Informbiro

Komunistički Informacioni biro (Kominform) bio je naslednik Kominterne koju je Staljin raspustio 1943. godine u vreme najžešćih sukoba Drugog svetskog rata. Informbiro je nastao kao protivteža zapadnom, demokratskom svetu, koji je izašao iz rata kao pobednik. Na drugoj strani, socijalistički blok, kao još jedan od pobednika u ratu, tražio je načine kako da ponovo objedini komunistički svet posle raspada Kominterne. Informbiro je prošao kroz tri etape. U prvoj etapi (1947—1948), započeto je pričvršćivanje zemalja radničkog pokreta, da bi već u drugoj fazi (1948—1953), Informbiro bio jedino okrenut protiv KPJ, koja je odbila da se povinuje njegovom diktatu. Treći i poslednji period Informbiroa (1953—1956) se naziva još i proces „destaljinizacije“, odnosno etapa poraza samog Informbiroa. Za vreme svog postojanja, Informbiro je imao ukupno tri zasedanja. Prvo je održano u Beogradu (decembar 1947), drugo u Bukureštu (jun 1948) i treće u Budimpešti (novembar 1949). I pored toga što je Informbiro trajao paralelno sa Hladnim ratom, vratio je ponovo odavno preležanu bolest uništavanja čoveka čovekom. Iako nije prelazio cifre stradalih iz doba Velike čistke, smatra se da je Informbiro odneo živote preko 100.000 ljudi.

Kominform Komunistički Informacioni biro
Vođa	Josif Staljin
Osnovana	5. oktobra 1947.
Raspuštena	17. aprila 1956.
Prethodnik	Kominterna
Sedište	Beograd, FNRJ (1947–1948) Bukurešt, NR Rumunija (1948–1956)
Ideologija	komunizam marksizam socijalizam lenjinizam staljinizam
Boje	crvena

Javljali su se novi vidovi neprijateljstva i etiketiranja —

ibeovac (staljinista) i partijac (titovac). Pored toga, počeo se negovati kult ličnosti (vođe), kako preko obične fotografije, tako i preko slikovnih portreta, koji su morali da stoje u svakoj kući i posebnog vida vladanja, kao što su bili „Staljinizam“ i „Titoizam“.

Ono čemu je Informbiro najviše doprineo jeste bilo razbijanje jedinstva sovjetskih i jugoslovenskih komunista, koje je bilo veoma jako i čvrsto za vreme rata.

Osnivanje Informbiroa

Molotov, Staljin i Tito u Moskvi avgusta 1945.

Posle rata, Staljin je nameravao da stvori neki organ sličan Kominterni. To novo telo imalo je zadatak da sve komunističke partije stavi pod diktat Sovjetskog Saveza.

O stvaranju jedne takve organizacije razgovarao je i sa Titom prilikom susreta u Moskvi 1945. godine, a zatim i 1946. godine kada im se pridružio i sekretar KP Bugarske i bivši sekretar Kominterne Georgi Dimitrov. Staljin je predlagao da se stvori telo informativnog karaktera, koje bi se s vremena na vreme sastajalo, izmenjivalo iskustva i donosilo neke zaključke. Ovo novo telo je osnovano u jesen, 27. septembra 1947. godine u Poljskoj, a imalo je naziv Komunistički informacioni biro (Kominformacioni biro). Kominform je bilo dobrovoljno udruženje komunističkih partija u svrhu razmena informacija i održavanja dobrih odnosa.

