Википедија

Religija antičke Mesopotamije

Religija antičke Mesopotamije odnosi se na religijska verovanja i rituale civilizacija Mesopotamije, posebno Sumera, Akada, Asirije i Vavilona, u periodu između 3500. p. n. e. i 400 n.e., nakon čega je ona zamenjena hrišćanstvom. Na razvoj religije u Mesopotamiji nisu posebno uticali ljudi koji su prolazili kroz njene oblasti, pogotovo južne. Naprotiv, mesopotamijska religija predstavljala je istrajnu i koherentnu tradiciju koja se tokom milenijuma prilagođavala potrebama njenih pristalica.[1]

Bog Marduk i njegov zmaj Siruš.

Religijske misli u Mesopotamiji pojavljuju se negde oko 4. milenijuma p. n. e, kada su se obožavale i poštovale sile prirode kao osnovni izvor resursa hrane. U 3. milenijumu p. n. e, predmeti obožavanja su personifikovani i pretvoreni u božanstva sa određenim funkcijama. Poslednji stadijumi mesopotamijskog politeizma, koji su se razvijali tokom 2. i 1. milenijuma, isticali su ličnu religiju i ređanje božanstava hijerarhijski, gde je nacionalni bog bio na čelu panteona.[1] Mesopotamijska religija je posustala širenjem iranskih religija tokom Ahmenidskog carstva i hristijanizacijom Mesopotamije.

Istorija uredi

 
Mapa drevne Mesopotamije.

4. milenijuma p. n. e, prvi dokazi mesopotamijske religije javljaju se pojavom pisma oko 3500. p. n. e.

Stanovništvo Mesopotamije se u početku sastojalo iz dve grupe: onih koji su govorili akadskim jezikom (koji su kasnije podeljeni na Asirce i Vavilonce), i onih koji su govorili izolovanim jezikom, tj. Sumera. Ovi ljudi pripadali su različitim gradovima-državama i manjim kraljevinama. Sumeri su ostavili prve zapise, zbog čega se veruje da su osnovali civilizaciju Ubaidskog perioda (6500. p. n. e. do 3800. p. n. e.) u Gornjoj Mesopotamiji. Do istorijskih vremena živeli su u južnoj Mesopotamiji, koja je bila poznata kao Sumer (a kasnije, Vavilon), i imali su veliki uticaj na one koji su pričali akadskim jezikom, pa i na njihovu kulturu. Akađani su između 3500. p.n.e i 3000. p.n.e postali deo južne oblasti, a akadska imena se na spiskovima vladara pojavljuju oko 29. veka p. n. e.

Sumeri su bili napredni u svakom pogledu. Pored toga što su izmislili pisanje, takođe su zaslužni za prve oblike matematike, kočija, astronomije, astrologije, pisanih zakona, organizovane medicine, napredne poljoprivrede i arhitekture, kao i kalendara. Osnovali su prve gradove-države poput Uruka, Ura, Lagaša, Kiša, Ume, Adaba, Isina, Eridua, Zimbira i Akšaka, a svakom od njih je vladao ensi. Sumeri su bili dominantni sve do pojave Akadskog carstva pod Sargonom Velikim oko 2335. p. n. e, kada je Mesopotamija objedinjena pod jednim vladarem.[2]

Postojao je sinkretizam između sumerskih i akadskih božanstava i kultura. Akađani su birali da obožavaju manji broj bogova, ali su ih uzdizali ne veće pozicije moći. Oko 2335. godine, Sargon Akadski je pokorio Mesopotamiju, ujedinjujući njeno stanovništvo u prvu imperiju na svetu, i proširio granice od Irana, Levanta i Anadolije, sve do Kanaana i Arabijskog poluostrva. Akadsko carstvo opstalo je puna dva veka, pre nego što je propalo iz ekonomskih razloga, ali i zbog unutrašnjih nemira i napada sa severa i istoka.

