Civilna odbrana

Civilna odbrana (Sistem civilne odbrane; skr. SCO) definisana u okviru međunarodnog prava predstavlja nužno sprovođenje određenih humanitarnih zadataka čiji je cilj da se zaštiti civilno stanovništvo, da se omogući da se ono oporavi od nepredvidivih dejstava rata, neprijateljstva ili katastrofa i da mu obezbedi neophodne uslove za opstanak. U savremenim uslovima, civilna odbrana se takođe difiniše i kao "sveukupnost preventivnih i spasilačkih akcija, čiji je cilj otklanjanje posledica razaranja u oblastima (rejonima) ratnih operacija i smanjenje gubitaka civilnog stanovništva, koji se uglavnom javljaju kao posledica vazdušnih napada na teritoriju zaraćenih država. Osim toga civilna odbrana je odgovorna za organizaciju i izvođenje efikasnih akcija spasavanja za vreme elementarnih nepogoda i katastrofa u vreme mira."

Najobuhvatnija definicija koja bi se mogla izvesti iz svih pristupa civilnoj odbrani jeste da je ona "deo odbrambeno—zaštitnog sistema zemlje koji predstavlja oblik civilnog organizovanja države i društva, koji pretpostavlja maksimalno angažovanje svih potencijala civilnog sektora društva u cilju zaštite, odbrane i spasavanja stanovništva, materijalnih i kulturnih dobara, privrede, organa vlasti i ekosistema od svih katastrofičnih ugrožavanja u miru i ratu, i stvaranje što povoljnijih uslova za zaštitu i odbranu i za ne-oružano suprotstavljanje napadaču (agresoru u ratu)."

Opšteprihvaćeno je danas da je civilna odbrana neophodni deo bezbednosne politike države, da je deo sveobuhvatne i fleksibilne bezbednosne saradnje, a da je izvan nacionalnih granica zasnovana na bilateralnoj i multilateralnoj saradnju kako bi se instrumenti civilne odbrane mogli koristiti širom sveta. Ovaj sistem mora da funkcioniše na svim nivoima društva, od nivoa lokalne samouprave pa sve do republičkog nivoa. Takođe, ovaj sistem jeste ustrojen tako da najviši državni organi donose sveobuhvatnu normativno-pravnu regulativu koja se potom sprovodi na nižim nivoima društvene organizovanosti. Naravno, jedan od ključnih faktora za uspešnost sistema civilne odbrane jeste i civilno-vojna saradnja.

Civilna odbrana i civilna zaštita

Međunarodni simbol civilne zaštite uspostavljen Međunarodnim humanitarnim pravom

U svetskoj literaturi, pojmovi civilne odbrane i civilne zaštite se koriste kao sinonimi, kojima bi se obuhvatila ista grupa poslova. Međutim, iako jako slični, ti pojmovi nisu isti. Civilna odbrana je pre svega, suštinski po prirodi delatnosti koje obuhvata, širi koncept od civilne zaštite. Naime, kao što je već napisano civilna odbrana je deo odbrambeno—zaštitnog sistema zemlje koji predstavlja oblik civilnog organizovanja države i društva sa glavnim ciljem zaštite i odbrane stanovništva, dok civilna zaštita predstavlja osnovu sistema zaštite i spasavanja ljudi, materijalnih, kulturnih i drugih dobara i životne sredine, ali i otklanjanje nastalih posledica. Civilna zaštita kao takva proizašla je iz efekta koji elementarne nepogode, prirodne, tehničko-tehnološke i druge katastrofe ili ratna razaranja imaju ili mogu imati na stanovništvo, materijalna i kulturna dobra kao i životnu sredinu.

Dakle na osnovu ove kratke definicije civilne zaštite vidi se da ona iako ima sličan zadatak kao i civilna odbrana, ipak preuzima na sebe i jednu drugu jako bitnu funkciju, a to je oktlanjanje nastalih posledica nakon ratnih dejstava ili elementarnih nepogoda i prirodnih ili drugih katastrofa. Civilna zaštita je zbog toga načelno vezana za mirnodopski period, te i sama kao takva biva pripremana u mirnodopskim uslovima. Ovo naravno ne isključuje korišćenje i tokom ratnih dejstava.

Kada bi trebalo povući paralelu i izvući razliku između pojmova civilne odbrane i civilne zaštite, među tim razlikama nalazilo bi se najpre to da su osnovni zadaci ovih oblasti delovanja različiti. To znači da je civilna odbrana najpre vezana za odbrambenu funkciju države i kao takva odnosi se na branjenje civila tokom ratnih dejstava ili elementarnih i drugih nepogoda. Civilna zaštita sa druge strane ima funkciju zaštite civila, kroz druge mehanizme delovanja, ali i pomoć civilima u otklanjanju štetnih posledica ratnih dejstava ili elementarnih i drugih nepogoda. Jedna od bitnih razlika između ovih pojmova i delatnosti koje oni obuhvataju jeste i činjenica da civilna zaštita u suštini ne poznaje granice, pa je tako Međunarodnim humanitarnim pravom uspostavljen i jedinstveni znak civilne zaštite (narandžasti krug sa plavim trouglom u sredini), koji su svi učesnici tog sistema dužni da nose, kako bi mogli neometano da vrše svoje dužnosti. Ovo nije slučaj sa civilnom odbranom, ona je vezana za pojedinačnu državu i način na koji ta država želi da ustroji taj sistem.

Iako se, kao što je već spomenuto, ti pojmovi u stranoj literaturi koriste kao sinonimi oni to nisu. Pitanje razlikovanja ovih pojmova krucijalno je kako zbog formiranja institucija i drugih organa tako i da bi se jasno odredile nadležnosti. Pored toga u većini (pogotovo zapadnih) država oblasti odbrane i zaštite civila su objedinjene pa tako pitanja koja se tiču te sfere rade iste institucija.

Ciljevi i zadaci

Kada se govori o ciljevima i zadacima sistema civilne odbrane potrebno je posvetiti im malo veću pažnju, upravo zato što ti ciljevi i zadaci razlikuju civilnu odbranu od drugih oblasti istraživanja. Civilna odbrana kao takva, je kroz istoriju gledana kao nužnost u slučaju oružane agresije, međutim u današnjem svetu izmenjenih bezbednosnih izazova, rizika i pretnji i usled proširenja koncepta bezbednosti kao takvog došlo je i do promene shvatanja civilne odbrane.

Krajem osamdesetih godina 20. veka i kulminacijom događaja kao što su pad Berlinskog zida 1989. godine i raspad Sovjetskog Saveza, koncept bezbednosti prelazi iz striktno vojne sfere u druge sfere, te dolazi do razvoja sektorske analize bezbednosti. U skladu sa time, uvidelo se da je potrebno menjati i neke stvari u konceptu civilne odbrane. Jedna od prvih stvari koja se promenila bila je upravo orijentacija ciljeva. Naime od tada je došlo do promocije dva sasvim nova cilja civilne odbrane:

1. jačanje sposobnosti društva da se uspešno nosi sa ozbiljnim vanrednim situacijama u vreme mira
2. stvaranje uslova za upotrebu resursa civilne odbrane u međunarodnim humanitarnim zadacima i zadacima promocije mira.

Imajući dakle u vidu da se Hladni rat završio, te da vojne pretnje više nisu toliko prevelentne u post-modernom svetu, došlo je do spoznaje neophodnosti izgradnje mira i stabilnosti u svetu, ali takođe i da pretnje ne moraju da dolaze samo od spoljašnjeg agresora, već da mogu poticati i od prirode ili različitih tehničko-tehnoloških sistema. Te prirodne i tehničko-tehnološke katastrofe mogu biti izuzetno velikih razmera zbog toga se fokus, konkretno civilne odbrane, morao pomeriti sa vojnih pretnji na rešavanje kriznih situacija u mirnodopskim uslovima.

Ono što bi se moglo predstaviti kao glavni ciljevi civilne odbrane može se predstaviti u osam stavki:

• zaštita civilnog stanovništva u slučaju rata i u vanrednim situacijama u miru
• očuvanje vitalnog snabdevanja stanovništva i oružanih snaga neophodnim proizvodima u vreme katastrofa i rata
• obezbeđenje kontinuiranog funkcionisanja vlasti i društva u vreme rata i u mirnodopskim kriznim situacijama
• obezbeđenje kontinuiranog funkcionisanja službi javnih delatnosti
• umanjenje štetnih efekata katastrofa i rata
• sniženje ranjivosti, odnosno povredljivosti infrastrukture i vitalno važne industrije u svim oblicima pretnji i ugroženosti
• zaštitu i unapređenje kvaliteta životne sredine
• doprinošenje miru i bezbednosti u svetu.

Dakle, iz ovih osam ciljeva potvrđuje se teza da je civilna odbrana najviše vezana za državu, s obzirom na to da se ponajviše govori o zaštiti stanovništva, snabdevanju stanovništva, održavanju efektivne, legitimne političke vlasti na određenoj teritoriji ili delu teritorije, kao i staranju o funkcionisanju službi javnih delatnosti i slično.

