da razmatra mogućnost dovođenja Indijanaca naseljenih u Afriku u okviru svojih političkih ciljeva kako bi pomogla u oporavku svog opadajućeg geostrateškog uticaja. Gandi je proglasila ljude indijskog porekla nastanjene u Africi kao „ambasadore Indije“.[60] Napori da se u azijskoj zajednici pridruže indijskoj diplomatiji, međutim, propali su, delom zbog nespremnosti Indijaca da ostanu u politički nesigurnom okruženju, kao i zbog egzodusa afričkih Indijaca u Britaniju sa odlaskom imigranata iz Komonvelta, po Zakonu iz 1968.[60] U Ugandi je zajednica afričkih Indijaca pretrpela progon i na kraju proterivanje pod vlašću Idija Amina.[61]

Uspesi spoljne i unutrašnje politike 1970-ih omogućili su Gandiju da ponovo izgradi imidž Indije u očima afričkih država.[62] Pobeda nad Pakistanom i posedovanje nuklearnog oružja Indije pokazali su stepen napretka Indije.[62] Štaviše, zaključivanje indo-sovjetskog sporazuma 1971. godine i preteći gestovi Sjedinjenih Država da pošalju svoju nuklearnu operativnu grupu 74 u Bengalski zaliv na vrhuncu krize u Istočnom Pakistanu omogućili su Indiji da povrati -imperijalistička slika.[62] Gandi je čvrsto povezala indijske antiimperijalističke interese u Africi sa interesima Sovjetskog Saveza.[63] Za razliku od Nehrua, ona je otvoreno i sa entuzijazmom podržavala oslobodilačke borbe u Africi.[63] U isto vreme, kineski uticaj u Africi je opao zbog neprekidnih svađa sa Sovjetskim Savezom.[62] Ovaj razvoj događaja trajno je zaustavio pad Indije u Africi i pomogao da se ponovo uspostavi njeno geostrateško prisustvo.[62]

Komonvelt uredi

Komonvelt je dobrovoljno udruženje uglavnom bivših britanskih kolonija. Indija je održavala srdačne odnose sa većinom članova tokom Gandijevog vremena na vlasti. Tokom 1980-ih, ona je, zajedno sa kanadskim premijerom Pjerom Trudoom, predsednikom Zambije Kenetom Kaundom, australijskim premijerom Malkolmom Frejzerom i premijerom Singapura Li Guangjao, smatrana je jednim od stubova Komonvelta.[64] Indija pod Gandijevom je takođe bila domaćin samita šefova vlada Komonvelta 1983. u Nju Delhiju. Gandi je koristila ove sastanke kao forum da izvrši pritisak na zemlje članice da prekinu ekonomske, sportske i kulturne veze sa aparthejdom u Južnoj Africi.[65]

Pokret nesvrstanih uredi

Početkom 1980-ih pod Gandijem, Indija je pokušala da ponovo potvrdi svoju istaknutu ulogu u Pokretu nesvrstanih, fokusirajući se na odnos između razoružanja i ekonomskog razvoja. Osvrćući se na ekonomske probleme zemalja u razvoju, Gandi i njeni naslednici su izvršili umereni uticaj na pokret nesvrstanih, odvraćajući ga od nekih hladnoratovskih pitanja koja su poremetila kontroverzni sastanak u Havani 1979. gde je kubanski lider Fidel Kastro pokušao da upravlja kretanje ka Sovjetskom Savezu.[66] Iako je domaćinstvo samita u Delhiju 1983. ojačalo indijski prestiž unutar pokreta, njegovi bliski odnosi sa Sovjetskim Savezom i prosovjetski stavovi o Avganistanu i Kambodži ograničili su njegov uticaj.[67]

Zapadna Evropa uredi

Ona je provela niz godina u Evropi tokom mladosti i tamo je stekla mnoga prijateljstva. Tokom svog premijerskog mandata sklopila je prijateljstva sa mnogim liderima kao što su kancelar Zapadne Nemačke, Vili Brant[68] i austrijski kancelar Bruno Krajski.[69] Takođe je imala blizak radni odnos sa mnogim britanskim liderima, uključujući konzervativne premijere, Edvarda Hita i Margaret Tačer.[70]

Sovjetski Savez i zemlje istočnog bloka uredi

Odnos između Indije i Sovjetskog Saveza produbljen je tokom Gandijeve vlasti. Glavni razlog za to je bila politika SAD i Kine, rivala SSSR-a, prema Pakistanu. Podrška Sovjeta u snabdevanju oružjem i korišćenje opcije veta u Ujedinjenim nacijama pomogli su u pobedi i učvršćivanju pobede nad Pakistanom u oslobodilačkom ratu Bangladeša 1971. godine. Pre rata, Gandi je potpisao ugovor o prijateljstvu sa Sovjetima. Oni su bili nezadovoljni nuklearnim testom iz 1974. koji je izvela Indija, ali nisu podržali dalju akciju zbog hladnog rata sa Sjedinjenim Državama koji je usledio. Gandi je bila nezadovoljna sovjetskom invazijom na Avganistan, ali su je još jednom kalkulacije koje su uključivale odnose sa Pakistanom i Kinom sprečile da oštro kritikuje Sovjetski Savez. Sovjeti su postali glavni dobavljač oružja tokom Gandijevih godina i nudili su jeftine kredite i transakcije u rupijama, a ne u dolarima. Laki trgovinski poslovi odnosili su se i na nevojnu robu. Pod Gandijevom, početkom 1980-ih, Sovjeti su postali najveći trgovinski partner Indije.[71]

Sovjetska obaveštajna služba u Indiji uredi

Sovjetska obaveštajna služba bila je aktivna u Indiji tokom administracije Indire Gandi, ponekad o Gandijevom trošku. U uvodu u operaciju Plava zvezda, do 1981. godine, Sovjeti su pokrenuli operaciju Kontakt, koja je bila zasnovana na falsifikovanom dokumentu koji navodno sadrži detalje o oružju i novcu koje je ISI dao militantima Sika koji su želeli da stvore nezavisnu zemlju.[72] U novembru 1982, Jurij Andropov, generalni sekretar Komunističke partije i lider Sovjetskog Saveza, odobrio je predlog za falsifikovanje pakistanskih obaveštajnih dokumenata u kojima se detaljno navode planovi ISI za podsticanje verskih nemira u Pandžabu i promovisanje stvaranja Kalistana kao nezavisne države Sika.[73] Odluka Indire Gandi da premesti trupe u Pandžab bila je zasnovana na tome što je ozbiljno shvatila informacije koje su dali Sovjeti u vezi sa tajnom podrškom američke obaveštajne službe Sikima.[74]

Prema arhivi Mitrohin, Sovjeti su koristili novog regruta u rezidenciji u Nju Delhiju, lice po imenu „Agent S“, koji je bio blizak Indiri Gandi i delovao je kao glavni kanal za pružanje dezinformacija Gandijeovoj.[75] Agent S je Indiri Gandi dostavio lažne dokumente koji navodno pokazuju umešanost Pakistana u zaveru Halistan.[75] KGB je postao uveren da može da nastavi da obmanjuje Indiru Gandi u nedogled izmišljenim izveštajima o CIA i pakistanskim zaverama protiv nje.[76] Sovjeti su tokom posete Moskvi 1983. ubedili Radživa Gandija da je CIA angažovana u subverziji u Pendžabu.[76] Kada se Radživ Gandi vratio u Indiju, izjavio je da su takve tvrdnje istinite.[76] KGB je odgovoran za to što je Indira Gandi preuveličala pretnje koje su predstavljale i CIA i Pakistan.[77] Ovu ulogu KGB-a u omogućavanju Operacije Plava zvezda je priznao Subramanijan Svami koji je 1992. izjavio: „Operacija Plava zvezda iz 1984. postala je neophodna zbog ogromnih dezinformacija plasiranih od strane KGB-a, a koje su ponovljene u parlamentu od strane Kongresne partije Indije.[78]

Indiji, viši lider Indijske narodne partije, L. K. Advani, zatražio je od vlade belu knjigu o ulozi stranih obavještajnih agencija i sudsku istragu o tim optužbama.[79] Portparol stranke indijskog kongresa nazvao je knjigu kao „čisti senzacionalizam, ni izdaleka zasnovan na činjenicama ili zapisima“ i istakao da knjiga nije zasnovana na zvaničnim podacima iz Sovjetskog Saveza. L. K. Advani je podigao glas jer se u ovoj knjizi piše o odnosima bivše premijerke Indire Gandi (kodno ime VANO) sa KGB-om.[80][81] Napravljena je aluzija da je postojala direktna veza KGB-a sa premijerkom Indije Indirom Gandi (kodno imena Vano). „Rečeno je da se koferi puni novčanica rutinski nose u kuću premijerke. Bivši član Sindikata S. K. Patil je navodno rekao da gospođa Gandi nije ni vratila kofere“.[82][83] Opisano je i veliko prisustvo u indijskim medijima – „Prema dosijeima KGB-a, do 1973. bilo je deset indijskih novina na platnom spisku službe (koji se ne mogu identifikovati iz pravnih razloga), kao i agenciju za štampu pod svojom kontrolom. Tokom 1972. KGB je tvrdi da je podmetnuo 3.789 članaka u indijske novine – verovatno više nego u bilo kojoj drugoj zemlji nekomunističkog sveta.[84] Prema njegovim dosijeima, broj je pao na 2.760 1973. ali je porastao na 4.486 1974. i 5.510 1975. godine. Prema pojedinim izvorima, u nekim velikim zemljama NATO-a, uprkos kampanjama aktivnih mera, KGB je uspeo da podmetne nešto više od ukupno 1 procenta svih članaka koje je objavio u indijskoj štampi.“[85]

SAD uredi

 
Indira Gandi na sastanku sa predsednikom Lindonom B. Džonsonom 28. marta 1966. godine

Kada je Gandi došla na vlast 1966. godine, Lindon Džonson je bio predsednik SAD. U to vreme, Indija se oslanjala na pomoć u hrani od SAD. Gandi je zamerila što se američka politika pomoći u hrani koristi kao sredstvo za primoravanje Indije da usvoji politiku koju favorizuju SAD. Ona je takođe odlučno odbila da potpiše Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT). Odnosi sa SAD su bili jako zategnuti za vreme predsednika Ričarda Niksona i njegovog favorizovanja Pakistana tokom oslobodilačkog rata u Bangladešu. Nikson je politički i lično prezirao Gandija.[86] Godine 1981, Gandi se prvi put susrela sa predsednikom Ronaldom Reganom na samitu Sever-Jug koji je održan da bi se razgovaralo o globalnom siromaštvu. Nju su predsedniku Reganu opisivali kao ogra, ali on ju je smatrao šarmantnom i lakom za saradnju i uspostavili su bliski radni odnos tokom njenog premijerskog mandata 1980-ih.[87]

Ekonomska politika uredi

Gandi je vodila tri petogodišnja plana kao premijer, od čega su dva uspela da ispune ciljani rast.[88]