Sa Neo-sumerskim carstvom, Mesopotamija se podelila u mnoštvo država. Asirija se razvila tokom 25. veka p. n. e, sa sedištem na severu, u oblasti Starog carstva, a južna Mesopotamija se rasparčala u kraljevstva, od kojih su najveća bila Isin, Larsa i Ešnuna.

1894. godine p. n. e, osnovan je Vavilon, koji je u početku bio grad-država. Tokom njegove istorije, retko su ga kontrolisale lokalne dinastije. Nakon ovog perioda, Sumeri nestaju i stapaju se sa Akađanima.

Oko 1750. godine p. n. e, kralj Hamurabi je osvojio veliki deo Mesopotamije, ali se to carstvo raspalo nakon njegove smrti, a Vavilon je opet spao na grad-državu. Amorićani su svrgnuti 1595. godine p.n.e napadima Kasita, koji će vladati Vavilonom preko 500 godina.

Asirija, koja je bila dominantna sila između 20. i 18. veka p. n. e, ponovo je postala moćna osnivanjem Srednjoasirskog carstva (1319. p.n.e do 1050. p. n. e.). Porazila je Hetite i Mitane i naterala Egipćane da se povuku sa Bliskog istoka. Srednjoasirsko carstvo se na svom vrhuncu prostiralo od Kavkaza do današnjeg Bahreina i od Kipra do zapadnog Irana.

Novoasirsko carstvo (911. p.n.e do 605. p. n. e.) predstavljalo je najdominantniju silu na svetu, ali i najveću. Mesopotamijsku kulturu i religiju širili su daleko izvan granica carstva vladari poput Asurbanipala, Tukulti-Ninurta II, Tiglata-Pilesara III, Šalmanesera IV, Sargona II, Senaheriba i Asarhadona. Tokom Novoasirskog carstva, aramejski jezik postao je zvanični jezik imperije, kao i cele Mesopotamije. Poslednji zapisi na akadskom jeziku bili su astrološki tekstovi.

Carstvo je uništeno između 612. i 599. godine p. n. e, nakon dugog perioda građanskih ratova koji su se proširili do Vavilona, što je Mesopotamiju na kraju ostavilo u stanju haosa. Oslabljena Asirija je tada bila meta napada koalicije vazala, koja se sastojala od Vavilonaca, Haldejaca, Međana, Skita, Persijanaca i Kimerijaca. Ove napade predvodili su Nabopalasar i Kijaksar. Niniva je opljačkana 612. godine p. n. e, Haran je pao 608. p. n. e, Karkemiš je osvojen 605. p. n. e, a poslednji tragovi asirske administracije nestali su iz Tel Šeik Hamada do 599. p. n. e.

Vavilon je imao kratak period moći i uticaja, prvobitno pod Haldejskom dinastijom, koja je pokorila većinu carstva. Međutim, poslednji kralj Vavilona, Nabonid, poreklom Asirac, nije mario za politiku, već je posvetio pažnju kultu boga meseca, Sina, a vlast je ostavio u ruke svog naslednika Belšazara. Ovo, kao i činjenica da su Persijanci i Međani postajali sve moćniji, dovelo je do osvajanja Novovavilonskog carstva 539. p. n. e, nakon čega su Haldejci nestali iz istorije, dok su ljudi, kultura i religija Mesopotamije nastavili da se razvijaju.

