Википедија

Kandijski rat

„Kritski rat” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Kritski rat (višeznačna odrednica).

Kandijski rat (grč. Κρητικός Πόλεμος, trajao 1645. — 1669) je predstavljao oružani sukob između Mletačke republike i njenih saveznika Vitezova Hospitalaca, Papske države i Francuske sa jedne i Osmanskog carstva i Berberskih zemalja (teritorije u severnoj Africi pod vlašću Osmanlija) sa druge strane, a sa ciljem ostvarivanja vojno-političke prevlasti nad mediteranskim ostrvom Krit (Kandija). Dvadesetčetvorogodišnji sukob su činile brojne pomorske bitke na Egejskom moru i kopnene operacije u Dalmaciji.

Kandijski rat
Deo Osmansko-venecijanskih ratova

Venecijanska karta Krita
Vreme1645—1669
Mesto
Krit, Dalmacija
Ishod Osmanska pobeda
Teritorijalne
promene		 Turska osvaja Krit,
Mletačka republika - Dalmaciju
Sukobljene strane
Venecija Mletačka republika
Vitezovi Malte
Papska država
 Kraljevina Francuska
Manioti		  Osmansko carstvo
Osmansko carstvo Berberske zemlje
Komandanti i vođe
Venecija Andrea Korner
Nikolo Ludovisi
Venecija Tomas Morosini
Venecija Đovani Griman
Venecija Giakom da Riva
Venecija Alvis Mokenigo
Venecija Leonardo Foskolo
Venecija Lorenco Marčelo
Venecija Lazaro Mokenigo
Venecija Frančesko Morosin
Kraljevina Francuska Almerigo d`Este
Kraljevina Francuska Francis Vendome		 Osmansko carstvo Silah Jusuf-paša
Osmansko carstvo Kara Musa-paša
Osmansko carstvo Gazi Husein-paša
Osmansko carstvo Ahmed-paša
Osmansko carstvo Kara Murad-paša
Osmansko carstvo Mehmed-paša
Osmansko carstvo Fazi Ahmed-paša

Iako je u prvim godinama ratovanja veći deo Krita bio pokoren od strane Turaka, tvrđava Kandija (danas Iraklion), glavni grad ostrva, uspešno je odolevala turskim napadima. Tokom opsade Kandije glavni cilj obeju strana je bilo uspešno snabdevanja vlastitih trupa hranom i oružjem. Štaviše, Mlečani su na sve moguće načine morali da onemoguće snabdevanje turskih trupa na ostrvu. Ishod rata je odlučen u seriji pomorskih bitaka. Mleci su imali podršku raznih zapadnoevropskih država (uz nagovor pape i zarad oživljavanja krstaškog duha) u vidu ljudstva, bojnih brodova i vojne opreme, a sve sa ciljem „odbrane hrišćanskih tradicija“. Iako su Mleci bili znatno superiorniji na moru u odnosu na tursku flotu, njihovi brojni pokušaji za potpunu blokadu Dardanela su imali samo delimičan uspeh, jer Republika nije imala dovoljno brodova da bi potpuno zatvorila moreuz i sprečila dalja pojačanja turskih snaga na ostrvu. Sa druge strane Turcima su velike probleme pravili i sukobi na severu, u Transilvaniji protiv Habzburga.

Dugotrajan rat je umnogome oslabio privredu Republike koja je u znatnoj meri profitirala od unosne trgovine sa Osmanskim carstvom. Sa druge strane, privreda Osmanske Imperije nije počivala isključivo na trgovačkim poslovima, a u samom sukobu osmanlije su uspele da ojačaju svoju vlast na ostrvu prevashodno zahvaljujući snažnom vođstvu velikih vezira iz Koprulske dinastije, a što je rezultovalo velikom ofanzivom 1666. godine protiv Mlečana. Ofanziva koja je trajala pune dve godine smatra se najkrvavijim i najbrutalnijim delom ovog rata, a završena je mirovnim pregovorima prema kojima je celo ostrvo i grad Iraklion došao pod tursku vlast. Prema tom mirovnom ugovoru Venecija je sačuvala nekoliko manjih ostrva izvan Krita, i dobila nekoliko teritorija u Dalmaciji. Nezadovoljstvo Mlečana ishodom ovog rata dovelo je do novog sukoba (Morejski rat) nepunih 15 godina kasnije, sukoba iz kog Venecija izlazi kao pobednik iako ostrvo Krit ostaje pod kontrolom Turaka sve do prvog Balkanskog rata 1912. i konačnog ujedinjenja Grčke.

