Pravopisna transkripcija

Pravopisna, ortografska ili praktična transkripcija je prilagođeno prenošenje glasova iz jednog jezika u drugi, to jest, prilagođeno pisanje ličnih imena i geografskih pojmova (ređe apelativa) iz određenog jezika u neki drugi jezik. Kod transkripcije se zapisivanje takvih imena simbolima ciljnog jezika vrši prema pravilima koja su normirana Pravopisom.

Miroslavljevo jevanđelje Gligorija Dijaka, na kojem se vidi jedan od prvih ćiriličkih transkripta — Žvan Batist (kanonsko ime Jovan Krstitelj)

U slučaju srpskog jezika, regulatorno telo koje se između ostalog bavi transkripcijom jeste Odbor za standardizaciju srpskog jezika, kako kroz neposredno pružanje pomoći, tako i kroz Pravopis srpskoga jezika u izdanju Matice srpske. Sama pravila prenosa stranih reči odnose se na imena ljudi i nazive naselja, reka i ostalih geografskih odrednica. Apelativi (opšte imenice) se u ciljnom jeziku koriste u obliku u kom su zapisane u kompetentnim rečnicima stranih reči i izraza, a samo se za novije reči, koje još nisu zabeležene u rečnicima, upotrebljava transkripcioni model iz Pravopisa.

Istorija

Istorija transkripcije je bogata. Smišljajući prvo pismo za slovenske jezike (glagoljicu oko 863), Ćirilo i Metodije su prilagođeno pisali grčka imena. Sem što su izbacili slova teta, psi i ksi, oni su stvorili praksu deklinacionog prolagođavanja klasičnih naziva. Tako, na primer, oni za Slovene nisu bili Kirilos i Metodios (prema grč. Κύριλλος και Μεθόδιος), već Ćiril i Metodij (za južne), odnosno Kiril i Mefodij (za ostale).

Danas u srpskom postoji znatan broj reči iz jezika drugih naroda sa kojima su Srbi direktno ili indirektno dolazili u kontakt. Neke od tih reči su se potpuno izjednačile sa domaćima, pa ih ni maternji govornici više ne prepoznaju kao strane, dok se druge i pored dugogodišnje upotrebe još uvek čine takvim. Strane reči se svakodnevno upotrebljavaju i pored preporuka lingvista da se izbegavaju kada postoji domaći ekvivalent.

Ljudska i geografska imena su u početku prevođena. Pojedini nazivi su se odomaćili, pa se upotrebljavaju i danas. Tako, na primer, postoje Beč (nem. Wien; Vin), Rim (ital. Roma; Roma), Solun (grč. Θεσσαλονίκη; Tesaloniki). Neki su zastareli, pa se Venecija veoma retko naziva Mleci. Ljudska imena nisu doslovno prevođena (npr. Stella u Zvezdana), već su prilagođavana. Tako je, na primer, engleska kraljica Elizabeta I do kraja Drugog svetskog rata bila poznata kao Jelisaveta I. Pojedini prevedeni nazivi su i danas u upotrebi, kao što su Jovan bez Zemlje i Đorđe I Grčki (ne Džon i Georgios). Prevode se i imena papa, kao i neka ruska (rus. Пётр, Лев — Petar, Lav).

Pravila

Pravopis srpskog jezika prilagođeno pisanje imena iz stranih jezika i uobličavanje reči iz međunarodne leksike obrađuje od 160. do 250. strane, od 195. do poslednje, 291. tačke. Tako se ovo štivo može podeliti na više izdvojenih delova — načelni pristup (t. 195—197), zaključnu preporuku (t. 291) i posebno izdvojena pravila:

transkripcija sa klasičnih jezika (t. 189—194) transkripcija sa slovenskih jezika (t. 198—200) transkripcija sa albanskog jezika (t. 201—203) transkripcija sa arapskog i persijskog jezika (t. 204—206) transkripcija sa engleskog jezika (t. 207—215) transkripcija sa italijanskog jezika (t. 216—217) transkripcija sa japanskog jezika (t. 218) transkripcija sa kineskog jezika (t. 219—230) transkripcija sa mađarskog jezika (t. 231—235) transkripcija sa nemačkog jezika (t. 236—238)

transkripcija sa poljskog jezika (t. 239—242) transkripcija sa portugalskog jezika (t. 243—245) transkripcija sa rumunskog jezika (t. 246—248) transkripcija sa ruskog jezika (t. 249—251) transkripcija sa skandinavskih jezika (t. 252—265) transkripcija sa slovačkog jezika (t. 266—267) transkripcija sa francuskog jezika (t. 268—275) transkripcija sa holandskog jezika (t. 276—280) transkripcija sa češkog jezika (t. 281—284) transkripcija sa španskog jezika (t. 285—290)

Iako za mnoge svetske jezike pravila ne postoje, za neke u pravopisu neobrađene pravila su uspostavljena tokom istorije ili se vrše pretežno preko jezika posrednika. Prvoj grupi pripada transkripcija sa turskog jezika, dok u drugu grupu spadaju mnogi turskijski, mongolski i drugi jezici iz kojih nazivi dolaze ponajviše preko široko rasprostranjenog ruskog jezika. U okviru klasičnih jezika posebno je obrađen i prenos novogrčkih imena.

