Википедија

Stepan Kolesnikov

Stepan Fjodorovič Kolesnikov (rus. Степан Фёдорович Колесников, ukr. Степан Федорович Колесніков; Adrijanopolj u Jekaterinoslavskoj guberniji, 11/23. jul 1879 — Beograd, 27. maj 1955), je bio jedan od zapaženijih slikara realista u Jugoslaviji u međuratnom periodu.

Stepan Fjodorovič Kolesnikov
Stepan Fjodorovič Kolesnikov
Lični podaci
Datum rođenja(1879-07-23)23. jul 1879.
Mesto rođenjaAdrijanopolj, Jekaterinoslavska gubernija, Ruska Imperija
Datum smrti27. maj 1955.(1955-05-27) (75 god.)
Mesto smrtiBeograd, FNR Jugoslavija
Umetnički rad
Poljeslikarstvo
Pravacrealizam
Uticaji odIlja Rjepin, A. A. Kiseljov

Biografija

uredi

Stepan Fjodorovič Kolesnikov je rođen 11/23. jula 1879, na imanju imućnih rodatelja, u selu Adrijanopolj, kod Luganska,[1] u Jekaterinoslavskoj gubernijiji, (Slavenosrbija, Ruska imperija, sada Ukrajina). Njegovi preci cu srpskog porekla.;[1] Majka je bila iz jedne izbegličke srpske porodice naseljene početkom 19. veka - Safonović.[2] Otac Fjodor je bio samouki umetnik[3], a mlađi brat Ivan (1887—1929) je kao i Stepan bio zapažen slikar.

Pohađao je građansku školu u Odesi. Prve znanja iz slikarstva je stekao od lokalnih ikonopisaca.[1] Od detinjstva je pokazivao sklonost ka umetnosti, a već 1896. njegovi crteži su zapaženi na Sveruskoj izložbi u Nižnjem Novgorodu,[4] gde je dobio nagradu od lokalnog okružnog saveta, u vidu stipendije za odgovarajuće obrazovanje.

Kolesnikov je 1897. godine upisao Umetničku školu u Odesi,[4] u to vreme jednu od najboljih srednjoškolskih umetničkih obrazovnih institucija u Rusiji. Studirao je uz državnu stipendiju.[1] Njegovi profesori su bili Genadi Ladiženski (rus. Генна́дий Алекса́ндрович Лады́женский) i Kirjak Kostandi (rus. Кириак Константинович Костанди).[4] U školi je brzo našao prijatelje, buduće klasike sovjetske umetnosti, Isaka Brodskog, Mitrofana Martišenka (Grekova) i budućeg klasika ruske avangarde Davida Burljuka.

U to vreme su se dešavale promene i u njegovom ličnom životu. Godine 1899. Stepan Fjodorovič se oženio Irinom Fjodorovnom Papadopulos, ćerkom grčkog zemljoposednika, koju je „preoteo” od svog prijatelja Grekova. Januara 1901. godine su dobili ćerku Ljubu.

Godine 1903. je završio Umetničku školu u Odesi,[5] dobivši za pokazani uspeh diplomu I klase i četiri medalje za svoje radove.[3] Uprkos predlogu da prihvati mesto nastavnika. Po preporuci školskog saveta, bez konkursa,[3] iste godine je primljen na Carsku akademiju umetnosti, u Petrogradu (sada Sankt Peterburg)[5] Zajedno sa Brodskim i Grekovim je postao student pejzažne radionice profesora Aleksandra Aleksandroviča Kiseljova. Njegovi profesori si bili i žanrist Vladimir Makovski, Rjepin, kod koga je učio žanr i portret, kao i Arhip Kuindži.[6]

Revolucionarna dešavanja 1905. godine imale su značajnu ulogu u kreativnoj sudbini Kolesnikova. Pošto su časovi na akademiji obustavljeni zbog nemira, zajedno sa Grekovim i Brodskim je otišao da živi kod Burljuka, gde je napravio mnogobrojne skice veoma bogatog i raznovrsnog sadržaja.

