Википедија

Stefan Konstantin

Konstantin Nemanjić je bio srpski princ iz dinastije Nemanjića, sin i naslednik kralja Milutina (1253—1321). Bio je jedan od kraljeva Srbije u vreme građanskog rata krajem 1321. i početkom 1322. godine.

Konstantin Nemanjić
Konstantin Nemanjić, detalj freske „Loza Nemanjića“, iz manastira Gračanica
Lični podaci
Puno imeStefan Konstantin Nemanjić
Datum rođenjakraj 13. veka
Mesto rođenjaKraljevina Srbija u srednjem veku
Datum smrtiproleće 1322. godine
Mesto smrtiDmitrovačko polje u blizini Zvečana, Kraljevina Srbija
GrobManastir Banjska
Porodica
RoditeljiStefan Uroš II Milutin
nepoznato (vidi dole)
DinastijaNemanjići
Kralj Srbije
Period1321—1322.
PrethodnikStefan Uroš II Milutin
NaslednikStefan Uroš III Dečanski

Rođen je krajem 13. veka. Identitet njegove majke nije poznat. Postao je očev kandidat za naslednika prestola posle 1317. godine. Nakon Milutinove smrti, između Stefana Konstantina i njegovog brata Stefana Uroša III trajao je rat oko prestola koji je završen Konstantinovom pogibijom.[1] Sahranjen je u očevoj zadužbini, manastiru Svetog Stefana u Banjskoj.

Biografija uredi

Istorijski izvori uredi

 
Kralj Milutin, otac Konstantina Nemanjića.

Zastupljenost mlađeg Milutinovog sina u istorijskim izvorima povezana je sa sukobom oko srpskog prestola koji u Srbiji traje tokom prve četvrtine 14. veka. Budući da se 1299. godine, ženidbom sa Simonidom, Milutin odrekao Deževskog sporazuma po kome je nakon njegove smrti raški presto trebalo da nasledi Dragutinov sin Vladislav, u Srbiji izbija građanski rat. Odredba o nasledniku doneta po završetku ovog rata nije poznata, ali je Milutin nakon bratovljeve smrti 1316. godine odstranio Vladislava i ovladao Sremskom zemljom. Nakon Milutinove smrti, Stefan Dečanski preuzima presto. Konstantin mu je osporio vladarska prava zbog čega izbija građanski rat. Budući da je odmah na početku rata Danilo, tada humski episkop, zauzeo stranu Stefana Dečanskog, nije neobična činjenica da o Konstantinu nema ni pomena u "Životima kraljeva i arhiepiskopa srpskih", najznačajnijem istorijskom narativnom izvoru za ovaj period srpske istorije. Konstantina ne pominju ni Danilovi učenici i nastavljači. Podatke o Konstantinu nalazimo najpre kod Gijoma Adama, barskog nadbiskupa koji je 1332. godine napisao "Uputstvo za prekomorsko putovanje". U nastojanju da da negativnu sliku o Stefanu Dečanskom, Gijom Adam brani Konstantinove pretenzije i predstavlja ga kao mučenika koji je umro tragičnom smrću. Podatke o Konstantinu daje nam i drugi Stefanov biograf, Grigorije Camblak. Pišući svoje delo početkom 15. veka, kada dinastija Nemanjića nije bila na vladarskom tronu, Camblak je bio oslobođen pritiska da prikriva istinite događaje[2].

Konstantin se pominje u nekoliko srpskih rodoslova: Koporinjski, Studenički, Cetinjski, Vrhobreznički, Senički.[3] Pored pisanih, uspomena na Konstantina sačuvana je i u materijalnim izvorima. Njegovo ime pominje se na oltaru koji je Milutin 1319. godine poklonio crkvi Svetog Nikole u Bariju. Takođe, njegov portret nalazi se na freskama Loze Nemanjića u Gračanici i Pećkoj patrijaršiji, dok ga u Dečanima nema. Podatke o Konstantinu prva je prikupila Marica Đukić-Malović[4], dok mu je Dejan Ječmenica posvetio jedno poglavlje svoje knjige koja se bavi o "Nemanjićima drugog reda".[5]