Pozadina uredi

Nakon osmanskog osvajanja Kipra tokom petog Tursko-mletačkog rata (1570—1573) jedina preostala mletačka kolonija u tom delu Mediterana bila je ostrvo Krit (ili Kandija).[1] Ostrvo koje ima veoma važan strateški položaj na pomorskom putu ka Egiptu i zapadnom Mediteranu bilo je veoma primamljivo ne samo Mlečanima, nego i Osmanlijama.[2]

Za Mletačku republiku čija privreda je počivala isključivo na trgovini Krit je bila tačka od „životnog značaja“, zbog čega su Mlečani često bili prisiljeni na razne ustupke Osmanlijama, a sve sa ciljem izbegavanja novog rata (i eventualnog gubitka ostrva).[3] Otvaranje nove trgovačke pomorske rute u Severnom Atlantiku i gubitak političkog uticaja u nemačkim zemljama kao posledica Tridesetogodišnjeg rata početkom 17. veka negativno se odrazio na moć Republike.[1] Krizu su dodatno produbljivali i brojni sukobi na severu Italije ali i velika epidemija kuge koja je u periodu 1629–1631. harala Evropom.[4]

Međusobni odnosi između Republike i Imperije počivali su na „staklenim nogama“, a brojne manje krize i incidenti nagoveštavali su novi sukob daleko većih razmera. Venecijanska flota je 7. avgusta 1638. napala i uništila flotu turskih pirata koja je bila stacionirana u tada turskoj luci Valoni, uzgred pljačkajući i bombardujući i sam grad.[5] Reakcija Osmanlija na napad je bila očekivano žestoka, a tadašnji sultan Murat je čak pretio odmazdom prema Mlečanima i zaustavljanjem svih trgovačkih aktivnosti između Imperije i Republike.[6] Novi sukob je izbegnut zahvaljujući činjenici da je Venecija kao odštetu sultanu platila 250.000 zlatnika, ali i postojanju već otvorenog konflikta Porte sa Persijom (Osmansko–persijski rat (1623—1639)).[3][7]

Do novog incidenta došlo je 28. septembra 1644. kada su malteški vitezovi napali grupu islamskih hodočasnika koja se od Carigrada kretala ka Aleksandriji i dalje ka Meki. Zarobljeno je 350 muškaraca i 30 žena[8] koji su prebačeni na južnu obalu Krita gde je trebalo da budu prodati kao roblje.[9] Porta je iskoristila incident kao povod za rat sa Mletačkom republikom koju je optužila za saučesništvo u napadu.[10] Venecija je na sve moguće načine pokušavala da izbegne sukob sa Portom, ali bezuspešno.[11] Po nalogu Sultana iz Dardanela je 30. aprila 1645. ka Peloponezu i luci Navarino isplovila flota od 416 brodova i 50.000 vojnika na čelu sa Kapudan-pašom.[12]

Osmanska invazija na Krit i početak rata uredi

Turska flota se iskrcala na Krit 23. juna 1645. iznenadivši tako Mlečane koji su očekivali da će Porta izvršiti invaziju na Maltu u znak osvete za incident koji je prethodio sukobu, a u koji su bili umešani vitezovi Malteškog reda.[12] Iako je Krit predstavljao dosta utvrđeno ostrvo, većina utvrđenja je bila u jako lošem stanju, a kako je Venecija bila prvenstveno trgovačka sila i vojno prisustvo Republike na ostrvu je bilo minimalno (iako je godinu dana ranije na ostrvo stacionirano oko 2.500 mletačkih vojnika, a računalo se i na pomoć Rima i Toskane).[13][14] Kritski providur u vreme početka rata bio je Andreja Kornero.[15] Zanimljivo je i da lokalno grčko stanovništvo nije podržavalo Mletačku republiku tokom sukoba, što će imati veliki uticaj na docniji ishod rata.[16][17]