Ciljevi se takođe mogu rasvrstati prema nekoliko parametara koji sadrže sebi svojstvene podciljeve:

• prema izvoru ugroženosti i opasnosti:

1. doprinos očuvanju mira
2. doprinos iskorenjivanju i neutralisanju izvora ugroženosti i opasnosti

• u pogledu bezbednosti:

1. povećanje otpornosti ljudi i društva na ugrožavanja i opasnosti
2. poništavati i održavati bezbednost ljudi, materijalnih i kulturnih dobara, države i društva

• u pogledu odbrambeno-zaštitnih priprema:

1. stvoriti najpovoljnije uslove za zaštitu od potencijalnih opasnosti
2. postići maksimalne efekte u savladavanju ispoljenih opasnosti.

Zadaci civilne zaštite sadrže se u realizaciji preventivnih i operativnih mera i aktivnosti. Oni su obimni i raznovrsni i proizilaze iz procene obima mogućih posledica eventualnog ratnog razaranja i procene posledica koje bi mogle da nastupe u slučaju elementarnih nepogoda i tehničko-tehnoloških katastrofa, ali i drugih većih opasnosti u miru. Prema vremenu u kojem se realizuju zadaci civilne odbrane mogu da se razvrstaju u dve velike grupe:

• zadaci koji se realizuju u periodu priprema za odbranu i zaštitu (cilj je dovođenje sistema civilne odbrane u stanje organizacione, stručne i funkcionalne pripremljenosti za obavljanje složenih i značajnih aktivnosti):

1. normativnopravno regulisanje civilne odbrane
2. razvijanje ukupne preventivno-zaštitne sposobnosti
3. istraživanje i procena ugroženosti
4. priprema, osposobljavanje i opremanje stanovništva za preventivnu i neposrednu zaštitu
5. organizovanje, opremanje i osposobljavanje organa civilne odbrane i zaštite
6. organizovanje, opremanje i osposobljavanje adekvatnog sistema osmatranja i obaveštavanja
7. pripremanje i stvaranje uslova za preduzimanje mera zaštite i spasavanja
8. sprovođenje priprema stanovništva i organizacionih struktura civilne odbrane
9. planiranje, usmeravanje i finansiranje razvoja civilne odbrane
10. bavljenje naučno-istraživačkim radom u cilju daljeg razvoja sistema civilne odbrane
11. uspostavljanje međunarodne saradnje

• zadaci koji se realizuju u slučaju rata ili elementarnih nepogoda:

1. blagovremeno otkrivanje ugroženosti i opasnosti i brzo reagovanje u slučaju približavanja i nastupanja katastrofalnih pojava i obaveštavanje stanovništva i svih organa civilne odbrane i političkih organa
2. pravovremeno aktiviranje organizovanih snaga civilne odbrane u cilju suprotstavljanja pretnji
3. sprovođenje mera evakuacije i sklanjanja
4. zbrinjavanje nastradalog i ugroženog stanovništva
5. obezbeđenje funkcionisanja vlasti, privrede i javnih službi
6. sprovođenje zdravstvene i socijalne zaštite i ukazivanje prve pomoći
7. sprovođenje higijensko-profilaktičkih mera
8. zaštita vode i hrane biljnog i životinjskog porekla
9. obezbeđivanje javnog reda i mira
10. sprovođenje različitih oblika ne-oružanog otpora
11. asanacija ugroženog prostora.

Usmerenost

Civilna odbrana kao takva bila je prvobitno zamišljena kao sistem čiji je osnovni zadatak da zaštiti stanovništvo od vazdušnih napada tokom Drugog svetskog rata, imajući u vidu da je to bio period u kome je došlo do nagle ekspanzije i jačanja ratnog vazduhoplovstva. Sa usavršavanjem bombardera, došlo je i do sve većeg prostora koji je mogao biti bombardovan u jednom poletu.

Sa završetkom Drugog svetskog rata, fokus se sa vazdušnih napada premešta na polje nuklearnih pretnji Hladnog rata, a potreba za zaštitom od nuklearnih pretnji, navela je države da uspostave određeni sistem koji bi bio zadužen samo za civilnu odbranu. U tom periodu civilna odbrana se u većini zemalja u Evropi, kako u funkcionalnom, tako i u institucionalnom smislu organizovala kao odgovor na:

1. svetski političko-vojni razvoj prouzrokovan hladnim ratom
2. zamašan i brz razvoj sredstava za masovno uništenje.

Koncepcija civilne odbrane, znatno se menja nakon turbulentnih događaja s kraja osamdesetih i početka devedesetih. Počinje da se uviđa da pretnje ne moraju biti samo vojnog karaktera, već da mogu dolaziti i iz drugih oblasti. Svim tim pretnjama dat je podjednak značaj, a uloge civilne odbrane u ratu bivaju izjednačeni sa ulogama u vanrednim situacijama u vreme mira.

Danas je situacija daleko drugačija, pa su tako u okviru sistema civilne odbrane u funkcionalnom smislu uključeni najširi aspekti zaštite stanovništva i osnovnih vrednosti društva u svim vanrednim situacijama, bez obzira na njihovo poreklo.

Kako su se menjali opšti uslovi ugrožavanja u svetu, međunarodni vojno-politički odnosi i tehnološka osnova proizvodnje i rada uopšte, došlo je i do proširivanja funkcija i usmerenosti civilne odbrane. Tako je u uslovima današnjice civilna odbrana usmerena u dva glavna pravca odbrane i zaštite od:

• tokom mirnodopskog stanja:

1. prirodnih nepogoda poput zemljotresa, poplava, požara, lavina, oluja i sl.
2. tehničko-tehnoloških katastrofa poput akcidenata na nuklearnim postrojenjima ili eksplozija u hemijskim fabrikama i sl.
3. drugih nesreća velikih razmera
4. ugroženosti zbog sukoba različitih društvenih grupa unutar države

• ratno stanje:

1. ratnih razaranja
2. nasilnog i drugog neprijateljskog delovanja agresorske vojske i njegovih institucija
3. svih ugroženosti iz kategorije mirnodopskog stanja, koje bi se pojavile tokom rata.

Uloga u bezbednosti države

Uloga civilne odbrane u bezbednosti države može se posmatrati iz nekoliko uglova. Pojedini autori opisuju značaj civilne odbrane kroz nekoliko aspekata. Tako Judžin Pol Viner govori da je civilna odbrana tu da:

• spasi živote
• ubrza oporavak
• utiče na mirnodopski periodu
• utiče na verovatnoću izbijanja rata
• utiče na političke vođe.

Spasavanje života je u ovom slučaju prilično očigledno, kompletna namena civilne odbrane jeste da se predupredi veliki gubitak ljudstva toko različitih ratnih dejstava i elementarnih i drugih nepogoda. Dakle, iako je načelno usko vezana za održavanje političke vlasti i drugih bitnih institucija, ukupni cilj civilne odbrane jeste prevencija velike smrtnosti u ovim pošastima. Ubrzavanje oporavka ogleda se u tome što je zbog svoje prirode civilna odbrana ustrojena tako da faktički u što većoj meri prevenira uništenje, samim tim, ukoliko je uspešno prevenirano uništenje, oporavak će biti mnogo brži i lakši za pogođenu teritoriju ili deo teritorije. Uticaj na mirnodopski period ogleda se ponajviše u tome da se tokom tog perioda stanovništvo na neki način priprema za potencijalne vanredne situacije ili ratna stanja, na taj način, opet se reč vraća na prevenciju, jer je taj mirnodopski period i pripreme u istom najbitniji upravo zato što se u tom periodu vrše adekvatne, pravovremene pripreme za potencijalne pošasti koje mogu da pogode neki prostor. Uticaj na verovatnoću izbijanja rata je u suštini ključno pitanje. Ovde se govori o tome da li će efektivno ustrojen sistem civilne odbrane dovesti do toga da se smanji ili poveća mogućnost agresije spolja. Odgovor na ovo pitanje je vrlo logičan. Naime, ukoliko je neka populacija dobro obučena i osposobljena da pruža otpor ne-nasilnim metodama, a u isto vreme ume da koristi oružje ta populacija je u suštini prilično sigurna i verovatnoće izbijanja rata su zapravo jako niske. Ovo se ogleda u principu "neprijatelju je skuplje da nas napadne nego da nas ostavi na miru". To znači da će neprijatelj u slučaju napada na državu koja ima dobro ustrojen sistem civilne odbrane imati daleko više gubitaka nego u slučaju napada na državu u kojoj je ovaj sistem disfunkcionalan ili čak nepostojeć. Poslednja stavka jeste uticaj na političke vođe i on je direktno vezan za uticaj na verovatnoću izbijanja rata. Ova dva uticaja su u direktnoj korelaciji. Međutim, imajući u vidu da su političke vođe uglavnom promišljene i da neće neku državu napasti bez dobre procene svih faktora, ova teorija ima svoje nedostatke. Ipak, ovde se u krajnjoj liniji govori o ljudskim bićima kod kojih je jako teško utvrditi određene determinante. Ono što je sigurno jeste da političke vođe koje tokom svoje vladavine, uspeju da uspostave efektivan sistem civilne odbrane, uživaće daleko veće poverenje građana iz prostog razloga što se osećaju sigurnije i samim tim rasterećenije.