Godina rođenja uredi

Godina rođenja Konstantina nije poznata. Takođe nije poznat ni identitet njegove majke, budući da je problem redosleda Milutinovih žena jedan od najtežih u proučavanju srpskog srednjeg veka. Na Gračanici je Konstantin prikazan kao mladić od dvadesetak godina, što znači da je mogao biti rođen u poslednjim godina 13. veka.[6] Kako je Milutin tada bio u vezi sa mađarskom princezom Jelisavetom, ali i Anom Terter, pouzdan odgovor nije moguće dati. Treba napomenuti i to da je Ana Terter u vreme udaje za Milutina 1284. godine imala svega pet godina.[7][8]

Konstantin tokom očeve vladavine uredi

 
Stefan Dečanski, Konstantinov brat, manastir Jasenovac.

Prvi pouzdan podatak o Konstantinu potiče iz 1319. godine, kada ga je otac Milutin pomenuo na oltaru koga je poklonio crkvi Svetog Nikole u Bariju. Konstantin se ovde pominje kao očev naslednik[9]. Budući da je njegov brat Stefan odstranjen iz Srbije 1314. godine, nakon neuspešne pobune protiv oca, a do 1319. godine su kao kandidati za Milutinove naslednike otpali i sinovi vizantijske carice Irine (Dimitrije i Teodor), kao i Dragutinov sin Vladislav, Konstantin je morao biti određen za naslednika u periodu između 1317. i 1319. godine.[10] U Gračanici je Konstantin prikazan čak dva puta. Na fresci Loze Nemanjića prikazan je pored svoje sestre Caricom, sa desne strane oca. Takođe je prikazan i na fresci sa ocem Milutinom, kraljicom Jelenom i kraljem Urošem (u monaškim odorama)[11].[12] Na srebrnom novcu pronađenom u Skadru nalazi se natpis "Dominus rex Constantinus" na aversu i "Sanctus Stefanus Scutari" na reversu. U nauci su podeljena mišljenja da li se novac treba pripisati Milutinovom sinu Konstantinu ili Konstantinu Balšiću. Ukoliko je novac kovao Milutinov sin, onda bi se moglo izvesti i da je upravljao Zetom nakon pada brata Stefana 1314. godine[13]. U Zeti se od 1318. do 1321. godine pominje kefalija Ilija, sin stavioca Đuraša, sa titulom kefalije.

Konstantin je tokom očeve vladavine obavljao diplomatske misije. U vreme očeve smrti Konstantin je boravio u Carigradu, gde je najmio vojsku za borbu protiv Ugara, o čemu podatke daje "Pejatovićev rodoslov"[14].

Izbijanje građanskog rata uredi

Pred kraj očeva života, Stefan se nakon sedmogodišnjeg egzila vratio u Srbiju. Milutin mu je dao na upravu oblast Budimlju, ali nema sumnje da je naslednik ipak ostao Konstantin. Neki od ključnih ličnosti koji su uticali na Milutina da dozvoli Stefanu povratak u Srbiju bili su tadašnji arhiepiskop Nikodim i humski episkop Danilo. Milutin je na dvoru zadržao Stefanovog sina Dušana.[15] Danilo prikriva Milutinovu poslednju volju pišući da je neposredno pred smrt ostareli kralj ostao bez moći govora.[16] Samim tim on nije mogao jasno odrediti naslednika prestola. Camblak svedoči o pritiscima koji su tokom Milutinove bolesti vršeni na Stefana da ponovo pokuša da se pobuni protiv oca, a na koje ovoga puta mladi Nemanjić nije podlegao.[17] Milutinova bolest trajala je neko vreme koje je Stefan iskoristio da pripremi svoj dolazak na vlast.[18][19]

 
Krunisanje Stefana Dečanskog, na početku građanskog rata.