Postoji značajna debata da li je Gandi bila socijalista iz principa ili iz političke svrsishodnosti.[89] Kritičari su se fokusirali na kontradikcije u evoluciji njenog stava prema komunizmu. Gandi je bila poznata po svom antikomunističkom stavu 1950-ih, a Meghnad Desai ju je čak opisao kao „pošast [indijske] Komunističke partije“.[90] Ipak, kasnije je uspostavila bliske odnose sa indijskim komunistima čak i dok je koristila vojsku da razbije Naksalite. U tom kontekstu, Gandi je optužen da formuliše populističku politiku koja odgovara njenim političkim potrebama. Naizgled je bila protiv bogatih i krupnih biznisa, dok je očuvala status kvo da bi manipulisala podrškom levice u vremenima političke nesigurnosti, kao što je kasnih 1960-ih.[91][92] Iako je vremenom na Gandija počelo da se gleda kao na pošast desničarskih i reakcionarnih političkih elemenata Indije, pojavila se levičarska opozicija njenoj politici. Već 1969. kritičari su je počeli optuživati za neiskrenost i makijavelizam. Novine Indijski Libertarijanac su pisale: „Bilo bi teško naći makijavelističkijeg levičara od gospođe Indire Gandi ... jer ovde je Makijaveli u svom najboljem izdanju u liku uglađenog, šarmantnog i oštroumnog političara.“[93] J. Barkli Roser Mlađi je napisao da „neki čak vide i proglašenje vanrednog stanja 1975. kao potez da potisnuti [levičarsko] neslaganje protiv Gandijeve promene politike udesno.“[89] Tokom 1980-ih, Gandijeva je optužena za „izdaju socijalizma“ nakon početka Operacije Napred, pokušaja ekonomske reforme.[94] Ipak, drugi su bili više uvereni u Gandijevu iskrenost i odanost socijalizmu. Pankaj Vohra je napomenuo da bi „čak i kritičari pokojne premijerke priznali da je tokom njenog mandata donesen maksimalan broj zakona od društvenog značaja ... [i da] ona živi u srcima miliona Indijaca koji su delili njenu brigu za siromašne i slabije delove i koji su podržavali njenu politiku.“[95]

Sumirajući biografska dela o Gandiju, Blema S. Stajinberg zaključuje da je ona bila odlučno neideološka.[96] Samo 7,4% (24) od ukupno 330 biografskih izvoda postavlja ideologiju kao razlog za njen izbor politike.[96] Stajnberg primećuje da je Gandijevo povezivanje sa socijalizmom bilo površno. Imala je samo opštu i tradicionalnu privrženost ideologiji kroz svoje političke i porodične veze.[96] Gandi je lično imala nejasan koncept socijalizma. U jednom od ranih intervjua koje je dala kao premijerka, Gandi je razmišljala: „Pretpostavljam da biste me mogli nazvati socijalistom, ali razumete šta mislimo pod tim terminom ... koristili smo reč [socijalizam] jer je bila najbliža onome što smo želeli da uradimo ovde – a to je iskorenjivanje siromaštva. Možete to nazvati socijalizmom; ali ako upotrebom te reči izazivamo kontroverzu, ne vidim zašto bismo je koristili. Uopšte ne verujem u reči.“[96] Bez obzira na debatu o njenoj ideologiji ili njenom nedostatku, Gandi ostaje levičarska ikona. Kolumnista Hindustan Tajmsa Pankaj Vohra opisao ju je kao „verovatno najvećeg masovnog vođu prošlog veka“.[97] Slogan njene kampanje, Garibi Hatao („Uklonimo siromaštvo“), postao je često korišćen moto Partije Indijskog nacionalnog kongresa.[98] Za ruralne i urbane siromašne, nedodirljive, manjine i žene u Indiji, Gandi je bila „Indira Ama ili Majka Indira“.[99]

Zelena revolucija i četvrti petogodišnji plan uredi

Gandi je nasledila slabu i problematičnu ekonomiju. Fiskalni problemi povezani sa ratom sa Pakistanom 1965. godine, zajedno sa krizom hrae izazvanom sušom koja je izazvala glad, gurnuli su Indiju u najoštriju recesiju od sticanja nezavisnosti.[100][101] Vlada je odgovorila tako što je preduzela korake ka liberalizaciji ekonomije i pristala na devalvaciju valute u zamenu za obnavljanje politike prihvatanja strane pomoći.[100] Ekonomija je uspela da se oporavi 1966. i na kraju je porasla na 4,1% tokom 1966–1969.[91][102] Veliki deo tog rasta je, međutim, nadoknađen činjenicom da je spoljna pomoć koju su obećale vlada Sjedinjenih Američkih Država i Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD), imala za cilj da ublaži kratkoročne troškove prilagođavanja liberalizovanoj ekonomiji, nikada materijalizovano.[100] Američki kreatori politike žalili su se na kontinuirana ograničenja nametnuta ekonomiji. Istovremeno, odnosi Indije-SAD su bili zategnuti zbog Gandijeve kritike američke kampanje bombardovanja u Vijetnamu. Iako se u to vreme, i decenijama kasnije, mislilo da je politika predsednika Džonsona da uskrati pošiljke žitarica imala za cilj da prinudi indijsku podršku ratu, zapravo je bila da ponudi Indiji tehnologiju za prouzrokovanje kiše koju je želeo da koristi kao protivtežu kineskom posedovanju atomske bombe.[103][104] U svetlu okolnosti, liberalizacija je postala politički sumnjiva i ubrzo se od nje odustalo.[100] Diplomatija žitarica i devalvacija valute postali su predmet intenzivnog nacionalnog ponosa u Indiji. Nakon gorkog iskustva sa Džonsonom, Gandi je odlučila da ubuduće ne traži pomoć u hrani. Štaviše, njena vlada je odlučila da nikada više ne postane tako ranjivo zavisna od pomoći i marljivo je počela da stvara značajne devizne rezerve.[105] Kada su zalihe hrane pale nakon loše žetve 1972. godine, vlada je stavila do znanja da koristi devize za komercijalnu kupovinu američke pšenice umesto da traži obnavljanje pomoći u hrani.[106]

Period 1967–75. karakteriše socijalistički uspon u Indiji, koji je kulminirao 1976. godine zvaničnom deklaracijom državnog socijalizma. Gandi ne samo da je napustila kratkotrajni program liberalizacije, već je i agresivno proširila javni sektor novim zahtevima za licenciranje i drugim ograničenjima za industriju. Započela je novi kurs pokretanjem četvrtog petogodišnjeg plana 1969. godine. Vlada je ciljala rast od 5,7 odsto, a kao svoje ciljeve navela je „rast uz stabilnost i progresivno postizanje samopouzdanja“.[91][107] Obrazloženje za sveukupni plan bio je Gandijev program u deset tačaka iz 1967. godine. Ovo je bila njena prva formulacija ekonomske politike, šest meseci nakon dolaska na funkciju. Program je naglašavao veću državnu kontrolu ekonomije, uz shvatanje da kontrola vlade obezbeđuje veće blagostanje od privatne kontrole.[91] Povezan sa ovom tačkom bio je i paralelni skup politika koje su imale za cilj da regulišu privatni sektor.[91] Do kraja 1960-ih, preokret procesa liberalizacije je završen, a indijska politika je okarakterisana kao „protekcionistička kao i uvek“.[108]

Da bi se pozabavila problemima hrane u Indiji, Gandi je proširila naglasak na proizvodnju inputa za poljoprivredu koju je već inicirao njen otac, Džavaharlal Nehru.[109] Zelena revolucija u Indiji je kasnije kulminirala pod njenom vladom 1970-ih. Ona je transformisala zemlju iz nacije koja se u velikoj meri oslanja na uvozno žito i sklona gladi, u državu koja je u velikoj meri mogla da se prehrani i koja je postala uspešna u postizanju svog cilja bezbednosti hrane. Gandi je imala lični motiv da teži poljoprivrednoj samodovoljnosti, budući da je zavisnost Indije od SAD za isporuke žitarica bila ponižavajuća.[110]

Ekonomski period 1967–75 postao je značajan kao veliki talas nacionalizacije usred pojačane regulacije privatnog sektora.[111]

Neki drugi ciljevi ekonomskog plana za taj period bili su da se kroz program seoskih radova obezbede minimalne potrebe zajednice i uklanjanje ličnih novčanica plemstva.[91] I ovi, kao i mnogi drugi ciljevi programa iz 1967. godine, ostvareni su do 1974-75. Ipak, uspeh ukupnog ekonomskog plana je ublažen činjenicom da je godišnji rast od 3,3–3,4% u periodu 1969–1974. bio ispod ciljane brojke.[91]

Peti petogodišnji plan uredi

Peti petogodišnji plan (1974–79) donesen je u pozadini vanrednog stanja i Programa od dvadeset tačaka iz 1975.[91] To je bio ekonomski razlog vanredne situacije, politički čin koji je često bio opravdan ekonomskim osnovama.[91] Za razliku od prijema Gandijevog ranijeg ekonomskog plana, ovaj je kritikovan jer je „na brzinu sastavljena lista želja“.[91] Gandi je obećala da će smanjiti siromaštvo ciljanjem na nivoe potrošnje siromašnih i sprovesti široke društvene i ekonomske reforme. Pored toga, Vlada je ciljala godišnju stopu rasta od 4,4% tokom perioda koji je bio na planu.[112]

Mere vanrednog režima su bile u stanju da zaustave ekonomske nevolje od početka do sredine 1970-ih, koje su bile poremećene neuspehom žetve, fiskalnom kontrakcijom i slomom Bretonvudskog sistema fiksnih deviznih kurseva. Nastale turbulencije na deviznim tržištima dodatno su naglašene naftnim šokom iz 1973.[113] Vlada je uspela da premaši ciljani rast sa godišnjom stopom rasta od 5,0–5,2% tokom petogodišnjeg perioda plana (1974–79).[114][91] Ekonomija je rasla po stopi od 9% samo u periodu 1975–1976, a Peti plan je postao prvi plan tokom kojeg je prihod privrede po glavi stanovnika porastao za preko 5%.[115]

Operacija Napred i Šesta petoletka uredi

Gandi je nasledila slabu ekonomiju kada je ponovo postala premijer 1980.[116] Prethodne godine — 1979–1980 — pod vladom Janata partije bila je najveća recesija (-5,2%) u istoriji moderne Indije sa inflacijom od 18,2%.[117][118][119] Gandi je 1980. godine ukinula petogodišnji plan vlade Janata partije i pokrenuo Šesti petogodišnji plan (1980–85). Njena vlada je ciljala prosečnu stopu rasta od 5,2% tokom perioda koji je bio na planu.[120] Takođe su preduzete mere za kontrolu inflacije; do ranih 1980-ih bio je pod kontrolom po godišnjoj stopi od oko 5%.[119]