Civilna odbrana je, u kontekstu svih promena, doživela ogromnu transformaciju; delatnost rada joj je povećana, a njeno mesto u bezbednosnoj arhitekturi države postalo je vidljivije, dok su joj odgovornosti značajno proširene. Ona je sastavni deo sistema odbrane države i treba da predstavlja skup dobro organizovanih i funkcionalno usklađenih elemenata, čijim delovanjem se ostvaruju pretpostavke za uspešno prevladavanje različitih vrsta kriznih situacija u mirnodopskim i ratnim uslovima i obezbeđuju što bolji uslovi za funkcionisanje svih državnih institucija, posebno onih čiji se delokrug rada odnosi na celokupno stanovništvo.

Osnovna misija civilne odbrane je da obezbedi neophodne pretpostavke za uređenje, opremanje, planiranje i stabilno funkcionisanje odbrane države u civilnom delu sistema odbrane, zaštitu i spasavanje ljudi i materijalnih dobara i olakšavanje preživljavanja stanovništva u uslovima prirodnih, tehničko-tehnoloških i drugih nesreća većih razmera, te za podršku jedinicama Vojske u svim uslovima njenog operativnog delovanja. U kriznim situacijama, civilna odbrana treba da ispunjava zadatke u skladu sa sa kodeksom međunarodnog humanitarnog prava, a posebno one koji se odnose na:

• prevenciju i suprotstavljanje svim oblicima ugrožavanja ljudi, materijalnih dobara i životne sredine
• organizaciju i funkcionisanje državnih organa vlasti
• organizaciju i funkcionisanje privrede
• organizaciju i funkcionisanje javnih službi od posebnog značaja
• zaštitu i spasavanje stanovništva i materijalnih dobara.

Proces intenzivnog razvoja ratne tehnike i značajno izmenjena fizionomija savremenog rata, kao i pojava novih rizika i oblika ugrožavanja bezbednosti, potvrđuju sve izraženiju tendeciju porasta ugroženosti civilnih struktura društva. To nameće potrebu da se, pored osnovne brige za odgovarajući razvoj Vojske i drugih elemenata odbrane, sve veća pažnja mora poklanjati i civilnoj odbrani i unapređenju saradnje i kooperacije svih subjekata sistema odbrane.

Istorijski razvoj

Civilna odbrana jeste jako zanimljiv fenomen ako se posmatra kroz prizmu istorije. Kao i svaka oblast društvenog delanja, tako je i civilna odbrana krenula da se razvija sa prvim ljudima. Ovo je posebno primetno kod prvih ljudi koji su pećine i druge slične objekte koristili kao dvonamenske objekte (za život, ali i kao sklonište od različitih nepogoda). U ovom stadijumu evolucije društva, odbrana i zaštita se baziraju na primitivnim metodama sklanjanja ili premeštanja iz jednog staništa u drugo.

Kako je ljudsko društvo postajalo razvijenije, tako je i uloga civilne zaštite krenula da se razvija. Tako je sa Sumerskom, Staroegipatskom i drugim civilizacijama počelo da se razmišlja o potencijalnim načinima kako da se neborci sačuvaju i poštede strahota rata. Prvi pokušaji toga bili su upravo da se oko gusto naseljenih mesta gradi nekakav oblik ograde, zida ili bedema koji je imao za cilj da ljude koji su unutar njega zaštiti što je moguće više. Zapravo, gledajući uopšte na koncept grada kao takvog, nameće se zaključak da je i sama ideja koja je stajala iza formiranja gradova bila ta da se ljudima obezbedi zaklon. Ovi načini utvrđivanja gradova i obezbeđivanja osnovne zaštite stanovnicima unutar zidina bio je upravo mehanizam preko koga su vladari načelno i dobijali i održavali legitimitet.

Sve do 14. veka i donošenja baruta u Evropu, zidine gradova mogle su da pruže jako efektivan oblik odbrane za civilno stanovništvo unutar njih. Opisujući srednjovekovnu Evropu, pojedini autori ističu da se svaki grad ograđivao prstenastim zidinama, te da su samo do 1300. godine odbrambene sposobnosti bile daleko superiornije u odnosu na napadačke sposobnosti i da su te zidine mogli da probiju samo specifični oblici opsadnog naoružanja. Sa razvojem novih oblika naoružanja tokom kasnog 15. veka, gradovi su postali mnogo ranjiviji, čak do mere da su zidine postale besmisleno trošenje novca jer su se vrlo lako probijale i rušile. Samim tim, civilno stanovništvo unutar zidina nije više bilo toliko zaštićeno, odnosno bilo je daleko ranjivije nego ranije.

Od 15. do 20. veka dolazi do sve većeg razvoja tehnologije, u skladu sa time razorna moć oružja dostiže do tada ne poznate granice. Sa druge strane i dalje je potrebno zaštititi i odbraniti stanovništvo zahvaćeno ratom, a koje ne učestvuje u borbenim dejstvima. Sa formiranjem nacionalnih država, nakon Francuske revolucije, dolazi do promene provajdera bezbednosti, pa tako glavni provajder bezbednosti postaje nacionalna država. Međutim, čak i tada civilna odbrana i dalje nije u funkciji te nacionalne države iako je ona preuzela obavezu da građani u njoj budu bezbedni. Ovo će se desiti tek u 20. veku.

Ovo je bio vek eksponencijalnog napretka tehnologije, ali i burnih zbivanja (dva svetska rata, velike elementarne i tehničko-tehnološke nesreće, pojava epidemija ugašenih i novih nepoznatih bolesti itd). Pored toga ovo je bio i vek u kome je "narodna odbrana" bila zapravo zaista problematizovana i to zato što se učešće ne-boraca u ratnim sukobima povećao drastično i to na dva načina. Prvo, ratovi 20. veka su često uključivali često uključivanje u ratnu ekonomiju. Drugo, sa razvojem "rata na distancu" koji uključuje masovno i nediskriminišuće uništenje, civilno stanovništvo je često bilo izloženo najbrutalnijim efektima rata. Tokom ovog veka mogu se identifikovati četiri perioda razvoja:

1. period klasičnog shvatanja odbrane i zaštite u konvencionalnom ratu (1905—1935)
2. period formiranja civilne zaštite kao komponente vojne odbrane (1936—1955)
3. period radikalnih promena koncepcije odbrane i zaštite u uslovima nuklearnog rata (1956—1980)
4. period izgradnje nove koncepcije odbrane, kojom su posebno definisane vojna i civilna odbrana sa zaštitom životne sredine (1980—1995).

Hobsovska ideja o obligaciji političke vlasti jedne države da pruži bezbednost svojim građanima ima izuzetno velike implikacije na današnju praksu civilne odbrane. Na najočiglednijem nivou ona sugeriše da je odgovornost odbrane civila u slučaju napada zadužena država, a ne individue. Civilna odbrana kao pokušaj države da nastavi pružanje "narodne odbrane" je i dalje percepirano i kao cilj i kao odgovornost svake države. Upravo ova hobsovska ideja je uticala na to da države ozbiljno počnu sa formiranjem i razvojem institucija koje bi se bavile civilnom odbranom.

Formiranje i razvoj institucija u direktnoj je korelaciji sa događajima koji su se odvijali tokom četiri perioda razvoja civilne odbrane. Period klasičnog shvatanja odbrane i zaštite u konvencionalnom ratu bio je obležen Prvim svetskim ratom, i dešavanjima koji su se u njemu odvili. Karakteristično za ovaj period jeste to da je glavni vid ugrožavanja države, stanovništva, materijalnih, kulturnih i duhovnih dobara tada bio konvencionalni rat. Ovaj period je bio obeležen sudarom vojnih sila na velikim frontovima klasičnim oružjem i oruđem. Rat je odlikovan klasičnim rovovskim načinom ratovanja, koji poznaje dve grupe aktera. Sa jedne strane ukopani u rov stajali su vojnici koji su vodili defanzivni oblik oružane borbe, sa druge strane nalazila se protivnička vojna sila koja je u zavisnosti od svog tehnološkog stanja i stanja borbene sposobnosti jurišala u cilju da protivnika izbaci iz rovova i time pomeri liniju fronta u svoju korist (ovo se takođe naziva i ofanzivni oblik vođenja oružane borbe). Ugrožene kategorije: stanovništvo, materijalna i druga dobra, uglavnom su bili pošteđeni u smislu gubitaka i pretrpljene štete u ovom ratu.

U rovovima: Pešadija sa zaštitnim maskama, 1917.

Tokom ovog perioda vođenja ratova, bezbednost države, naroda te države i njihove imovine, zasnivala se na dobro obučenoj, opremljenoj i sposobnoj vojsci koja se starala o odbrani od napada spolja. Sudar vojnih sila, njihovog morala, tehnike i sposobnosti u najvećoj meri determinisao je ishod rata (pobedu ili poraz). Za branioca, pobeda je bila uspešnu odbranu države, naroda, materijalnih i drugih dobara, dok je za napadača pobeda bila osvajanje tuđe teritorije i imovine, uspostavljanje okupacione vlasti i režima u okupiranoj državi ili aneksija dela ili cele teritorije. Iako je ova koncepcija važila do Prvog svetskog rata i većim delom tokom Prvog svetskog rata, Veliki rat je ipak doneo neke novine u načinu vođenja ratova. Prva od tih novina jeste bila upotreba avijacije, pojava dalekometne artiljerije, tenkova i bojni otrovi kao oružje. Upotreba ovog novog, do tada nepoznatog elementa u ratovanje, u značajnoj meri je ugrozila sve što se nalazilo iza linije fronta. Rušilačka moć je više puta povećana, ugroženost civilnog stanovništva izbila je u prvi plan, a ratna dejstva su vođena istovremeno na više frontova.