Konstantin se u trenutku očeve smrti nalazio u Carigradu. Svedočanstvo o tome daje nam Pejatovićev rodoslov, ali pojedine aluzije nalazimo i kod Jovana Kantakuzina. Danilo i njegovi nastavljači prikrivaju nemire oko prestola do kojih je došlo nakon Milutinove smrti. Potrebne podatke o građanskom ratu nalazimo kod Camblaka i Gijoma Adama. Odmah po Milutinovoj smrti (29. oktobar 1321), Stefan je proglasio da je progledao Božjim čudom. Međutim, on je po pisanju Grigorija Camblaka progledao još u Carigradu, a za njegovo ozdravljenje znao je vizantijski car Andronik II. Očigledno je vizantijski dvor sa simpatijama gledao na dolazak Stefana na kraljevski presto, budući da je Milutinov stariji sin u Carigradu bio u dobrim odnosima sa Andronikom. Vizantijsko-srpska saradnja i sloga primetna je u početnim godinama vladavine Stefana Dečanskog. Ubrzo po dolasku na vlast, Stefan će raskinuti svoj brak sa Teodorom i oženiti se Marijom, Andronikovom sinovicom, ćerkom panhipersevasta Jovana Paleologa.[20]

Građanski rat između Stefana i Konstantina uredi

 
Prsten Konstantina Nemanjića pronađen u manastiru Banjska. Ranije se pripisivao Teodori Smilec.

Nakon što je objavio da mu se povratio vid, na Stefanovu stranu prešle su brojne pristalice, dok je pojedine privukao i poklonima i obećanjima (po svedočenju Gijoma Adama). U svojim postupcima imao je potpunu podršku crkve. Grigorije Camblak piše da se Konstantin digao protiv brata "jer ne priliči slepome čoveku da vlada".[21] Sa druge strane, Konstantin je mogao računati na pomoć najamničke vojske koju je po očevom naređenju najmio u Carigradu. Stefan je bratu ponudio "drugo dostojanstvo carstva", odnosno savladarstvo, na šta Konstantin nije pristao.[21] Na Bogojavljenje 6. januara 1322. godine Stefan je od strane Nikodima krunisan za kralja. Do odsudne bitke došlo je na proleće iste godine.

Pojedine podatke o poslednjoj bici dobijamo iz Pejatovićevog rodoslova. Ona je vođena kod Zvečana, na Dmitrovačkom polju.[22] Svi istorijski izvori slažu se da je Konstantin potpuno potučen od strane Stefanove vojske. Takođe, Konstantin nije preživeo bitku kod Zvečana. Istorijski izvori se, međutim, razilaze po pitanju na koji način je Konstantin poginuo. Pejatovićev rodoslov i Grigorije Camblak svedoče da je Konstantin izgubio život na bojnom polju. Gijom Adam daje drugačiju viziju Konstantinove smrti: „On ga dade optužiti na jednom komadu drveta, pa mu klincima probi mišice i butine, pa ga onda raseče na dve polovine, po sredini. Eto kakav je ovaj zmijski rod, koji prosipa i širi piće tako otrovano“.[23] Gijoma Adama prepisuje i Mavro Orbin.[24] Dejan Ječmenica smatra da u ovom slučaju poverenje treba pokloniti Camblaku i Pejatovićevom rodoslovu. Gijom Adam je izmislio priču kako bi ostavio jači utisak na francuskog kralja Filipa VI kome je "Uputstvo" bilo namenjeno, a scena egzekucije nad Konstantinom podseća na biblijsku priču o stradanju Isusa Hrista. Tako je prvi put još od vremena Nemanjinog brata Tihomira jedan Nemanjić stradao na bojnom polju[25][26]