Osmanlije su prvo napale položaje na nekih 25 km zapadno od grada Hanije,[12] odakle su se uputili ka malenom utvrđenju na ostrvu Santo Todero. Zapovednik utvrđenja istrijan Blazio Zulijan videvši da ne postoji mogućnost da sačuva utvrđenje, a ne želeći da padne u ruke Osmanlija minirao je i „digao u vazduh“ celo ostrvo. Potom je osmanlijska vojska krenula ka gradu Haniji koji je i osvojen 22. avgusta nakon 56 dana ratnih dejstava.[18] U međuvremenu Mlečanima je stiglo obećano pojačanje od strane Papske države, Toskane, Malteških vitezova i iz Napulja. Neočekivano pojačanje protivnika negativno se odrazilo na moral osmanlijskih jedinica, ali ujedinjena hrišćanska flota kojom je komandovao papin sinovac Nikola Ludovici nije iskoristila pometnju u turskoj vojsi,[19] štaviše njihov pokušaj da povrate Haniju sa mora (flota je brojala oko 90 brodova) je osujećen. Ubrzo nakon toga hrišćani su se vratili u svoje baze,[19] a zapovednik osmanlijskih snaga Silahdar Jusuf-paša se povukao u Carigrad (gde je kasnije pogubljen zbog izdaje).[20]

I jedni i drugi su zatišje tokom zime iskoristili da ojačaju svoje pozicije, kako na vojnom, tako i na političkom planu. Venecija je bezuspešno pokušavala da privoli što veći broj evropskih hrišćanskih država na savezništvo, a sve pod maskama „novog krstaškog pohoda“. Finansijski problemi u Veneciji su zbog obustavljanja trgovine na istočnom Mediteranu dostigli kritične razmere. Venecijanski Senat je za novog glavnokomandujućeg postavio osamdesetogodišnjeg venecijanskog dužda Frančeska Eriza. Nakon njegove smrti, 3. januara 1646. na mesto glavnokomandujućeg došao je Đovani Kapelo.[21]

Kapelo se već na početku svoje vojne karijere pokazao kao veoma neuspešan vojskovođa. Nije uspeo da spreči dolazak za Osmanlije strateški važnog pojačanja pod vodstvom Kara Musa-paše, neuspehom su okončani i napadi na osmanlijsku flotilu u Hanijskom zalivu u avgustu i pokušaj deblokade Retimna (Osmanlije su osvojile grad 20. oktobra, a samo utvrđenje 13. novembra).[22] Nešto ranije, sredinom juna meseca brojčano mala jedinica osmanske armije pod vođstvom Gazi Husein-paše uspela je na istoku ostrva da savlada brojčano jače venecijanske plaćenike i zauzme celu istočnu fasadu ostrva (izuzev tvrđave Sitija). Već na samom početku rata, hrišćani su pretrpeli velike gubitke, i procenjuje se da je do 1648. godine oko 40% kritskog stanovništva stradalo zbog epidemija (u to vreme harala je epidemija kuge) i ratnih dešavanja.[23] (Procenjuje se da je do kraja rata broj stanovnika Krita pao sa 260.000 na svega 80.000.[24])

Opsada Kandije uredi

Glavni članak: Opsada Kandije

Već do sredine 1648. gotovo ceo Krit je bio u rukama Osmanlija (izuzev grada Kandije i nekoliko jakih utvrđenja, poput ostrva Gramvusa).[20] Zahvaljujući svom idealnom položaju u centralnom delu severne obale Krita, Kandija je bila tačka od strateškog značaja za obe strane. Osmanlije su opsedale grad od maja 1648. do 1669. i bila je to druga najduža opsada u ljudskoj istoriji posle mavarske opsade Seute pod Mulajem Ismailom (1694—1727).