Uticaj Asiraca uredi

Poput mnogih nacija u istoriji Mesopotamije, Asirija je, u početku, bila oligarhija pre nego monarhija. Za autoritet se smatralo da leži u „gradu”, sa tri glavna centra moći—u rukama veća staraca, naslednika i eponima. Vladar je predsedao nad većem i sprovodio njihove odluke. Nije bio oslovljavan tipičnim akadskim izrazom za „kralja”, šarrum; ta titula bila je rezervisana za boga Ašura, dok je vladar predstavljao njegovog vrhovnog sveštenika. Treći centar moći bio je eponim (limmum), koji je sličan konzulima iz doba antike. On se birao na godišnjem nivou i bio je zadužen za ekonomsku administraciju grada, zahvaljujući kojoj je imao moć da privodi ljude i konfiskuje imovinu.[3]

Religija u Novoasirskom carstvu uredi

Religija Novoasirskog carstva utemeljena je prvenstveno na asirskim kraljevima. Vladavina je tokom ovog perioda bila veoma usko povezana sa idejom božanskog mandata.[4] Asirski kralj, bez obzira što nije bio bog, smatran je glavnim slugom vrhovnog boga, Ašura. Njegov autoritet poštovan je sve dok je vrhovni sveštenik ubeđivao ljude da je bog zadovoljan trenutnim izborom vladara.[4] Za Asirce koji su živeli u Asuru i okolnim područjima, ovaj sistem predstavljao je normu. Za pokoreno stanovništvo, s druge strane, bio je neobičan, a posebno ljudima manjih gradova-država. Vremenom, Ašur je postao vrhovni bog asirske oblasti, koja se prostirala od Kavkaza do Jermenije na severu, Egipta, Nubije i Arabijskog poluostrva na jugu, od Kipra i istočnog Sredozemnog mora na zapadu i centralnog Irana na istoku.[4] Ašur, koji je bio zaštitnik grada Asura od kasnog bronzanog doba, konstantno je bio u rivalstvu sa zaštitnikom Vavilona, Mardukom.

Kasnija istorija Mesopotamije uredi

539. godine p. n. e, Mesopotamiju je osvojilo Ahemenidsko carstvo (539. p.n.e do 332. p. n. e.), kojim je tada vladao Kir Veliki. Time je završena semitska dominacija na Bliskom istoku, koja je trajala preko 3000 godina. Persijanci se nisu mešali u njihovu kulturu i religiju, a Asirija i Vavilon su nastavili da postoje kao delovi carstva. Vremenom je Asirija postala dovoljno moćna da se pobuni protiv Persije 522. godine i 482. godine p. n. e. Tokom ovog perioda, sirijski jezik i pismo se razvijaju u Asiriji, da bi posle poslužili kao sredstvo za širenje hrišćanstva.

330. godine p. n. e, Aleksandar Veliki je porazio Persijance i pokorio Mesopotamiju. Nakon njegove smrti, sve veći uticaj helenizma donelo je Seleukidsko carstvo.[5] Asirija i Vavilon su kasnije postale provincije Partskog carstva (Atura i Vavilonska provincija), Rima (Asirska provincija) i Sasanidskog carstva (Asuristan).

Tokom Partskog carstva, dogodio se veliki preporod Asirije između 2. i 4. veka p.n.e[6], kada su hramovi ponovo posvećivani božanstvima poput Ašura, Sina, Šamaša, Hadada i Ištar u nezavisnim državama kao što su Asur, Adijabena, Dahuk, Osroena, Bet Garmai i Hatra.[7][6]

Sa hristijanizacijom Mesopotamije, koja je započeta u 1. veku n.e, nezavisnim asirskim državama vladali su preobraćeni u okviru Crkve Istoka i Sirijske orijentalno-pravoslavne crkve. Gnostičke sekte poput Mandeizma i Sabijanizma su takođe postale popularne, ali su stare religije bez obzira koegzistirale sa novim, monoteističkim; bogovi Ašur i Sin su u Asiriji obožavani sve do 4. veka n.e. U 3. veku p. n. e, javlja se još jedna mesopotamijska religija, Manihejstvo, koja je u sebi sadržala elemente hrišćanstva, judaizma, budizma i zoroastrizma.[8]