Pojava kvalitativno novih ratnih opasnosti, naterala je države da svoju koncepciju odbrane i zaštite promene i adaptiraju prema novonastalim uslovima. Tako su države učesnice Prvog svetskog rata prvi put u svoje sisteme odbrane uveli novine u vidu protivvazdušne odbranu i protivavionsku zaštitu (PVO i PAZ) u okviru koje je bila protivhemijska zaštita (PHZ). U okviru vojnih snaga, formirane su jedinice PVO i hemijske jedinice, a kod civilnog stanovništva otpočeta je obuka za zaštitu od napada iz vazdušnog prostora i PHZ. Ovo je naravno zahtevalo i odgovarajuću opremu i sredstva (novo oružje u vojsci, izgradnju skloništa za komande i stanovništvo, opremanje gas maskama, uvođenje i opremanje jedinica za degazaciju i ukazivanje prve pomoći otrovanim). U periodu između dva svetska rata, a usled razvoja tehnologije intenzivno se radilo na razvoju koncepta odbrane i zaštite. Od civilnog stanovništva formirane su prve jedinice civilne zaštite, došlo je do masovne izgradnje skloništa, a stanovništvo je obučavano za odbranu i zaštitu, osmatranje i uzbunjivanje i druge aktivnosti od značaja za civilnu odbranu. Ovim postupcima civilno stanovništvo je pripremano za aktivno ne borbeno dejstvo u zaštiti ljudi, materijalnih i drugih dobara tokom ratnih sukoba i razaranja.

Period formiranja civilne zaštite kao komponente vojne odbrane označava period koji je bio obeležen još uvek opštom opasnošću od ratnih razaranja po stanovništvo, slobodu, teritorijalni integritet, bezbednost i razvoj svake države. U skladu sa time, skoro sve države su se pripremale i razvijale snažan i efikasan sistem odbrane. Nakon veliki promena u Evropi između dva rata, došlo je i do Drugog svetskog rata, do tada najvećeg rata u istoriji čovečanstva. Ovaj rat, bio je obeležen novom, naprednom avijacijom i motorizovano-oklopnom tehnikom, koja je nacističkoj Nemačkoj omogućila blickrig i zauzimanje više od polovine Evrope u izuzetno kratkom vremenskom periodu, kao i velike uspehe u Africi i Aziji. Sam rat, završen je upotrebom novog oružja sa ogromnim kapacitetom uništenja — atomskom bombom.

Posledice atomskog bombardovanja Hirošime

Zemlje koje su učestvovale u ratu, pogotovo Velika Britanija, preduzimale su, kako aktivnu, tako i pasivnu odbranu, radi zaštite civilnog stanovništva. Civilno stanovništvo, koje nije bilo mobilisano i poslato na ratište izvršavalo je zadatke koji su se kretali od obaveštavanja i uzbunjivanja, preko zamračivanja gradova i maskiranja vitalnih objekata sve do izvlačenja povređenih iz ruševina i zbrinjavanja povređenih i obolelih.

Pogled na London posle nemačkog bombardovanja 29. decembra 1940.

Pored toga što je bio najveći rat ikada vođen do tada, ovo je bio i prvi rat u istoriji čovečanstva koji je video skoro podjednak brojčani odnos civilnih i vojnih žrtava (24:26 miliona žrtava). Faktori koji ovaj rat čine još razornijim jesu i totalno uništenje infrastrukture napadnutih država, stradanje privrede i objekata stanovanja. U skladu sa time, došlo se do konkluzije da je sve države treba da se opredele za koncept totalne odbrane i zaštite u kojem dominantno mesto mora imati i sistem civilne odbrane. Pojava i razvoj nuklearnog oružja kao glavnog metoda odvraćanja napada i pretnje koju ono predstavlja, značajno su uticale na formiranje nove koncepcije sistema i doktirne odbrane jer je ugroženost postala sveobuhvatna. Trka u naoružanju, usavršavanje konvencionalne vojne tehnologije i konstantni strah od upotrebe nuklearnog oružja bila su glavna obeležja ovog perioda. Kompletna kulminacija događaja je 1949. godine rezultirala u tome da se donese prva Ženevska konvencija, koja je imala zadatak da pruži pravne osnove za organizovanje i funkcionisanje civilne odbrane. Pred kraj ovog perioda, došlo je do još jednog velikog rata čije se posledice i danas osete, u pitanju je Korejski rat koji je za samo tri godine trajanja na Korejskom poluostrvu video oko 6 miliona žrtava, od kojih su 5 miliona bili civili. Ovaj rat video je jezivu količinu nasilja nad civilima, silovanja i drugih zločina učinjenih od svih strana sukoba. Poslednji rat koji počinje na samom kraju ovog perioda i nastavlja se u sledećem periodu jeste Vijetnamski rat (Drugi indokineski rat).

Pregled odnosa broja vojnih i civilnih žrtava u najvećim sukobima 20. veka
Sukob	Broj vojnih/civilnih žrtava	Odnos žrtava
Prvi svetski rat	10.000.000/500.000	20:1
Drugi svetski rat	26.000.000/24.000.000	1:1
Korejski rat	1.000.000/5.000.000	1:5
Vijetnamski rat	150.000/3.000.000	1:20

Period radikalnih promena koncepcije odbrane i zaštite u uslovima nuklearnog rata obeležen je pre svega Vijetnamskim ratom, koji je trajao skoro do kraja ovog perioda i koji je bio jedan od najbrutalnijih ratova u savremenoj svetskoj istoriji sa oko 3 miliona civilnih žrtava. Tokom ovog perioda ostatak sveta, video je izuzetno visok napredak u sferi ekonomije, tehnologije kao i u drugim poljima razvoja poput nuklearnoj, hemijskoj i računarskoj tehninci. Pored napretka na svim ovim poljima, postojala je konstantna pretnja od izbijanja trećeg svetskog rata usled sve zategnutijih odnosa SAD i Sovjetskog Saveza. Na ovakav rat bile su spremne samo nuklearne sile, odnosno države koje su ovladale nuklearnim i termonuklearnim oružjem kao i one koje su usavršile sve vidove vojske i usvojile nove strategije ofanzivnog nuklearnog rata van sopstvene teritorije. Upravo tenzije između dva ideološki različita bloka NATO-a i Varšavskog pakta, dovele su do izbijanja i Korejskog i Vijetnamskog rata. U ovom periodu civilna odbrana i zaštita dobile su strateški značaj za zaštitu civilnog stanovništva i materijalnih i drugih dobara u ratu. Pored toga, civilna odbrana je počela da poprima obeležja koja danas ima. U skladu sa dopunama Ženevskoj konvenciji 1977. godine sve države koje su je ratifikovale krenule su studiozno da proučavaju civilnu odbranu i otpočele su proces profesionalizacije ovog oblika odbrane države. Ključna razlika između civilne odbrane danas i civilne odbrane tokom Hladnog rata bila je ta što je ovaj segment odbrane tada još uvek bio pod kontrolom vojske neke države, a ta vojska je imala zadatak da ide na ratište, odnosno da vodi rat i preživi ga. Stoga je ovo bilo previše opterećenja za vojne kapacitete čak i najvećih vojnih sila tog vremena. Drugi problem koji se takođe javio jeste i gledanje na civilnu odbranu kao na isključivo upotrebljivu tokom vojnih sukoba, kao podrška tradicionalnim vojnim snagama. Usled toga, oni koji su obučavali stanovništvo za zadatke civilne odbrane bili su uglavnom vojne starešine ili penzionisani podoficiri.

Masakr u Mi Laju nad vijetnamskim civilima učinjen od strane američkih vojnika

Period izgradnje nove koncepcije odbrane direktno se nastavio na prethodni period i ogledaju ga znatno izmenjene pretnje po državu, njeno stanovištvo i dobra. Ovo je period pred kraj Hladnog rata, te je fokus država Zapadne Evrope uglavnom počeo da se okreće ka drugim oblicima pretnji i rizika koje dolaze iz prirode ili od tehničko-tehnoloških sistema.