Iako je Gandi nastavila da ispoveda socijalistička uverenja, Šesti petogodišnji plan se značajno razlikovao od godina Garibija Hataoa. Populističke programe i politike zamenio je pragmatizam.[91] Akcenat je bio na pooštravanju javnih rashoda, većoj efikasnosti javnih preduzeća, što je Gandijeva okarakterisala kao „tužna stvar“, i na stimulisanju privatnog sektora kroz deregulaciju i oslobađanje tržišta kapitala.[121] Vlada je potom pokrenula Operaciju Napred 1982. godine, prvi oprezni pokušaj reformi.[122] Šesti plan je postao najuspešniji od petogodišnjih planova do sada; pokazujući prosečnu stopu rasta od 5,7% tokom 1980–85.[123]

Inflacija i nezaposlenost uredi

 
Cena nafte tokom energetske krize 1970-ih. Grafikon pokazuje oštar porast 1973. i ponovo 1979. godine

Tokom poslednje pune godine na funkciji Lala Bahadura Šastrija (1965), inflacija je u proseku iznosila 7,7%, u poređenju sa 5,2% na kraju Gandijevog prvog mandata (1977).[124] U proseku, inflacija u Indiji je ostala ispod 7% tokom 1950-ih i 1960-ih.[125] Zatim se naglo ubrzao 1970-ih, sa 5,5% u 1970–71. na preko 20% do 1973–74, zbog međunarodne naftne krize.[124] Gandi je 1974. proglasila inflaciju najvećim problemom (25,2%) i osmislio ozbiljan antiinflacioni program. Vlada je bila uspešna u snižavanju inflacije tokom vanrednog stanja; dostižući negativne cifre od −1,1% do kraja 1975–76.[126][124]

Gandi je ponovo nasledila otrcanu ekonomiju u svom drugom mandatu; neuspesi u žetvi i drugi naftni šok kasnih 1970-ih su izazvali ponovni rast inflacije.[127] Tokom kratkog vremena Čarana Singa na funkciji u drugoj polovini 1979. godine, inflacija je u proseku iznosila 18,2%, u poređenju sa 6,5% tokom Gandijeve poslednje godine na vlasti (1984).[128][129] Opšti ekonomski oporavak pod njenom vlašću doveo je do prosečne stope inflacije od 6,5% od 1981–82. do 1985–86 – najniže od početka inflacionih problema u Indiji 1960-ih.[130]

Stopa nezaposlenosti je ostala konstantna na 9% tokom devetogodišnjeg perioda (1971–80) pre nego što je opala na 8,3% 1983.[91][131]

Unutrašnja politika uredi

Nacionalizacija uredi

Uprkos odredbama, kontroli i propisima Banke Indije, većina banaka u Indiji je i dalje bila u vlasništvu i pod upravom privatnih lica.[132] Biznismeni koji su bili vlasnici banaka često su optuženi da kanališu depozite u sopstvene kompanije i ignorišu prioritetno kreditiranje sektora . Štaviše, postojala je velika ogorčenost protiv klasnog bankarstva u Indiji, zbog čega su siromašni (većina stanovništva) ostali bez bankovnih sredstava.[133] Nakon što je postala premijer, Gandi je izrazila svoju nameru da nacionalizuje banke kako bi ublažila siromaštvo u radu pod naslovom „Zalutale misli o nacionalizaciji banaka“.[134] List je dobio ogromnu podršku javnosti.[134] Godine 1969. Gandi je krenula u nacionalizaciju četrnaest velikih komercijalnih banaka. Nakon toga, depoziti u filijalama banaka u javnom sektoru porasli su za približno 800 procenata; napredak je napravio ogroman skok za 11.000 procenata.[135] Nacionalizacija je takođe rezultirala značajnim povećanjem geografske pokrivenosti banaka; broj ekspozitura banaka porastao je sa 8.200 na preko 62.000, od kojih je većina otvorena u ruralnim područjima gde ranije nije bilo banaka. Težnja nacionalizacije ne samo da je pomogla da se poveća štednja domaćinstava, već je takođe obezbedila značajna ulaganja u neformalni sektor, u mala i srednja preduzeća i u poljoprivredu, i značajno je doprinela regionalnom razvoju i ekspanziji indijske industrijske i poljoprivredne proizvodnje. baza.[136] Džajaprakaš Narajan, koja je postala poznata po vođstvu opozicije Gandiju 1970-ih, je solidno hvalila njenu nacionalizaciju banaka.[133]

Pošto je ponovo izabran 1971. na platformi za nacionalizaciju, Gandi je nastavila sa nacionalizacijom industrije uglja, čelika, bakra, rafinerija, proizvodnje pamučnog tekstila i industrije osiguranja.[137] Najviše je urađeno radi zaštite zapošljavanja i interesa organizovanog rada.[137] Preostale industrije privatnog sektora stavljene su pod strogu regulatornu kontrolu.[137]

Tokom Indo-pakistanskog rata 1971. godine, privatne naftne kompanije u stranom vlasništvu odbijale su da isporučuju gorivo indijskoj mornarici i indijskom vazduhoplovstvu. Kao odgovor, Gandi je nacionalizovao neke naftne kompanije 1973.[138] Međutim, velike nacionalizacije su se takođe desile 1974. i 1976. godine, formirajući naftne kompanije.[139] Nakon nacionalizacije, naftne kompanije kao što su Indijska naftna korporacija (IOC), Hindustan Petroleum Corporation (HPCL) i Bharat Petroleum Corporation (BPCL) morale su da zadrže minimalne zalihe nafte, da bi izvršile isporuke vojsci po potrebi.[140]

Administracija uredi

 
Administrativna podela Indije 1961–1975. Gandi je uspostavio šest država, Harijana (1966), Himačal Pradeš (1971), Megalaja, Manipur i Tripura (sve 1972), i na kraju Sikim (1975), čime je ukupan broj država porastao na 22. Takođe je ustanovila Arunačal Pradeš i Mizoram (1972) kao teritorije Unije

Godine 1966. Gandi je prihvatila zahteve Akalija da reorganizuju Pendžab po lingvističkim linijama. Južna polovina Pendžaba koja govori hindi postala je posebna država, Harijana, dok su brdovita područja koja govore pahari na severoistoku pripojena Himačal Pradešu.[141] Time se nadala da će sprečiti rastući politički sukob između hinduističkih i sik grupa u regionu.[141] Međutim, sporno pitanje koje su Akaliji smatrali nerešenim bio je status Čandigarha, prosperitetnog grada na granici Pendžaba i Harijane, koji je Gandi proglasio teritorijom unije koju će obe države deliti kao glavni grad.[142]

Pobeda nad Pakistanom 1971. konsolidovala je indijsku moć u Kašmiru. Gandi je nagovestila da ona neće praviti veće ustupke po pitanju Kašmira. Najistaknutiji od kašmirskih separatista, šeik Abdulah, morao je da prizna indijsku kontrolu nad Kašmirom u svetlu novog poretka u Južnoj Aziji. Situacija je normalizovana u godinama nakon rata nakon što je Abdulah pristao na sporazum sa Gandijem, odustajanjem od zahteva za plebiscitom u zamenu za poseban autonomni status za Kašmir . Godine 1975. Gandi je proglasila državu Džamu i Kašmir za sastavnu jedinicu Indije. Sukob u Kašmiru ostao je uglavnom miran ako je zamrznut pod Gandijevim premijerskim mandatom.[143]

Godine 1972. Gandi je dodelila državnost Megalaji, Manipuru i Tripuri, dok je Agencija za severoistočne granice proglašena teritorijom sindikata i preimenovana u Arunačal Pradeš. Njena administracija je uspešno nadgledala prelaz u državnost ovih teritorija.[144] Nakon toga je usledila aneksija Sikima 1975.[38]

Socijalne reforme uredi

Princip jednake plate za isti rad i za muškarce i za žene bio je sadržan u indijskom ustavu pod Gandijevom administracijom.[145]

Gandi je dovela u pitanje dalje postojanje tajnih fondova za bivše vladare kneževskih država. Ona se zalagala za ukidanje zasnovano na jednakim pravima za sve građane i potrebu da se smanji deficit prihoda vlade. Plemstvo je odgovorilo okupljanjem oko Jana Sangha i drugih desničarskih partija koje su se suprotstavljale Gandijevim pokušajima da ukine kraljevske privilegije.[146] Predlog za ukidanje privatnih fondova i zvanično priznanje titula prvobitno je iznet pred parlament 1970. Usvojen je u Lok Sabhi, ali nije uspeo da postigne dvotrećinsku većinu u Rajia Sabhi pošto je nedostajao samo jedan glas.[147] Gandi je odgovorila izdavanjem predsedničke proklamacije; oduzimanje priznanja knezovima; sa ovim povlačenjem priznanja, njihova potraživanja na lične finansijska sredstva su takođe pravno izgubljena.[147] Međutim, proglas je poništio Vrhovni sud Indije.[147] Godine 1971, Gandi je ponovo predložila da se ukine tajna torbica. Ovaj put je uspešno usvojen kao 26. amandman na Ustav Indije.[146]

Gandi je tvrdila da samo jasna vizija, gvozdena volja i najstroža disciplina mogu iskoreniti siromaštvo.[148] Uvođenje vanrednog stanja 1975. opravdala je u ime socijalističke misije Kongresa.[148] Naoružan moći da vlada dekretom i bez ustavnih ograničenja, Gandi je krenula u masivni program preraspodele.[148] Odredbe su uključivale brzu primenu plafona za zemljište, smeštaj za radnike bez zemlje, ukidanje dužničkog rada i moratorijum na dugove siromašnih.[148] Severna Indija je bila u centru reformi. Milioni hektara zemlje su nabavljeni i preraspodeli.[148] Vlada je takođe bila uspešna u nabavci kuća za radnike bez zemlje; Prema Fransin Frankel, tri četvrtine od ciljanih četiri miliona kuća dostignuto je samo 1975. godine.[148] Ipak, drugi su osporili uspeh programa i kritikovali Gandijevu što nije učinila dovoljno da reformiše vlasništvo nad zemljom. Politički ekonomista, Jiotindra Das Gupta, zagonetno je pitao "...da li su stvarne pristalice zemljoposednika bile u zatvoru ili na vlasti?"[148] Kritičari su takođe optužili Gandijevu da je izabrala da „govori levo i deluje desno“, pozivajući se na njene istovremene pro-poslovne odluke i nastojanja.[148] Bez obzira na kontroverzu oko prirode reformi, dugoročni efekti društvenih promena doveli su do ispoljavanja poljoprivrednika srednjeg ranga iz srednjih i nižih kasta u severnoj Indiji.[148] Uspon ovih novo osnaženih društvenih klasa doveo je u pitanje politički establišment Hindi pojasa u godinama koje dolaze.[148]

Jezička politika uredi

Prema Ustavu Indije iz 1950., hindi je trebalo da postane zvanični nacionalni jezik do 1965. godine. Ovo je bilo neprihvatljivo za mnoge države u kojima se ne govori hindi, a koje su želele nastavak upotrebe engleskog u vladi. Godine 1967. Gandi je uvela ustavni amandman koji je garantovao defakto upotrebu i hindskog i engleskog kao službenih jezika. Ovo je uspostavilo zvaničnu vladinu politiku dvojezičnosti u Indiji i zadovoljilo indijske države koje ne govore hindi.[149] Gandi je tako sebe uspostavila kao lidera sa panindijskom vizijom.[150] Ipak, kritičari su tvrdili da je njen stav zapravo imao za cilj da oslabi poziciju suparničkih lidera Kongresa iz severnih država, kao što je Utar Pradeš, gde je bilo jakih, ponekad nasilnih, prohindskih agitacija.[149] Gandi je izašla iz sukoba o jezičkim pitanjima uz snažnu podršku južnoindijskog stanovništva.[150]