Mitologija uredi

Ne postoje konkretni pisani izvori koji opisuju mesopotamijsku religijsku kosmologiju. Bez obzira na to, moderni autori su izučavali razne spise i tako stvorili njen približni prikaz.[9] Ep Enuma Eliš, koji potiče najverovatnije iz 1200. p. n. e, opisuje kako je bog Marduk ubio boginju Tiamat, i od jedne polovine njenog tela stvorio zemlju, a od druge raj (šamû) i podzemlje (irṣitu).[10] Zapis iz sličnog perioda tvrdi kako je univerzum sfernog oblika, sa tri nivoa raja, gde žive bogovi i gde obitavaju zvezde, iznad tri sloja zemlje.[11]

Božanstva uredi

 
Boginja Ištar sa krilima i božanskom kapom. Detalj sa „vaze boginje Ištar”, početak 2. milenijuma p. n. e, muzej Luvr.

Mesopotamijska religija je bila politeistička, što znači da je prihvatala postojanje različitih božanstava, i muških i ženskih, ali je takođe bila i henoteistička[12], tj. neki bogovi smatrani su superiornijim u odnosu na druge. Različiti gradovi imali su svoje zaštitnike, na primer, bog Enki je bio povezan sa gradom Eridu, bog Ašur je bio zaštitnik Asura, a Ištar zaštitnica Erbile.[13] Iako se ne zna tačan broj mesopotamijskih božanstava, K. Talkvist je u svom delu „Akkadische Götterepitheta” (1938) naveo skoro dve hiljade, od kojih većina nosi sumersko ime. U akadskom jeziku, bogovi su se oslovljavali terminom ilu, dok se se u sumerskom jeziku koristio naziv dingir.[14]

Mesopotamijska božanstva bila su antropomorfna, što znači da su imala ljudsko obličje. Isto tako su se i često ponašala kao ljudi; zahtevala su hranu i piće, a takođe su i pijančila[15]. Međutim, jedina razlika je što su bili savršeniji od bilo kog čoveka, najmoćniji, vidoviti i, pre svega, besmrtni. Svako božanstvo je oko sebe imalo zastrašujuću svetlost (melammu), koja je izazivala momentalno divljenje među smrtnicima.[16] U mnogim slučajevima, božanstva su bila u krvnom srodstvu, što je uobičajeno i u drugim politeističkim religijama.[16]

Prvobitno, panteon nije bio uređen, ali su potonji mesopotamijski teolozi odlučili da božanstva poređaju po važnosti. Sumerski spisak otkriven na farmi u Tel Abu Salabihu, rangirao je pet osnovnih božansta kao najvažnija.[17]

Jedan od najvažnijih bogova rane mesopotamijske religije bio je Enlil, koji je smatran kraljem svih bogova i vladarem sveta. Još jedan bog, An, je imao sličnu ulogu, a kasnije je postao poznat kao Anu među Akađanima. Sumerski bog Enki je takođe prisvojen u Akadu, a zatim i bog Utu, koji će vremenom postati bog Šamaš. Jedna od najvažnijih sumerskih boginja bila je božanstvo seksa i rata, Ištar. Kada je Vavilon postao vladajuća sila u 18. veku p. n. e, Hamurabi je proglasio Marduka vrhovnim bogom.[18]

Možda najznačajnija religijska legenda koja potiče iz Mesopotamije je Ep o Gilgamešu, koji govori o kralju Gilgamešu i njegovoj potrazi za besmrtnošću, koja se prepliće sa svim bogovima i njihovim odobrenjem.

Kultna praksa uredi

Hramovi uredi

Svaki grad u Mesopotamiji bio je dom jednom božanstvu, a oni važniji imali su ulogu zaštitnika. Hramovi su se uglavnom nalazili u gradovima, a građeni su od ćerpiča u obliku zigurata. Njegova simbolika i značaj je predmet diskusija, ali većina autora se slaže da zigurat predstavlja vrstu stepeništa ili merdevina uz pomoć kojih se bogovi spuštaju iz i penju u raj. Međutim, postoje naznake da se sam božanski kult nalazio u gornjem hramu, što može značiti da je hram u celini predstavljao jedan veliki oltar. Ostale teorije nalažu da kula oslikava kosmičku planinu gde su „sahranjeni” bogovi koji konstantno umiru i ponovo se rađaju. U nekim hramovima, poput hrama boga Enkija u Eriduu, sadilo se sveto drvo (kiskanu) u okviru svete šume. Ona je bila središte obreda koje je vršio kralj, koji je imao ulogu „vrhovnog baštovana”.[19]