Poslednji period jeste period od 1995. godine do danas, koji se ogleda širokim nizom savremenih rizika koji i te kako potvrđuju potrebu za razvijenim sistemom civilne odbrane. Veoma bitna karakteristika savremenih rizika jeste njihova globalnost. Savremeni rizici ne poznaju granice, društvene i nacionalne specifičnosti. Indiferentnost na takvo stanje, dovodi do porasta broja, veličine i intenziteta postojećih i nastanka novih opasnosti. Savremena društva su tržišno orijentisana. Pod okriljem stvaranja i osvajanja novih tržišta, prestaju da važe pravila poštovanja prava drugih. Smanjuje se harmonija između nacija i naroda, a povećavaju se razlike. Nastaju rizična društva, jer generisanje dobrih ideja sa sobom nosi skrivene opasnosti. U najvećem broju slučajeva društva se sa njima sreću tek kad osete posledice. Nejednaka raspodela društvenih dobara, stvara ogromne zone nesigurnosti i uslove za generisanje rizika. Najezda društvenih nejednakosti vodi ka povećanju broja sukoba. Činjenica je da u svakom sukobu stradaju više civili nego vojnici. Opravdanje je lako pronaći, ako se ima u vidu da vojne formacije štite pre svega sebe, a onda, posredno i civile, u zoni svoga delovanja. I u vremenu sukoba civilno stanovništvo ostaje kod svojih domova, bavi se svojim poslovima, trguje, itd. Sve te aktivnosti dovode do izloženosti dejstvima vojnih formacija, ili čak i onih koje nisu vojne a imaju sredstva za uništavanje. Savremeno društvo kroz razvoj tehnologije, medijalizaciju, osipanje autoriteta države, globalizaciju doprinosi generisanju vidljivih i nevidljivih rizika. Potreba za razvojem sveobuhvatnih programa pomoći i spasavanja stanovništva u kriznim situacijama se nalazi upravo u činjenici, da u okruženju ima opasnosti kojih nismo ni svesni. Opasnosti se ne svode uvek, na vojnu komponentu, odnosno rat. Civilne vlasti su imaoci instrumenata razvoja društva. Njihova zainteresovanost, znanje i interesi su ključni elementi za razvoj programa pomoći i spasavanja civilnog stanovništva. Umeće identifikacije, praćenja i procenjivanja savremenih rizika je od ključnog značaja za predviđanje i/ili reagovanje na opasnosti savremenog doba.

Međunarodni okviri saradnje

Važan moment u humanizaciji rata i njegovih posledica predstavlja 1863. godina, kada je došlo do obrazovanja Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u Ženevi, u čemu je ogromnu ulogu imao i Švajcarac Žan-Anri Dinan. Poseban značaj u definisanju položaja civilne zaštite predstavljaju Ženevske konvencije. Prva od njih, koja je doneta 22. avgusta 1864. godine, revidirana 1906, 1929, i 1949. godine. U uslovima sveobuhvatnog ugrožavanja civila, pristupilo se međunarodnopravnim zabranama napada na stanovništvo. U dopunskim protokolima uz Ženevsku konvenciju (1977) naglašava se humanitarni karakter civilne zaštite kao uslov da bi se ona imala međunarodnopravnu zaštitu. Civilna zaštita se u funkcionalnom smislu definiše kao obavljanje humanitarnih aktivnosti radi zaštite stanovništva od opasnosti i radi pomoći u savladavanju neposrednih opasnosti, neprijateljstva ili nesreće, kao i obezbeđenja potrebnih uslova za preživljavanje. U odredbama protokola utvrđuju se ciljevi i zadaci te humanitarne organizacije i primena međunarodnopravne zaštite u toj oblasti. U organizacionom smislu, određuje se sadržaj opšte zaštite organizacija civilne zaštite, njihovog osoblja, ostalih civila angažovanih na obavljanju zadatka civilne zaštite, kao i zgrada, materijala, skloništa i predmeta koji se koriste za civilnu zaštitu.

Civilna zaštita u Evropskoj uniji

Mehanizam Evropske unije za civilnu zaštitu osnovan je Odlukom Saveta EU 23. oktobra 2001. Postojeći pravni okvir za politiku civilne zaštite postavljen je Lisabonskim ugovorom iz 2007. godine. Odlukom Saveta EU 1313/2013 od 17. decembra 2013. godine o mehanizmu civilne zaštite utvrđeni su ciljevi, nadležnosti i procedure.

Mehanizam Evropske unije za civilnu zaštitu uspostavljen je kako bi se pomoglo državama članicama da izbegnu prirodne katastrofe i katastrofe prouzrokovane ljudskim faktorima, pripreme se za hitne slučajeve i prikupe sredstva koja će biti na raspolaganju pogođenim državama. Glavni cilj je jačanje pripravnosti u slučajevima katastrofa i međusobne saradnje država članica u ovoj oblasti. U mehanizam civilne zaštite uključene su sve članice Evropske unije, Island, Crna Gora i Norveška. Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija je u postupku obnavljanja članstva, dok Turska i Srbija 2015. godine potpisale sporazume o učešću u mehanizmu.

Mehanizam civilne zaštite je u nadležnosti Evropske komisije, tj. njenog Generalnog direktorata za humanitarnu pomoć i civilnu zaštitu. U okviru ovog direktorata, glavno telo za upravljanje mehanizmom civilne zaštite je Koordinacioni centar za reagovanje u vanrednim situacijama (eng: Emergency Response Coordination Centre). Kada država pogođena katastrofom zatraži pomoć, koordinacioni centar obaveštava sve države učesnice u mehanizmu civilne zaštite o specifičnim potrebama tih države. Države učesnice zatim nude svoje stručnjake i pomoć na terenu (službe za potragu i spasavanje, lekare, jedinice za prečišćavanje vode itd.). Centar pomaže pri koordinaciji odgovora država tako što povezuje zahteve sa ponuđenom pomoći, olakšava i često sufinansira prevoz pomoći te prema potrebi šalje na teren službe za praćenje stanja.

Evropski parlament i Savet EU, u skladu sa redovnim zakonodavnim postupkom, utvrđuje mere potrebne za ostvarivanje ciljeva mehanizma civilne zaštite, pri čemu je isključeno svako usklađivanje zakona i drugih propisa država članica.

Civilna odbrana u savremenim strategijskim konceptima

Odbrambeno-zaštitna funkcija, da bi bila uspešna, mora se ostvarivati promišljeno, na osnovu dobro razrađene i jasno formulisane koncepcije. Može se reći da danas nema nijedne zemlje u svetu koja nije utvrdila svoju koncepciju odbrane. Autori odbrambenih koncepcija moraju dobro poznavati sve relevantne činioce i njihov uticaj na bezbednost, odbranu, zaštitu kako bi u svojim konkretnim uslovima dali najbolje odgovore na sva pitanja i zahteve savremene odbrane i bezbednosti.

Aktuelne odbrambene koncepcije mogu se podeliti na sledeće:

1. Koncepcija državne odbrane zasniva se na shvatanju da je država nosilac svih odbrambenih funkcija, da ona mora biti organizovana i osposobljena za njihovo sprovođenje i da u svim uslovima mora uspešno odbraniti zemlju od svakog agresora. Glavni izvršilac odbrane po ovoj koncepciji je jaka vojska.
2. Koncepcija preventivne odbrane razvija takve vojne potencijale koji ne samo što su u stanju da odbrane zemlju u slučaju agresije, nego i da uzvrate razorni udarac i prenesu rat na teritoriju napadača.
3. Koncepcija odvraćanja - deterentna odbrana je usmerena na stvaranje takvog sistema odbrane koji svojom snagom i sposobnošću u stanju odvratiti agresora od agresije, jer u slučaju napada ne bi ostvario željeni cilj.
4. Koncepcija sveobuhvatne odbrane podrazumeva potpunu organizaciju države i društva za odbranu, s tim da se civilne strukture i stanovništvo uključuju samo onoliko koliko se i kada se to oceni potrebnim.
5. Koncepcija narodne odbrane i narodnog rata predviđa jaku državno odbrambenu organizaciju (jaka vojna odbrana) i masovno učestvovanje stanovništva u ratu.
6. Koncepcija totalne odbrane zasniva se na potpunom odbrambeno-zaštitnom organizovanju, osposobljavanju i delovanju države, svih struktura društva i građana u organizaciji i pod nadzorom države, ali uz mogućnost samozaštitnog organizovanja građana.

Postojeće koncepcije predstavljaju polaznu osnovu za izgradnju odgovarajućih sistema odbrane i zaštite i odbrambeno-zaštitnu praksu. Zato je njihovo dublje izučavanje uslov za potpunije razumevanje odbrambeno-zaštitnih sistema i ostvarivanje odbrane i zaštite u savremenom ratu.

Civilna odbrana u savremenim odbrambeno-zaštitnim sistemima

Glavni članak: Strateški koncept odbrane i odbrambeni zaštitni sistemi

Odbrambeno-zaštitni sistemi odgovaraju utvrđenim koncepcijama i organizaciji političkog sistema zemalja koje ih stvaraju. Pod odbrambeno-zaštitnim sistemom podrazumeva se, na službenoj koncepciji zasnovan, oblik organizovanja države i društva za ostvarivanje odbrambeno-zaštitne funkcije. Iz toga proizilazi da svakoj koncepciji i svakoj zemlji odgovara sasvim određeni odbrambeni sistem.

Osnovne zajedničke karakteristike svih odbrambenih sistema su:

• Svi odbrambeni sistemi organizovani su tako da mogu vršiti zaštitu i odbranu od oružane agresije, drugih nasilnih globalnih ugrožavanja, tehničko-tehnoloških i prirodnih katastrofa.
• Sastoje se uglavnom od vojne, civilne i privredne odbrane.
• Najizgrađeniji deo svih odbrambenih sistema su oružane snage (vojna odbrana) koje u sebi sadrže operativnu i teritorijalnu komponentu, a sastoje se od tri vida vojske: kopnene vojske, vazduhoplovstva i mornarice.
• Sistem civilne odbrane u nekim zemljama poistovećen je sa civilnom zaštitom i sastavni je deo svakog savremenog odbrambenog sistema. Njegov osnovni zadatak je zaštita, odbrana i spasavanje stanovništva, materijalnih i kulturnih dobara od ratnih razaranja i elementarnih nepogoda, uključujući i tehničko-tehnološke katastrofe.
• Sistem odbrane sve se više povezuje sa sistemima zaštite. To povezivanje ostvaruje se upravo u okviru i preko sistema civilne odbrane.
• Svi odbrambeni sistemi čvrsto su oslonjeni na državu i njenu vertikalnu organizaciju, a imaju odgovarajuća profesionalno-stručna jezgra, kao osnovu oko koje se formira celokupna odbrambena organizacija.

