Tomislav Crnković
Tomislav Crnković (Kotor 29. juni 1929 — Zagreb 17. januar 2009) bio je hrvatski i jugoslovenski fudbalski reprezentativac. Igrao je u odbrani na pozicijama levog beka, a kasnije centarhalfa.
| Tomislav Crnković | |||
|---|---|---|---|
 Tomislav Crnković | |||
| Lični podaci | |||
| Datum rođenja | 29. jun 1929. | ||
| Mesto rođenja | Kotor, Kraljevina SHS | ||
| Datum smrti | 17. januar 2009. (79 god.) | ||
| Mesto smrti | Zagreb, Hrvatska | ||
| Pozicija | odbrana | ||
| Juniorska karijera | |||
| HAŠK | |||
| Seniorska karijera | |||
| Godine | Klub | Nast. | (Gol) |
| 1947–1949 1950–1961 1961–1962 1962–1964 |
 Metalac Zagreb Dinamo Zagreb Lask Servet |
|
|
| Reprezentativna karijera | |||
| 1952–1960 | Jugoslavija | 51 | (0) |
Biografija uredi
Dok je kao dečak sanjario o velikim timovima i punim stadionima i pošto je kod proslavljenog reprezentativca „Ice“ Hitreca u HAŠK-u ratne 1942. godine stekao osnovne pojmove iz fudbalske veštine, vihor rata odveo ga je 1943. u partizane. Tako je godine u kojima se formira ljudska i sportska ličnost, proveo u ratu.
Sa završetkom rata, skinuvši oficirsku uniformu, vratio se svojoj dečačkoj ljubavi - fudbalu. Prijavivši se za zagrebački Metalac, koji je u to vreme vodio jedan od tada najboljih trenera, bivši reprezentativac Toni Pogačnik, igrao je levu polutku i uvek ispoljavao izuzetnu srčanost. A kad je postao jedan od najboljih igrača, bilo je izvesno da će brzo promeniti klupsku sredinu.
U proleće 1950. godine postao je član Dinama, u kome izrasta u jednog od najboljih odbrambenih igrača tog vremena. Prvi put je na zvaničnoj utakmici obukao dres Dinama na prijateljskoj utakmici protiv italijanske Breše, iz grada Breše Samo nekoliko dana kasnije, 17. septembra 1950. protiv Budućnosti (1:0) u Titogradu, debitovao je u ligaškoj utakmici. Igrao je vrlo dobro, a pet minuta pre završetka utakmice pogotkom Benka Dinamo je osvojio oba boda, tako da je karijeru počeo sa pobedom.
Brzo se razvio u izvanrednog beka. Igrao je oštro, ne štedeći ni protivnika ni sebe. Visok i snažan, uvek je imponovao požrtvovanošću i brzo postao jedan od najsigurnijih oslonaca Dinamove odbrane. Stalno je igrao na mestu levog beka i dobijao dvoboje igrajući protiv najpoznatijih desnih krila evropskog i svetskog fudbala. Od 1956. kad je posle 507 utakmica Ivica Horvat skinuo dres Dinama, popularni „Crni“ - kako su ga od prvih fudbalskih dana zvali - preuzeo je ulogu centarhalfa.
U dresu Dinama Crnković je odigrao 439 utakmica od toga 197 prvenstvenih i 31 u Kupu i postigao pet golova (od čega jedan u prvenstvu). Svoju karijeru, krunisao je sa dve titule državnog prvaka (1954. i 1958. godine) i dve pobedničke medalje u Kupu Jugoslavije (1951. i 1960. godine.
Kad je osvojio drugu titulu šampiona, bio je jedini igrač u ekipi Dinama koji je odigrao 25 (od ukupno 26) ligaških utakmica u toj sezoni. U finalu Kupa 1959/60. godine, Dinamo je 26. maja 1960. igrao u Beogradu protiv Partizana. „Crno-beli“ su golom Kaloperovića poveli već u 9. minutu, zatim je Dinamo preokrenuo rezultat na 3:1 u svoju korist (dva gola Jerkovića), da bi domaći pri kraju samo uspeli da ublaže poraz. Dinamo je osvojio Kup, koji se našao u rukama kapitena Crnkovića. To je, kako je često govorio, bio najradosniji trenutak u njegovoj karijeri.
Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 51 utakmicu, a takođe je dvaput igrao za, „B“ tim (1951) i 10 puta za mladu reprezentaciju (1955 — 1956). Debitovao je 25. juna 1952. godine na prijateljskoj utakmici protiv Norveške (4:1) u Zagrebu, na kojoj se odlučivalo o sastavu naše ekipe za predstojeći olimpijski turnir u Finskoj. Kandidata je bilo dosta, posebno za mesto beka: Ratko Čolić, Ljubo Kokeza, Božo Broketa, Drago Horvat, Božidar Kolaković, Sima Milovanov... Na toj utakmici inž. Milorad Arsenijević je poslednji put vodio reprezentaciju kao savezni kapiten, jer je za olimpijski turnir određena komisija u kojoj su, pored inž. Arsenijevića, bili Aleksandar Tirnanić i Leo Lemešić. Na nekoliko utakmica ranije, najčešće je igrao Čolić. Međutim, konačna odluka pala je na Crnkovića i tako je ovaj definitivno postao član našeg nezaboravnog, „olimpijskog tima": Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec.
U ovoj ekipi, „Crni“ je bio najmlađi reprezentativac, jer je u Finsku otputovao sa svega jednom utakmicom za reprezentaciju. Najviše je odigrao Bobek (41), a posle Crnkovića najmanje Boškov- svega 5 utakmica za nacionalni tim.
Crnković je odigrao svih 6 susreta u Finskoj i osvojio srebrnu olimpijsku medalju, jer je u finalu Mađarska bila bolja i pobedila sa 2:0. Iz našeg slavnog tima, koji je osvojio sve simpatije ljubitelja fudbala, jedino, „Bata“ Ognjanov nije slavio, „“, zlatni jubilej“ (odigrao je 28 utakmica), dok jedini fudbaler koji posle prestanka aktivnog igranja nije ostao u fudbalu, bio je - Crnković.
Učestvovao je i na dva svetska prvenstva. I oba puta je sve nade prekratila SR Nemačka koja je u Ženevi 27. juna 1954. pobedila sa 2:0, a na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 19. juna 1958. godine u Malmeu sa 1:0. Na prvoj utakmici robusni Ran postigao je drugi gol (prvi je bio autogol Horvata), a u Malmeu je bio jedini strelac. Na obe utakmice bio je Crnkovićev direktni protivnik...
Ali, mnogi slavni igrači nisu imali sreću kao Nemac Ran. Na onoj nezaboravnoj utakmici 12. maja 1957. godine protiv Italije (6:1) u Zagrebu, „Crni“ je za direktnog rivala imao slavnog Bonipertija koji je u ovom za Jugoslovene radosnom susretu bio skoro nezapažen.
Kad je uža odbrana naše reprezentacije u sastavu Milutin Šoškić, Vladimir Durković, Fahrudin Jusufi zauzimala sve čvršće pozicije, da bi kasnije postigla rekord igrajući 33 puta zajedno, Crnković je 20. decembra 1959. u prijateljskom susretu protiv SR Nemačke (1:1) u Hanoveru odigrao 50. utakmicu za reprezentaciju i proslavio,, zlatni jubilej“ u nacionalnom timu. A sledeće godine, 8. maja 1960. protiv Portugala (1:2) u Lisabonu, u kvalifikacijama za Kup evropskih nacija, odigrao je poslednju utakmicu za nacionalni tim.
Godine 1961. napustio je Dinamo i igrao u Austriji i Švajcarskoj, gde je u dresu ekipe Serveta iz Ženeve završio karijeru zbog teže povrede meniskusa.
Iako je kao odličan fudbaler bio i dobro plaćeni profesionalac, njegov ekonomski saldo na kraju se našao u minusu. Jer, zbog saobraćajne nesreće, u kojoj su dve osobe sa motocikla koji se sudario sa Crnkovićevim automobilom zadobile teške povrede, ovaj je morao da snosi vrlo visoke troškove. Hteo je da ostane častan i sve obaveze isplati, ali cena je bila previsoka, ne samo finansijska...
Kad je sve obaveze izvršio, vratio se u Zagreb, gde je dobio penziju. Ostao je u uspomenama kao sjajan bek-borac, koji je kao član onog našeg nezaboravnog „olimpijskog tima“ iz 1952. godine, odigrao 28 utakmica u užoj odbrani sa Bearom i Stankovićem, i koji je u svom Dinamu bio jedan od najboljih odbrambenih igrača.
Bio je jako popularan i na glasu kao zavodnik. Bio je u braku više puta.
U starosti je oboleo i osiromašio, prvi je štićenik Zaklade hrvatskih sportaša, osnovane 2006.
Umro je u Zagrebu 17. januara 2009. u osamdesetoj godini.
Spoljašnje veze uredi
- Tomislav Crnković na sajtu Olympedia.org
- Tomislav Crnković na sajtu reprezentacija.rs