Mesopotamijski hramovi su u početku građeni da bi služili kao dom bogovima, za koje se mislilo da obitavaju na zemlji zarad dobrobiti grada i kraljevstva.[20] Slike bogova ili idoli u zasebnoj prostoriji simbolizovali su njihovo prisustvo.[21] To se opisuje i u poemi „Kako je Era uništio svet”, u kojoj se opisuje kako je bog Era prevario boga Marduka da napusti svoju statuu. Idoli su osveštavani kroz posebe noćne rituale, u kojima su im „otvarana usta” (pet pî) i u kojima su ispirani (mes pî), kako bi mogli da govore i vide.[19] Ako je božanstvo bilo zadovoljno, prihvatalo bi da se „useli” u predmet.

Idoli bogova su dvaput na dan odevani i u njihovu slavu su se priređivale gozbe. Tamjan se takođe palio za vreme jela. Osim tradicionalnih gozbi, bile su zastupljene i žrtvene, u kojima je životinja (pūhu) bila zamena (dinānu) za čoveka, jer se verovalo da time bogovi i demoni svoj gnev neće usmeriti ka stanovništvu.[22]

Kralj je predstavljao religijskog vođu (enu) kulta i ima je veliki broj dužnosti u hramu. Osim njega, postojali su i ostali „stručnjaci” čiji je zadatak bio da uspostave vezu između ljudi i bogova: sveštenik-nadzornik (šešgallu), sveštenici koji su pročišćavali duše od demona (āšipu), sveštenici koji su pročišćavali hram (mašmašu), sveštenici koji su kroz pesme pokušavali da umire bogove (kalū), pevačice (nāru), pevači (zammeru), zanatlije (mārē ummāni), proroci (bārû), i ostali.[23]

Privatna bogosluženja uredi

Osim obožavanja bogova kroz javne obrede, ljudi su takođe poštovali lična božanstva koja su se kroz vreme menjala. Sredinom 3. milenijuma p. n. e, neki vladari su smatrali određenog boga njihovim zaštitnikom. 2. milenijuma p. n. e, lična božanstva imala su funkciju da služe potrebama običnog čoveka[24], koji im je za uzvrat održavao idol.[25] Veliki broj pisanih molitva je nađeno na području Mesopotamije, a svaka od njih je veličala jednog određenog boga.[26] Istoričar Žan Botero ističe kako su ljudi zapravo tada više gajili strah nego ljubav prema božanstvima koje su obožavali.[27] Međutim, smatralo se da svaki bog jednom domu može podariti sreću, uspeh i zaštitu protiv bolesti i demona[24], a da položaj pojedinca u društvu umnogome zavisi od njegovog ličnog božanstva. U Mesopotamiji se snažno verovalo u demone, tako da su ljudi podjednako koliko i sveštenici učestvovali u molitvama (šiptu) da bi ih se otarasili.[28] Iako ne postoji kolektivni naziv za ova bića ni na sumerskom ni na akadskom jeziku, opisivana su kao opasne sile koje su pokušavale logičkim putem da objasne zbog čega zlo postoji u svetu.[29] Smatralo se da je demona bilo bezbroj, i da su posedovali moć da naude i bogovima. Osim njih, verovalo se i u duhove (etimmu) koji su pre svega bili nestašni. Povremeno su se koristile amajlije, ali nekada je bila potrebna pomoć egzorcista ili posebnog sveštenika. Vradžbine i ceremonije su se upražnjavale da bi se lečile različite bolesti koje su smatrane posledicom demonske aktivnosti.[30]