Sahrana uredi

Stari srpski rodoslovi beleže da je Konstantin sahranjen u Zvečanu. Arheološka iskopavanja u crkvi Svetog Đorđa u Zvečanima ne potvrđuju takve vesti, jer nisu pronađeni tragovi bilo kakvog sahranjivanja.[27] Manastir Svetog Stefana u Banjskoj nalazio se na svega 10 km od Zvečana, te tamo treba tražiti grobnicu Konstantina Nemanjića. Bila je to zadužbina i grobna crkva njegovog oca, kralja Milutina. Četiri rodoslova pominju i "svete mošti" Konstantina Nemanjića, što nagoveštava da je mlađi Milutinov sin proglašen za sveca. U novijoj istoriografiji Konstantinu se pripisuje posedovanje prstena pronađenog u Banjskoj, za koga se do skora verovalo da je pripadalo Teodori, prvoj supruzi Stefana Dečanskog i majci cara Dušana.[28]

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Stefan Nemanja
 
 
 
 
 
 
 
Stefan Prvovenčani
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Ana Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
Uroš I Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Ranijero Dandolo
 
 
 
 
 
 
 
Ana Dandolo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Stefan Uroš II Milutin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Isak II Anđel
 
 
 
 
 
 
 
Jovan Anđel od Srema
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Margareta Ugarska
 
 
 
 
 
 
 
Jelena Anžujska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Henri I od Vijandena
 
 
 
 
 
 
 
Matilda od Kurtnoa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Matilda od Kurtnea
 
 
 
 
 
 
 
Konstantin Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference uredi

  1. ^ Logos 2017, str. 286.
  2. ^ Đukić-Malović (1985), 69-70
  3. ^ Ječmenica 2018, str. 137
  4. ^ Đukić-Malović (1985), 69-75
  5. ^ Ječmenica 2018, str. 123–138
  6. ^ Ječmenica 2018, str. 124
  7. ^ Uzelac 2015, str. 192
  8. ^ Živković 2021, 59-62
  9. ^ Miljković 2007, str. 292
  10. ^ Živković 2021, 135-138
  11. ^ Marjanović-Dušanić (1977), 111
  12. ^ Živković 2021, 151-153
  13. ^ Ječmenica (2018), 128-129, nap. 18
  14. ^ Ječmenica 2018, str. 131
  15. ^ Danilovi nastavljači (1989), 31
  16. ^ Danilo 2008, str. 180
  17. ^ Camblak 1989, str. 62
  18. ^ Marjanović-Dušanić (2007), 254
  19. ^ Živković 2021, 155-156
  20. ^ Marjanović-Dušanić (2007), 255-258
  21. ^ a b Camblak 1989, str. 63
  22. ^ Ječmenica 2018, str. 134–135
  23. ^ Novaković 1894, str. 25
  24. ^ Orbin 1999, str. 319
  25. ^ Ječmenica 2018, str. 135
  26. ^ Živković 2021, 156-157
  27. ^ Ječmenica 2018, str. 136
  28. ^ Ječmenica 2018, str. 137–138

Izvori uredi

Literatura uredi

  • Ječmenica, Dejan. Nemanjići drugog reda, Beograd: Filozofski fakultet, 2018.
  • Živković, Vojislav (2021). Srpski kraljevi Dragutin i Milutin. Problem nasleđa srpskog prestola krajem 13. i početkom 14. veka. Niš-Vranje: Centar za crkvene studije, Svepravoslavno društvo Justin Ćelijski i Vranjski.
  • Malović-Đukić, Marica. „Konstantin – sin kralja Milutina“. Istorijski zapisi 38, 3-4, 1985. 69-75
  • Marjanović-Dušanić, Smilja. Vladarska ideologija Nemanjića. Beograd: Klio, 1977.
  • Marjanović-Dušanić, Smilja. Sveti kralj, kult Stefana Dečanskog, Beograd: Klio, 2007.
  • Miljković, Bojan. „Nemanjići i Sveti Nikola u Bariju“. ZRVI 44, Vizantološki institut SANU, 2007. 275-295.
  • Uzelac, Aleksandar. Pod senkom psa; Tatari i južnoslovenske zemlje u drugoj polovini 13. veka. Beograd: Utopija, 2015.
  • Logos, Aleksandar A. (2017). Istorija Srba I (PDF). Beograd. ISBN 978-86-85117-37-4. 
 
Stefan Konstantin na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стефан_Константин&oldid=27683733”