Sastanak Kominforma, koji tada još nije bio osnovan, pa se zato spominju samo 3 sastanka (zasedanja) IB-a, otpočeo je u zapadnoj Poljskoj, krajem septembra 1947. godine, u maloj banji Škljarska Poremba. Sastanku su prisustvovali u ime Svesavezne komunističke partije (boljševika) (SKP(b)) Andrej Ždanov i Georgij Maljenkov, u ime KPJ Edvard Kardelj i Milovan Đilas, u ime bugarske radničke partije Vlko Červenkov i Vasilij Potpomov, u ime KP Rumunije George Georgiju-Dež i Ana Pauker, u ime KP Mađarske Matijaš Farkaš i Johan Revaj, u ime KP Poljske Vladislav Gomulka i Harold Minc, u ime KP Čehoslovačke Rudolf Slanski i Ševaj Baštovanski, u ime KP Francuske Žak Diklo i Etijen Fažon i u ime KP Italije Luiđi Longo i Edvardo Reale. Sastanak je okončan u Varšavi konačnim predlogom da se osnuje Informacioni biro komunističkih partija. Na sastanak nisu bile pozvane KP Grčke, KP Kine, koja se tada nalazila u teškoj borbi sa Čang Kaj Šekom, KP Engleske, kao ni komunističke partije Španije i Portugala. Pored odluke da se osnuje Informbiro, doneta je i odluka da sedište Informbiroa bude Beograd.

Prvi sastanak Kominforma u Beogradu

Prvi zvanični sastanak novoosnovanog Kominforma se održao u Beogradu u decembru 1947. Za ovu svrhu sagrađen je današnji hotel Slavija u centru grada. Sastanci su se održavali svakog dana. Raspravljalo se o redakciji organa Kominforma kao prvog glasnika Informacionog biroa. Odlučeno je da se čitava redakcija bila u rukama predstavnika SKP Pavela Judina. Za ovu svrhu, Judin je iz Moskve dovodio sovjetske novinare. Privremeno predstavništvo novog lista se nalazilo u tadašnjoj zgradi lista "Borba".

Prva rezolucija Informbiroa protiv KPJ u Bukureštu

Došlo je do prvih razmimoilaženja na relaciji Beograd-Moskva naročito po pitanju Balkanske federacije. Staljin je javno iskritikovao Georgija Dimitrova i ocenio da je ta odluka preuranjena. Prva mera je bila ta što su Sovjeti iz Jugoslavije povukli svoje vojne stručnjake pod izgovorom da se prema njima nije postupalo gostoljubivo. U Jugoslaviji su se posle ovoga poskidali portreti sa likom Staljina, a Titovi su nestajali u istočnim zemljama. Prvi sukobi su krenuli dopisima. Staljin je napisao pismo kojim je omalovažavao KPJ 27. marta 1948. godine. CK KPJ je odgovorio svojim pismom od 13. aprila 1948. Staljin prenosi glas da će se ugovoriti novo zasedanje Informbiroa koje će raspravljati o situaciji u jugoslovenskom CK. Odlučeno je da se zasedanje održi u Bukureštu. Stiglo je pismo direktno na adresu CK KPJ gde se njeno rukovodstvo poziva da pošalje svoje delegate na ovo zasedanje, a po mogućstvu da i sam Tito dođe. Odgovor je stigao da se na zasedanje ne ide.

Drugo savetovanje Informbiroa u Bukureštu je održano od 20. do 28. juna 1948. u jednom kraljevskom dvorcu. Na bukureštanskom zasedanju Informbiroa nisu se pojavili Vladislav Gomulka i Georgi Dimitrov. Rumun George Georgiju-Dež je postavio nekoliko neugodnih pitanja na zasedanju. Na kraju zasedanja za govornicom su se pojavili Andrej Ždanov i Georgij Maljenkov koji su rekli delegatima da oni imaju pouzdane informacije da je Tito eksponent imperijalističkih sila i da mu je zadatak da razbije jedinstvo KPJ. Na kraju je kao konačna ocena zasedanja donesena rezolucija „O stanju u KPJ“, poznatija kao Rezolucija Informbiroa.

U osam poglavlja podužeg teksta Rezolucija, u stvari, ponavlja sadržinu Staljinovih pisama koje je CK SKP uputio jugoslovenskom CK.

Informacioni biro je ocenio da KPJ sprovodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu, da se linije KPJ kidaju sa marksističkog gledišta, da se KPJ rasplinjava u bespartijskoj masi, da se partija razvodnila u Narodnom frontu, da nema kritike i samokritike, da partijom rukovode špijuni i strani plaćenici, da se u partiji ne slušaju saveti ostalih komunističkih partija, da se partija kreće ka buržoaskim ciljevima. Na kraju Informbiro poziva sve zdrave elemente verne marksizmu i lenjinizmu da smene dotadašnje rukovodstvo KPJ i postave one ljude koji će prihvatiti ovakve predloge Informbiroa i koji će postaviti stvari na svoje mesto.