Proricanje je bilo zastupljeno i među običnim stanovništvom. Polazište svakog proročanstva bilo je da je sudbina svakog čoveka već unapred određena, ali da se može utvrditi ritualima i sagledavanjem predskazanja.[31] Verovalo se da su bogovi izražavali svoju volju kroz „reči” (amatu) i „zapovesti” (qibitu) koje su se ispoljavale kroz različite događaje.[32] Postojalo je bezbroj načina da se predvidi budućnost, poput lekanomacije (posmatranje ulja koje se sipa u posudu sa vodom), hepatomancije (posmatranje iznutrica žrtvovanih životinja), auspicije (posmatranje ponašanja ptica) i astrologije (posmatranje nebeskih tela i meteoroloških pojava). Za interpretaciju ovih fenomena bile su potrebne dve vrste sveštenika: ispitivač (sa'ilu) i posmatrač (bārû), a ponekad i vidovnjak koji je više bio povezan sa veštičarstvom.[33]

Moral, vrline i greh uredi

Iako je drevni paganizam bio fokusiran na dužnosti i rituale više nego na moral, postoje zapisi koji delimično opisuju neke osnovne moralne vrednosti. Verovalo se da je čovek proizvod božanskog čina stvaranja, a da su sami bogovi izvor života i da su imali kontrolu nad sudbinama svakog živog bića. Imena novorođenčadi su dokaz da je svako dete smatrano darom određenog božanstva.[34] Takođe se smatralo da je čovek stvoren da bi služio bogovima: bog je gospodar (belu), a čovek rob (ardu) od koga se zahtevalo da gaji strahopoštovanje (puluhtu) prema njima. Dužnosti su pre svega bile kultne i ritualne prirode[35], dok su neke molitve izražavale pozitivnu psihološku vezu između ljudi i božanstava. Nagrada čovečanstvu bila je uspeh i dugačak život.[34]

Svaki čovek imao je obaveze i prema svojim sunarodnicima koje su bile religijskog karaktera, a to se posebno odnosilo na kraljeve dužnosti prema svojim podanicima. Jedan od razloga zašto su bogovi moć stavili u ruke vladara bio je da bi na zemlji propovedao pravičnost i poštenje (mēšaru i kettu).[36] Primera radi, očekivalo se da kralj oslobodi svakog nevinog zatvorenika, da bude iskren, da poštuje granice, itd.

Greh se izražavao terminima hitu (greška, pogrešan korak), annu (pobuna) ili qillatu (kletva),[37] i bila je zastupljena ideja da je greh proizvod želje da se „živi po sopstvenim pravilima” (ina ramanisu). Grehom se takođe podrazumevalo sve ono što bi izazvalo bes kod bogova. Kazna se ispoljavala kroz bolesti i nesreću[38], koja je neminovno vodila ka ideji da je čovek bio u stanju i da nesvesno počini greh. Brojni primeri mesopotamijske literature opisuju kako su ratovi i prirodne katastrofe bile proizvod božanskog gneva koji je sprovodio kralj.[39]

Sumerski mitovi ukazuju da su predbračni odnosi bili strogo zabranjeni.[40] Brakovi su često bili ugovoreni, a postajali su legalni čim bi mladoženja dao poklon mladinom ocu. Bez obzira, predbračni odnosi bili su učestala pojava.[41] Izvan sumerskog društva, mesopotamijska religija i kultura bila je veoma seksualizovana, više u Vavilonu nego u Asiriji, gde je ekspresija seksualnog nagona smatrana karakteristikom civilizovanog života — istopolne veze, transvestiti i prostitucija bile su tolerisane pojave. Obožavanje boginje Ištar, koje je bilo široko zastupljeno u Mesopotamiji, podrazumevalo je pomahnitale igranke i krvave rituale koji su slavili društvenu i fizičku abnormalnost.[42]