Nacionalna bezbednost uredi

Kasnih 1960-ih i 1970-ih, Gandi je naterala indijsku vojsku da slomi pobune militantnih komunista u indijskoj državi Zapadni Bengal.[151] Komunistička pobuna u Indiji je potpuno ugušena tokom vanrednog stanja.[152][153][154]

Gandi je severoistočni region smatrao važnim, zbog njegove strateške situacije.[155] Godine 1966. ustanak u Mizou se desio protiv vlade Indije i zahvatio je skoro ceo region Mizorama. Gandi je naredila indijskoj vojsci da pokrene masovne uzvratne udare kao odgovor. Pobuna je ugušena indijskim vazduhoplovstvom koje je izvelo vazdušne napade na Ajzal; ovo ostaje jedini slučaj da je Indija izvršila vazdušni napad na sopstvenoj teritoriji.[156][157] Poraz Pakistana 1971. i otcepljenje Istočnog Pakistana kao proindijskog Bangladeša doveli su do kolapsa Mizo separatističkog pokreta. Godine 1972., nakon što su manje ekstremistički lideri Mizoa došli za pregovarački sto, Gandi je unapredila Mizoram na status sindikalne teritorije. Pobuna manjih razmera nekih militanata nastavila se do kasnih 1970-ih, ali je vlada uspešno rešila to.[156] Mizo sukob je definitivno rešen tokom administracije Gandijevog sina Radživa. Danas se Mizoram smatra jednom od najmirnijih država na severoistoku.[158]

Odgovarajući na pobunu u Nagalandu, Gandi je „pokrenula snažnu vojnu ofanzivu“ 1970-ih.[159] Konačno, došlo je do masovnog obračuna sa pobunjenicima tokom vanrednog stanja koje je naredila lično Gandi. Pobunjenici su ubrzo pristali na predaju i potpisali Šilongski sporazum 1975.[160] Dok se sporazum smatrao pobedom indijske vlade i okončao sukobe velikih razmera,[161] od tada je došlo do naleta nasilja od strane pobunjenika i etničkih sukoba među plemenima.[161]

Indijski nuklearni program uredi

Gandi je doprinela i dalje sprovodila viziju Džavaharlala Nehrua, bivšeg premijera Indije, da razvije svoj nuklearni program.[162][163] Gandi je odobrila razvoj nuklearnog oružja 1967. godine, kao odgovor na test br. 6 od strane Narodne Republike Kine. Gandi je ovaj test videla kao kinesko nuklearno zastrašivanje i promovisala je Nehruove stavove o uspostavljanju stabilnosti i bezbednosnih interesa Indije nezavisno od interesa nuklearnih supersila.[164]

Program je zašao u zrelu fazu 1974. godine, kada je dr Raja Ramana izvestio Gandijevu da Indija ima sposobnost da testira svoje prvo nuklearno oružje. Gandi je dala usmeno odobrenje za ovaj test, a pripreme su obavljene u poligonu Pokhran indijske vojske.[165] Indija je 1974. godine uspešno izvela podzemnu nuklearnu probu, nezvanično kodnog naziva Nasmejani Buda, u blizini pustinjskog sela Pokhran u Radžastanu.[166] Pošto je svet ćutao o ovom testu, iz Pakistana je došao žestok protest pošto je pakistanski premijer Zulfikar Ali Buto opisao test kao „indijsku hegemoniju“ da bi zastrašio Pakistan.[167] Kao odgovor na ovo, Buto je pokrenuo ogromnu kampanju da od Pakistana napravi nuklearnu silu. Buto je zamolio naciju da se ujedini i primenjene su parole poput: „Ješćemo travu ili lišće ili čak ogladneti, ali dobićemo nuklearnu energiju“. Gandi je uputila pismo Butou, a kasnije i svetu, tvrdeći da je test bio u miroljubive svrhe i deo posvećenosti Indije da razvije svoj program za industrijsku i naučnu upotrebu.[168] Uprkos intenzivnim međunarodnim kritikama i stalnom padu stranih investicija i trgovine, nuklearni test je bio popularan u zemlji. Test je izazvao momentalno oživljavanje Gandijeve popularnosti, koja je znatno opala nakon rata 1971. godine.

 
Portret Ferozea i Indire Gandi

Lični život uredi

Udala se za Ferozea Gandija sa 25 godina, 1942. godine. Njihov brak je trajao 18 godina sve dok on nije umro od srčanog udara 1960.[169][170] Imali su dva sina — Rajiva i Sanjaja. U početku, njen mlađi sin Sanjai je bio njen izabrani naslednik, ali nakon njegove smrti u avionskoj nesreći u junu 1980., Gandi je ubedila svog nevoljnog starijeg sina Radživa da napusti posao pilota i uđe u politiku u februaru 1981. Radživ je preuzeo dužnost premijera nakon ubistva svoje majke 1984. godine; bio je na funkciji do decembra 1989. Sam Radživ Gandi je ubijen od strane bombaša samoubice koji je delovao u ime LTTE 21. maj 1991.[171]

Pogledi na ženska pitanja uredi

Godine 1952. u pismu svojoj američkoj prijateljici Doroti Norman, Gandi je napisala: „Ni u kom smislu nisam feministkinja, ali verujem da žene mogu sve ... Ako im se da prilika da se razviju, sposobne Indijke su odmah došle do vrha." Iako ova izjava izgleda paradoksalno, ona odražava Gandijeva kompleksna osećanja prema njenom polu i feminizmu.[172] Njeno egalitarno vaspitanje sa svojim muškim rođacima doprinelo je njenom osećaju prirodne jednakosti. „Leteći zmajeve, penjući se na drveće, igrajući se mermerima sa svojim rođacima, Indira je rekla da jedva da je znala razliku između dečaka i devojčice do svoje dvanaeste godine.[173][174]

Gandi nije često razgovarala o svom polu, ali se bavila ženskim pitanjima pre nego što je postala premijer. Pre izbora za premijerku, postala je aktivna u organizacionom krilu Kongresne stranke, delom i u Ženskom odeljenju.[175] Godine 1956. Gandi je imala aktivnu ulogu u osnivanju Ženske sekcije Kongresne partije.[176] Nije iznenađujuće da je veliki deo njenog učešća proisticao od njenog oca. Kao jedino dete, Gandi je prirodno zakoračio u političko svetlo. I, kao žena, prirodno je pomogla na čelu Ženske sekcije Kongresne partije. Često je pokušavala da organizuje žene da se uključe u politiku.[177] Iako je retorički Gandi možda pokušala da odvoji svoj politički uspeh od svoga pola, ona se ipak uključila u ženske organizacije. Političke stranke u Indiji posvetile su značajnu pažnju njenom polu pre nego što je postala premijerka, nadajući se da će je iskoristiti za političku dobit.[178][179] Iako su muškarci tokom njenog odrastanja okruživali Gandija, ona je još kao dete imala ženske uzore. Nekoliko knjiga o Gandijevoj pominje njeno interesovanje za Jovanku Orleanku. U sopstvenim izveštajima kroz svoja pisma, pisala je svojoj prijateljici Doroti Norman, 1952. napisala je: „U oko osam ili devet godina odvedena sam u Francusku; Žana d'Ark je postala moja velika heroina. Bila je jedna od prvih osoba o kojima sam čitao sa entuzijazmom“.[180] Drugi istoričar prepričava Indirino poređenje sebe sa Jovankom Orleankom: „Indira je razvila fascinaciju Jovankom Orleankom, govoreći svojoj tetki: 'Jednog dana ću odvesti svoj narod do slobode baš kao što je to uradila Jovanka Orleanka'![181] Gandijevo povezivanje sa Jovankom Orleankom predstavlja model za istoričare prilikom procene njenog rada i ličnosti. Kao što je jedan pisac rekao: „Indijanci su bili njena deca; članovi njene porodice bili su jedini ljudi koji su mogli da ih vode.[182]

Gandijev život su pratili pozivi i pokreti za nezavisnost Indije od njenog rođenja 1917.[183] Tako je do 1947. godine već bila dublje involvirana u politiku, a do 1966. godine, kada je prvi put preuzela funkciju premijera, imala je nekoliko kabinetskih pozicija u kabinetu svog oca.[184]

Njeno zalaganje za ženska prava počelo je uz njenu pomoć u osnivanju Ženske sekcije Kongresne partije.[185] Godine 1956. napisala je u pismu: „Zbog toga mnogo aktivnije učestvujem u politici. Moram da obavim dosta turneja da bih osnovala Žensku sekciju Kongresne partije, i na brojni važni komiteti“.[186] Gandi je provela mnogo vremena tokom 1950-ih pomažući u organizovanju žena. Pisala je Normanu 1959. godine, razdražena što su se žene organizovale oko komunističkog cilja, ali se nisu mobilisale za indijsku stvar: „Žene, koje sam godinama pokušavala da organizujem, uvek su odbijale da uđu u politiku. Sada su na terenu“.[187] Gandi nije videla svrhu feminizma. Ona je primetila da: „S obzirom na priliku da se razvijaju, sposobne Indijke su odmah došle do vrha.[188]

Gandi se osećala krivom zbog nemogućnosti da u potpunosti posveti vreme svojoj deci. Napomenula je da je njen glavni problem na funkciji bio kako da izbalansira svoje političke dužnosti sa brigom o svojoj deci, i „naglasila da je majčinstvo najvažniji deo njenog života“[189] U drugom trenutku je ušla u detalje: „Za ženu je majčinstvo najveće ispunjenje ... Doneti novo biće na ovaj svet, videti njegovo savršenstvo i sanjati o njegovoj budućoj veličini je najdirljivije od svih iskustava i ispunjava čoveka čudom i uzvišenošću.“[190]

Njene domaće inicijative nisu se nužno pozitivno odrazile na žene Indije. Gandi se nije posebno trudila da postavlja žene na položaje u kabinetu. Za vreme svog mandata nije postavila nijednu ženu u punopravni čin.[191] Ipak, uprkos tome, mnoge žene vide Gandijevu kao simbol feminizma i sliku ženske moći.[191]

Državne počasti uredi

Odlikovanje Država Datum Beleška Ref.
  Bharat ratna   Indija 1971. Najviša civilna čast Indije.
  Lenjinova nagrada za mir   SSSR 1985. Dodeljivala ga je komisija koju je imenovala sovjetska vlada. [192][193]
  Čast slobode Bangladeša   Bangladeš 2011. Najviša čast Bangladeša koja se dodeljuje stranim visokodostojnicima. [194]