Analizirajući položaj sistema civilne odbrane u sistemima odbrane i zaštite, uočava se njegova organizaciona, a još više funkcionalna povezanost s ostalim odbrambeno-zaštitnim podsistemima, posebno s oružanim snagama i policijom.

Konstrukcija savremenih sistema civilne odbrane

Gledajući istorijski razvoj koncepta civilne odbrane, lako je uočljivo da se on dosta promenio od svojih začetaka s početka 20. veka. Uočeno je da se problemi bezbednosti država gledano u proširenom i produbljenom konceptu ne mogu rešavati isključivo vojnom silom, te da je neophodno angažovati ukupni potencijal države i društva. Većina svetskih država, pogotovo razvijenih, ima dobro ustanovljen i efikasan sistem civilne odbrane, koji je osposobljen za brzo reagovanje na vanredne situacije ili potencijalne ratne sukobe.

Struktura

Sistemi civilne odbrane, po svom sastavu, strukturi i organizaciji, spadaju u grupu složenih sistema. Oni su utoliko složeniji ukoliko su organizovani za obavljanje većeg broja funkcija. Međutim na njihovu složenost utiču i mnogi drugi faktori, kao što su:

• složenost državne organiacije
• veličina zemlje
• vojno-politički položaj
• vrste, intenzitet i učestalost katastrofičnih pojava
• razvijenost nauke o odbrani i zaštiti.

Bez obzira na ove faktore, svaki sistem civilne odbrane kada se dovede do svoje maksimalne razvijenosti, neophodno je da ima sledeće elemente (podsisteme):

1. civilnu zaštitu
2. sistem osmatranja i obaveštavanja
3. Savez civilne odbrane
4. dobrovoljne strukovne organizacije zaštite, pomoći i spasavanja
5. masovne dobrovoljačke organizacije
6. preduzeća i druge organizacije i institucije koje se bave određenim sadržajem civilne odbrane i zaštite
7. sistem protivgradne odbrane
8. sistem obrazovanja za civilnu odbranu
9. vojne snage u funkciji civilne odbrane
10. proizvođača opreme i sredstava za civilnu odbranu.

Organizacija

Sistemi civilne odbrane mogu biti najrazličitije ustrojeni. U državama u kojima postoji jasna opredeljenost za civilnu odbranu, sistem je organizovan tako da osigura jedinstvo sistema civilne odbrane na svim nivoima državne organizacije. Sa druge strane ukoliko se govori o državama koje o civilnoj odbrani govore u nekim opštim terminima koji podrazumevaju sve što je van vojne sfere odbrane, onda se govori o državama koje nemaju jedinstven i celovit sistem civilne odbrane, te se taj sistem svodi u potpunosti na civilnu zaštitu. Najveći broj delova sistema civilne odbrane ima određenu vertikalnu i horizontalnu organizaciju koja se odnosi na kompletan sistem koji je predmet brige najviših državnih organa. Pored toga, u njemu postoje i posebni orgni, zaduženi za njegovu izgradnju i upotrebu. Ti organi su:

• rukovodeći
• savetodavni
• operativno-stručni.

Organi

Prva grupa organa jesu rukovodeći organi. U tu grupu organa spadaju Ministarstva unutrašnjih poslova ili Ministarstva odbrane i posebna tela u njihovom sastavu ili izvan njih. Ipak, u najvećem broju evropskih zemalja, civilna odbrana je u nadležnosti MUP-a. Tokom 20. veka, ova oblast društvenog delanja bila je u nadležnosti Ministarstva odbrane u zemljama komunističkog/socijalističkog društvenog uređenja. Sa druge strane postoje primeri gde je oblast civilne odbrane podeljena između MUP-a i Ministarstva odbrane, a civilna zaštita kao takva, dobila je sopstveno ministarstvo. Bez obzira na specifičnosti u organizaciji, ono što je zajedničko jeste da u okviru svih ovih ministarstava, postoje posebi organi za rukovođenje civilnom odbranom i obavljanje odgovarajućihi upravnih i stručnih poslova. To su uglavnom generalne direkcije, generalni sekretarijati ili federalni uredi. Na čelu ovih organa su direktori u statusi i ovlašćenjima pomoćnika ministra. Generalne direkcije i sekretarijati su podeljeni na više podirekcija, odnosno uprava, sektora ili sličnih organa, a u njihovom sastavusu i generalne inspekcije civilne odbrane. Takođe, uz sve ove organe deluju i nacionalni instituti za proučavanje civilne odbrane.

Druga grupa organa jesu savetodavni organi u koje se ubrajaju razni saveti i odbori koji deluju pri parlamentima, vladama i ministarstvima sa zadatkom da prate i razmatraju problematiku civilne odbrane i da svojim savetima, zaključcima i preporukama utiču na politiku i praksu odbrane i zaštite od katastrofa i drugih ugrožavanja.

Treća grupa organa su operativno-stručni organi u koje obično spadaju štabovi civilne odbrane odnosno štabovi civilne zaštite ili drugi slični organi. Na čelu ovih organa su komandanti, direktori ili neki drugi slični funkcioneri koji za svoj rad odgovaraju rukovodiocima civilne odbrane.

Ovakav način organizovanja funkcioniše na svim nivoima (od državnog nivoa do nivoa preduzeća), a po pravilu je najtemeljnija i najrazvijenija organizacija u okviru opštine. U njima postoje osnovne stanice skoro svakog dela sistema civilne odbrane i razni oblici samozaštite i samoodbrane.

Subjekti

U savremenim državama se jasno uočava napor u očuvanju države i njenih građana. Taj napor se ogleda u sveobuhvatnoj i fleksibilnoj kooperaciji između vojnih, policijskih i civilnih struktura unutar države. Na taj način postiže se dostizanje maksimalne snage države kroz mobilizaciju svih kapaciteta u slučaju rata ili mirnodopskih vanrednih situacija. Subjekti koji imaju značajnu ulogu u uslovima vanrednih situacija i u sprečavanju mogućih kriza i rizika za život, zdravlje ljudi i životnu sredinu su:

1. organi unutrašnjih poslova
2. vojska
3. preduzeća
4. inspekcijski organi
5. zdravstvena služba
6. javne veterinarske službe
7. hidrometeorološka služba
8. poljoprivredna služba
9. vodoprivredna služba
10. seizmološka služba
11. geološka služba
12. ustanove socijalne zaštite
13. Crveni krst
14. nevladine organizacije i udruženja građana
15. škole.

Razvoj sposobnosti subjekata

Pretnje bezbednosti u savremenom svetu, zahtevaju brzo reagovanje snagama koje su sposobne da izvrše zadatke zaštite i spasavanja u kriznim situacijama. Sama sintagma „Zaštita i spasavanje”, implicira kvalitetnu prevenciju, brzo i plansko reagovanje, brzo osposobljavanje osnovnih funkcija zajednice i saniranje šteta. Postizanje navedenih zahteva moguće je isključivo osposobljenim subjektima sistema i snagama zaštite i spasavanja koje poseduju sposobnosti, kojima ostvaruju postavljene zahteve. Sposobnosti subjekta, se mogu definisati kao ukupan kapacitet subjekta da u predviđenom vremenu, na određenom prostoru, prema definisanim standardima i uslovima, ostvare željene operativne efekte kombinovanim angažovanjem snaga, sredstava i načina izvršenja zadataka zaštite i spasavanja. Na sposobnosti subjekta za izvršavanje zadataka zaštite i spasavanja utiču različiti faktori, čija veličina uticaja zavisi od nivoa organizovanja zaštite i spasavanja, resursnih ograničenja, interoperabilnosti snaga u sistemu kriznog menadžmenta, itd. Obzirom da se krizne situacije razvijaju kroz nekoliko faza: prevenciju, pripremu, reagovanje i oporavak, i sposobnosti subjekta je neophodno razvijati, prema specifičnostima, uslova nastalih u datim fazama. Imajući u vidu, iskustva u različitim kriznim situacijama, sposobnosti se načelno mogu grupisati prema sledećem:

• u fazi prevencije i pripreme, subjekat treba da ima sledeće sposobnosti:

1. sposobnost praćenja, procenjivanja i predviđanja situacije;
2. sposobnost efikasnog planiranja;
3. sposobnost ranog upozorenja i obaveštavanja;
4. sposobnost finansiranja sistema;
5. sposobnost osposobljavanja snaga zaštite i spasavanja

• u fazi reagovanja ili odgovora za nastalu situaciju, treba da ima sledeće sposobnosti:

1. sposobnost raspolaganja snagama zaštite i spasavanja;
2. sposobnost upravljanja u nastaloj situaciji;
3. sposobnost efikasnog i blagovremenog angažovanja snaga zaštite i spasavanja;
4. sposobnost izvršavanja zadataka zaštite i spasavanja;

• u fazi oporavka, subjekat treba da poseduje sledeće sposobnosti:

1. sposobnost brze uspostave osnovnih funkcija;
2. sposobnost sanacije štete.