Turske trupe nisu uspevale da zauzmu grad što zbog velikih problema u snabdevanju zalihama svoje vojske na ostrvu usled pomorske blokade na Egeju,[25] ali i zbog pojačanih nestabilnosti u Istanbulu i sukoba tadašnjeg sultana Ibrahima sa vodećim državnim zvaničnicima. Sultana Ibrahima na kraju je nasledio njegov sin Mehmeda IV.[26]

Glavnokomandujući osmanskih snaga na ostrvu general Gazi Husein-paša je zbog svih tih problema bio prisiljen da na kratko, početkom 1649. prekine opsadu grada. Novi turski obruč oko grada uspostavljen je tokom juna nakon uspešnog dolaska turske flotile na ostrvo.[27] Brojni turski pokušaji da osvoje grad nakon ponovnog uspostavljanja blokade su bili bez uspeha, a šanse da se nešto promeni o tom pitanju su znatno smanjene nakon povlačenja odreda od oko 1.500 janjičara tokom 1650. godine. Jedina opcija je bila održavanje što čvršće i trajnije blokade grada.[27] Osmanlije su pojačali položaje izgradnjom tri utvrđenja na području Kana, a dolazak novih pojačanja krajem 1650. im je omogućio i da održe čvrstu blokadu.[28] Uprkos mletačkoj blokadi Dardanela i političkim previranjima na osmanskom dvoru, osmanske snage su bile dovoljno snabdevane da mogu da se održe, iako su bile suviše slabe da se upuste u ofanzivne akcije protiv same Kandije. Osmanlije su 1653. uspele da osvoje tvrđavu na ostrvu Selino u zalivu Suda, dok je tvrđava Santo Todero, osvojena nekoliko godina ranije bila ponovo utvrđena.[28] Iako su venecijanski pomorski uspesi u narednih nekoliko godina negativno uticali na ofanzivne sposobnosti osmanske vojske na Kritu, opsada Kandije je ipak nastavljena, a Turci su uspeli da u svom posedu zadrže i druge osvojene oblasti na ostrvu. Takvo stanje se zadržalo sve do 1666. i do dolaska novih osmanskih vojničkih jedinica.

Pomorski rat uredi

Rani sukobi 1645—1654. uredi

Mlečani su shvatili da su inferiorni na kopnu, zato su se odlučili za pomorski rat, u kom su bili superiorni, i uživali pomoć hrišćanskog zapada, kojeg su uverili da se radi „odbrani hrišćanstva“. Njihova namera bila je jednostavna, blokirati Osmanlije da ne mogu dostavljati rezerve na Krit. Zbog tog su uputili eskadru od 23 broda pod komandom Tomasa Morosinija da spreči prolaz turskim brodovima kroz Dardanele. On je uspeo zaustaviti flotu kapudan paše Kara Muse od 80 brodova 26. maja 1646.[29], ali sledeći osmanski konvoj je zahvaljujući vetru prošao kroz blokadu 4. juna i snabdevanje osmanskih trupa u Kandiji se nastavila. Veliki gubitak za Veneciju bila je smrt Tomasa Morosinija, koji je poginuo 27. januara 1647. kad se njegov brod našao pred celom osmanskom eskadrom od 45 galija. Morosini se hrabro suprotstavio - i naneo velike gubitke osmanskim brodovima (sam kapudan paša Kara Musa je poginuo). Uprkos brojnim pobedama u pomorskim bitkama te godine, Venecijanci nisu uspeli sprečiti Osmanlije u dostavi rezervi i ljudstva na Krit.