Nasleđe uredi

 
Voštana statua Indire Gandi u muzeju Madame Tiso, London

Američki politički veteran Henri A. Kisindžer opisao je Indiru Gandi kao „čeličnu damu“.[195][196][197] Nakon što je Indiju dovela do pobede protiv Pakistana u oslobodilačkom ratu Bangladeša 1971. godine, predsednik V. V. Giri dodelio joj je najveće civilno priznanje Indije, Bharat Ratna.[198][199][200]

Godine 2011, Gandijevoj je posthumno dodeljen orden Čast slobode Bangladeša, najviša civilna nagrada Bangladeša za strane državljane za njen „izuzetan doprinos“ oslobodilačkom ratu u Bangladešu.[201]

Gandijevo glavno nasleđe bilo je čvrsto stajanje pred američkim pritiskom da porazi Pakistan i pretvori Istočni Pakistan u nezavisni Bangladeš.[202] Ona je takođe bila odgovorna za pridruživanje Indije grupi zemalja sa nuklearnim oružjem.[203] Iako je Indija zvanično bila deo Pokreta nesvrstanih, ona je dala indijskoj spoljnoj politici blagi okret ka sovjetskom bloku.[204]

Tokom 1999. Gandi je proglašena za ženu milenijuma u onlajn anketi koju je organizovao Bi-Bi-Si.[205] Godine 2012. bila je na sedmom mestu u anketi o najvećem Indijci koju je organizovao Outlook India.[206]

Budući da je decenijama bio na čelu indijske politike, Gandi je ostavila snažno nasleđe u indijskoj politici. Slično tome, neki od njenih postupaka su takođe izazvali kontroverze. Jedna od kritika navodi da je oštetila unutrašnju partijsku demokratiju u Kongresnoj stranci. Njeni izraziti kritičari je optužuju da je oslabila glavne državne ministre i time oslabila federalnu strukturu, da je oslabila nezavisnost pravosuđa i da je oslabila svoj kabinet dajući vlast svom sekretarijatu i svojim sinovima.[207] Gandi je takođe povezana sa negovanjem kulture nepotizma u indijskoj politici i u indijskim institucijama.[208] Ona je takođe skoro jedinstveno povezana sa periodom vladavine vanrednog stanja, koji su neki opisali kao „mračni period“ u indijskoj demokratiji.[209] Četrdeset drugi amandman indijskog ustava koji je usvojen tokom vanrednog stanja takođe se može smatrati delom njenog nasleđa. Iako su pravosudni izazovi i vlade koje nisu u Kongresu pokušale da smanje amandman, amandman i dalje stoji.[210]

Ona je i dalje jedina žena koja je zauzela kancelariju premijera Indije.[211] Godine 2020. magazin Tajm je Gandi uvrstio među 100 moćnih žena sveta koje su definisale prošli vek.[212][213]

Dela uredi

Knjige o Indiri Gandi:

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 92. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ Ghose, Sagarika (18. 11. 2017). „19th November 2017: 100 years of Indira Gandhi. She was the mother of every Indian supremo”. The Times of India. 
  3. ^ Tandon, P.D. (21. 05. 2001). „The truth about Indira”. Outlook India. Pristupljeno 01. 6. 2018. 
  4. ^ Brahma Chellaney (2006). Asian Juggernaut: The Rise of China, India, and Japan (na jeziku: engleski). HarperCollins. str. 195. ISBN 9788172236502. „Indeed, Beijing's acknowledgement of Indian control over Sikkim seems limited to the purpose of facilitating trade through the vertiginous Nathu-la Pass, the scene of bloody artillery duels in September 1967 when Indian troops beat back attacking Chinese forces.” 
  5. ^ Shrivastava, Sanskar (2011-10-30). „1971 India Pakistan War: Role of Russia, China, America and Britain”. The World Reporter (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 1. 11. 2011. g. Pristupljeno 2023-03-29. 
  6. ^ Mehrotra, Santosh K., ur. (1991). Bilateral trade. India and the Soviet Union: Trade and Technology Transfer. Cambridge Russian, Soviet and Post-Soviet Studies. Cambridge: Cambridge University Press. str. 161—206. ISBN 978-0-521-36202-3. doi:10.1017/CBO9780511559884.010. Pristupljeno 2023-03-29. 
  7. ^ „The darkest phase in Indira's tenure as PM – Emergency!”. The Economic Times. 
  8. ^ Khorana, M. (1991). The Indian Subcontinent in Literature for Children and Young Adults: An Annotated Bibliography of English-language Books. Bibliographies and indexes in world literature. Greenwood Press. str. 188. ISBN 978-0-313-25489-5. Pristupljeno 2023-05-13. 
  9. ^ Hampton, W.H.; Burnham, V.S.; Smith, J.C. (2003). The Two-Edged Sword: A Study of the Paranoid Personality in Action. Sunstone Press. str. 91. ISBN 978-0-86534-147-0. Pristupljeno 2023-05-13. 
  10. ^ Steinberg, B.S. (2008). Women in Power: The Personalities and Leadership Styles of Indira Gandhi, Golda Meir, and Margaret Thatcher. Arts Insights Series. McGill-Queen's University Press. str. 75. ISBN 978-0-7735-7502-8. 
  11. ^ „India Gandhi: Remembering country's first female PM on her 104th birthday”. 19. 11. 2021. 
  12. ^ „Indira Gandhi, Amrit Kaur named by TIME among '100 Women of the Year'”. The Economic Times. 
  13. ^ Gupte 2012, str. 3.
  14. ^ „Bela knjiga – Indira Gandi”. RTS. Pristupljeno 18. 1. 2021. 
  15. ^ Frank 2010, str. 31.
  16. ^ a b Frank 2010, str. 16.
  17. ^ Frank 2010, str. 25.
  18. ^ Frank 2010, str. 32.
  19. ^ Frank 2010, str. 55.
  20. ^ „1976: Indira Gandhi”. Time. 5. 3. 2020. Pristupljeno 18. 1. 2021. 
  21. ^ „Britannica”. 
  22. ^ „P.M.India”. 
  23. ^ „Indira Gandhi prime minister of India”. Britannica. 20. 10. 2023. Pristupljeno 18. 1. 2021. 
  24. ^ Specijalni dodatak Večernjih novosti povodom 55. godina izlaska.
  25. ^ „World leaders condemned the 'senseless' assassination of Indian Prime Minister Indira Gandhi”. VALERIE STRAUSS. United Press International. UPI.COM. 31. 10. 1984. Pristupljeno 4. 4. 2020. 
  26. ^ Genovese, Michael A., ed. Women As National Leaders (SAGE Publications, 1993).
  27. ^ Surjit Mansinghm India′s Search for Power: Indira Gandhi′s Foreign Policy 1966–1982 (1984)
  28. ^ Shashi Tharoor, Reasons of state: political development and India's foreign policy under Indira Gandhi, 1966–1977 (1982) online
  29. ^ a b Reynolds, David (2001). One world divisible : a global history since 1945. New York: W.W. Norton. str. 244—247. ISBN 978-0-393-32108-1. 
  30. ^ Kulke, Hermann (2004). A History of India . Routledge. str. 359. ISBN 978-0-415-32919-4. 
  31. ^ Nixon's dislike of 'witch' Indira, BBC News, 29 June 2005 Arhivirano 12 avgust 2011 na sajtu Wayback Machine. BBC News (29 June 2005). Retrieved on 18 June 2011.
  32. ^ „Foreign Relations of the United States, 1969–1976, Volume E–7, Documents on South Asia, 1969–1972 – Office of the Historian”. history.state.gov. Pristupljeno 15. 2. 2022. „Nixon: This is just the point when she is a bitch. Kissinger: Well, the Indians are bastards anyway. They are starting a war there. It's—to them East Pakistan is no longer the issue. Now, I found it very interesting how she carried on to you yesterday about West Pakistan. Nixon: I think I'll make the meeting today a rather brief—cool. [unclear] I don't mean by that cool in terms of not trying to bring up [unclear] I'll talk to her a little about Vietnam, and– Kissinger: I'd let her talk a little more, maybe today— Nixon: Yeah? Kissinger:—to be a little less forthcoming. But basically, Mr. President— Nixon: So I was trying to give her no excuses. Now I've talked to her, told her everything we're going to do. Now it's up to her. Kissinger: While she was a bitch, we got what we wanted too. You very subtly—I mean, she will not be able to go home and say that the United States didn't give her a warm reception and therefore, in despair, she's got to go to war.” 
  33. ^ „BBC NEWS | South Asia | Nixon's dislike of 'witch' Indira”. news.bbc.co.uk. 29. 6. 2005. Arhivirano iz originala 12. 8. 2011. g. Pristupljeno 19. 7. 2017. 
  34. ^ „'This woman suckered us', said Nixon of Indira Gandhi”. www.hindustantimes.com (na jeziku: engleski). 2. 3. 2010. Arhivirano iz originala 20. 7. 2017. g. Pristupljeno 19. 7. 2017. 
  35. ^ Racioppi, Linda (1994). Soviet Policy towards South Asia since 1970 . Cambridge University Press. str. 65. ISBN 978-0-521-41457-9. 
  36. ^ Kapur, Harish (2009). Foreign Policies Of India's Prime Ministers. Lancer Publishers. str. 138. ISBN 978-0-9796174-8-5. 
  37. ^ James F. Fisher (1978). Himalayan Anthropology: The Indo-Tibetan Interface. Walter de Gruyter. str. 225. 
  38. ^ a b Malik 1988, str. 120–121.
  39. ^ Nair, P. Sukumaran (2008). Indo-Bangladesh Relations. APH Publishing. str. 47. ISBN 978-81-313-0408-2. 
  40. ^ „Mujib's downfall”. Countrystudies.us. 15. 8. 1975. Arhivirano iz originala 5. 8. 2011. g. Pristupljeno 31. 7. 2013. 
  41. ^ a b „Bangladesh's relations with India”. Countrystudies.us. Arhivirano iz originala 28. 3. 2014. g. Pristupljeno 31. 7. 2013. 
  42. ^ Jayapalan, N (2000). India And Her Neighbours. Atlantic Publishers & Dist. str. 134. ISBN 978-81-7156-912-0. 
  43. ^ Former PM Indira Gandhi honoured with Bangladesh's highest award, The Economic Times, 25 July 2011 Arhivirano 10 maj 2013 na sajtu Wayback Machine. The Economic Times (25 July 2011). Retrieved on 25 December 2012.
  44. ^ Suryanarayan, Venkateswaran (2005). Conflict Over Fisheries In The Palk Bay Region. Lancer Publishers & Distributors. str. 65. ISBN 978-81-7062-242-0. 
  45. ^ a b Gupte 2012, str. 5.
  46. ^ „LTTE: the Indian connection”. The Sunday Times. 1997. Arhivirano iz originala 15. 9. 2014. g. Pristupljeno 29. 12. 2012. 
  47. ^ a b Bandarage, Asoka (2009). The Separatist Conflict in Sri Lanka: Terrorism, Ethnicity, Political Economy. Taylor & Francis. str. 111. ISBN 978-0-415-77678-3. 
  48. ^ Dissanayaka, T.D.S.A. (2005). War Or Peace in Sri Lanka. Popular Prakashan. str. 84. ISBN 978-81-7991-199-0. 
  49. ^ a b Grover, Verinder (1999). Events and Documents of Indo-Pak Relations: Includes Chronology of All Important Events & Documents from 1947 to 1998. Deep and Deep Publications. str. 100—113. ISBN 978-81-7629-059-3. 
  50. ^ a b Kapur, S. Paul (2007). Dangerous Deterrent: Nuclear Weapons Proliferation and Conflict in South Asia. Stanford University Press. str. 118. ISBN 978-0-8047-5550-4. 
  51. ^ Gupte, Pranay (2011). Mother India: a political biography of Indira Gandhi (Rev. izd.). New York: Penguin Books. str. 482. ISBN 978-0-14-306826-6. 
  52. ^ Kapur, Ashok (2006). India: From Regional to World Power . Routledge. str. 215. ISBN 978-0-415-32804-3. 
  53. ^ a b v Ghosh, Anjali (2009). India's Foreign Policy. Pearson. str. 306—307. ISBN 978-81-317-1025-8. 
  54. ^ a b v Kaur, Ranjit (1993). Islamic Co-Operation and Unity. Deep and Deep Publications. str. 168—170. ISBN 978-81-7100-564-2. 
  55. ^ a b v g Ghosh, Anjali (2009). India's Foreign Policy. Pearson. str. 306—307. ISBN 978-81-317-1025-8. 
  56. ^ a b v g Hunter, Shireen (2010). Iran's Foreign Policy in the Post-Soviet Era: Resisting the New International Order. ABC-CLIO. str. 120—121. ISBN 978-0-8047-5550-4. 
  57. ^ Pande, Aparna (2011). Explaining Pakistan's Foreign Policy. Taylor & Francis, 2011. str. 146. ISBN 978-1-136-81894-3. 
  58. ^ a b Nanda, Prakash (2003). Rediscovering Asia: Evolution of India's Look-East Policy. Lancer Publishers. str. 220–226. ISBN 978-81-7062-297-0. 
  59. ^ „USP: Honorary Degree of Doctor”. www.usp.ac.fj. Pristupljeno 2. 1. 2020. 
  60. ^ a b v g d đ Ghosh, Anjali (2009). India's Foreign Policy. Pearson. str. 422—424. ISBN 978-81-317-1025-8. 
  61. ^ Oonk, Gijsbert (2007). Global Indian Diasporas: Exploring Trajectories of Migration and Theory. Amsterdam University Press. str. 189. ISBN 978-90-5356-035-8. 
  62. ^ a b v g d Ghosh, Anjali (2009). India's Foreign Policy. Pearson. str. 422—424. ISBN 978-81-317-1025-8. 
  63. ^ a b Mawdsley, Emma; Gerard McCann (2011). India in Africa: Changing Geographies of Power. Fahamu & Pambazuka. str. 51—52. ISBN 978-1-906387-65-5. 
  64. ^ Low, D.A. (1984). The contraction of England : an inaugural lecture delivered before the University of Cambridge on 22 October 1984. Cambridge [Cambridgeshire]: Cambridge University Press. str. 28. ISBN 978-0-521-31424-4. 
  65. ^ Danilewitz, J., 1998. Athletics & apartheid. Harvard International Review, 20(4), pp. 36.
  66. ^ Gupte, Pranay (2011). Mother India : a political biography of Indira Gandhi (Rev. izd.). New York: Penguin Books. str. 499—500. ISBN 978-0-14-306826-6. 
  67. ^ „Mamata remembers Indira Gandhi on her death anniversary”. United News of India. 
  68. ^ Brandt, Willy (1987). Arms and hunger. Prevod: Bell, Anthea (1st MIT Press English language pbk. izd.). Cambridge, Mass.: MIT Press. str. 43—44. ISBN 978-0-262-52127-7. 
  69. ^ Kreisky, Bruno; Lewis, Jill; Rathkolb, Oliver (2000). The struggle for a democratic Austria : Bruno Kreisky on peace and social justice. New York: Berghahn Books. str. 413—414. ISBN 978-1-57181-155-4. 
  70. ^ Gupte, Pranay (1992). Mother India : a political biography of Indira Gandhi. New York: Scribner's. str. 516—517. ISBN 978-0-684-19296-3. 
  71. ^ Duncan, Peter J.S. (1993). Light, Margot, ur. Troubled friendships: Moscow's Third World ventures, Chapter II, Soviet-Indian Model. London [u.a.]: British Academic Press. ISBN 978-1-85043-649-2. 
  72. ^ Christopher Andrew (10. 10. 2006). The World Was Going Our Way: The KGB and the Battle for the Third World: Newly Revealed Secrets from the Mitrokhin Archive. Basic Books. str. 152. ISBN 978-0-465-00313-6. 
  73. ^ Christopher Andrew (2. 1. 2014). The Mitrokhin Archive II: The KGB in the World. Penguin Books Limited. str. 278—. ISBN 978-0-14-197798-0. 
  74. ^ Christopher Andrew (2. 1. 2014). The Mitrokhin Archive II: The KGB in the World. Penguin Books Limited. str. 279—. ISBN 978-0-14-197798-0. 
  75. ^ a b Christopher Andrew (10. 10. 2006). The World Was Going Our Way: The KGB and the Battle for the Third World: Newly Revealed Secrets from the Mitrokhin Archive. Basic Books. str. 152. ISBN 978-0-465-00313-6. 
  76. ^ a b v Christopher Andrew (2. 1. 2014). The Mitrokhin Archive II: The KGB in the World. Penguin Books Limited. str. 278—. ISBN 978-0-14-197798-0. 
  77. ^ Christopher Andrew (2. 1. 2014). The Mitrokhin Archive II: The KGB in the World. Penguin Books Limited. str. 279—. ISBN 978-0-14-197798-0. 
  78. ^ Subramanian Swamy (1992). Building a New India: An Agenda for National Renaissance. UBS Publishers' Distributors. str. 18. ISBN 978-81-85674-21-6. 
  79. ^ "Advani seeks white paper on KGB charges", The Hindu, October 3, 2005.
  80. ^ „रूस के जासूस ने किया बड़ा खुलासा ! इन्दिरा गाँधी थी रसिया की इंटेलिजेंस एजेंसी की जासूस ? – RAJNITI TAK NEWS”. rajnititak.in. Arhivirano iz originala 2021-01-23. g. 
  81. ^ „Allegations in Mitrokhin Archives vague: Congress.”. Rediff News. Pristupljeno 21. 6. 2015. 
  82. ^ Andrew & Mitrokhin, The Mitrokhin Archive II- The KGB and the World, The Special Relationship With India: Part I, p. 311-312.
  83. ^ Pubby, Manu. „USSR supplied clandestine cash to Congress party: CIA”. The Economic Times. Pristupljeno 2021-07-28. 
  84. ^ Lall, Rashmee R. (2005). „'KGB moles infiltrated Indira's PMO'”. The Times of India (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-07-28. 
  85. ^ Andrew & Mitrokhin, The Mitrokhin Archive II- The KGB and the World, The Special Relationship With India: Part I, p. 323.
  86. ^ Van Dijk, Ruud; Glenn Gray, William; Savranskaya, Svetlana; Suri, Jeremi; Zhai, Qiang, ur. (2008). Encyclopedia of the Cold War. New York: Routledge. str. 340—341. ISBN 978-0-203-88021-0. 
  87. ^ Wolfgang, Hoppenstedt, ur. (2005). Global management. Wien: Lit. str. 65—66. ISBN 978-3-8258-8644-8. 
  88. ^ L. N. Dash (2000). World bank and economic development of India. APH Publishing. str. 375. ISBN 978-81-7648-121-2. 
  89. ^ a b Rosser, J. Barkley; Rosser, Marina V. (2004). Comparative Economics in Transforming the World Economy. MIT Press. str. 468—470. ISBN 978-0-262-18234-8. 
  90. ^ Desai, Meghnad (2011). The Rediscovery Of India. Penguin Books India. str. 346. ISBN 978-0-14-341735-4. 
  91. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Malik 1988, str. 60–72.
  92. ^ Jaffrelot, Christoph (2003). India's Silent Revolution: The Rise of the Lower Castes in North India. C. Hurst & Co. Publishers. str. 131—142. ISBN 978-1-85065-398-1. 
  93. ^ The Indian Libertarian, Volume 15–17. 1969. University of Virginia.
  94. ^ Sunanda K. Datta-Ray; "Indira Gandhi: Enigma, Mother-Goddess and Terror Incernate". 3 November 1994. The Straits Times (Singapore).
  95. ^ „The original aam aadmi leader”. Hindustantimes.com. 1. 11. 2009. Arhivirano iz originala 13. 5. 2013. g. Pristupljeno 31. 7. 2013. 
  96. ^ a b v g Steinberg, Blema (2008). Women in Power: The Personalities and Leadership Styles of Indira Gandhi, Golda Meir, and Margaret Thatcher. McGill-Queen's Press. str. 79–95. ISBN 978-0-7735-3356-1. 
  97. ^ „The original aam aadmi leader”. Hindustantimes.com. 1. 11. 2009. Arhivirano iz originala 13. 5. 2013. g. Pristupljeno 31. 7. 2013. 
  98. ^ „Top six political slogans and their impact”. economictimes.indiatimes.com. 6. 10. 2013. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  99. ^ Chandra, Bipan; Aditya Mukherjee; Mridula Mukherjee (2008). India Since Independence. Penguin Books India. str. 335. ISBN 978-0-14-310409-4. 
  100. ^ a b v g Kapila, Raj; Kapila, Uma (2004). Understanding India's economic Reforms. Academic Foundation. str. 126. ISBN 978-81-7188-105-5. 
  101. ^ Rosser, J. Barkley; Rosser, Marina V. (2004). Comparative Economics in Transforming the World Economy. MIT Press. str. 468—470. ISBN 978-0-262-18234-8. 
  102. ^ Nayak, Pulin; Bishwanath Goldar; Pradeep Agrawal (2010). India's Economy and Growth. SAGE Publications. str. 8—9. ISBN 978-81-321-0452-0. 
  103. ^ „Prometheus unleashed: Science as A diplomatic weapon in the Lyndon B. Johnson administration” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 15. 2. 2017. g. Pristupljeno 3. 2. 2016. 
  104. ^ Oliver, Robert W. (1995). George Woods and the World Bank. Lynne Rienner Publishers. str. 144. ISBN 978-1-55587-503-9. 
  105. ^ Kirk, Jason A. (2011). India and the World Bank: The Politics of Aid and Influence. Anthem Press. str. 20—21. ISBN 978-0-85728-412-9. 
  106. ^ Kux, Dennis (1992). India and the United States: Estranged Democracies, 1941–1991. DIANE Publishing. str. 311. ISBN 978-0-7881-0279-0. 
  107. ^ Gupta, K. L.; Harvinder Kaur (2004). New Indian Economy and Reforms. Deep and Deep Publications. str. 7. ISBN 978-81-7629-559-8. 
  108. ^ Kirk, Jason A. (2011). India and the World Bank: The Politics of Aid and Influence. Anthem Press. str. 20—21. ISBN 978-0-85728-412-9. 