Rezolucija Informbiroa je objavljena u Jugoslaviji u podne preko Radio Praga. Sutradan je štampan tekst Rezolucije i odgovor CK KPJ. Posle sednice na Dedinju, Milovan Đilas je u ime čitavog CK napisao odgovor gde je negirao sve što je Informbiro usvojio. Konačno, izbor novog CK obavio se na Petom kongresu gde je Staljinu rečeno ne.

Početak borbe Informbiroa i KPJ

Još pre donošenja Rezolucije u Bukureštu došlo je do pometnji u KPJ. Staljinovu liniju su branili Andrija Hebrang i Sreten Žujović Crni. Kasnije su i jedan i drugi isključeni iz CK KPJ. Odmah nakon objavljivanja Rezolucije Informbiroa došlo je do velikih promena i u vojnom vrhu. U pokušaju da pređe na teritoriju Rumunije ubijen je načelnik Generalštaba JA, general-pukovnik Arso Jovanović. U istoj akciji uhvaćeni su pukovnik Vlado Dapčević i general-major Branko Petričević Kađa. General avijacije Pero Popivoda je iskoristio nepažnju na aerodromu i odleteo za Rumuniju, odakle drugim avionom biva prebačen za Rusiju. Tamo je dobio čin general-majora Sovjetske vazdušne avijacije.

Počele su neverovatne ekonomske igrarije. Dolazilo je do povlačenja kreditnih ugovora, zaključenih sporazuma i novčanih pomoći. Drvene kutije pune propagandnog materijala se šalju niz Dunav do jugoslovenskih obala. Počinje veliko naoružavanje stranih armija. Došlo je do aktiviranja Tršćanske krize, jer su Jugosloveni optuživani da gomilaju vojsku prema Trstu u nameri da ga bombarduju.

Montirani sudski procesi

Jedno od najmračnijih poglavlja Informbiroa predstavljali su montirani sudski procesi. Odmah po objavljivanju rezolucije Informbiroa i odgovora KPJ počela su masovna hapšenja u Jugoslaviji, mučenja na Golom otoku i ubistva pristalica rezolucije, ali i u zemljama istočnog lagera nad istaknutim pripadnicima komunističkih partija pod firmom da podržavaju protivljenje jugoslovenskog CK da se povinuje Informbirou. Bio je to primer sa skoro svim zemljama koje su podržavale Informbiro.

Druga Rezolucija Informbiroa protiv KPJ u Budimpešti

Od 21. do 29. novembra 1949. Informbiro je održao svoje treće i poslednje zasedanje u glavnom gradu Mađarske, Budimpešti. Posle većih rasprava, čitanja materijala sa montiranih procesa koji su se u to vreme održavali širom Evrope, delegati su se složili da je jugoslovenski CK potpuno krenuo putem uspostavljanja fašističkog sistema u zemlji, da se odvojio od progresivnog sveta i da državom upravljaju plaćenici i špijuni imperijalnog sveta.

Na kraju zasedanja, 29. novembra 1949. usvojena je druga rezolucija Informacionog biroa komunističkih partija pod nazivom „Jugoslovenska partija u rukama ubica i špijuna“. Sa mnogo težim rečima od prethodne rezolucije, Informbiro je zaključio da je jugoslovenski CK skrenuo sa socijalističkog puta i da ide ka nacionalističkim tekovinama, da je Beograd pretvoren u centar američke špijunaže, da je većina članova Politbiroa CK u rukama imperijalističkih gazda, da je ubistvo Arsa Jovanovića izvedeno u zasedi, da je hapšenje Sretena Žujovića izvedeno po nalogu imperijalista i da je zatočen u logoru, da u zemlji vlast ima jedino specijalna policija UDB, koja je napunila zatvore pravim komunistima, da su visoki funkcioneri KPJ gestapovski agenti koji su omalovažili rusku pomoć u oslobađanju zemlje i krenuli sa restauriranjem fašizma i sl.