Zagrobni život uredi

Ljudi drevne Mesopotamije su verovali u zagrobni život koji je podrazumevao zemlju ispod naše. Ta zemlja je bila poznata kao Irkallu i u njoj je bilo mesta za sve, bez obzira na društveni status i postupke tokom života.[43] Za razliku od hrišćanskog pakla, u Mesopotamiji je bilo prevalentno uverenje da podzemlje nije ni kazna, a ni nagrada.[44] Bez obzira, smatralo se da zagrobni život nije bio nimalo sličan onom na zemlji, a da su pokojnici samo bespomoćni i slabi duhovi. Priče poput mita „Adapa” govori kako su ljudi osuđeni da umru, a da istinska besmrtnost pripada samo bogovima.[16]

Eshatologija uredi

Ne postoje mesopotamijske priče o kraju sveta koje su danas poznate, ali postoje pretpostavke koje nalažu da se verovalo da će se ono u nekom trenutku dogoditi. To je velikim delom utemeljeno na spisima sveštenika Berosa, u kojima se govori da će svet trajati „dvanaest puta po dvanaest sar-a”, gde jedan sar približno 3,600 godina, što znači da se u Mesopotamiji verovalo da će Zemlja postojati samo 518,400 godina. Beros nije zapisao šta bi se dogodilo nakon toga.[45]

Istorijske studije uredi

Izazovi uredi

Asirologija je još uvek mlada nauka, osnovana tek sredinom 19. veka,[46] tako da proučavanje mesopotamijske religije može biti veoma kompleksno, jer ona nikada nije bila dogmatske ili sistematične prirode. Božanstva, mitološke ličnosti, i njihovi postupci u mitološkim pričama su se menjali tokom vremena.

Decenijama su autori smatrali kako je nemoguće definisati jednu sveobuhvatnu mesopotamijsku religiju. Leo Openhajm je isticao kako se „sistematično izlaganje mesopotamijske religije ne sme zapisivati”[47], dok je Žan Botero smatrao kako bi bilo „suviše komplikovano deljenje religije u manje grupe.”

Panvavilonizam uredi

Prema Panvavilonizmu, školi mišljenja koju je osnovao Hugo Vinkler i koja je bila prihvaćena od strane, pre svega, nemačkih asirologa, postojao je društveni sistem na koji je ogromnim delom uticao Vavilon. Smatralo se da su religije Bliskog istoka bile utemeljene na vavilonskoj astrologiji, Tori i judaizmu. Ova teorija je formirana nakon otkrića stele u Suzi na kojoj je bio ispisan vavilonski mit o potopu, veoma sličan Nojevom potopu. Međutim, mitovi o potopu su prisutni u skoro svakoj kulturi na svetu, pa čak i u onim kulturama koje nikada nisu bile u kontaktu sa Mesopotamijom. Temelji škole Panvavilonizma se danas smatraju pseudonaučnim, ali se još uvek uvažava indirektni uticaj vavilonske mitologije na hebrejsku i na ostale bliskoistočne mitologije.[48]