  109. ^ Rosser, J. Barkley; Rosser, Marina V. (2004). Comparative Economics in Transforming the World Economy. MIT Press. str. 468—470. ISBN 978-0-262-18234-8. 
  110. ^ Chadda, Maya (2000). Building Democracy in South Asia. London: Lynne Rienner Publishers. str. 150. ISBN 978-1-55587-859-7. 
  111. ^ Rosser, J. Barkley; Rosser, Marina V. (2004). Comparative Economics in Transforming the World Economy. MIT Press. str. 468—470. ISBN 978-0-262-18234-8. 
  112. ^ L. N. Dash (2000). World bank and economic development of India. APH Publishing. str. 375. ISBN 978-81-7648-121-2. 
  113. ^ Nayak, Pulin; Bishwanath Goldar; Pradeep Agrawal (2010). India's Economy and Growth. SAGE Publications. str. 8—9. ISBN 978-81-321-0452-0. 
  114. ^ L. N. Dash (2000). World bank and economic development of India. APH Publishing. str. 375. ISBN 978-81-7648-121-2. 
  115. ^ Kelly, D. David A.; Ramkishen S. Raj; Gillian H. L. Goh (2010). Managing Globalisation: Lessons from China And India. World Scientific. str. 62. ISBN 978-981-256-494-8. 
  116. ^ Harley, Keith; Todd Sandler (1990). The Economics of Defence Spending: An International Survey. Routledge. str. 192. ISBN 978-0-415-00161-8. 
  117. ^ Rosser, J. Barkley; Rosser, Marina V. (2004). Comparative Economics in Transforming the World Economy. MIT Press. str. 468—470. ISBN 978-0-262-18234-8. 
  118. ^ Kelly, D. David A.; Ramkishen S. Raj; Gillian H. L. Goh (2010). Managing Globalisation: Lessons from China And India. World Scientific. str. 62. ISBN 978-981-256-494-8. 
  119. ^ a b Lal, Deepak (2004). The Hindu Equilibrium: India c.1500 B.C. – 2000 A.D. . Oxford University Press. str. 314. ISBN 978-0-19-927579-3. 
  120. ^ L. N. Dash (2000). World bank and economic development of India. APH Publishing. str. 375. ISBN 978-81-7648-121-2. 
  121. ^ Waterbury, John (1993). Exposed to Innumerable Delusions: Public Enterprise and State Power in Egypt, India, Mexico, and Turkey. Cambridge University Press. str. 58. ISBN 978-0-521-43497-3. 
  122. ^ Ray, Sunanda K. Datta (12. 6. 2004). „Sunanda K Datta Ray: Rendezvous with Ronniel”. Business Standard India. Business-standard.com. Pristupljeno 31. 7. 2013. 
  123. ^ L. N. Dash (2000). World bank and economic development of India. APH Publishing. str. 375. ISBN 978-81-7648-121-2. 
  124. ^ a b v Centre for Monitoring the Indian Economy; Basic Statistics Relating to the Indian Economy. Economic Intelligence Service. August 1993.
  125. ^ Kapila, Uma (2009). Indian Economy Since Independence. Academic Foundation. str. 838. ISBN 978-81-7188-708-8. 
  126. ^ Harley, Keith; Todd Sandler (1990). The Economics of Defence Spending: An International Survey. Routledge. str. 192. ISBN 978-0-415-00161-8. 
  127. ^ Harley, Keith; Todd Sandler (1990). The Economics of Defence Spending: An International Survey. Routledge. str. 192. ISBN 978-0-415-00161-8. 
  128. ^ Lal, Deepak (2004). The Hindu Equilibrium: India c.1500 B.C. – 2000 A.D. . Oxford University Press. str. 314. ISBN 978-0-19-927579-3. 
  129. ^ Centre for Monitoring the Indian Economy; Basic Statistics Relating to the Indian Economy. Economic Intelligence Service. August 1993.
  130. ^ Kapila, Uma (2009). Indian Economy Since Independence. Academic Foundation. str. 838. ISBN 978-81-7188-708-8. 
  131. ^ Chandhoke, Neera; Praveen Priyadarshi (2009). Contemporary India: Economy, Society, Politics. Pearson. str. 60. ISBN 978-81-317-1929-9. 
  132. ^ Gomez, Clifford (2008). Financial Markets Institutions And Financial Services. PHI. str. 283. ISBN 978-81-203-3537-0. 
  133. ^ a b Akshat Kaushal (28. 5. 2011). „Off the record”. Business Standard, India. Business-standard.com. Arhivirano iz originala 19. 11. 2011. g. Pristupljeno 31. 7. 2013. 
  134. ^ a b Muralidharan (2009). Modern Banking: Theory And Practice. PHI. str. 364. ISBN 978-81-203-3655-1. 
  135. ^ Muralidharan (2009). Modern Banking: Theory And Practice. PHI. str. 4. ISBN 978-81-203-3655-1. 
  136. ^ Singh, Kavaljit (2005). Questioning Globalization. Zed Books. str. 45. ISBN 978-1-84277-279-9. 
  137. ^ a b v Rosser, J. Barkley; Rosser, Marina V. (2004). Comparative Economics in Transforming the World Economy. MIT Press. str. 468—470. ISBN 978-0-262-18234-8. 
  138. ^ „Energy Geopolitics – An Overview”. GreatGameIndia Magazine (July–Sept 2015 issue). 4. 7. 2015. Arhivirano iz originala 28. 6. 2016. g. 
  139. ^ Chaudhury, Saumitra (1977). „Nationalisation of Oil Companies in India”. Economic and Political Weekly. 12 (10): 437—444. ISSN 0012-9976. JSTOR 4365379. 
  140. ^ Luthra, Ved (2005). Poverty And Economic Reforms. New Delhi: Sarup & Sons. str. 293. ISBN 978-81-7890-136-7. 
  141. ^ a b Gupte 2012, str. 302.
  142. ^ Pletcher, Kenneth (2010). The History of India. The Rosen Publishing Group. str. 315. ISBN 978-1-61530-201-7. 
  143. ^ Kumar Ray, Jayanta (2007). Aspects of India's International Relations, 1700 to 2000: South Asia and the World. Pearson plc. str. 493. ISBN 978-81-317-0834-7. 
  144. ^ Chandra, Bipan; Aditya Mukherjee; Mridula Mukherjee (2008). India Since Independence. Penguin Books India. str. 146—147. ISBN 978-0-14-310409-4. 
  145. ^ Sarkar, Sumit; Tanika Sarkar (2008). Women and Social Reform in Modern India: A Reader. Indiana University Press. str. 490. ISBN 978-0-253-35269-9. 
  146. ^ a b Jaffrelot, Christoph (2003). India's Silent Revolution: The Rise of the Lower Castes in North India. C. Hurst & Co. Publishers. str. 131—142. ISBN 978-1-85065-398-1. 
  147. ^ a b v Jayakar 1997, str. 214.
  148. ^ a b v g d đ e ž z i Jaffrelot, Christoph (2003). India's Silent Revolution: The Rise of the Lower Castes in North India. C. Hurst & Co. Publishers. str. 131—142. ISBN 978-1-85065-398-1. 
  149. ^ a b Steinberg, Blema (2008). Women in Power: The Personalities and Leadership Styles of Indira Gandhi, Golda Meir, and Margaret Thatcher. McGill-Queen's Press. str. 79–95. ISBN 978-0-7735-3356-1. 
  150. ^ a b Chandra, Bipan; Aditya Mukherjee; Mridula Mukherjee (2008). India Since Independence. Penguin Books India. str. 122. ISBN 978-0-14-310409-4. 
  151. ^ „Hamlet and the Naxals”. Sify. Arhivirano iz originala 5. 6. 2013. g. Pristupljeno 31. 7. 2013. 
  152. ^ „Naxalites: who are they and what are their demands?”. Arhivirano iz originala 2. 6. 2013. g. 
  153. ^ „History of Naxalism”. Hindustantimes.com. 15. 12. 2005. Arhivirano iz originala 22. 7. 2013. g. Pristupljeno 31. 7. 2013. 
  154. ^ „Indira Gandhi used Army to break Naxals: Retired General”. NDTV.com. 10. 6. 2010. Arhivirano iz originala 11. 5. 2013. g. Pristupljeno 31. 7. 2013. 
  155. ^ Gandhi, Indira (1985). Selected Thoughts of Indira Gandhi: A Book of Quotes. Mittal Publications. str. 224. 
  156. ^ a b Chandra, Bipan; Aditya Mukherjee; Mridula Mukherjee (2008). India Since Independence. Penguin Books India. str. 146—147. ISBN 978-0-14-310409-4. 
  157. ^ „Don't bomb the Naxals!: IAF last strafed Indian territory in 1966”. Rediff.com. 5. 8. 2010. Arhivirano iz originala 17. 11. 2012. g. Pristupljeno 27. 12. 2012. 
  158. ^ Stepan, Alfred; Juan J. Linz; Yogendra Yadav (2011). Crafting State-Nations: India and Other Multinational Democracies. JHU Press. str. 105. ISBN 978-0-8018-9723-8. 
  159. ^ Das, Samir (2005). Peace Processes and Peace Accords. SAGE Publishing. str. 207. ISBN 978-0-7619-3391-5. 
  160. ^ „Nagaland Accord – The Shillong Agreement of November 11, 1975”. satp.org/. Arhivirano iz originala 3. 6. 2013. g. Pristupljeno 27. 12. 2012. „representatives of the underground organisations met the Governor of Nagaland, Shri L.P. Singh representing the Government of India, at Shillong on 10th and 11th November, 1975.” 
  161. ^ a b „Dawn of Peace in Nagaland – SHILLONG ACCORD”. nagaland.nic.in. Arhivirano iz originala 14. 3. 2012. g. Pristupljeno 27. 4. 2012. „the historic "Shillong" signed at Shillong on November 11, 1975, by the Governor of Nagaland Mr. L.P Singh representing the Government of India and the underground leadership represented by Mr. Assa and Mr. Kevi Yalley” 
  162. ^ Sublette, Carey. „Origins of Indian nuclear program”. Nuclear Weapon Archive. Arhivirano iz originala 9. 8. 2019. g. Pristupljeno 13. 11. 2011. 
  163. ^ Perkovich, George (2002). India's nuclear bomb: the impact on global proliferation. University of California Press. ISBN 978-0-520-23210-5. 
  164. ^ Chaudhury, Dipanjan Roy (12. 7. 2018). „Nehru's refusal of Kennedy's offer of nuclear detonation kept India out of the NSG”. The Economic Times. Arhivirano iz originala 1. 4. 2019. g. Pristupljeno 22. 4. 2020. 
  165. ^ Sublette, Carey. „Origins of Indian nuclear program”. Nuclear Weapon Archive. Arhivirano iz originala 9. 8. 2019. g. Pristupljeno 13. 11. 2011. 
  166. ^ „Smiling Buddha, 1974”. India's Nuclear Weapons Program. Nuclear Weapon Archive. Arhivirano iz originala 29. 8. 2019. g. Pristupljeno 26. 2. 2020. 
  167. ^ Bhutto, Zulfikar Ali (18. 5. 1974), Prime minister Secretariat Press Release, Associated Press of Pakistan (APP) and Pakistan Television (PTV), Arhivirano iz originala 18. 9. 2011. g., „India's so-called Peaceful Nuclear Explosion (PNE) is tested and designed to intimidate and establish "Indian hegemony in the subcontinent", most particularly Pakistan...” 
  168. ^ „WikiLeaks: Indira had offered to share N-tech with Pakistan”. The Times of India. 10. 4. 2013. Arhivirano iz originala 6. 4. 2019. g. Pristupljeno 13. 4. 2013. 
  169. ^ „Indira Nehru – Feroze Gandhi Wedding (in page 4 bottom/right)”. Indian Express (27 March 1942). Pristupljeno 19. 8. 2019. 
  170. ^ Invitation Card of the marriage ceremony of Km. Indira D/o J.L. Nehru on 26th March 1942. . New Delhi. 1942. Pristupljeno 12. 9. 2022 — preko National Archives of India. 
  171. ^ State of Tamil Nadu through Superintendent of Police, CBI/SIT vs. Nalini & 25 Ors., Death Ref. Case No. 1 of 1998 (@ D.No.1151 of 1998) per K.T. Thomas Arhivirano 2 novembar 2011 na sajtu Wayback Machine, para. 163
  172. ^ Norman, Dorothy. Indira Gandhi, Letters to an American Friend. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich, 1985. Print. 20.
  173. ^ Jayakar, Pupul (1995). Indira Gandhi, a biography (Rev. izd.). New Delhi, India: Penguin Books. str. 265. ISBN 978-0-14-011462-1. 
  174. ^ Jayakar, Pupul. Indira Gandhi: An Intimate Biography. New York: Pantheon, 1992. Print. 64.
  175. ^ Genovese, Michael A., ed. Women As National Leaders. Newbury Park, CA: SAGE Publications, 1993. Print. 109.
  176. ^ Norman, Dorothy. Indira Gandhi, Letters to an American Friend. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich, 1985. Print. 30.
  177. ^ Srivastava, Shruit (27. 3. 2019). „Indian women a step closer to breaking glass ceiling in politics”. theprint.in. Arhivirano iz originala 26. 2. 2020. g. Pristupljeno 22. 4. 2020. 
  178. ^ Klemesrud, Judy (23. 10. 1970). „Indira Gandhi Has Never Regretted Being a Woman …Well, Almost Never”. The New York Times. Arhivirano iz originala 26. 2. 2020. g. Pristupljeno 22. 4. 2020. 
  179. ^ Moraesnew, Dom (14. 2. 1971). „The Indian Prime Minister prepares for an election”. The New York Times. Arhivirano iz originala 26. 2. 2020. g. Pristupljeno 22. 4. 2020. 
  180. ^ Norman, Dorothy. Indira Gandhi, Letters to an American Friend. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich, 1985. Print. 12.
  181. ^ Genovese, Michael A., ed. Women As National Leaders. Newbury Park, CA: SAGE Publications, 1993. Print. 107.
  182. ^ Genovese, Michael A., ed. Women As National Leaders. Newbury Park, CA: SAGE Publications, 1993. Print. 131.
  183. ^ „About Indira Gandhi”. www.indiragandhi.com. Arhivirano iz originala 13. 10. 2016. g. 
  184. ^ „History”. indiragandhi.com. Arhivirano iz originala 4. 9. 2019. g. Pristupljeno 22. 4. 2020. 
  185. ^ Genovese, Michael A., ed. Women As National Leaders. Newbury Park, CA: SAGE Publications, 1993. Print. 109.
  186. ^ Norman, Dorothy. Indira Gandhi, Letters to an American Friend. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich, 1985. Print. 30.
  187. ^ Norman, Dorothy. Indira Gandhi, Letters to an American Friend. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich, 1985. Print. 57.
  188. ^ Norman, Dorothy. Indira Gandhi, Letters to an American Friend. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich, 1985. Print. 20.
  189. ^ Genovese, Michael A., ed. Women As National Leaders. Newbury Park, CA: SAGE Publications, 1993. Print. 127.
  190. ^ Malhotra, Inder. Indira Gandhi: A Personal and Political Biography. Boston: Northeastern University Press, 1989. Print. 55.
  191. ^ a b Genovese, Michael A., ed. Women As National Leaders (SAGE Publications, 1993).
  192. ^ Yearbook of the Great Soviet Encyclopedia (na jeziku: ruski). Moscow: Sovetskaya Enciklopediya. 1985. str. 571. 
  193. ^ LENIN PEACE PRIZE AWARDED TO INDIRA GANDHI
  194. ^ Haroon Habib (25. 7. 2011). „Bangladesh honours Indira Gandhi with highest award”. The Hindu. 
  195. ^ Sharma, R.A. (1988). Indira Gandhi and Congress Party. Northern Book Centre. str. 190. ISBN 978-81-85119-44-1. „Henry A. Kissinger had described her as an "iron lady" and her personality as "charismatic" and tough.” 
  196. ^ Himmat. R. M. Lala. 1979. str. 8. „Few cast so low, so ignominiously, have the courage and belief to return. Mrs Gandhi is the real iron lady.” 
  197. ^ Asian Studies. Institute of Asian Studies, University of the Philippines. 1982. str. 82. „Indira Gandhi, is "charismatic" and tough. She is described as an "iron lady".” 
  198. ^ „Padma Awards Directory (1954–2007)” (PDF). Ministry of Home affairs. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 3. 2009. g. Pristupljeno 26. 11. 2010. 
  199. ^ Shankar, A. (1987). Indira Priyadarshini. Children's Book Trust, page 95.
  200. ^ „Awards earned, awards fixed?”. The Hindu. 19. 1. 2003. Arhivirano iz originala 15. 10. 2015. g. Pristupljeno 24. 1. 2015. 
  201. ^ „Bangladesh honours Indira Gandhi with highest award”. The Hindu (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 10. 10. 2017. g. Pristupljeno 21. 7. 2017. 
  202. ^ Reynolds, David (2001). One world divisible : a global history since 1945. New York: W.W. Norton. str. 244—247. ISBN 978-0-393-32108-1. 
  203. ^ „Smiling Buddha, 1974”. India's Nuclear Weapons Program. Nuclear Weapon Archive. Arhivirano iz originala 29. 8. 2019. g. Pristupljeno 26. 2. 2020. 
  204. ^ Duncan, Peter J.S. (1993). Light, Margot, ur. Troubled friendships: Moscow's Third World ventures, Chapter II, Soviet-Indian Model. London [u.a.]: British Academic Press. ISBN 978-1-85043-649-2. 
  205. ^ „BBC Indira Gandhi 'greatest woman'”. BBC News. Arhivirano iz originala 10. 10. 2017. g. Pristupljeno 19. 7. 2017. 
  206. ^ „A Measure of the Man”. 5. 2. 2022. 
  207. ^ Jannuzi, F. Tomasson (1989). India in transition : issues of political economy in a plural society. Boulder: Westview Press. str. 9. ISBN 978-0-8133-7723-0. Pristupljeno 14. 9. 2017. 
  208. ^ Câmpu, Adina (2009). „History as a marker of otherness in Rohinton Mistry's "A fine balance"” (PDF). Bulletin of the Transilvania University of Brașov. Series IV: Philology and Cultural Studies. 2 (51): 47. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 8. 2011. g. Pristupljeno 27. 5. 2011. 
  209. ^ Rajgarhia, Mahak (25. 6. 2014). „40 years on, 7 things you need to know about Emergency imposed by Indira Gandhi”. Daily News and Analysis. Arhivirano iz originala 26. 6. 2015. g. Pristupljeno 1. 7. 2015. 
  210. ^ „New book flays Indira Gandhi's decision to impose Emergency”. IBN Live News. 30. 5. 2011. Arhivirano iz originala 23. 11. 2013. g. Pristupljeno 23. 11. 2013. 
  211. ^ „This day in history: Jan 19 1966 Indira Gandhi becomes Indian prime minister”. history.com. Arhivirano iz originala 1. 7. 2015. g. Pristupljeno 1. 7. 2015. 
  212. ^ „Indira Gandhi, Amrit Kaur named by TIME among '100 Women of the Year'”. The Economic Times. 5. 3. 2020. 
  213. ^ „1976: Indira Gandhi”. Time. 5. 3. 2020. 