Nije neobično ni postojanje odstupanja od prethodno utvrđenih pravila. Takvi se oblici nazivaju ukorenjenima i treba ih razlikovati od prevoda i egzonima. To su primeri kod kojih se jasno razlikuje oblik unutar norme od onoga nastalog primenom pravila. Primeri bi bili Šekspir (umesto Šejkspir), London (Landon), Glazgov (Glazgou), Edmund Halej (Edmond Hali), Isak Njutn (Ajzak Njuton), Vašington (Vošington).

Dodatno, često dolazi do odstupanja od jednačenja suglasnika po zvučnosti, pa tako postoje oblici Vašington (ne Vašinkton), Bangkok (Bankok), Pitsburg (Pidzburg), Hongkong (Honkong). U imenima iz svih jezika većinom se jednače frikativi s, z, š i ž (npr. Inzbruk za nem. Innsbruck), dok se u slovenskim imenima izjednačavaju i ostali suglasnici (npr. Ratko za bug. Радко). Van norme je i jednačenje nazala po mestu tvorbe (npr. Istambul umesto pravilnog neizjednačenog Istanbul).

Ponekad se u jeziku ustali na bilo koji način nepravilan naziv (u neskladu sa transkripcionim pravilima), ali se to tokom vremena ispravi. Takvi primeri jesu Los Anđeles (posle najmanje pola veka Los Anđelosa) i Stokholm (duže vreme Štokholm). Za dodatne pojedinosti po pitanju prilagođavanja, videti uvod u tanskripciju imena.

Izvorno

Načelni pristup čini predočavanje istorije transkripcije, ali i elementi koji se upotrebljavaju pri prenosu imena iz svih u pravopisu obrađenih i neobrađenih jezika. Prvi na redu su načini predstavljanja stranih imena u srpskom tekstu. Postoje dva načina — prilagođeno i izvorno pisanje, primenjivo samo za latinička imena. Nemogućnost pisanja ćiriličkih imena u izvornom obliku objašnjava se međusobnim odaljavanjem dotičnih jezika, te samim tim malom razumljivošću izvornog zapisa.

Ako je tekst pisan ćirilicom, najpreporučljivije je prilagođeno pisanje pri kojem bi se original naveo u podbeleškama, u zagradi, u indeksima ili se uopšte ne bi ni navodio. Ipak, nije zabranjeno ni pisanje u izvornoj latinici usred teksa pisanog ćirilicom. To se objašnjava na sledeći način:

Izuzetno se i u ćiriličkom testu poneko ime može ostaviti i u izvornoj latinici. To je, ipak, samo izuzetan postupak, poput onog kad iz stilskih razloga u našem tekstu ostavimo neprevedenu stranu reč ili izraz (npr. lat. sui generis, franc. c'est la vie). Na zadržavanje strane grafije katkad je autor prinuđen time što nije uspeo da sazna kako je treba pročitati i preozvučiti. Među imenima upisani su i neki Wuyts i Bayzew, a Wuyts-ovo ime ponavlja se i kasnije.

Iz gornjeg citata može se uvideti osnovno pravilo, a to je da se izvorna imena pišu sasvim obično unutar srpskog teksta, dok po želji mogu biti izdvojeni kurzivom. Takvi zapisi služe kao tvorbene osnove, a na njih se dodaju crticom odvojeni nastavci za oblik/tvorbu. Ista pravila važe i u latiničkom srpskom tekstu, s tim što postoji jedna dodatna mogućnost — nekorišćenje crtice. Iako su od jezičkog raspada prestali razlozi za upotrebu ovog sistema, on nije zabranjen, ali ga treba primenjivati uz oprez. Često postoji potreba za prilagođavanjem kraja imena ili dodavanjem pozicionog j na izvorno i:

• Giovanni Boccaccio — Giovanniju Boccacciu — Boccacciom
• Francesco Petrarca — Francescu Petrarki — Petrarcom
• Columbia — Columbiji — Columbijom — Columbiju
• Nicaragua — Nicarague — Nicaragui — Nicaraguom
• Torquato Tasso — Torquata Tassa — Tassom — Tassov

Posebno

Sem izvornog zapisivanja stranih imena, koristi se i svojstveno prilagođavanje. Iako za svaki jezik posebno postoje razni načini prerade i činjenja imena delom srpskog jezika, postoji i nekoliko načela koja važe u svim slučajevima. Prvo načelo je da pravopisni prenos najčešće nije fonetski. To znači da ne treba težiti potpunom oponašanju izgovora nesrpskih imena. Naprotiv, retki su primeri koji ilustruju potpuno poklapanje. Antiprimera je, pak, dosta — Moskva (ne Maskva prema [mɐˈskva]), Volgograd (ne Valgagrat prema [vəlɡɐˈɡrat]), Romeo (ne Roumiou prema [ˈrəʊmiəʊ]), Lajpcig (ne Lajpcih prema [ˈlaɪ̯pt͡sɪç]).