Reference uredi

  1. ^ a b „Mesopotamian religion”. Britannica. 
  2. ^ Bottéro 2001, str. 7–9
  3. ^ Larsen, Mogens Trolle (2000). "The old Assyrian city-state". In Hansen, Mogens Herman (ed.). A comparative study of thirty city-state cultures: an investigation / conducted by the Copenhagen Polis Centre. str. 77–89.
  4. ^ a b v Bertman, Stephen (2005). Handbook to Life in Ancient Mesopotamia. New York: Oxford UP. str. 66.
  5. ^ Bottéro 2001, str. 17–18
  6. ^ a b Crone & Cook 1977, str. 55
  7. ^ Curtis, John (November 2003). "The Achaemenid Period in Northern Iraq" (PDF). L’archéologie de l’empire achéménide (Paris, France)
  8. ^ Widengren, Geo (1946). Mesopotamian elements in Manichaeism (King and Saviour II): Studies in Manichaean, Mandaean, and Syrian-gnostic religion. Lundequistska bokhandeln.
  9. ^ Bottéro 2001, str. 77–78
  10. ^ Bottéro 2001, str. 79
  11. ^ Bottéro 2001, str. 80
  12. ^ Bottéro 2001, str. 41
  13. ^ Bottéro 2001, str. 53
  14. ^ Bottéro 2001, str. 45
  15. ^ Bottéro 2001, str. 64–66
  16. ^ a b v Ringgren 1974, str. 50
  17. ^ Bottéro 2001, str. 48–49
  18. ^ Bottéro 2001, str. 54
  19. ^ a b Ringgren 1974, str. 78
  20. ^ Schneider 2001, str. 66
  21. ^ Ringgren 1974, str. 77
  22. ^ Ringgren 1974, str. 81–82
  23. ^ Ringgren 1974, str. 80
  24. ^ a b Schneider 2011, str. 59
  25. ^ Bottéro 2001, str. 91
  26. ^ Bottéro 2001, str. 29–30
  27. ^ Bottéro 2001, str. 37
  28. ^ Ringgren 1974, str. 89
  29. ^ Bottéro 2001, str. 63
  30. ^ Ringgren 1974, str. 90–91
  31. ^ Ringgren 1974, str. 92–93
  32. ^ Bottéro 2001, str. 92
  33. ^ Ringgren 1974, str. 93–95
  34. ^ a b Ringgren 1974, str. 108
  35. ^ Ringgren 1974, str. 111–112
  36. ^ Ringgren 1974, str. 112
  37. ^ Ringgren 1974, str. 113–115
  38. ^ Ringgren 1974, str. 116
  39. ^ Ringgren 1974, str. 118
  40. ^ Celibacy in the Ancient World: Its Ideal and Practice in Pre-Hellenistic Israel, Mesopotamia, and Greece by Dale Launderville, str. 28
  41. ^ Kramer, Samuel Noah (1963). The Sumerians: Their History, Culture, and Character (PDF). The University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-45238-8.
  42. ^ Meador 2000, str. 164
  43. ^ Bottéro 2001, str. 108
  44. ^ Choksi, M. "Ancient Mesopotamian Beliefs in the Afterlife". Ancient History Encyclopedia. Ancient History Encyclopedia.
  45. ^ Bottéro 2001, str. 95
  46. ^ Scheider 2011, str. 128
  47. ^ Bottéro 2001, str. 26
  48. ^ R. Herbert, PhD. (September – October 2013). "Creation, Flood, and Covenant – In the Bible and Before". The Sabbath Sentinel: str. 19–20.

Literatura uredi

  • Bottéro, Jean (2001). Religion in Ancient Mesopotamia. Trans. by Teresa Lavander Fagan. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0226067179. 
  • Bottéro, Jean (2001b). Everyday Life in Ancient Mesopotamia. JHU Press. ISBN 978-0801868641. 
  • Chavalas, Mark W. (2003). Mesopotamia and the Bible. Continuum International Publishing Group. ISBN 978-0-567-08231-2.
  • Davies, Owen (2009). Grimoires: A History of Magic Books. New York: Oxford University Press.
  • Moorey, Peter Roger Stuart (1991). A Century of Biblical Archaeology. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-25392-9. 
  • Schneider, Tammi (2011). An Introduction to Ancient Mesopotamian Religion. Grand Rapids: William B. Eerdmans Publishing Company.
  • Ringgren, Helmer (1974). Religions of The Ancient Near East, Trans. by John Sturdy. Philadelphia: Westminster Press.
  • Meador, Betty De Shong (2009). Inanna, Lady of Largest Heart. Austin: University of Texas Press. ISBN 978-0-292-75242-9. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Религија_античке_Месопотамије&oldid=27675431”