Љубодраг Симоновић
Љубодраг Симоновић (Врњачка Бања, 1. јануар 1949), познат и под надимком Дуци, српски је филозоф, теоретичар спорта, књижевник и књижевни критичар као и бивши југословенски кошаркаш. Изразито је критичан према капитализму и савременом олимпизму.[2]
| Љубодраг Симоновић | |
|---|---|
.jpg) Симоновић у Љубљани 2011. године | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Љубодраг Симоновић |
| Датум рођења | 1. јануар 1949. |
| Место рођења | Врњачка Бања, НР Србија, ФНР Југославија |
| Религија | атеиста[1] |
| Образовање | Једанаеста београдска гимназија Правни факултет Филозофски факултет |
| Филозофски рад | |
| Епоха | савремена филозофија |
| Регија | марксистички хуманизам |
| Интересовања | критичка теорија, антикапитализам, антиглобализам |
| Идеје | критицизам према капитализму, глобализму, професионалном спорту и олимпизму |
Током играчке каријере највише је времена провео у Црвеној звезди. Са њом освојио је два национална првенства, три купа и један Куп победника купова. Више пута је био део европске селекције која је окупљала најбоље европске кошаркаше. Касније је играо и у немачкој Бундеслиги за Бамберг. У дресу репрезентацију СФР Југославије одиграо је 109 мечева и освојио је Светско првенство 1970. године. Био је учесник Летњих олимпијских игара у Минхену 1972. На Олимпијади, селекција Југославије је била поражена од Порторика резултатом 74 : 79. Откривено је да су се двојица порториканских кошаркаша допинговала пре утакмице. Међутим, упркос томе, Међународни олимпијски комитет одлучио је да се коначан резултат призна. У знак протеста због заташкавања афере с допингом, Симоновић је, за разлику од остатка југословенске репрезентације, напустио Игре, након чега је био избачен из националног тима.[1][2]
Школовање је завршио у Београду. Дипломирао је и магистрирао на Правном, а докторирао на Филозофском факултету. Написао је и објављивао више књига: Побуна робота, Професионализам и социјализам, Олимпијска подвала ‘божанског барона’ Пјера де Кубертена, Спорт—капитализам—деструкција, Филозофски аспекти модерног олимпизма, Олимпизам и нови светски поредак, Нови свет је могућ, Приче из рупе, Устај, радниче!, Последња револуција и Хајдегерова филозофија у светлу животворног хуманизма.[3]
Играчка каријераУреди
Клупска каријераУреди
| Љубодраг Симоновић | |||
|---|---|---|---|
| Лични подаци | |||
| Надимак | Дуци | ||
| Висина | 1,96 m | ||
| Маса | 85 kg | ||
| Информације о каријери | |||
| Про каријера | 1965—1982 | ||
| Позиција | бек | ||
| Сениорска каријера | |||
| Године | Клуб | ||
| 1965—1967 1967—1976 1976—1978 1978—1982 |
Слога Краљево Црвена звезда Бамберг Лифам Стара Пазова | ||
| Репрезентативна каријера | |||
 Југославија | |||
| Награде | |||
| |||
Кошаркашку каријеру почео је у краљевачкој Слоги, а првотимац је постао већ са тринаест година. Са седамнаест година старости постао је репрезентативац Југославије. У Црвеној звезди играо је од 1967. до 1976. и у том периоду је са Звездом освојио две титуле и три национална Купа. У сезони 1973/1974 у Купу купова био је најбољи стрелац тима са 21,2 поена по утакмици. Био је члан легендарне генерације Црвене звезде заједно са Драганом Капичићем и Зораном Славнићем.
Од 1976. играо је у Немачкој и био је водећи стрелац тима. Пред крај каријере играо је у Старој Пазови. Од кошарке се опростио због болести (сталног крварења у плућима).[1]
РепрезентацијаУреди
Године 1970. са репрезентацијом Југославије је освојио титулу светског првака, а проглашен је и за најбољег играча света. За репрезентацију Југославије одиграо је 107 утакмица и постигао је 1018 поена и са њом освојио шест златних и две сребрне медаље. За репрезентацију Европе наступао је седам пута.
На Олимпијским играма 1972. избачен је из репрезентације. Након што је репрезентација Порторика победила репрезентацију Југославију, на допинг контроли је утврђено да су два играча Порторика користила недозвољене супстанце. Након што су сазнали за то, југословенски играчи су одлучили да бојкотују даље такмичење уколико се утакмица не поништи. Утакмица је ипак регистрована постигнутим резултатом, а из југословенског државног врха је стигло наређење да се такмичење настави. Симоновић је остао доследан договору и због тога је искључен из репрезентације.
ОсталоУреди
После завршене XI београдске гимназије, постао је магистар правних наука и доктор филозофије, а написао је и неколико књига.
Симоновић је сарадник и почасни члан Урбаног књижевног круга (Канада).[4][5]
Такође је сарадник и почасни члан политичког удружења грађана Комунисти Републике Србије. У неколико наврата научно је анализирао комунизам, дела Карла Маркса и других познатих комуниста. У својим политичким ставовима залаже се за национални комунизам као политички покрет који комбинује елементе национализма и комунизам.
Ожењен је Снежаном Милутиновић. Такође има и два сина и ћерку из претходних бракова са Светланом Ђурић и Милицом Арежином.[1]
ЗанимљивостиУреди
- И када се са Моком Славнићем није слагао по неким животним ставовима у кошарци, на терену су били одличан тандем. У време када су заједно играли (1967–1976) Звезда је била: државни првак СФРЈ два пута, вицешампион СФРЈ два пута, победник купа СФРЈ три пута, победник Купа купова једном а финалиста Купа купова два пута.
- На очигледне неправедне судијске одлуке често је бурно реаговао. Једно време је играо са стиснутом цуцлом у устима како би „ћутао” када судије намерно погрешно суде и то се дуго времена препричавало као „урбана легенда”.[тражи се извор]
- Седамдесетих година Југопластика из Сплита била је јак тим и ретко је губила утакмице. У то време су најчешће губили од Звезде, највише захваљујући тандему Славнић-Симоновић. (Куп Југославије у кошарци сезона (1974/75) - Црвена звезда (87)ː Југопластика (72)).
Објављене књигеУреди
- Побуна робота, Запис, Београд, 1981.
- Професионализам и(ли) социјализам, Младост, Београд, 1985.
- Олимпијска подвала, Универзитетска ријеч, Никшић, 1988.
- Спорт-капитализам-деструкција, Лорка, Београд, 1995.
- Филозофски аспекти модерног олимпизма, Лорка, Београд, 2001.
- Нови свет је могућ, Београд, 2005.
- Приче из рупе, Београд, 2008.
- Устај радниче!, Београд, 2010.
- Последња револуција, Београд, 2013.
- Хајдегерова филозофија у светлу животворног хуманизма, Београд, 2019.
РеференцеУреди
- ^ а б в г „Мој пас је живео боље од мене”. Политика. 28. 2. 2010. Приступљено 22. 2. 2012.
- ^ а б Simonović, Ljubodrag Duci. „O meni”. Ljubodrag Duci Simonović - blog. Приступљено 20. 1. 2019.
- ^ „Издања”. Љубодраг Дуци Симоновић. Приступљено 29. 7. 2021.
- ^ „Сарадници Урбаног књижевног круга”. Архивирано из оригинала 20. 03. 2014. г. Приступљено 14. 07. 2013.
- ^ Почасни чланови Урбаног књижевног круга