Uspešno je debitovao na izložbi Akademije umetnosti, sa slikom „Proleće“ (1905), koja je dobila drugu nagradu.[7] Već sa tim delom su se istakli njegov urođeni talenat i osobeni realistični stil, kojem je ostao veran do kraja života. Prvi uspeh nije bio slučajan, ni kratkotrajan. Od 1905. je postao redovni učesnik na prolećnim akademskim izložbama,[4] gde su njegovi radovi gotovo uvek nagrađivani.

Kada je 1906. profesor Kuindži osnovao umetničko društvo, sa svojim imenom, a pod najvišom zaštitom cara Nikolaja II, u koje su ušli samo najbolji umetnici tog vremena, Kolesnikov je još kao student, postao jedan od njegovih najmlađih članova.[3]

Akademiju je završio 1909. godine.[4] Iste godine, na X Međunarodnoj izložbi u Minhenu 1909,[6] organizovanoj pod pokroviteljstvom Leopolda I i bavrskog princa.[3] njegova slika „Proleće”, dobila je najviše priznanje - Veliku zlatnu medalju 1. klase. Na izložbi je učestvovalo deset hiljada umetnika sa 49.000 radova. Zbog takvog uspeha car Nikolaj II ga je nagradio zlatnom tabakerom, i zvanjem počasnog građanina.[6] Na likovnom konkursu organizovanom 30. oktobra 1909. sa slikom „Na starom imanju” je dobio titulu umetnika-slikara prve klase i stekao pravo[6] na dovogiodišnje putovanje u inostranstvo u periodu 1910—1912, o državnom trošku.[4][8] U to vreme je postao član pariskog umetničkog društva „Leonardo da Vinči”.[3] Usavršavao se u Minhenu, Parizu, Rimu, Berlinu, Veneciji, Bugarskoj.[1] Nakon povratka, marta 1912. organizovao je umetničko etnografsko-arheološku ekspediciji u Aziji, Turkestanu, Mongoliji, Tjenšanu, u Persiji, Samarkandu, na Kavkazu.[1] Ovu ekspediciju su pomogli ruski Generalštab, Akademija nauka, Akademija umetnosti, Carski geografski institut. Nakon povratka u Rusiju, sa ogromnim materijalom, priredio je uspešne izložbe, a njegove slike su završile u raznim muzejima, dok je arheološki materijal predat Akademiji nauka.[9]

Glavni motivi na njegovim slikama su pejzaži južne Rusije, buđenje proleća, otapanje snega, seoski život, a slikao je i ljude i životinje u enterijeru.

Na samostalnim izložbama u periodu 1912—1913 u Petrogradu (1912), Rostovu na Donu (1913), Moskvi (1919), se predstavio kao zreo umetnik.[4] Njegova dela uspešno su izlagana na međunarodnim izložbama u Londonu (1910), Rimu (1911), Veneciji (1910 i 1914) i ruskim izložbama grupa: Salon Izdebski (1909, 1910), Udruženje umetnika (1910), Udruženja Kuindži (1917), Udruženje južnoruskih umetnika (1918), Udruženja putujućih umetnika (1916, 1917).[6] Spremao se za ekspediciju u Indiju 1914, od koje je odustao zbog početka rata.[9]

U Petrogradu je živeo do 1915, kada se preselio u Odesu. Iste 1915. godine je postao član Udruženja slobodnih umetnika i Udruženja južnoruskih umetnika, osnovanog u Odesi 1890.[4]

Početkom Prvog svetskog rata porodica se preselila u Moskvu.[1] Kao državni stipendista bio je oslobođen vojne službe, ali je kao dobrovoljac, u svojstvu ratnog slikara dopisnika za brojne časopise, u više navrata je odlazio na front[10] i pravio skice sa ratnim temama.[1] Zahvaljujući poznanstvu sa Grekovim, ovaj žanr mu je bio blizak.[10] Njegovi radovi su naišli na pozitivne kritike, a do previranja izazvanih Oktobarskom revolucijom 1917. godine je dosta radio i sa uspehom izlagao radove na brojnim izložbama.