Literatura uredi

  • Harjinder Singh Dilgeer (2012). Sikh History in 10 volumes. Sikh University Press. ISBN 978-2-930247-47-2. : presents comprehensive details of the invasion of Indian Army (causes and events). Vols 7 to 10 also give precious information.
  • Kirapal Singh and Anurag Singh, ur. (1999). Giani Kirpal Singh's eye-witness account of Operation Blue Star. B. Chattar Singh Jiwan Singh. ISBN 978-81-7601-318-5. : presents the version of Giani Kirpal Singh, the Jathedar of the Akal Takht.
  • Itty, Johncy (1985). Operation Bluestar: the political ramifications. 
  • Man Singh Deora (1992). Aftermath of Operation Bluestar. Anmol Publications. ISBN 978-81-7041-645-6. 
  • Dang, Satyapal; Bakaya, Ravi M. (1. 1. 2000). Terrorism in Punjab. Gyan Books. ISBN 978-81-212-0659-4. 
  • Nayar, Kuldip; Singh, Khushwant (1984). Tragedy of Punjab: Operation Bluestar & after. Vision Books. 
  • Tarkunde, V. M.; Fernandes, George; Rao, Amiya; Ghose, Aurbindo; Bhattacharya, Sunil; Ahuja, Tejinder; Pancholi, N. D. (1985). Oppression in Punjab: A Citizens for Democracy Report to the Nation. New Delhi: Citizens for Human Rights and Civil Liberties. ISBN 978-0934839020. 
  • Kiss, Peter A. (2014). Winning Wars amongst the People: Case Studies in Asymmetric Conflict (Illustrated izd.). Potomac Books. str. 100. ISBN 9781612347004. Arhivirano iz originala 15. 7. 2018. g. Pristupljeno 15. 7. 2018. „In operation Bluestar a force of several battalions occupied the holy precincts in a battle lasting several hours. Bhindranwale and man of his associates were killed – but there was a very large number of civilian casualties as well.” 
  • „Operation Blue Star: India's first tryst with militant extremism”. Dnaindia.com. 5. 11. 2016. Arhivirano iz originala 3. 11. 2017. g. Pristupljeno 29. 10. 2017. 
  • Ghose, Sagarika (28. 12. 2018). „She Handpicked Him, He Shot Her Dead”. readersdigest.in. Reader's Digest. Pristupljeno 17. 6. 2020. 

Dodatna literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Индира_Ганди&oldid=27735208”