Mlečani su se vratili u Dardanele 1648. sa nekih 65 brodova, i ponovno pokušali uvesti blokadu, koju su relativno uspešno i sproveli celu tu godinu, pored svih nevolja (u oluji im je stradao admiral Grimani u martu)[30]

Zbog tog su se Osmanlije okrenule novoj taktici, dostavu na Kandiju su prebacili u luke u Maloj Aziji, novi komandant mletačke flote Riva, morao je razdvojiti svoje snage - koje nisu bile dovoljne da drže tako veliku liniju. Tako je novi osmanski kapudan paša Voinok Ahmed probio blokadu kod Dardanela 1649.[31] Uprkos ponekom uspehu, kao što je bila bitka kod Fokeje 2. maja 1649. u kojoj je Riva pobedio osmansku eskadrilu i potopio im nekoliko brodova, on nije bio u stanju sprečiti osmansku mornaricu da doplovi do Krita. Mlečani su uprkos tome nastavili blokadu Dardanela i kroz 1650, sa 41 broda, Osmanlije su pričekali zimu, kad se mletačka flota povlačila zbog nevremena na sidrištima, i tad sigurno u više navrata manjim brodovima osvežili svoje snage na Kritu.

Jedini značajni događaj na moru bila je bitka kod Naksosa 10. jula 1651. u kojoj je Alvise Mocenigo sa 58 brodova pobedio skoro dvaput brojniju osmansku eskadru[32] koja se morala povući na Rodos. Sledeće dve godine na moru se nije zbivalo ništa značajnije, Osmanlije su čuvale svoje brodove, ali su ipak nekako snabdevali svoje snage na Kritu.

Bitka za Dardanele 1654—1657. uredi

 
Karta Dardanela i okoline

Osmanlije su 1654 uspele značajno obnoviti svoju flotu brodovima izgrađenim u Tripolitaniji i Tunisu, pa su početkom maja uputili flotu od 79 brodova (40 jedrenjaka, 33 galija i 6 galeona), kojima se priključilo 22 galije iz celog Egeja i 14 brodova berberskih sultanata koje su značajno ojačale njihove snage kod Dardanela. Time je njihova flota brodova imala 26 više od mletačke koja je držala blokadu pa su je napali 16. maja 1654. i naterali je na povlačenje. Mlečani su se hrabro držali za vreme bitke, i naneli su veliku štetu osmanskom brodovima, ali ipak nakon toga Egej više nije bio pod potpunom mletačkom kontrolom. Osmanski brodovi su napali ostrvo Tinos ali su se nakon sukoba sa mletačkim admiralom Alvisom Močenigom 21. juna 1654. godine.

Novi mletački admiral Frančesko Morozini koji je nasledio Alvisa Močeniga, pokazao je više energičnosti, i u proleće 1655, razorio je osmansko skladište na Egini i porušio luku Volos u noćnom napadu 23. marta. Početkom juna Morozinijeva flota doplovila je do Dardanela, čekajući isplovljavanje osmanske flote koje je odloženo zbog političkih previranja na Visokoj porti.[33] Zbog toga je Morozini otplovio na Kiklade, ostavljajući svog zamenika Lazara Močeniga sa polovinom flote (36 broda) da pazi nad tesnacom.[34] Nakon mesec dana pojavila se flota od 143 broda pod komandom Kara Mustafa-paše.[35] U pomorskoj bici koja je usledila 21. juna 1655. Venecijanska flota je odnela ubedljivu pobedu. Rezultat bitke je bio da Osmanlije do kraja godine nisu preduzeli nikakve značajnije pomorske akcije, ostavljajući Morozinija da preduzme neuspešnu opsadu tvrđave Malvasije (Monemvasija) koja se nalazi u jugoistočnom delu Peloponeza.[36] U septembru je Morozini postavljen za providura Krita, a na njegovo mesto postavljen je Lorenco Marčelo.[37]

Mlečani su nastavili sa blokadom Dardanela, i uglavnom su kontrolisali gornji Egej, ali su Osmanlije ipak uspevale dostavljati zalihe na Kritu iz Aleksandrije, Rodosa, Hiosa ili sa Peloponeza.[38]