Posle Prvog svetskog rata porodica se preko Gruzije, Turske i Grčke preselila u Srbiju. U Beograd je stigao 1920. kao već oformljen četrdesetogodišnji umetnik, bez sredstava za život. U Beogradu, njegovo ime nije poznato i bilo je potrebno da prođe određeno vreme da bi se prilagodio novoj sredini.[10] Slikao je portrete po porudžbini i bio profesor u Rusko-srpskoj gimnaziji (1920—1924).[1]

Uz podršku prijatelja umetnika, organizovao je veću samostalnu izložbu u Trećoj beogradskoj gimnaziji, 23. decembra 1921. godine nakon čega je skrenuo pažnju na sebe, kao najtalentovaniji i najpoznatiji ruski slikar u Jugoslaviji. Osim u Beogradu (1921, 1925), njegove samostalne izložbe održane u evropskim prestonicama kao što su Prag (1926 ), Pariz (1927), Brisel (1928) i London (1928).[10]

Kupio je malu kuću blizu centra grada, u ulica kneza Pavla, br. 81. Uskoro je postao predavač na Akademiji likovnih umetnosti.

Za desetu godišnjicu Bitke na Kajmakčalanu (1926), naslikao je veliku sliku, za koju je dobilo najviše zvanične pohvale, a njena reprodukcija je štampana u mnogim srpskim i stranim časopisima. Postao je široko priznat u struci. Pokazatelj društvenog prestiža i dobrog ukusa u Beogradu bio je da se u dnevnoj sobi nađe najmanje jedno delo ovog majstora, a prednost su imali ruski pejzaži karakterističnih imena. Kolesnikova su bukvalno bombardovali narudžbinama.[11]

Radio je monumentalna dela od kojih je najznačajnije oslikavanje plafona iznad gledališta u zgradi Narodnog pozorišta u Beogradu (80 kvadratnih metara). Skice su izrađene u periodu od 1920. do 1922. a radovi su izvedeni između 1924. i 1926. godine. Uprkos tome što je vaspitan u duhu ruskog akademskog realizma, način komponovanja i scene su rađene u barokno-rokajnom stilu, sa mitološkim motivima „Talija na kvadrigi” i „Bahanal”, koje proslavljaju pozorište, kao hram umetnosti. Prilikom nemačkog bombardovanja 6. aprila 1941. ovaj njegov slikani program je oštećen, a zatim tokom posleratne obnove zdanja, potpuno uklonjen. Nakon poslednjeg generalnog renoviranja (1986), ponovo je rekonstruisan, na osnovu sačuvanih skica.[12]

Takođe je radio kompozicije na plafonima i zidove Izvozne banke (1925), slike za holove i sale u Hotelu Palas.[1] Slikao je Dunavske alase, ribolov na Savi, predele oko Rtnja, Pomoravlje, Krajinu, Dobropolje, Ohrid, Prilep, planine u Makedoniji i Hercegovini, Ivan planinu u Bosni, Šumadiju, okolinu Beograda, Košutnjak, Avalu i drugo. Autor je ikona „Sveti kralj Milutin”, „Sveti Vasilije”, „Sveti Sava”, „Sveti Nikola” u crkvi Svetog Đorđa na Čukarici, ikone i ikonostasa u crkvi Svetih vrača kod Požarevca (1827), živopis u manastiru Svetog Nauma na Ohridskom jezeru, gde je car Nikolaj II prikazan kao svetac.[1] Tri njegova velika ulja na platnu nalaze se u Klinici za hirurgiju KBC Zvezdara.