Navedene sposobnosti, predstavljaju portfolio mogućnosti svih elemenata sistema kriznog menadžmenta, odnosno stepen dostignute interoperabilnosti. Stub upravljanja sposobnostima u smislu, definisanja, razvoja i nadgradnje jeste krizni štab. Sinhronizacija postupaka i kapaciteta samog kriznog štaba u vremenu pre, za vreme i posle krizne situacije implicira efikasnu i efektivnu upotrebu snaga i sredstava zaštite i spasavanja u najopštijem smislu.

Sistematizacija

Sisteme civilne odbrane teško je sistematizovati u neke izrazito jasno definisane grupe. Osnovna klasifikacija bi se mogla izvršiti prema sledećim kriterijumima:

• Prema nadležnosti:

1. sistemi civilne odbrane u nadležnosti ministarstva unutrašnjih poslova
2. sistemi civilne odbrane u nadležnosti ministarstva odbrane
3. sistemi civilne odbrane sa relativnom samostalnošću ili međuresorskim položajem

• Prema društvenom položaju:

1. sistemi civilne odbrane civilnog karaktera
2. sistemi civilne odbrane civilno-vojnog karaktera

• Prema obuhvatu:

1. sistemi civilne odbrane totalni-sveobuhvatni
2. sistemi civilne odbrane selektivnog (užeg) obuhvata

• Prema učešću građana:

1. sistemi sa dobrovoljnim učešćem građana
2. sistemi sa obaveznim učešćem građana
3. sistemi sa dobrovoljnim i obaveznim učešćem građana

• Prema definisanosti organizacije:

1. sistemi sa čvrsto definisanom organizacijom i strogim formacijama
2. sistemi sa elastičnom organizacijom i bez čvrstih formacija

Upravljanje

Pod pojmom upravljanja u sistemu civilne odbrane podrazumevaju se aktivnosti planiranja, organizovanja, pripremanja i spovođenja svih civilnih mera društva koje doprinose razvoju i održavanju odbrambeno-zaštitne sposobnosti svakog društva, uključujući postizanje i zadržavanje što višeg stepena bezbednosti čoveka, prirode i društva, a u slučaju ugroženosti i sprovođenje efikasne zaštite i spasavanje ljudi, materijalnih dobara u drugih vrednosti ne-vojnim načinima i sredstvima u miru i vanrednim situacijama.

Bitan činilac koji pokreće društvene snage na organizovanje upravljanja u sistemu civilne odbrane vezan je za razvoj bezbednosne kulture državnih organa, organa lokalne samouprave, pravnih i fizičkih lica. U oblasti upravljanja važno je kako se društveno značenje daje funkciji civilne odbrane i u kojoj se meri zasniva na stručnim i naučnim relevantnim činiocima, koji utiču na efikasnost njenog ostvarivanja.

Menadžerske aktivnosti u okviru sistema civilne odbrane koje se sprovode u svim zemljama u funkcionalnom smislu se odnose na:

1. samozaštitu-samoodbranu i uzajamnu zaštitu u slučaju ugroženosti
2. organizovani način uzbunjivanja u slučaju opasnosti koje mogu nastati
3. zaštitu od požara
4. spasavanje u slučajevima različitih ugroženosti (opasnosti)
5. raščišćavanje ruševina nastalih ugrožavanjima u miru i ratu
6. pružanje prve medicinske i sanitetske pomoći ugroženima
7. zaštitu od atomskog, biološkog i hemijskog ugrožavanja
8. organizovanje zbrinjavanja nastradalih i ugroženih
9. zaštitu stoke i životinja u slučaju ugroženosti
10. zaštitu prirode, flore i faune pri ugroženosti
11. obaveštavanje stanovništva o dolazećim opasnostima
12. sklanjanje ljudi, životinja i vrednosti u slučaju ugroženosti
13. zaštitu zdravlja ljudi u svim stanjima
14. zaštitu kulturnih dobara
15. osiguranje snabdevanja stanovništva i privrede u svim situacijama
16. logistika i svaka druga pomoć vojnim snagama
17. rešenja za funkcionisanje privrede u različitim situacijama ugroženosti
18. organizovanje zbrinjavanja i evakuacije ugroženog stanovništva i njihov smeštaj u neugrožena ili manje ugrožena područja

Pripreme sistema civilne odbrane

Glavni članak: Pripreme sistema civilne odbrane

Pripreme sistema civilne odbrane čine skup normativnopravnih, organizacijsko-planskih, obrazovno-vaspitnih, kadrovskih i materijalnih mera i aktivnosti koje preduzimaju svi subjekti društva u okviru svojih redovnih poslova u cilju osposobljava za funkcionisanje u uslovima vanrednih situacija.

Pripreme za civilnu odbranu i zaštitu jesu neotuđivo pravo i obaveza svih državnih organa i institucija, pravnih i fizičkih lica i deo njihove redovne delatnosti. Sprovode se u miru, a inteziviraju u periodu neposredne ratne opasnosti i u drugim vanrednim situacijama. One treba da budu masovne, svestrane, stalne, pravovremene, planske i organizovane. Moraju biti usklađene sa planovima razvoja i materijalnim mogućnostima organa i organizacija koje ih sprovode.

Pripreme civilne odbrane obuhvataju:

• pripreme državnih organa i institucija političke vlasti
• pripreme ekonomskog sistema zemlje
• pripreme javnih službi i delatnosti
• pripreme civilne zaštite
• mobilizacijske pripreme društva
• osposobljavanje stanovništva za odbranu i zaštitu i
• pripremanje i uređenje teritorije

Stvaranje nove bezbednosne kulture u oblasti civilne odbrane

Bezbednosna kultura se definiše kao skup usvojenih stavova, znanja, veština i pravila iz oblasti bezbednosti, ispoljenih kao ponašanje i proces, o potrebi, načinima i sredstvima zaštite ličnih, društvenih i međunarodnih vrednosti od svih oblika i nosilaca ugrožavanja, bez obzira na mesto ili vreme njihovog ispoljavanja.

Bezbednosna kultura je uslovljena celinom društvenog stanja i odnosa, i ima veliku ulogu u ostvarivanju društvenih ciljeva. Ogleda se kroz stalnu saradnju, solidarnost, poverenje, kolektivni duh svih subjekata u društvu, pa i onih koji nisu namenjeni, organizovani niti opremljeni da se profesionalno bave bezbednošću. Na taj način bezbednosna kultura postaje sastavni deo savremenog društva. Doprinos bezbednosne kulture razvoju civilne odbrane ogleda se u njenom nastojanju da se u realizaciji savremenog koncepta bezbednosti uključe svi građani. Što je građanin odgovorniji prema sebi i društvu, to je više motivisan da deluje u slučaju raznih vidova ugrožavanja, a građanin koji ima takvu svest će uspešnije ostvarivati svoju odbrambeno-zaštitnu funkciju. Bezbednosna kultura u različitim oblastima omogućava da se preventivno reaguje kako ne bi došlo do kriznih situacija. Tako, na primer, razvijanje ekološke svesti i ekoloških pokreta kao dela bezbednosne kulture, jedan je od ključnih uslova za rešavanje i prevladavanje ekoloških kriza, odnosno različitih oblika ugrožavanja životne sredine. U tehnologiji i tehnološkim procesima bezbednosna kultura doprinosi usvajanju visokih i rigoroznih standarda kako bi se smanjio rizik od akcidenata.

Mere i aktivnosti

Analizom savremenih sistema civilne odbrane može se uočiti diferencijacija mera i aktivnosti odbrane i zaštite sa dva gledišta: u odnosu na ugroženosti prema kojima su usmerene i u odnosu na vrednosti koje se koje štite i brane. U oba slučaja radi se o tri grupe aktivnosti i mera:

1. opšte aktivnosti i mere zaštite, pre svega preventivnog karaktera, usmerene protiv svih opasnosti, odnosno na zaštitu svih vrednosti
2. osnovne aktivnosti i mere zaštite i odbrane preventivnog i operativnog delovanja, usmerene protiv određenih opasnosti, odnosno na zaštitu i odbranu određenih vrednosti i
3. posebne aktivnosti i mere, pretežno profesionalno-operativnog delovanja, usmerene prema svakoj pojedinoj vrsti ugroženosti, odnosno prema svakom konkretnom predmetu zaštite i odbrane

Međunarodnim pravom predviđeno je 15 osnovnih mera civilne zaštite. Iako je termin „civilna zaštita” pogodniji što se njime izbegava „vojni prizvuk”, mnogi autori ove termine posmatraju kao sinonime. Sa aspekta naše teme, čine nam se nužnim razmatranja o civilnoj odbrani izložena u delu „Civilna odbrana” L.Dž. Vejla, koji sa aspekta međunarodnog prava vidi civilnu odbranu kao nužno sprovođenje humanitarnih zadataka čiji je cilj da se zaštiti civilno stanovništvo, da se omogući da se ono „oporavi od neposrednih dejstava rata, neprijateljstava ili katastrofa” i da mu obezbedi „neophodne uslove za opstanak”. Pri tome, nabraja sledeće humanitarne mere civilne odbrane:

1. upozorenje
2. Evakuacija
3. upravljanje skloništima
4. upravljanje merama zamračivanja
5. spasavanje
6. sanitetsko obezbeđenje, sa prvom pomoći i službom za verska pitanja
7. protivpožarna zaštita
8. otkrivanje i obeležavanje opasnih zona
9. dekontaminacija i slične zaštitne mere
10. obezbeđenje nužnog smeštaja i snabdevanja
11. hitna pomoć pri uspostavljanju i održavanju reda u ugroženim zonama
12. hitna popravka neophodnih komunalnih objekata
13. hitno uklanjanje mrtvih
14. pomoć pri održavanju objekata bitnih za opstanak i
15. dopunske aktivnosti neophodne za izvršenje svih navedenih mera, uključujući planiranje i organizaciju.