Zatišje 1658—1666. uredi

Nakon tog su Mlečani ponovo pokušali da sprovedu blokadu Dardanela, i izvršili su veći broj iznenadnih napada po celom Egeju na osmanske tvrđave, ali nisu imali snage da ih trajno zaposednu. Time nisu ništa konkretno postigli. S druge strane, Osmanlije su 1658. bile okupirane ratom na severu sa Habzburškom monarhijom, tako da nisu preduzimali veće akcije. Materijalno iscrpljeni Mlečani bili su voljni da sklope mir, sa zatečenim stanjem (većina Krita bila je u osmanskim rukama) ali je to Visoka Porta odbila.[39]

Sklapanje Pirinejskog mira između Francuske i Španije 7. novembra 1659, išlo je u prilog Veneciji, jer je mogla da očekuje veću pomoć zapadnih saveznika.[40]

Ta podrška je zaista došla od pojedinaca i vladara iz cele Evrope. Mnogi su došli da se kao dobrovoljci bore se za Mletačku republiku, s druge strane, brojni hrišćanski vladari pružili su Mlečanima pomoć u ljudstvu, robi i brodovima.[38][41] Prvi francuski kontingent od 4.200 vojnika pod komandom kneza Almeriga d'Este došao je na Krit u aprilu 1660. sa kontingentom nemačkih plaćenika i vojnika iz Savoje. Mletačkom brodovlju pridružili su se malteški, toskanski i francuski brodovi.[42] Uprkos značajno povećanim snagama, providur Krita Morozini nije bog zna šta postigao, prva akcija bio mu je neuspešni pomorski desant na Kaniju u avgustu 1666. godine. Nakon toga pokušao je da razbije obruč oko Kandije, ali je uprkos početnim uspesima osmanski obruč oko grada ostao neokrnjen. Francuski kontingent se povukao nakon smrti njihovog vođe princa Almeriga d'Este na Naksosu. Nakon toga Venecijanci su smenili demoralisanog Frančeska Morozinija, i na njegovo mesto postavili njegova rođaka Đorđa Morozinija. On je zabeležio manje pomorske uspehe (razbio je blokadu Tinosa i pobedio osmansku flotu u vodama ostrva Milosa) ali se na Kritu ništa nije promenilo. Mlečani nisu iskoristili priliku tih godina kad su Osmanlije bile fokusirane na rat na severu.[43]

Završetak rata 1666—1669. uredi

 
Veliki vezir Ahmed Ćuprilić

Velika prekretnica zbila se u avgustu 1664, tad je Osmansko carstvo sklopilo mir sa Habsburškom monarhijom, potpisivanjem Vašvarskog mira, tako da su se oslobodili briga na severu i punom snagom posvetili se sukobu s Venecijom.

Veliki vezir Ahmed Ćuprilić pokrenuo je u zimu 1665/66 velike ratne pripreme, opremljeno je 9.000 vojnika, koji su u maju 1666. su prebačeni na Peloponez, a tokom zime 1666/67 na Krit.[44] U februaru 1667. su i Mlečani dobili značajna pojačanja iz Francuske i Savoje, ukupno 21 ratnih brodova i oko 6000 ljudi, ali, kao i proteklih godina, među saveznicima je vladala velika zbrka oko komandovanja. U maju je Krit je stigao posljednji osmanski kontingent vojnika i sa njima Veliki vezir Ahmed Ćuprilić da osobno komanduje operacijama opsade Kandije koja je odolevala već 19 godina.

Završne operacije zauzimanja Kandije trajale su 28 meseci, ukupno je poginulo oko 70.000 Turaka, 38.000 stanovnika Krita i robova koji su radili na opsadi i 29.088 hrišćanskih branitelja Kandije.[45]

Odbrana Kandije na kraju je postala nemoguća, grad je pretrpeo teška razaranja stalnim bombardovanjem i miniranjem zidina koje su vršili potkopavači, tako da su zidine Kandije uništene na puno mesta, a grad postao neodbranjiv, iz njega je izbegao veći deo stanovnika. Poslednji branioci su se predali 5. avgusta 1669, a njima je dozvoljen odlazak sa oružjem za Veneciju.