Posle ove rezolucije Informbiroa, slede još žešći pritisci i još surovija borba. Već je 9. jula 1949. Goli otok otvorio kapije prvim političkim osuđenicima koji su prevaspitavani da se vrate svojoj partiji. Došlo je do gomilanja vojske na granicama i do većih graničnih incidenata. Pored toga, ovakve okolnosti je koristila ratna emigracija da se ilegalnim putevima ponovo nastani u Jugoslaviju. Radio emisije su bile preplavljene kritikama na račun jugoslovenskog CK, a slušanje tih emisija je kažnjavano zatvorom i izolacijom. Početkom 50-ih godina dolazi do masovne pojave „IB emigracija“, gde je iz Jugoslavije nelegalnim putevima izbeglo preko 200.000 pobornika Staljinove linije. Oni koji su ostali su se skrivali pod maskom da podržavaju KPJ i Tita, a oni koji su uhapšeni su obično posle batina i torture priznavali da su agenti NKVD i slati su na izdržavanje zatvorskih kazni širom zemlje. Za to vreme najviše zatvorenika je izdržavalo kaznu na Golom Otoku, Bileći, Sremskoj Mitrovici, Staroj Gradiški, Zabeli, CZ, Sarajevu, Lepoglavi, Novom Sadu, Ljubljani, Zagrebu, Titogradu i u drugim većim gradovima zemlje.

Da je situacija postala skoro na ivici početka rata između Jugoslavije i SSSR, dokazuje i događaj iz jeseni 1952. godine. Tada je Staljin već imao plan napada na Jugoslaviju pod šifrovanim imenom „Operacija Jugoslavija“. Dve veće sovjetske armije su se koncentrisale na granici sa Bugarskom i vršile manevre. Tada se na čelu trupa Crvene armije nalazio maršal Georgij Žukov, koji se nalazio u Sofiji. Naročito je bio kritičan datum 12. novembar 1952. kada se nedaleko od granične zone prema Bosilegradu pojavio čitav tenkovski korpus Crvene armije, koji je demonstrirao kao da kreće prema Jugoslaviji. Sve jedinice Jugoslovenske armije su bile u pripravnosti, a sam maršal Tito se tih dana nalazio u Nišu. Međutim, u poslednjem trenutku, čitav tenkovski korpus vrši zaokret za 180 stepeni i vraća se u hangare. Tako su manevri završeni. Ovo je bila jedna od najvećih ispita koje je Staljin stavio Titu. Staljin je zbog Korejskog rata morao da stavi sve svoje snage na raspolaganje prema granici sa Kinom, pa je rešio da otpusti Štab za Jugoslaviju decembra 1952. godine. Staljinov plan napada na Jugoslaviju će posle njegove smrti potvrditi sam Žukov, posle pomirenja obeju strana. Za ovu akciju Sovjetskog Saveza, Jugoslavija se uveliko pripremila. Još s kraja jeseni 1949. održani su veliki vojni manevri Jugoslovenske armije u Sloveniji na kojima je prisustvovao i sam Tito. Nakon manevara, napravljen je plan odbrane. Stvoren je i Partizanski Vrhovni štab kojim je komandovao general Svetozar Vukmanović Tempo, a koji je imao zadatak da se po upadu Sovjetske armije suprotstavi partizanskim načinom ratovanja. Tako je došlo do razmeštanja celokupne teške industrije u Sloveniji i Hrvatskoj, do podizanja železare u Nikšiću, do izgradnje većih vojnih kasarni, do transporta arhiva iz Beograda u Bileću i drugo. Najznačajniji je bio preokret u politici Jugoslavije koja se u trenutku sve većeg pritiska Staljina okreće zapadnim silama za pomoć u naoružanju. Tako je general Koča Popović, koji je tada bio načelnik Generalštaba JNA, sklopio ugovor o vojnoj pomoći sa vladom SAD, Britanijom i Francuskom 14. novembra 1951. u Londonu.