Za pravilno sagledavanje važnosti dela ovog umetnika bitna je prepiska Kolesnikova sa velikim ruskim slikarem Iljom Rejpinom, u periodu 1925—1929. U arhivi Akademije umetnosti u Sankt Peterburgu, u fondu Rjepin postoje tri pisma Kolesnikova Rjepinu, a u Moskvi u Ruskom državnom arhivu za književnost i umetnost su tri pisma, odgovora Rjepina Kolesnikovu. U prvom pismu, Stepan Kolesnikov je obavestio Rjepina o svojoj sudbini i o tome da je u Beogradu 1921 postavljena izložba njegovih radova, koja je prošla vrlo uspešno, da oseća nostalgiju i da samo u omiljenom poslu nalazi olakšanje. I ostali deo sačuvane prepiske potvrđuje da je Rjepin iskreno cenio rad svog kolege, koji je opet Rjepina nazivao svojim velikim učiteljem.

Godine 1935. nakon ozbiljne svađe, Kolesnikov je zauvek napustio porodicu, koja je ostala u teškom finansijskom položaju, zbog čega je rasprodala njegove slike. Irina Fjodorovna je umrla 1938. godine, nakon teške bolesti.[11]

Drugi svetski rat je teško pogodio porodicu Kolesnikov. Početkom rata, sin Stepana Kolesnikova, Fjodor je uhapšen, a ubrzo nakon puštanja iz zatvora je izvršio samoubistvo. Pred kraj rata ćerka Ljuba, u strahu od novih komunističkih vlasti je pobegla iz zemlje. Stepan Kolesnikov se po drugi put oženio ruskom emigrantkinjom Marijom Gregorovnom.[11]

Poslednjih 12 godina života (1948) je bio teško bolestan od Parkinsonove bolesti. Nesposoban za rad, bio je primoran da zaposli dva mlada umetnika, koji su izrađivali osnove slika, koje je kasnije Kolesnikov dovršavao i potpisivao.

Da bi se prevazišao nemoć izazvanu fizičkom bolešću, on pribegava je raznim strategijama. Tražio je od rođaka da mu vezuju četkicu za ruku. Za slikanje je češće koristio nož za razmazivanje boja na paleti.[10]

Snažan udarac za umetnika je bilo saznanje o odluci novih vlasti da se plafon Narodnog pozorišta početkom 1950-ih godina prefarba.

Njegova dela se nalaze u vodećim muzejima u Srbiji, Državnom muzeju i Muzeju likovne umetnosti u Petrogradu, muzeji u Moskvi, Odesi, Kijevu, Kazanu, Sevastopolju, Krasnodaru, Dnjepropetrovsku, Ufi, Bernu, Berlinu, Londonu, Parizu, Njujorku itd.[1]

Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, među njima, Kuindžijeve nagrade, Zlatne medalje I klase i Nagrade cara Nikolaja II i Ordena Svetog Save (1924).[1]

Stepan Fjodorovič Kolesnikov je umro u maju 1955, a sahranjen je u blizini Iverske kapele, na Novom groblju u Beogradu.