Rat u Dalmaciji uredi

 
Tvrđava Klis koju su Venecijanci uz pomoć Morlaka zauzeli od Osmanlija

Rat u Dalmaciji bio je u senci većeg sukoba na Kritu. Ovde su uslovi za Osmanlije bili puno nepovoljniji od onih na Kritu. Dalmacija je bila suviše daleko i za njih relativno beznačajna. Za Venecijance je stvar bila potpuno obrnuta; to im je bilo blizu, a na Jadranu su imali neospornu kontrolu i mogućnost da lako pojačaju svoja uporišta na obali.[46] Osim toga imali su i veliku podršku lokalnog stanovništva, posebno Morlaka iz dalmatinskog zaleđa.[5] Nemirno i nezadovoljno hrišćansko stanovništvo pod turskom vlašću poslužilo je kao bedem u odbrani mletačkih poseda. Komandu odbrane Dalmacije dobio je Leonardo Foskolo sa titulom izvanrednog providura i generalnog zapovednika vojske. Mletačka odbrana je bila kombinacija malih, ali veštih i iskusnih formacija plaćenika koje podržava sjajna mornarica i ratnički raspoloženo lokalno stanovništvo. Formacija stradiota je uglavnom regrutovana kao laka konjica, a neretko su je činili plaćenici iz cele Evrope. Drugu formaciju su predstavljali cernidi. Nju su uglavnom činili seljaci koji su obučavani za vojnu službu kada ne bi bilo poljoprivrednih radova. Uglavnom su služili kao pomoćna vojska ili kao posada u tvrđavama. Mletačka vojska se tokom rata stalno osipala pa su Mlečani počeli da je popunjavaju hajducima i uskocima, prebezima iz Osmanskog carstva. Teritorija Mletačke republike bila je u Dalmaciji u ono vreme ograničena samo na ostrva i nekoliko utvrđenih gradova: Kotor, Zadar, Split, Šibenik, Novigrad sa uzanim pojasom u njihovom zaleđu. Turci su uoči rata kontrolisali zaleđe mletačkih poseda kao i deo jadranske obale:Karin, Makarska, Ulcinj, Herceg Novi. u zaleđu su glavna uporišta su im bila Kliški i Lički sandžak.[47][48]

Osmanlije su pokrenule ofanzivu velikih razmera iz Bosne i Like 1646, i u prvo vreme uspeli napraviti značajne dobitke, uključujući zauzimanja Skradina[49] i što je najvažnije dotad neosvojive tvrđave Novigrad, koja se predala 4. jula, nakon samo dva dana bombardovanja.[50] Osmanlije su sada bili u poziciji da ugroze dve najveće mletačke tvrđave u Dalmaciji; Zadar i Split.[51] Iduće godine, okrenula se ratna sreća, tad je venecijanski komandant Leonardo Foskolo zauzeo nekoliko osmanskih utvrđenja, preoteo Novigrad i privremeno zauzeo utvrđenja Knin i Klis.[20][23] Osmanlijama s druge strane višemesečna opsada Šibenika u avgustu i septembru nije donela ništa.[30] Tokom zime 1648. uskoci pod vođstvom Vuka Mandušića uz pomoć mletačke mornarice nastavili su vojevanje po turskoj krajini. Uskoci su zapalili Vakuf, Strmicu, Plavno, a kod Drniša su porazili i bosanskog pašu. Do marta je osvojen i Klis što je bio najveći mletački vojni uspeh do tada za šta je Foskolo od dužda dobio titulu „dobrotvora otadžbine“. Godine 1654. napisan je prvi morlački statut koji je trebalo da uvede izvesna pravila kod morlaka. Statut je pisan ćirilicom i prvi je uskočki pravni akt.[47]