Gornji primerima se dolazi do zaključka da je prilagođeno pisanje fonetsko utoliko što se svi trasnkripti izgovaraju kako su i zapisani. Ipak, ni to nije sasvim tačno, jer u ortoepsku normu spada i sliveni izgovor spoja slova dz (kao zvučni zubni afrikat  /dz/ ) umesto kao dva odvojena glasa. To se objašnjava postojanjem ovog glasa u pojedinim dijalektima, kao i teškim razdvojenim izgovorom ovog spoja. Inače, dotični sliveni suglasnik je zvučni parnjak u književnom jeziku prisutnog bezvučnog zubnog afrikata  /ts/ .

Normativistički se kao cilj utemeljivanja pravila navodi postojanost oblika svih važnijih imena, kako bi se pouzdano znalo kako ona u srpskom jeziku glase, kao i da bi se olakšalo pronalaženje osoba u azbučnim priručnicima. Ukazuje se i na važnost poštovanja ovih pravila od strane pisaca i izdavača udžbenika, posebno onih geografske građe, atlasa i ostalih akademskih pomagala. Istu pažbi bi trebalo da posvete i novinari, prevodioci knjiga, filmova i drugi proizvoda kulture. Ipak:

Pravila koja se utvrđuju ne treba shvatiti kao retroaktivnu obavezu i menjati likove imena koja su već ušla u postojani izražajni običaj, a onda i u stručnu i drugu literaturu. To npr. znači da ne treba menjati imena iz kineskog jezika tipa Peking, Sun Jat Sen, Čang Kaj Šek, Kuomintang ili pak iz portugalskog jezika Rio de Žaneiro, Vasko da Gama, Magelan (pa i novije Janeš) — bez obzira na nova pravila.

Sem toga, postoje još četiri opšta transkripciona uputstva:

• treba izbegavati unošenje sklopova teških i neprirodnih za izgovor; primeri su zanemarivanje aspirovanih suglasnika (Ćinghaj umesto Ćhinghai ili Gandi umesto Gandhi), ali i prenos švedskog -rg prema pismu (Ingmar Bergman umesto Berjman)
• treba izbegavati preveliko udaljavanje od izvornog zapisa, jer bi to otežalo i sam transkripcioni postupak, ali i snalaženje u literaturi; tako je ipak bolje Moskva i Volgograd od Maskva i Valgagrat
• pravila treba pisati i objašnjavati tako da ih može primenjivati širok krug obrazovanih ljudi
• ne treba menjati spontano nastala pravila; uz to treba pratiti i opšta kao što je pisanje ija, ije i iju umesto ia, ie i iu (izuzeci su složenice i ime Mia); na kraju, iako imena iz živih jezika ne treba prilagođavati, nije eksplicitno zabranjeno uobličavanje ženskih imena dodavanjem nastavka -a (Emanuela Riva umesto Emanuel ili Žaklina Boaje umesto Žaklin)

Zaključna preporuka (tačka 291) čini zbirni prikaz do tada izrečenih preporuka:

Zaključna je preporuka svim izdavačima da obavežu svoje saradnike, a naročito autore i redaktore udžbenika i priručnika, na dosledno poštovanje izloženih transkripcionih pravila. To je jedini način da se uvede red i postojanost u pisanje tuđih imena i suzbije haotična proizvoljnost, koja je i dosad nanela dosta štete srpskoj jezičkoj kulturi. Za jezike koji su ostali neobrađeni glavno je pravilo: držati se oblika koji su ušli u naš izražajni običaj. Nikakvu izmenu uobičajenih oblika, iz bilo kojeg jezika, ne treba uvoditi u javne tekstove dok se ne verifikuje u lingvističkim ustanovama i saglasno sa Odborom za standardizaciju srpskog jezika.

Literatura

• Pešikan, Mitar; Jerković, Jovan; Pižurica, Mato (2010). „Prilagođeno pisanje imena iz stranih jezika (transkripcija)”. Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. str. 250. ISBN 978-86-7946-079-0. 
• Pešikan, Mitar; Jerković, Jovan; Pižurica, Mato (2010). „Prilagođeno pisanje imena iz stranih jezika (transkripcija)”. Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. str. 171—175. ISBN 978-86-7946-079-0.