Pomirenje Moskve i Beograda

Nakon Staljinove smrti 5. marta 1953. dolazi period koji je praćen otopljavanjem odnosa između Informbiroa i Jugoslavije. Informbiro nije više imao svoju raniju funkciju i postojao je samo fiktivno. Prvi korak ka pomirenju je napravljen od strane Nikite Sergejeviča Hruščova, prvim sekretarom CK KPSS, koji je zajedno sa Nikolajem Bulganjinom, predsednikom vlade Sovjetskog Saveza i Anastasom Mikojanom, prvim zamenikom Sovjetske vlade doleteo u Beograd 26. maja 1955. Do sastanka između sovjetske i jugoslovenske delegacije je došlo na Topčideru, u Domu garde.

Kao rezultat pregovora između jugoslovenske i sovjetske strane nastala su dva dokumenta od velike važnosti za normalizaciju odnosa. To su Beogradska deklaracija, potpisana 2. juna. 1955. godine i Moskovska deklaracija, potpisana 20. juna. 1956. godine.

Staljinovom smrću otpočeo je proces koji je u teoriji socijalizma nazvan „destaljinizacijom“. Osnovni pečat tom procesu dao je 20. Kongres Komunističke partije Sovjetskog Saveza koji je održan u Moskvi od 14. do 25. februara 1956.

Na istom skupu, u okviru tajne sednice, prvi sekretar KPSS Nikita Hruščov pročitao je referat o zloupotrebama za vreme vladavine Staljina. Odobrene su mere CK za likvidaciju posledica kulta ličnosti i uspostavljanje lenjinskih normi u partijskom životu i razvoju unutarpartijske demokratije. Dvadeseti kongres je odobrio aktivnosti CK na ispravljanju grešaka i deformacija političkog sistema i usvojio direktivu za 6 Petogodišnji plan.

Jugoslavija je imala svoje mesto u oba referata na 20. Kongresu. U prvom, javnom, kratko je konstatovano:

SSSR je poboljšao odnose sa Jugoslavijom i na sve načine će jačati prijateljstvo i saradnju sa bratskim narodima FNRJ, u FNRJ, gde vlast pripada trudbenicima i gde se društveno uređenje zasniva na podruštvljavanju proizvodnih sredstava, stvaraju se u procesu socijalističke izgradnje konkretne forme upravljanja privredom i izgradnje državnog aparata.

Raspuštanje Informbiroa

Posle prvih rehabilitacija u Sovjetskom Savezu, i u ostalim zemljama Lagera izvršene su, negde u celini, a negde delimično rehabilitacije nevino osuđenih i pogubljenih komunista. Matijaš Rakoši je rehabilitovao Lasla Rajka i preuzeo odgovornost. Vlka Červenkova smenjuju sa funkcije premijera. Istovremeno Todor Živkov rehabilituje Trajča Kostova. Među najteže posledice Staljinove politike u DR Nemačkoj Valter Ulbriht navodi „pogrešne odluke prema Jugoslaviji i kršenje socijalističkih zakonitosti." U Čehoslovačkoj puštaju na slobodu Artura Londona. U posebnom saopštenju KP Kine osuđuje politiku Staljina.

U to vreme nikoga više nije iznenadilo ni saopštenje o raspuštanju Informacionog biroa. Ono glasi:

Stvaranje Informacionog biroa komunističkih i radničkih partija 1947. godine odigralo je pozitivnu ulogu za otklanjanje podvojenosti među komunističkim partijama, stvorene posle raspuštanja Kominterne, predstavljalo je značajan faktor jačanja proleterskog internacionalizma u redovima međunarodnog komunističkog pokreta i daljeg okupljanja radničke klase i svih trudbenika u borbi za čvrst mir, demokratiju i socijalizam... Komunističke i radničke partije bez sumnje će i dalje prema svom nahođenju i uzimajući u obzir konkretne uslove svoga rada, vršiti međusobnu razmenu mišljenja o zajedničkim pitanjima borbe za mir, demokratiju i socijalizam, zaštite interesa radničke klase i svih trudbenika, mobilizacije narodnih masa za borbu protiv ratne opasnosti i uporedo s tim razmatrati pitanje saradnje s partijama i tendencijama koje su orijentisane ka socijalizmu, kao i sa drugim organizacijama koje teže jačanju mira i demokratije. Sve to još više će učvrstiti duh uzajamne saradnje među komunističkim i radničkim partijama na osnovu principa proleterskog internacionalizma, učvrstiće bratske veze između njih u interesu mira, demokratije i socijalizma. — CK Bugarske komunističke partije, CK Mađarske partije trudbenika, CK KP Italije, CK Ujedinjene radničke partije, CK KP Sovjetskog Saveza, CK KP Čehoslovačke, CK KP Francuske

Nakon zvaničnog saopštenja o raspuštanju Informbiroa, prestao je da izlazi njegov glasnik „Za čvrst mir i narodnu demokratiju“, kao i većina drugih glasnika.

Informacioni biro komunističkih partija je zvanično raspušten 17. aprila 1956. godine.

Vidi još

• Raskol Tito-Staljin
• Period Informbiroa

Literatura

• Dušan Bilandžić, Historija Socijalističke FNRJ-Glavni Procesi, Zagreb, 1979.
• Jure Bilić, Jugoslavija, samoupravljanje, svijet, danas, Zagreb, 1976.
• Bela knjiga o neprijateljskoj politici Vlade NR. Albanije prema *Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji, Beograd, 1961.
• Veljko Vlahović, Šest godina postojanja narodne države, Beograd, 1949.
• Svetozar Vukmanović, Revolucija koja teče, knj. II, Beograd, 1971.
• Grupa autora, Istorija Saveza Komunista Jugoslavije, Beograd, 1985.
• Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, knj.I-III, Rijeka, 1981-1984.
• Vladimir Dedijer, Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969.
• Milovan Đilas, Pad nove klase- Povest o samorazaranju komunizma, Beograd, 1994.
• Sergej Živanov, Socijalizam i destaljinizacija, Novi Sad, 1969.
• Savo Kržavac i Dragan Marković, Informbiro-Šta je to-Jugoslavija je rekla NE, Beograd, 1976.
• Dragan Marković i Savo Kržavac, Zavera Informbiroa, Beograd, 1987.
• Dragan Marković, Istina o Golom otoku, Beograd, 1987.
• Dragan Marković, Zašto su smenjeni-Političke krize u Jugoslaviji, Beograd, 1987.
• Miodrag Marović, Sumrak Staljinizma, knj.I-II, Beograd, 1978-1979.
• Miodrag Marović, Tri izazova Staljinizmu, Rijeka, 1983.
• Osmo redovno zasedanje Narodne Skupštine FNRJ-Ekspoze, Edvarda Kardelja i Moše Pijade, Beograd, 1949.
• Petranović, Beograd (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit. 
• Branko Petranović i Momčilo Zečević, Jugoslavija 1918-1988, Tematska zbirka dokumenata, Beograd, 1988.
• Branko Pribićević, Socijalizam kao svetski proces, Beograd, 1978.
• Radojević, Mira (2011). „Jugoslovenska posleratna emigracija i Josip Broz Tito: Naša reč o sukobu sa IB-om 1948-1949”. Tito - viđenja i tumačenja: Zbornik radova. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, Arhiv Jugoslavije. str. 101—116. 
• Gordana Stevanović, Bitka za istinu o Jugoslaviji, Beograd, 1978.
• Luis Fišer, Život i smrt Staljina, Zagreb, 1985.
• Zvonko Štaubringer, Maršal mira, Zagreb, 1980.
• Zvonko Štaubringer, Titovo istorijsko Ne staljinizmu, Beograd, 1976.
• V Kongres Komunističke partije Jugoslavije-Izveštaji i referati, Beograd, 1948.

Spoljašnje veze

• Nosila Staljinu Titovo „ne“ („Večernje novosti“, 1. oktobar 2011)