Dela

uredi
  • „Proleće” — „Vesna”, ulje na platnu, 1,37 h 2,48 (1905)
  • „Mesečina” — „Lunnaя nočь”, ulje na kartonu, 0,33 h 0,415 (1905)
  • „Jesenje sunce” — „Osennee solnce”, ulje na platnu, 0,25 h 0,335 (1905)
  • „Jesen” - „Osenь”, uяe na platnu, 1,09 h 1,44 (1905)
  • „Prvi sneg” — „Perviй sneg”, ulje na kartonu, 0,41 h 0,51 (1905)
  • „Smrkavanje” — „Večereet”, ulje na platnu, 1,34 h 2,10 (1906)
  • „Zima. Seoska ograda” — „Zima. Okolica”, ulje na platnu, 0,74 h 0,96 (1907)
  • „Na oranju” — „Na pašne”, ulje na platnu, 1,60 h 2,30 (1907)
  • „Poslednji sneg” — „Posledniй sneg”, ulje na platnu, 0,8 h 1,10 (1908)
  • „Proleće” — „Vesna”, ulje na platnu, 2,90 h 2,50 (!909)
  • „Na starom imanju” — „V staroй usadьbe”, ulje na platnu, 1,53 h 2,07 (1909)
  • „Pred burom” — „Pered grozoй”, ulje na platnu, 0,54 h 0,74 (1909)
  • „Pejzaž” — „Peйzaž”, tempera na kartonu 0,148 h 0,195 (1910)
  • „Rano proleće” — „Rannяя vesna”, gvaš na papiru, 0,178 h 0,24 (1910)
  • „Portret I. F. Kolesnikove” (1911)
  • „Grnčar - portret F. P. Papandopulo” (1911)
  • „Proleće u Podoljskoj guberaniji” — „Vesna v Podolьskoй gubernii”, ulje na platnu, 1,44 h 1,92 (1911)
  • „Jesen” — „Osenь”, gvaš na papiru, 0,30 h 0,40 (1911)
  • „Crnica” (1912)
  • „Portret Ana A. Bazopulos” (1913)
  • „Ribar. Portret F. P. Papadondopulo” (1913)
  • „Pozna jesen” (1913)
  • „Oštrač” (1914)
  • „Mart” (1914)
  • „Na oranju u Jekaterinaslavskoj guberniji” — „Na pašne. V Ekaterionoslavskoй gubernii” 1,452 h 2,12 (1915)
  • „Na imanju” (1916)
  • „Stara šuma” (1920)
  • „Boj na Kajmakčanu/Za otadžbinu na Kajmakčalanu” (1926)
  • „Portret Đorđa M. Ilića” (1928)
  • „Vozovi u snegu” (1929)
  • „Šetnja” — „Progulka”, ulje na platnu, 1,66 × 1,03, (1929)
  • „Irina A. Kolesnikov” (1930)
  • „Ribar” (1930)
  • „Prodavci tepiha” (1930)
  • „Žene” (1933)
  • „Portret diplomate” (1934)
  • „Dinastija Karađorđević” (1935)
  • “ Par na snegu” (1935)
  • „Šuma pod snegom” (!937)
  • „Bundeve” — „Tыkvы”, mrtva priroda, ulje na platnu 1,12 × 1,90 (1939)
  • „Vesnici proleća” (1944)
  • „U polju” (1945)
  • „Bežanija” (1946)
  • „Portret Milana Klisića” (1946)
  • „Emigranti” (1947)
  • „Jezero” (1948)

Galerija

uredi
  •  
    Na oranju u Jekaterinaslavskoj guberniji, 1,452h2,12 (1915)
  •  
    Zima. Seoska ograda 0,74h0,96 (1907)
  •  
    Veliki četvrtak

Izvori

uredi
  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Mežinski Milovanović 2011, str. 182.
  2. ^ "Vreme", Beograd 23. decembar 1921.
  3. ^ a b v g d đ Vojinović-Pelikan & 1. 5. 1931, str. 608.
  4. ^ a b v g d đ e ž Gurova 1983, str. 3.
  5. ^ a b Kalmanovskaя 1991.
  6. ^ a b v g d Maričević 2011, str. 28.
  7. ^ Gurova 1983, str. 5.
  8. ^ Gurova 1983, str. 8.
  9. ^ a b Vojinović-Pelikan & 1. 5. 1931, str. 609.
  10. ^ a b v g d Maričević 2011, str. 29.
  11. ^ a b v Maričević 2011, str. 30.
  12. ^ Timotijević 2005, str. 26.

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
 
Stepan Kolesnikov na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Степан_Колесников&oldid=27016989”