Ove mere, manje-više, inkorporirane su u funkcionalne aspekte civilne odbrane većine zemalja, tako da se mogu shvatiti opšteprihvaćenim, bez obzira na razlike u pojedinim sistemima.

Aktivnosti se mogu ogledati u sledećem:

• informacije i obuka stanovništva
• upozorenje na moguću ili postojeći nesreću
• zaštita i pomoć stanovništvu
• saniranje posledica
• razvoj struktura civilne zaštite

Značaj edukacije u uspehu civilne odbrane

Značaj obrazovnog sistema u kreiranju opšte i bezbednosne kulture kod omladine, kroz edukativne programe naglašavaju značaj vitalnih vrednosti društva i ličnih vrednosti pojedinca, mehanizme njihovog ugrožavanja i metodologiju njihovog ugrožavanja. Edukacija učesnika civilne odbrane je osnovna pretpostavka uspešnog organizovanja i funkcionisanja civilne odbrane, pa time i osposobljavanja organizovanih sastava (jedinica, štabovi i drugi pripadnici civilne zaštite, služba osmatranja i obaveštavanja) i građana uopšte.

Ne-oružano suprotstavljanje

Glavni članak: Nenasilna civilna odbrana

Sam pojam nenasilne civilne odbrane može se definisati kao odbrambena politika civilnog društva usmerena protiv vojne agresije, politika koja na planski i unapred pripremljen način kombinuje odbijanje saradnje i suočavanje sa protivnikom kako on ne bi bio u stanju da ostvari svoje ciljeve, uspostavi i nametne stanovništvu njemu lojalan sistem.

Pomeranjem težišta ratova iz fizičke sfere, preko energetske, do mentalne, planeta se približava tzv. savršenim „ratu svih protiv svih”. Vrhunac tog rata su psihotronska dejstva i uticaj na misli, volju, osećanja, nagone, namere, instinkt, intuiciju, imaginaciju i intelekt ljudi. Pri tome, u žiži informacionih, informatičkih, psiholoških i nenotehnoloških ratova je i biće informacija, kao kosmička komponenta sadržana u energiji i materiji. Neoružani oblici agresije su uvod u savršeni rat i njegova suština. Sada je odnos neoružanih oblika agresije prema oružanim 9:1, iako ljudi većinom uočavaju i shvataju samo oružane sukobe.

Budući da već sada dominiraju „informatičke operacije”, „operacije izvan ratnih stanja”, „civilne operacije”, „mirovne operacije”, „nametanje mira” i primena neubojnog oružja, može se reći da su strategičari i doktrinolozi zatečeni neoružanim oblicima agresije, te u strategijama odbrane većine zemalja nisu razrađene teze za doktrine i regulativu, koje bi omogućile da odbrambeni sistemi pravovremeno i optimalno reaguju.

Brojni su pokazatelji da je primena neoružanih oblika agresije potpuno prirodna i sasvim izvesna. Najočevidniji dokazi su postojanje organizacija poput grupa kao što su „Iluminati”, „Lobanja i kosti”, „Malteški vitezovi”, „Trilaterala”, „Bilderberg” i „Em-Dži 12”. Pri tome, značajno je da se razume da se ljudi od neoružanih oblika agresije moraju zaštititi fizički, a da je, zbog prirode primenjenih metoda i sofisticirane tehnike, koja je većinom energetska i informaciona, neophodna njihova zaštita i u energetskoj i mentalnoj sferi.

Jedini izlaz je svedimenziona odbrana od univerzalnog neprijatelja, zasnovana na novim naučnim saznanjima (posebno iz oblasti kvantne fizike) i uvažavanju novih sadržaja rata.

Vidi još

• Civilna zaštita
• Strateški koncept odbrane i odbrambeni zaštitni sistemi
• Javne službe u sistemu civilne odbrane
• Sistem civilne odbrane Republike Srbije
• Nenasilna civilna odbrana
• Subjekti u sistemu civilne odbrane
• Organi unutrašnjih poslova u sistemu civilne odbrane
• Vojne snage u funkciji sistema civilne odbrane
• Preduzeća u funkciji sistema civilne odbrane
• Inspekcijski organi u funkciji sistema civilne odbrane
• Zdravstvena služba u funkciji sistema civilne odbrane
• Hidrometeorološka služba u funkciji sistema civilne odbrane
• Vodoprivredna služba u funkciji sistema civilne odbrane
• Seizmološka služba u funkciji sistema civilne odbrane
• Geološka služba u funkciji sistema civilne odbrane
• Nevladine organizacije i udruženja građana u funkciji sistema civilne odbrane
• Edukacija kadrova i građana za civilnu odbranu
• Faktori razvoja i izgradnje sistema civilne odbrane
• Etape razvoja sistema civilne odbrane
• Civilno planiranje za vanredne situacije u okviru NATO
• Sistem civilne odbrane Švajcarske
• Sistem civilne odbrane Sjedinjenih Američkih Država
• Sistem civilne odbrane Ruske Federacije
• Sistem civilne odbrane Ujedinjenih nacija

Literatura

• Vejl, Lorens (1991). Civilna odbrana. Beograd: Vojnoistraživački i novinski centar. str. 33. 

• Alexander, David (2002). „From civil defence to civil protection – and back again”. Disaster Prevention and Management: An International Journal. MCB UP Ltd.
• Vejl, Lorenc (1987). The Limits Of Civil Defence In The Usa, Switzerland, Britain And The Soviet Union. Njujork: St. Martin's Press, Inc.
• Vejl, Lorens (1991). Civilna odbrana. Beograd: Vojnoistraživački i novinski centar.
• Grant, Matthew (2009). After the Bomb: Civil Defence and Nuclear War in Britain, 1945–68. Njujork: St Martin’s Press LLC.
• Grupa prevodilaca (2018). Pojmovnik EU. Beograd: Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji.
• Ejdus, Filip (2012). Međunarodna bezbednost: teorije, sektori i nivoi. Beograd: Službeni glasnik i Beogradski centar za bezbednosnu politiku.
• Essex-Lopresti, Tim (2005). A brief history of Civil Defence. Derbyshire: Civil Defence Association.
• Jakovljević, Vladimir (2006). Sistem civilne odbrane. Beograd: Fakultet civilne odbrane.
• Jović, Radovan (1999). „Koncepcija, doktrina i dostignuti stepen razvoja sistema civilne odbrane (zaštite) u nas i u svetu”. Tematski Zbornik Fakulteta odbrane i zaštite. Beograd: Fakultet odbrane i zaštite
• Jović, Radovan (2000). „Savremene koncepcije civilne odbrane u sistemu opšte odbrane”. Zbornik Fakulteta civilne odbrane. Beograd: Fakultet civilne odbrane.
• Komazec, Nenad; Šoškić, Svetislav; Karapetrović, Ljubinko (2016). Bezbednost i krizni menadžment - teorija i praksa. Obrenovac: Regionalna asocijacija za bezbednost i krizni menadžment.
• Keković, Zoran; Talijan, Momčilo (1998). „Konceptualni okvir sistema civilne odbrane u svetu i kod nas”. Zbornik radova nastavnika Više škole unutrašnjih poslova. Beograd: Fakultet civilne odbrane.
• Melon, Kristijan; Miler, Žan-Mari; Semlen, Žak (1989). Neoružani otpor. Beograd: VINC.
• Milašinović, Radomir; Milašinović, Srđan (2007). Osnovi teorije konflikata. Beograd: Fakultet bezbednosti.
• Mišović, Slobodan (2006). Sistemi odbrane. Beograd: Fakultet civilne odbrane.
• McEnaney, Laura (2000). Civil Defense Begins at Home. Njudžerzi: Princeton University Press.
• Rokvić, Vanja (2017). Sistemi odbrane. Beograd: Fakultet bezbednosti.
• Stajić, Ljubomir; Stanarević, Svetlana; Mijalković, Saša (2001). Bezbednosna kultura. Beograd: Fakultet civilne odbrane.
• Sukjenjik, Konstantin (1976). Civilna odbrana stranih zemalja. Beograd: Vojnoizdavački Zavod.
• Trajanovski, Filip (2016). Kultura i civilna odbrana. Beograd: Fakultet bezbednosti.
• Hobs, Tomas (2004). Levijatan. Zagreb: Naklada Jesenski i Turk.
• Wigner, Eugene Paul (1998). Mehra, Jagdish, ur. „Why Civil Defense”. The Collected Works of Eugene Paul Wigner. Springer-Verlag Berlin Heidelberg GmbH.