Tokom nekoliko narednih godina, vojne operacije u Dalmaciji su smanjene, s jedne strane zbog izbijanja kuge koja je stigla u Bosnu 1647. iz Carigrada u kome je umrlo 100.000 ljudi, a tokom 1650. se raširila duž celog Jadrana. Sa druge strane zaraćene strane su fokusirale svoje snage na Egej.[52] Mir koji su obe strane sklopile 1669. doneo je Mletačkoj republici značajne teritorijalne dobitke u Dalmaciji, tako da se njena teritorija se utrostručila, pa je na taj način osigurala kontrolu nad Jadranom.[53]

Potpisivanje primirja uredi

Mirovni ugovor između Venecije i Visoke Porte potpisan je dve godine nakon pada Kandije - 1671. Mletačka republika trajno je izgubila Krit, svoju najstariju, najveću i najprosperitetniju koloniju, uz koju je uspela zadržati samo izolovana utvrđena ostrva Gramvousa, Souda i Spinalonga i dva ostrva u Egejskom moru (Tinos i Kiteru), gde su mletački brodovi mogli naći sklonište na svom putu na istok. S druge strane u Dalmaciji je kao neka kompenzacija za to mletački posed utrostručen.

Reference uredi

  1. ^ a b Faroqhi 2006, str. 51.
  2. ^ Setton 1991, str. 107–108.
  3. ^ a b Finkel 2006, str. 222.
  4. ^ Setton 1991, str. 104–106.
  5. ^ a b Lane 1973, str. 408.
  6. ^ Setton 1991, str. 108–109.
  7. ^ Parry & Cook 1976, str. 152.
  8. ^ Setton 1991, str. 111.
  9. ^ Finkel 2006, str. 225.
  10. ^ Finlay 1856, str. 128.
  11. ^ Setton 1991, str. 124.
  12. ^ a b v Setton 1991, str. 126.
  13. ^ Setton 1991, str. 107.
  14. ^ Setton 1991, str. 121.
  15. ^ Setton 1991, str. 120.
  16. ^ Finkel 2006, str. 226.
  17. ^ Finlay 1856, str. 130.
  18. ^ Setton 1991, str. 127.
  19. ^ a b Setton 1991, str. 128–129.
  20. ^ a b v Finkel 2006, str. 227.
  21. ^ Setton 1991, str. 129.
  22. ^ Setton 1991, str. 141.
  23. ^ a b Setton 1991, str. 148.
  24. ^ Miller 1921, str. 196.
  25. ^ Setton 1991, str. 150.
  26. ^ Setton 1991, str. 151–153.
  27. ^ a b Setton 1991, str. 158.
  28. ^ a b Setton 1991, str. 159.
  29. ^ Setton 1991, str. 139.
  30. ^ a b Setton 1991, str. 149.
  31. ^ Finkel 2006, str. 227, 256.
  32. ^ Setton 1991, str. 163–164.
  33. ^ Setton 1991, str. 179.
  34. ^ Setton 1991, str. 179–180.
  35. ^ Setton 1991, str. 180.
  36. ^ Setton 1991, str. 181–182.
  37. ^ Setton 1991, str. 182.
  38. ^ a b Lane 1973, str. 410.
  39. ^ Finkel 2006, str. 256.
  40. ^ Setton 1991, str. 189.
  41. ^ Setton 1991, str. 214–216.
  42. ^ Setton 1991, str. 190.
  43. ^ Setton 1991, str. 192–193.
  44. ^ Setton 1991, str. 193.
  45. ^ „VENIVA - Cenni storici: la guerra di Candia (1645-1669)”. Msc.gr. Pristupljeno 12. 11. 2013. 
  46. ^ Nicolle 1989, str. 40.
  47. ^ a b Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga V-1, 1994.
  48. ^ Grupa autora, Istorija naroda Jugoslavije, knjiga druga (1960), str. 519–528
  49. ^ Setton 1991, str. 102.
  50. ^ Setton 1991, str. 142.
  51. ^ Setton 1991, str. 144.
  52. ^ Setton 1991, str. 162.
  53. ^ Lane 1973, str. 409.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Kandijski rat na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кандијски_рат&oldid=27564711”